У том прекретничком, прелазничком стању неодређен је и морал је су и санкције зла и добра много релативизиране, а правда се бори с многим препонама. Теже је остати сиромашан и свој, јер морално јунаштво нема где да се оцени. Може се бити гладан а непродат, невешт а кичмен, утврђен а поносан. Може, али за то нема нарочитих задовољења у друштву тог релативног морала, нема сем у самом себи. Има додуше могућности да човек свој неуспех оцени као успех боље земље, да сматра да су највеће јемство боље земље они који се не чују, не виде, они који нису у осветљеној арени. Има додуше и једна типична прелазничка санкција. И они који врше власт, имају важне улоге, седе на утицајним позицијама, зачас нестану као да су их гробља прогутала. Још јуче су изгледали ако као да се без њих не може, а данас их више нико не познаје. Не зна се зашто су отишли. То, колико не вреде људи, колико су ефермни у емферном времену, колико су атомизовани у друштву које не постоји, у заједници која тек има да дође, драстичним карикатурама приказује прелазно доба.
По осећању човека београдске животне оријентације, има два пута за одбрану од тога прелазништва; један је прелазнички смех и прелазничка критика (зло-злим); а други је излажење на виши план, дакле морална борба, враћање на самог себе, на своје боље Ја и на његове захтеве. Један је пут у неурастенију и пливање низ воду, а други у удар савести противу бујице.
"Врло важно" је формула прелазничког смеха на крају смеха, а формула прелазничке критике на почетку критике. Одатле се полази даље у прелазничку анархију...
Анархија, нихилзам, мрвљење вредности, убијање ауторитета, непоштовање свога, неосвртање на јуче, ненадаље у сутра, безвредно и безљубно ће можда неком изгледати и то "врло важно" београдског данашњег човека, исто као што ће и његова критика изгледати прека, брутална, незајажљива. Али баш тај смех и та критика отварају врата нечем другом, што није прелазничко: дају изглед на највиши план, по коме се некад живело. Тај смех и та критика су бекство из неодређености прелазништва; некад бекство у још дубљи самозаборав, некад у васкрс.
Тај смех и та критика не могу се разумети ако се не узме у обзир да се то смеју и критикују људи или синови људи који су прошли кроз најтеже ратове. Који су већ и последње парче домовине изгубили, чак нису знали ни да ће се икада вратити. Који су оставили све што су имали, жену, децу, имање, слободу, једном речи све земаљско, и отишли путем на коме већ ступа у дејство последња одбрана или како то народ каже: "како бог да". Људи који су видели последњу пропаст свега онога што се материјално зове земља, држава, топови, пушке, одело, хлеб; који су осетили и прешли сву скалу личног и општег умирања човека и нације, доживљавали последње лично и колективно или-или. И после тога дочекали незапамћен васкрс, да се све поврати; и прегажена земља, и деца болесна насмрт, и кућа да се понова задими, замрли топови да проричу, и домовина да се не само понова роди но и да израсте неколико пута већа. Не значи тима људима много овај обичан грађански ред ствари, ред ствари који се огледа у администрацији, у уљудном понашању, у конвенционалностима, у прецизности односа, у одмереном такту и гесту. Зар није било наређења у рату која нису ни стигла до команде, ни до батерије? Зар нису ратовали команданти с командантима па је опет некако испало? Зар је заиста толико важно што та администрација, начело, власт, култура, цивилизација наређује? На то питање, које је изврнуто и извргнуто, и на чијем дну има нешто до чега није лако доћи, надовезује се једно "врло важно", које није оно улично, мангупско, површно, шаљакаво и банално, него једно болно, дубље, саркастично "врло важно" које уједа не само онога коме је добачено него и самог онога који га каже. Узвик, чујан и нечујан, који београдски човек, кад је разљућен и циничан, баца у сусрет кроз горак осмех или гримасу, сваком забринутом, озбиљно-накострешеном културтрегеру са Запада, успијеном, сухом закониташу, високо ученом, рационално организованом надмоћнику, ономе који презриво гледа на то балканско а не зна, рецимо, ни шта сам носи ни у име каквог вишег начела говори. Тиме одговара београдски човек на поповања кад га наљуте, али одговара и себи кад га заокупи загађеност од људи и од самог себе, од своје сопствене немоћи. Тад се зачне у њему место смеха критика која у спирали силази на дно срца и оданде се исто тако враћа, кроз горчину и подсмех, не зна се шта је љуће. И то спирално кретање нема краја, а његова критика и самокритика не познаје светиње и заустављања. Нема човека који излази чист из ње, сви смо онда носиоци општег блата; сви смо се попели једни другима на главу и чиста је срећа што се земља још одржала...
