Београд, београдски човек, Србија, Српство ради у XIX и XX веку преко своје снаге. Зато Београд није уопште могао да буде град који је неговао своју себичну мисао. О грађанском благоутробију и благодушију својих житеља, о асфалту и вилама, о мирној срећи европског комфора није се могло ни сањати.
Све од 1804. навише је револуција, трајање револуције, све је устанак за слободу, борба за равнорпавност, напор за једнакошћу. Непрекидно прегнуће у коме се страховито губи у крви и материјалу. Цивилни живот је само у предаху, цивилни живот је само привидан, само тежња, највише ако је појединачно остварење. Али ни народ, ни интелигенција, ни краљ не сматрају поједини подвиг Београда решењем српског питања. Све до 1918. нема резултата који задовољава тако да се перспектива даље борбе затвара. Напротив, кад се и учини на махове да би се могло почети са цивилним животом, ма и у мањим сразмерама, испада да је то само обично одмарање за нови борбени потхват. У целом XIX веку и до краја 1918. Србија (и Српство око ње) је само непрестана грозница и спремање, непрекидно усталаштво са жртвама, непресушна узбуна. Оно што Слободан Јовановић каже за један период наше историје у XIX веку, важи за цео век: "Народна снага била је напрегнута до прскања, - и многим асе чинило да ћемо се сломити на једном послу који премаша наше моћи. Аустирјска дипломатија је предсказивала да ће се наша држава распасти пре но што стигнемо да је организујемо; чак неки наши људи сумњали су да наша привредна снага достиже за терете савремене државе."
Ни Карађорђе који га је освојио за Србе, ни Милош који се обазриво настанио у Београду, нису мислили на кнежевске конаке него на то како ће с града скинути турску заставу. Уопште: како да "отечеству стуб сталности укореним у темељ земљи поставим и утврдим" (Милош Обреновић). Ни Милош ни остали Милоши после њега нису могли да мисле без те мисли, да мисле себично, и само на себе, чак и кад су текли своја богатства, јер су знали да је лично богатство само успешније средство за борбу с Цариградом, која се могла водити "и начином добрим без проливања крви" то јест митом и откупом. Милоша се није тицало много што је имао скроман конак с дрвеним ножевима и кашикама иако је по личном иметку могао имати и златне. Београда се мало тицало што није био европски урешена варош; релативна немаштина српских предратних министара, политичара и кнежева није никоме била зазорна у поређењу са грофовским блеском аустромађарске или друге европске госпоштине. Дошле су доцније и мало господственије владавине кнежевске, али нигде, ни у дворовима ни у грађанском стицалаштву, сем можда у ужој чаршији Јевреја и Цинцара и њима сличних свагдашњих користољубаца, није могла да се настани типична грађанска мисао благоутробија, искључива себична мисао о себи и својима. Њу је свуда, у великим размерама, савлађивала мисао опште бриге и присиљавала је себи у службу. Економско јачање појединаца добијало је одмах и свој општенародни смисао: јаче оспособљење за општу борбу кроз тај иметак. Чисте себичне економске мисли, сведене на лично богаћење и на уживање у плодовима, уски сеоски и варошки локални интереси били су аутоматски укочени законом народног покрета који је предводио Београд. Тај закон тражио је пуну жртву, до краја. Не само докле се може него и преко тога.
У читавом XIX веку наша борба није била ни технички, ни политички ни дипломатски довољно припремљена. Ни Карађорђев устанак, ни ратови са Турцима и Бугарском . А и кад смо се спремили, као 1912, имали смо несразмерно већег непријатеља пред собом. Српски циљеви и подвизи били су у целом том периоду изнад наше моћи. Статистике нашег неразвијеног предратног капитализма, слабе тржишне и новчарске привреде, стегнуте спољне трговине, статистике о презадужености села пред ратове, о некредитираним индустријама и занатима, дају речите податке о томе колико су Србија и Београд по својој материјалној моћи били у несразмери са постављеним огромним задацима и стремљењима.
Устанке и ратове Србије, њен унутрашњи и спољни размах снага, њену ва банк игру која је довела до ослобођења и уједињења, финансирали су - морални извори, не материјални. Они су намакли и финансијске, који никад нису били довољни; они су заменили и техничке, који објективно нису били на висини; они су надокнадили и војнотехничке недостатке. Зато се давало тако често преко своје моћи, с последњим агоничним напрезањима, зато су и човек и имовина и породица били углавном, у великој линији, само у служби постављеног идеала. И зато смо толико и навикли да радимо на снегу, па и последњу, зато се тешко навикавамо на строго рационалну, научну организацију и координацију напора.
Београд је и сам, као уређена варош, био само или мета или средство своје политичко-националне, а не економске мисли. До 1918. та варош није могла, сем у кратким предасима, да има своје локалне себичне мисли удобности и европства. Била је то вечита тврђава. Хатишериф је проглашен на пустом Ташмајдану, Начертаније се родило кад су Теразије једва престале да буду утрина, уставност је била врло високо цењена у вароши која је на Славији престајала. Ту није био никакав материјални експанзионизам. Ту је богат био само морал циљева.