Варош изненађења
Београдски живот и београдски човек свакодневна су изненађења у том настајању не само за човека са стране него и за самог себе. Прелазност чини да живот града и његових људи изгледа час као сан, час као мора. Природно бујање и наопаки парадокс. Као сомнабул дођете самом себи од тога новог ницања и људи и установа, непрестана је новина збивања у овој вароши, и радосно и болно, разуме се, изненађење задовољства и незадовољства, стварања и рушења, лепоте и нагрде, полета и побуне. Редовног тока нема још, све је ровито сем оних дубоких основа које су нас приковале за ово место и нанеле нам баш ову историју. Ова варош и човек њене животне оријентације настали су револуцијом и навика таквог настајања не брише се лако ни брзо.
Ко стално живи у поређењу колико, рецимо, Београд није Европа, или још горе, колико би требало да је Европа по изгледу и по људима, тај мора ускоро пасти у неку болест духа, у пакост, сумњу, цинизам, немоћ, хистерију. Странац који пође с висока, може да се насмеје, патриот да се псовком сваки час наљути, рушилац за задовољно таре руке. Али смех тај (макар и подсмех) и забринутост та и побуна, и злурадост та отровна у ствари се одбијају од град који са својим законом бивања остаје. Све лаке сумње и тешке оптужбе оповргне зачас град који настаје и његов човек. У овој вароши увек смо у недоумици да ли је патриотски критицизам баш сасвим оправдан, повика на неправду баш сасвим основана, примедба у име лепшег човека баш сасвим на месту, пребацивање у име бољег укуса баш сасвим разложно. Из дубине свога настајања Београд сваки час супротставља неку заслугу или предност свима својим слабостима. И због тог непрестаног пребијања заслуге и греха стално вреба понека загонетка и недоумица на онога који није на све то навикао. Тако у архитектури, споља, тако у срцу човека, изнутра.
Заустави се човек у најужем центру и гледа: нова један кућа-најамница, јуче довршена, са безобличном економском фасадом, танка, с узаним лицем, израсла ту на читавих шест спратова поред предратне малограђанске кућице, чак поред неке турске уџерице. Зашто шест спратова? Побуни се у човеку нормални урбански закон, зашто шест спратова кад би за ову улицу још за двадесет година најмање, па и читавих четрдесет, таман требало да све куће имају највише четири спрата па да се добије линија. Зашто то узано лице, зашто није докупљена још и та уџерица и још и та мала кућа грађанска до ње, па да се добије широк образ за велики пространи град? И већ човек осећа како се ту испречио са својим планом неки ћифта коме је стало било само до његове многоспратнице а општина са својим правилима грађевинским зажмурила; а архитект свршавао "како-тако" (а се ћифте што брже отресе). Већ тако се нешто догодило и догађа се сваки час, свуда: има их доста којима је стало до каквог-таквог трамваја, до каквог-таквог кревета, до какве-такве фасаде. Онда долази каква-таква књига, излог, реклама, осветљење, водовод, намештај, мост, ограда, калдрма... Европски рационализам се смеје, научна организација рада клима главом, успомене из европског туризма постају сан, патриотски ред ствари гуши е у срдитој немоћи и не налази тешко речи за све то, од дилетантизма и корупције до ината и неукуса. Наравно фасада остаје и даље... Али зато има она негде у дубини београдској своје искупљење.
Живот наш везан је свакодневно за неки оређен пут, за неко трчање од кога не стижемо да друге крајеве нашега града угледамо, као што ни људе честито од те трке не сагледавамо. Али у недељу, на празник, баш нас вуче на лутање улицама, далеко од куће, на другом крају свакодневног лука. И ту нас сваки час сколи помисао као да и нисмо у нашем граду: нове куће, читаве улице и крајеви никли ту, нови новцати. Чини нам се да смо залутали. На брду томе, о коме смо слушали да су на њему некад били далеки виногради у које се ишло у једнодневни излет, сад везан са центром красан котеж изникао, као са слике, све вила до виле, и богато и скромније, и у овом и у оном стилу, укусно, грађански, европски, у најмању руку средњоевропски. Све то везано асфалтом и парковима, још свежим истина али већ стилизованим, осећа се новац како је просут, и како је шаблона избегнута, људи већ имају одређен правац и распоред живота, ти људи који ту траже или тишину или карташки кутак. Кад се пре створила ту та Европа, нека је и спољашња и подражавана, ипак друго је то, складније свакако но она инатска ружна шестоспратница економска. Кад пре ниче та Европа? питамо се у чуду. А то чуђење још више порасте - успут се присећамо социологије о настајању грађанске класе или нове Америке - чуђење још порасте кад чујемо чија је вила. До јуче је тај човек био мали човек, пуки сиромах, а сад наједном ту се нашао готов газда, добар газда, треба те виле издржавати, имати и кола и све оно што припада. можда се неко пита с горчином или револтом, откуда то наједном, али, наравно, то питање не утиче нимало на нов па чак и леп изглед улице. У капиталистичком стварању добара сав вишак не пристиже баш чистом зарадом или законском каматом, него и многим другим путевима, нарочито у овако дошљачким срединама као што је наша. Али на том излету, шетњи по Београду, не може да се реши то социјално питање. Задовољавамо се тим што је једна нова лепота, склад, симетрија, урбанска естетика постигнута и што је она ружна фасада у центру добила свој деманти. Човек мисли општу мисао, ужива несебично у свом граду и његову скоку, и гордо крочи Румунском улицом, рецимо, Топчидерским брдом, рецимо.
