Српство пред XIX век било је заједница без државе и без оружане моћи, без обезбеђене територије и без свога правног поретка. Па ипак је то стара заједница, духовна и друштвена, која је и противу завојевачког притиска одржала своје особене основе, своја нарочита обележја, и чим је сазрело време да се из тих основа оствари и држава и њен слободни поредак, народ је пришао том остварењу. Сељачке масе које су извеле Први устанак и потом у низу устанка, ратова и политичких борби створиле нову слободну српску државу у XIX веку, биле су духовно јединствене и друштвено уједначене, понеле су у нагону садржана дубока јединства која су биолошки и социјално омогућила њихово спајање под идејама-водиљама, њихову солидарност у циљевима и напорима. Започет, на површини и на изглед, локалном побуном противу притиска дахија, устанак се, надирањем подсвесних и дуго запретаних сила заједнице, у самом свом почетку нагонски и тако рећи напречац претвара у покрет за ослобођење целог народа. Да нису пристигле из дубина духовног колектива самотворне силе одржања, ништа се на голу оружану снагу не би могло постићи, никакви економски узроци не би без тог морала били довољни за подвиг који је заиста извршен. Најмање би се устанички налет и после катастрофе могао развити у свесно народно-политичко активизирање снага које је корак по корак отимало слободу и у Србији и у осталим српским крајевима, створило државу, и ту државу оспособило на победе у Балканским ратовима, најзад на језовиту издржљивост Србије у Светском рату.
Духовном јединству српске духовне, народне, државне и друштвене заједнице извор су оне основе које су спасле Српство немањићке и осталих српских држава и одржале га до данас кроз векове у којима народ није имао ни своје државе, ни власти, ни једнакост у туђим државама. Те основе, помоћу којих је народ изведен из најтежег историје, која је била сама патња и сам ропац, међусобно су јако повезане, тешко раздвојиве један од друге јер су у укупности својој помогле нашем човеку да одреди свој однос према богу, сачовеку и материји, обухватиле цео његов духовни и физички однос и обележиле његову крвну и друштвену заједницу као нешто што својим вредностима вреди сачувати и преко појединачног живота и његових услова.
Тај комплекс духовних основа српске народне заједнице сачињавају: хришћанство кроз православље, светосавска народна црква, патријархално-јуначко схватање живота, поштовање предака и идеја старе српске државе, човештво садржано у народној песми и осталом усменом предању, сачувано у породици и сељачком дому, однеговано народним језиком. А од великих светских историјских утицаја који се уткивају у душевност народну и делују на њу јако: Византија и Турци.