Турци су уништили не само српску средњовековну државу, њено војно и административно устројство, него су збрисали и њено социјално-економско уређење, српски феудни систем, мењајући односе у земљишном поседу и власништву, задирући дубоко у те баштинске односе. У српској држави они су затекли слободну баштину владарску, властеоску, црквено-манастирску и себарску. Руковање и располагање земљом слободне баштине било је ослобођено свих дажбина и работа. Томе насупрот била је потчињена баштина себра, меропха који је уживао земљу, али је зато морао давати дажбине и работе, владару, властелину, цркви, према томе чији је меропх био; уз то је био мање-више везан за земљу. Иако су његове дужности биле законом утврђене и брањене, ипак је његов положај био тежак, кметски. Коран међутим, учи да је све на земљи и на небу Алахово, па да је према томе и земља само божија и да је треба до последњег педља вратити под власт Алахову. Са тим схватањем није у освојеним земљама могло бити баштинске својине за неверника. Слободних баштеника српских нестало је, а исто тако и такозваних пронијарских поседника. Али муслиман као власник земље није био за државу рентабилан јер није плаћао готово никакве дажбине, а ратничкој држави отоманској били су потребни и војнички и финансијски резервоари. Тражио се дакле неверник који је обрађивао земљу у овом или оном виду, плаћао харач и многе друге таксе и прирезе, као неке врсте закупник. Онај део властеле који није изгинуо или се није иселио, постао је обичан поседник и закупац харачке земље. Ако је примио ислам, добио би земљу, односно задржао своју као такозвани миријски поседник и ту задржао и све односе према кметовима, чивчијама. Обичан закупац је био и бивши меропх. Било да је властелин по пореклу, било да је бивши меропх, немуслиман је раја, према Турцима једнако бесправан као иноверник, али социјално, у погледу баштине, међу собом, изједначен. Уз то сада више сељак није везан за земљу, то отоманско право не познаје. Над свима држаоцима земље, закупцима, водио је у име калифе надзор спахија који је врста отоманског пронијалног поседника.
Спахији се давала земља као награда за првенствено војну службу. Он је имао право "да место државе узима харач на земљу" а осим тога да наплаћује разне таксе и даје одобрења за држање искрчене земље, да изда другом земљу која се три године не ради итд., али није имао права да ту земљу за себе задржи. То је био отомански феуд у коме је спахија заступао државу. Оно што је закупац, држалац земље имао да даје, као и дужности спахије према султану биле су отомански правом уређене. У основи, све док је, и где год је царска реч отоманског права прибавила себи пуно поштовања, тај однос држаоца-закупца харачке земље, просто речено земљорадника, био је сношљив. Чак и Вук још помиње да су спахије биле "најбољи људи за народ" јер они заправо и нису били господари земље, а сељак је све више и више, по стварном стицају, постајао прави власник земље, јер се његово право закупца, поседника, ужитника, држаоца све више претварало у наследну баштину. И црквене баштине биле су царским повељама де јуре обезбеђене. Али турска је сила од краја ЏВИ века слабила, а с тиме је и правни поредак лабавио; царска власт под слабим султанима није се више на периферији царевине осећала довољно правично и насиље је узело маха. Насилно су се, отимачином или "споразумом" са сељацима који нису имали куда, стварали нови читлучки поседи, на којима су, најпре у Босни, после и у Србији, читлук-сахибије вршили праву господарску власт пуног располагања, а сељаково слободно и одређено поседовање претворили опет у кметски однос, у коме се уопште више није знало шта раја дугује, какве дажбине даје, и кад је доста дала. Силовити јањичари руше царски државноправни поредак и претварају земљишне односе у приватноправне, али при том ишчезава тако рећи све што личи на право, а замењује га зулум, потпуна насилна експлоатација. У дахијском периоду бесправност је потпуна: сва раја је под њом изједначена више но икада. Цареви људи и спахије осећају и сами да им се од тог бесправља руши и цео поредак, па и царство, и стају, периодично, на страну раје, а против јањичара и дахија, спасавајући од царства што се спасти да.
Пред XIX век српски рајетин-сељак већ је у ставу одбране; он има осећање мање-више слободног поседника земље, он зна шта је то, и буни се свом снагом противу покушаја да се опет врати у потчињени положај кмета. Осећа да ће се то унижење с њим десити ако јањичари и дахије победе и зато помаже везирима и спахијама да се отресу тих насилничких елемената. Али кад је једном добио могућност да и сам допринесе решавању свога положаја, па и да буде својим учествовањем пресудан у том решавању, српски сељак уноси у захтеве тога решења цео комплекс свога Ја, а хришћанског и српског, и народног и политичког, и економско-социјалног. Економско-социјални моменат био је пред Први устанак повод, побуда да се развије и ослободи цео потиштени психолошки комплекс самоосећања. али нису били пресудни економски односи. Фермани од 1793, поред уређивања пореских односа, говоре о многим другим административним повластицама до којих је Србима било стало, нарочито до утврђивања народних власти у селу и кнежини, кнезова, оборкнезова, народних скупштина итд. А у захтевима од 1804, које стављају Бећир-паши, већ је садржан тако рећи цео политичко-уставни програм српског ослобођења у коме економски моменат игра само делимичну улогу. Они траже: смену везира, кога би имао да замени мохасил, дакле функционер финансијског карактера, велику самоуправну власт са врховним кнезом, преко кога Цариград једино општи са народом, и који располаже и војском, најзад повлачење спахија и јањичара "јер познато јест да су спахије полак рођаци јањичарски и тако врло лако да они у вилајету немир проузроковати возможени буду".