Изненађење је сасвим друге врсте на другом излету, на коме откривамо како је наједном, откако ту нисмо, у том крају били, израстао читав кварт села, паланчице, варошице, како се хоће, тек варош ни престоница није, - а ипак је непоправљиво ту, у атару. Као да смо стигли у Ниш, Алексинац, Краљево, па и у Параћин, или Свилајнац, Лесковац, Врање, к томе још на периферију. Тако, рецимо, цео крај између гробља и Смедеревског ђерма, према Источном Врачару. Место варошких квартова ту се слегле, стисле једна уз другу, неколико наших малих полусељачких варошица, са нахереним кућицама и њиним дугачким баштицама, са фронтовима од три метра па навише. Са становницима ситно-ситно грађанским, поштеним али много сиромашним, достојним али још скорашњим наследницима презадужених сељака који се овако спасавају поред осталог и од другова и уситњеног поседа, од зелениша и од пролетаризације на селу. Бегунци са села задовољни су ту са ма каквим поседом. Нису дошли да заштеђене паре овде уложе и да започну виши грађански живот. Печалбарски и работнички виши и нижи менталитет саградио је та и таква насеља не рачунајући увек на чист економски моменат и балкански ћар, него и на друкчји, на неки брак, чиновнички, партијски скок. Тамо где смо били, међу вилама, не осећа се више како се прави скок. А овде је све у залету. Отац сељак, служитељ у министарству, син официр, кћерка жена адвоката који већ има паре за будућу вилу. Иде то често и врло брзо, тако да једва има времена да се прода та чатрља од кућице и да се узме "према зету" пристојан стан негде у центру. А у чатрљу се усели онда опет неки дошљак, незнани човек из унутрашњости. Том брзом кружном линијом везани су тако зачас Булбудер и Дедиње, Маркова црква и Краљев двор.
Има ту наравно и готових правих изврсних малих грађана. Воле да имају мале авлијице, да поседе под неким орахом, у баштици, малој али својој. Добро им је ту у њиховој махали, живи се мирније, комшијски. Независности има на том малом земљишту. Нема раскоши, ни много чистог ваздуха, нису хигијенски услови баш сасвим као што треба, подсећа све на унутрашњост, али има се бар веза и са ранијим животом паланчице, не пада се одмах у нови свет. Не понесе се тако човек, не одметне се ни у спекуланте ни у ловце јевтине среће. Тако се скромно за живота стари, а синови и зетови ће опет по својски. Нека се хватају укоштац и са тим великим животом у центру. Ако не успеју, имају и овде узглавље па нека се врте. А ако се тамо много погосподе, да им ми стари не сметамо, а да имамо и ми где да се склонимо испред њихове незахвалности. Много се рачуна на децу и о дечјој будућности сања се са зебњом у тим малим кућицама. Сан чича и баба на клупицама пред кућама и у баштама стиже до крста Светог Марка, и до куполе парламента, и до касарни на Дедињу. Све ту ето на дохват, а близу опет није...
Од тих својих супротности, које се споља видно истичу, Београд и његов човек сав је у замаху, у сукобима који трају и заоштравају се, који иду само доцнијем смирају кроз страсно грозничаво пулсирање. Ругло Јатаган-мале и Прокопа искупљено је Медицинском вароши, промашеност Вождовца складишту Топчидерског брда, неуредност периферије Пашиног брда или Чукарице, уређеношћу Професорског града или Неимара. Узалудно би било тражити строги план, далекосежно предвиђање, рационалну организацију уређења. Начело овог града (и села, одакле тај град настаје) је у неком прислањању, дограђивању, достизавању, кад је реч о приватној својини.