Узалуд би човек ставио насупрот, у часу такве нихилистичне инспирације, тој бујици погрде визију стотина хиљада који су гинули и знали зашто гину, и јунаштвом и жртвама створили компензацију свих могућих цивилних грехова. Не. И највећа ратна прегнућа српска у томе часу добивају вид неправде коју су команде извршиле над војницима, успеси испадају као паника непријатеља или срећа друге врсте, напади чувени излегну се у присилне јурише изманеврисане митраљезима иза леђа, рат дође као низ издаја, превара на Крфу, подвала. Отвори се један млин који зачас смеље и највеће хероје и највеће државнике. А већ ово што је Садање, и то српско, и то хрватско, и то словеначко, то је дакако још много горе и чак правог помињања недостојно. Иза те утврђености у име нације вреба негде и понеки лични момент, неки шамар нанет и поштованом личном Ја критичаревом; то даје жестину и узбуђеност негативног надахнућа. Али исто тако вреба и једна крвава способност да се ствари безобзирно назову правим или тешким именом, да се сувереном и страшном моћи погледа стварима директно у очи, дивље, курјачки, и да се ту изврши зачас обрачун и са људима и са самим собом. Ту се не преза од самокритике; али је прелазничко и у њој самој често заразно и зато се ни та самокритика не врши у име једне одређене идеје, ни из пуног убеђења. Идеја и убеђење су и сами у превирању, у настајању, одлажењу-долажењу... И зато је непосредни резултат многих критика и самокритика парадоксалан: ако сте мислили да се ваш критички сабеседник сутра уписује у анархисте и гине на барикадама, преварили сте се. Седи он можда даље чак и у владиној или скоро владиној партији или у некој неодговорној, комотној опозицији и можда противу своје воље, али механичким саучествовањем сарађује и даље на гомили "неправде" "гада", "ђубрета", свега оног истог противу чега је јуче беснео. И његова побуна је прелазништвом заражена: башка убеђење, башка живот. Прелазничка лаж шири се тако и даље и ствара и даље: салонске комунисте, опозиционе фотељократе, националистичке профитере, владине џоде и чаршилије, револуционаре до првог ухљебија, сепаратисте до првог жандарма, демократе-садисте, фашисте-"слободаре". И тако редом кроз професије, редове, сталеже и класе. Полуубеђења, полумере, полурежими, полуљуди, полувера и полурад. Прелазништво у пуном јеку.
* * *
До овог чвора и пресека, до кога допире поглед са Калемегдана, ма и у најбржем проницању од површине ка подземности, може се доћи разним путевима; приљежном социолошком студијом о врсти оних који се пењу и који су горе, и о надирању оних који су доле; о улози капитала и о побуни рада; о психологији власти и о смени поколења; о деполитизацији циљева и о деморализацији карактера. Могло би се доћи довде пишући исто тако о огромном напретку као и о срљању у пропаст, о великом богатству као и о сиромаштву ове земље; о њеној безбедности и њеној угрожености. али свуда би се наишло на прелазништво, утврђено објективним чињеницама, изражено научним аргументима, потпорено економским, техничким статистикама. Исто то прелазништво које је овде у пресеку додирнуто, које сви који осећају закон Београда и земље носе у осећању, било као доживљавање било као реакцију на доживљавање, у осећању које је једна борба за поглед на вет, потреба оријентације, унутрашње душевне сигурности. И која се очитује у једном великом: зашто? куда? како? И у потреби да се створи нешто што неће бити ни опозивање прошлости ни затварање очију пред будућности, а што ће сношљивом или бар јаснијом учинити садашњост, дати јој смисла и значења.
Под луком тих питања поглед с Калемегдана се мути, фићир-бајирска мисао тражи своје подземне дубље основе. Поглед с Калемегдана је поглед везан за земљу и њену судбину, за значење суштинско и над-дневно; за унутрашњи смисао њене историје, за улогу која иде путевима остварења човечности, цивилизације, културе. Ништа том погледу, и души иза њега, не може бити свеједно кад је у питању та улога, тај смисао, то значење. Поглед с Калемегдана одбија туристичке баналности, површност лаке информације, заразу самозаборава. Он је непријатељ анархичког смеха који замењује решење, непријатељ критике која није потекла из најдубљег убеђења и жеље за службом заједници, непријатељ парола које се нису родиле из става целокупног човека према свету.
Калемегдански поглед је онај поглед који доводи човека београдске животне оријентације самом себи. Који га нагони да угледа самог себе у огледалу које није удешено за гледање што улепшава; који га приморава да буде сам са собом и да издржи свој сопствени испит. И још, да не заборави шта је на том испиту о себи сазнао.
Полазне тачке за тај испит даће основе с којима се београдски човек, човек београдске животне оријентације, у свет појавио. И прво питање је свакако, за излаз из свег неодређеног прелазништва: ко сам ја? Шта је то београдски човек?