Ако је социјално изједначење у потлаченсоти, рајетинство своје, осетио највише кроз односе своје земље, ако је моралну потчињеност најдубље доживео кроз своју верску и црквену одељеност - политичкоуставну, административну и финансијску школу прошао је српски сељак кроз кнежину. У селу свом и у кнежини, која је давнашња установа, пронесена с муком кроз насртаје турске, осетио се он ипак, у зачетку, условно и стешњено, али ипак свој. На ту кнежинску управу народ је био од старине навикнут и волео је да се све његове ствари, управне и пореске, ту расправљају, а да паша само с кнезом има посла.
Кнезови су били људи из села (њихово достојанство је прелазило с оца на сина), из добрих домова, и вршили су своје функције бесплатно, а познавали народ и народне потребе, па су знали и заступати га пред Турцима и бити човеку из народа правичне судије. А на скупштинама кнежинским чуо се сав народ и имао је разлога да се чује. Нарочито у пореским стварима. Везир-паша распоређивао је суму пореза за цео пашалук, нахије су морале давати подједнаке делове те суме. А у оквиру нахија кнежине су распоређивале порез према стварном стању пореских могућности. На кнежинским скупштинама одлучивало се колико се мора и како се може дати оно што је тражено. Али ту није био народ само са својим материјалним интересима, ту се видео и човек и јунак, и способни и неспособни, ту су се чуле мудрост и лудост, ту се вршила измена политичких мисли, сазревање уставне зрелости, ту се осећала живо и једнакост терета, ту се у подсвести и у живој речи организовала побуна савести и узбуна стрпљења. Власт народа ту није била суверена ни велика, али је била добра школа владања самим собом, школа самоуправљања, природног политичког селфговернмента.
Носилац српске народне револуције је цео народ, сељак са својим старешинама из цркве и кнежине, са вођама које су из његове најчистије, најприсније средине спонтано потекли. И духовне и социјално-економске основе тога народа јединствене су и уједначене: исти језик, иста вера и црква, исто осећање историјске, физичке и моралне судбине, једнако схватање живота и животних циљева; нема разлике ни по сталежима ни по класама, професијске разлике су минималне и не мењају менталитет економских несразмера које би народ делиле на "горње и доње", власничких разлика нема. Све су разлике сведене на један велики сукоб између Турака, који су држали и власт и материјална добра, и раје, која није држала ни једно ни друго. Цео народ је био једна класа, и један сталеж, класа потчињених и сталеж сељака, али се његов борац није борио за уже схваћене интересе него је своје циљеве проширио и на остале Србе, као што се ни тај сељак није борио за своје сталешке интересе него за слободну државу целог народа.
Једва што се дигао на оружје, тај сељак је дао доказа о томе да има јако развијено осећање слободе, правде, једнакости и братства, из чега се развила самостална српска демократичност, самоуправљање народа у XIX веку. А исто тако показало је једну страсну спремност да се за постављене циљеве, који су сами из себе органски расли, мушки заложи до последњег даха, до крајње мере страдања. Тим је била створена психолошка зрелост за остварење нове државе, новог друштва, новог моралног и стварног поретка.
На почетку XIX века српски човек је опредељен, решен, више ни лутања ни чекања нема. Одређен је став према турском освајачу и насилнику. Наш човек се није задовољавао више ни црквеном аутономијом, коју је ипак Цариград дао још од почетка своје владавине; није се задовољавао ни кнежинском самоуправом, коју је и поред турске администрације сачувао од давнина, као своју особеност; није се задовољавао више ни баштинским односима, у којима је ипак био економски слободнији него у старој српској држави. Све је то постало премало за пробуђено осећање слободе и једнакости и према томе колективни је закључак постао јасан; према животном непријатељу, социјалном експлоататору постоји само један став борбе за живот и на смрт, било оружјем, било политичком борбом. А врло брзо потом готова је дубини нагона и друга одлука исте врсте, према другом крвном непријатељу, Аустрији. У Гарашаниновом Начертанију, које је највиша формула српске политичке зрелости и борбене решености у првој половини XIX века, стоји као у камену уклесано: "Аустрија дакле мора под свим опстојатељствима бити непрестано непријатељ србске државе: споразумјеније дакле и слога с Аустријом јест за Србију политичка немогућност, јер би она себи с тим само уже на врат бацила." Можда је европски идејни нанос доцније замутио многи српски мозак интелигента, можда су унутрашње борбе и инат отерали многог човека да од неправде пропишти на сав глас речима које су могле изгледати издаја овију двеју мисли о животним непријатељима, можда су себично схваћени династички интереси дипломатски показивали тенденцију да се огреше о те идеје; али нагон колектива никад се није помутио, отишао у маглу, пренебрегао своје најстарије искуство, и увек је те искрсле настране тенденције а пре а после порекао. Са сигурношћу и свагдашњом присебношћу, без губљења нерава и без колебања, то сазнање о неминовности борбе и о томе ко је непријатељ одржано је у правој линији од 1804. до 1918. и то је формирало мушки, задравоумни и на битност усредсређени колективни карактер Српства у Србији и ван ње. То је једна суштинска црта српске народне револуције. Она је омогућила иживљавање накупљених талога потиштености у подсвести, пуно претварање пасивног става робовања у активни став ослобођеног човека, кроз борбу управљену против правог непријатеља. А друга суштинска црта је демократичност српске народне револуције у истом раздобљу.