Београдски живот и београдски човек свакодневна су изненађења у том настајању не само за човека са стране него и за самог себе. Прелазност чини да живот града и његових људи изгледа час као сан, час као мора. Природно бујање и наопаки парадокс. Као сомнабул дођете самом себи од тога новог ницања и људи и установа, непрестана је новина збивања у овој вароши, и радосно и болно, разуме се, изненађење задовољства и незадовољства, стварања и рушења, лепоте и нагрде, полета и побуне. Редовног тока нема још, све је ровито сем оних дубоких основа које су нас приковале за ово место и нанеле нам баш ову историју. Ова варош и човек њене животне оријентације настали су револуцијом и навика таквог настајања не брише се лако ни брзо.
Ко стално живи у поређењу колико, рецимо, Београд није Европа, или још горе, колико би требало да је Европа по изгледу и по људима, тај мора ускоро пасти у неку болест духа, у пакост, сумњу, цинизам, немоћ, хистерију. Странац који пође с висока, може да се насмеје, патриот да се псовком сваки час наљути, рушилац за задовољно таре руке. Али смех тај (макар и подсмех) и забринутост та и побуна, и злурадост та отровна у ствари се одбијају од град који са својим законом бивања остаје. Све лаке сумње и тешке оптужбе оповргне зачас град који настаје и његов човек. У овој вароши увек смо у недоумици да ли је патриотски критицизам баш сасвим оправдан, повика на неправду баш сасвим основана, примедба у име лепшег човека баш сасвим на месту, пребацивање у име бољег укуса баш сасвим разложно. Из дубине свога настајања Београд сваки час супротставља неку заслугу или предност свима својим слабостима. И због тог непрестаног пребијања заслуге и греха стално вреба понека загонетка и недоумица на онога који није на све то навикао. Тако у архитектури, споља, тако у срцу човека, изнутра.
Заустави се човек у најужем центру и гледа: нова један кућа-најамница, јуче довршена, са безобличном економском фасадом, танка, с узаним лицем, израсла ту на читавих шест спратова поред предратне малограђанске кућице, чак поред неке турске уџерице. Зашто шест спратова? Побуни се у човеку нормални урбански закон, зашто шест спратова кад би за ову улицу још за двадесет година најмање, па и читавих четрдесет, таман требало да све куће имају највише четири спрата па да се добије линија. Зашто то узано лице, зашто није докупљена још и та уџерица и још и та мала кућа грађанска до ње, па да се добије широк образ за велики пространи град? И већ човек осећа како се ту испречио са својим планом неки ћифта коме је стало било само до његове многоспратнице а општина са својим правилима грађевинским зажмурила; а архитект свршавао "како-тако" (а се ћифте што брже отресе). Већ тако се нешто догодило и догађа се сваки час, свуда: има их доста којима је стало до каквог-таквог трамваја, до каквог-таквог кревета, до какве-такве фасаде. Онда долази каква-таква књига, излог, реклама, осветљење, водовод, намештај, мост, ограда, калдрма... Европски рационализам се смеје, научна организација рада клима главом, успомене из европског туризма постају сан, патриотски ред ствари гуши е у срдитој немоћи и не налази тешко речи за све то, од дилетантизма и корупције до ината и неукуса. Наравно фасада остаје и даље... Али зато има она негде у дубини београдској своје искупљење.
Живот наш везан је свакодневно за неки оређен пут, за неко трчање од кога не стижемо да друге крајеве нашега града угледамо, као што ни људе честито од те трке не сагледавамо. Али у недељу, на празник, баш нас вуче на лутање улицама, далеко од куће, на другом крају свакодневног лука. И ту нас сваки час сколи помисао као да и нисмо у нашем граду: нове куће, читаве улице и крајеви никли ту, нови новцати. Чини нам се да смо залутали. На брду томе, о коме смо слушали да су на њему некад били далеки виногради у које се ишло у једнодневни излет, сад везан са центром красан котеж изникао, као са слике, све вила до виле, и богато и скромније, и у овом и у оном стилу, укусно, грађански, европски, у најмању руку средњоевропски. Све то везано асфалтом и парковима, још свежим истина али већ стилизованим, осећа се новац како је просут, и како је шаблона избегнута, људи већ имају одређен правац и распоред живота, ти људи који ту траже или тишину или карташки кутак. Кад се пре створила ту та Европа, нека је и спољашња и подражавана, ипак друго је то, складније свакако но она инатска ружна шестоспратница економска. Кад пре ниче та Европа? питамо се у чуду. А то чуђење још више порасте - успут се присећамо социологије о настајању грађанске класе или нове Америке - чуђење још порасте кад чујемо чија је вила. До јуче је тај човек био мали човек, пуки сиромах, а сад наједном ту се нашао готов газда, добар газда, треба те виле издржавати, имати и кола и све оно што припада. можда се неко пита с горчином или револтом, откуда то наједном, али, наравно, то питање не утиче нимало на нов па чак и леп изглед улице. У капиталистичком стварању добара сав вишак не пристиже баш чистом зарадом или законском каматом, него и многим другим путевима, нарочито у овако дошљачким срединама као што је наша. Али на том излету, шетњи по Београду, не може да се реши то социјално питање. Задовољавамо се тим што је једна нова лепота, склад, симетрија, урбанска естетика постигнута и што је она ружна фасада у центру добила свој деманти. Човек мисли општу мисао, ужива несебично у свом граду и његову скоку, и гордо крочи Румунском улицом, рецимо, Топчидерским брдом, рецимо.
