Од сивх крајева Европе Балкан је најмање Европа. А на Балкану, од хришћана, најмање су то Срби и Бугари.
Европски човек, хомо еуроп???еус, произашао је из цезарског Рима и католичког Рима. Из римског права и заједнице латинског језика. Он је проживео и римски католицизам и лутеранску реформацију, исто тако и противреформацију. Он је проживео васкрс грчких богова и њихвое класике кроз Ренесансу. Доживео је и јединствени Средњи век и његово разбијање. На тим духовним основама створена је европска цивилизација, као духовни израз Запада; а из тог Запда појавио се пред XIX век, и доцније се сасвим развио, нови европски човек са својом вером у европску цивилизацију и прогрес, у свемоћ науке и технике, наоружан својим индустирјским оруђем и својим капитализмом.
На тим главним темељима Европе српски човек је врло мало зидао у својој прошлости, а једва нешто откако је са XIX веком постао човек београдског животног сналажења.
Место искључивог утицаја Рима и Запда, он је издржао двоструки утицај Истока, Византије и Турака.
Цезарски Рим прошао је као непосредни господар српским крајевима раније но што је Србин постао насељеник својих земаља. Са зналачким смислом, којим је Рим градио своје друмове и одабирао места својих утврђења, Србин се брзо помирио јер је ту геополитички разлог носио оправдање у самом себи. Али Србе није учио Риом непосредно ни ратовању ни војном животу, а исто тако ни цивилном. Коренита прерада коју је Византија извела у војној схеми римске органиазције, прошла је кроз разен степене и претворила се сасвим у особнеи систем, источни, византијски, пре но што су Срби и дошли у додир с Цариградом. А исто тако је било и са остлаим византијским установама цивилног животак оје су на Србе утицале: источни тип монархије, источно хришћанство, законодавство, судство, администрација, уемтност итд. "Византијска култура, ако не једино и искључиво, а оно свакако више но сви други фактори скупа, утицали су на живот српског народа и српских држава" (Ст. Станојевић). Пре но што су се Срби на Балкану појавили, већ је Јустинијан извршио своје законодавно и админситративно преустројство "у коме су најлепши споменици римског права били жалосно раскомадани", већ је дух хришћанства натопио то право и иземнио строгост римског система. А баш то законодавство у коме је стари Рим губио реч, његово судство и његова администрација деловали су доцније на Србе при устројству њихвое државе. Било је нестало и паганства грчке класиек из тога система који се својим источњачким мерилима опирао и Платоновој мисли. За дух установа које је усвојила српска држава, биал је меродавна позна византијска синтеза која је имала своју пуну особноест и била потпуно духовно раздвојена од Рима. Уз то је и сам утицај Византије у Срибји био ипак периферичан и није сасвим поклопио донесене основе; иако је влеико било угледање на Византију код људи чији су краљеви и сами имали аспирације за царски престо Цариграда, ипак се у законодавству и у уметности, у обичајима и у менталитету осећају знатне црте самосталног живота и схватња и поред превласти грчког језика. Власт Рима, ни духовну ни светску, Србин није осетио нити јој се икада подвргао (ту власт која је била пресудна за средњовековну хришћанску Европу), као што самим тим није менталитетски ушао у ону огромну заједницу западнохришћанског света коју је створио и прожео латински језик. Српски хришћанин није прошао ни кроз шибу византијских верских распри. Остао је поштеђен и од њих, као што су га поштедели и страховити сукоби учених доктора и народних побуњеника које су распламтеле у Европи реформација и католичка противакција. Турци су спречили да се у српским крајевима доживи Ренесанса, хуманизам и антички васкрс, и да се као последица тога развије и код Срба индивидуализам, и духовни и економски, а самим тим и припреме које ће изазвати Француску револуцију. Економски и правно Срби су били навикли на други начин схватања својине и поседа но што су апсолутни и одрешени римски појмови допштали; њихово племенско-задружно-породично схватање ибло је увек социјалније; њихов однос према турском феуду није био чист однос кметова, ни правно, па ни фактично. Столећима није народ знао за прави појам римске својине, а ни његови господари, турски феудалци, нису на земљи били апсолутни господари у римскоправном смислу.
Пут српског човека до XIX века био је ван европског оквира, према њему самостојан; а то се пренело подоста и у XIX век, и духовно и социјално. Духовно Србин није осетио ни Цезара, ни Гаја, ни Виргила, није доживео ни Аристотела, ни Платона, а исто тако ни Св. тому Аквинског. Имао је своје свеце и своје православје, а ипак није својим народним обележјем цркве демантовао екуменски и универзални карактер хришћанства.