Изненађење је сасвим друге врсте на другом излету, на коме откривамо како је наједном, откако ту нисмо, у том крају били, израстао читав кварт села, паланчице, варошице, како се хоће, тек варош ни престоница није, - а ипак је непоправљиво ту, у атару. Као да смо стигли у Ниш, Алексинац, Краљево, па и у Параћин, или Свилајнац, Лесковац, Врање, к томе још на периферију. Тако, рецимо, цео крај између гробља и Смедеревског ђерма, према Источном Врачару. Место варошких квартова ту се слегле, стисле једна уз другу, неколико наших малих полусељачких варошица, са нахереним кућицама и њиним дугачким баштицама, са фронтовима од три метра па навише. Са становницима ситно-ситно грађанским, поштеним али много сиромашним, достојним али још скорашњим наследницима презадужених сељака који се овако спасавају поред осталог и од другова и уситњеног поседа, од зелениша и од пролетаризације на селу. Бегунци са села задовољни су ту са ма каквим поседом. Нису дошли да заштеђене паре овде уложе и да започну виши грађански живот. Печалбарски и работнички виши и нижи менталитет саградио је та и таква насеља не рачунајући увек на чист економски моменат и балкански ћар, него и на друкчји, на неки брак, чиновнички, партијски скок. Тамо где смо били, међу вилама, не осећа се више како се прави скок. А овде је све у залету. Отац сељак, служитељ у министарству, син официр, кћерка жена адвоката који већ има паре за будућу вилу. Иде то често и врло брзо, тако да једва има времена да се прода та чатрља од кућице и да се узме "према зету" пристојан стан негде у центру. А у чатрљу се усели онда опет неки дошљак, незнани човек из унутрашњости. Том брзом кружном линијом везани су тако зачас Булбудер и Дедиње, Маркова црква и Краљев двор.
Има ту наравно и готових правих изврсних малих грађана. Воле да имају мале авлијице, да поседе под неким орахом, у баштици, малој али својој. Добро им је ту у њиховој махали, живи се мирније, комшијски. Независности има на том малом земљишту. Нема раскоши, ни много чистог ваздуха, нису хигијенски услови баш сасвим као што треба, подсећа све на унутрашњост, али има се бар веза и са ранијим животом паланчице, не пада се одмах у нови свет. Не понесе се тако човек, не одметне се ни у спекуланте ни у ловце јевтине среће. Тако се скромно за живота стари, а синови и зетови ће опет по својски. Нека се хватају укоштац и са тим великим животом у центру. Ако не успеју, имају и овде узглавље па нека се врте. А ако се тамо много погосподе, да им ми стари не сметамо, а да имамо и ми где да се склонимо испред њихове незахвалности. Много се рачуна на децу и о дечјој будућности сања се са зебњом у тим малим кућицама. Сан чича и баба на клупицама пред кућама и у баштама стиже до крста Светог Марка, и до куполе парламента, и до касарни на Дедињу. Све ту ето на дохват, а близу опет није...
Од тих својих супротности, које се споља видно истичу, Београд и његов човек сав је у замаху, у сукобима који трају и заоштравају се, који иду само доцнијем смирају кроз страсно грозничаво пулсирање. Ругло Јатаган-мале и Прокопа искупљено је Медицинском вароши, промашеност Вождовца складишту Топчидерског брда, неуредност периферије Пашиног брда или Чукарице, уређеношћу Професорског града или Неимара. Узалудно би било тражити строги план, далекосежно предвиђање, рационалну организацију уређења. Начело овог града (и села, одакле тај град настаје) је у неком прислањању, дограђивању, достизавању, кад је реч о приватној својини.