На тим основама створен је источни човек београдске животне оријентације.
Присвајање Хрвата и Словенаца уз београдску животну оријентацију ибло је у знаку постепеног и лаганог излажења из бчеко-пештанске оријентације која је гвозденим обручом држала стегнуту народну револуционарну мисао код Хрвата (и Словеанца). Мисао и дух су при том били већма заробљени на тело, које је у политичкој борби ипак понеку слободу отело. По друштвеном устројству судбина хрватског народа била је скоро до половине XIX века у рукама великог племства које је било мађарско по крви и пештанској (или сличној) ментланој припадности, а хрватско по територијалним поседима и привилегијама. Сељак хрватски био је прави кмет и понео је своју потиштеност отуда, из тог ропског односа. Њега није притискао иноверац него феудални господар кршћанин. Своју борбу, која се тек у позном XIX веку претворила за њега у народни отпор, није могао да оживи у одсудном крвавом сукобу са тлачитељем, као што ју је источни човек оживео у борби са дахијама. Сав живот хрватског човека, западног нашег човека, збивао се под католичким сводом, у периферијском одразу целог католичко-европског, латинског живота, са реформацијама и против-реформацијама.
Кад је народна интелигенција почела са буђењем хрватства, главна је мисао духовног ослобођења ибла у томе да се у људима пробуди осећање да се право сналажење може и моа наћи ван Аустро-Мађарске, и да је права слобода заправо у том да се раскине духовни обруч којим су ненародно племство у феудалној експлоатацији и туђинштином заражено грађанство опасали народ под видом пристајања уз европске основе, односно уз њиховог носиоца, Аустирју. Тек пред крај XIX века продире и добива своју организацију, првенствено политичку, мисао да дилема хрватског народа није у одабирању између Пеште или Беча, него да има и једно треће решење, ван Пеште и Беча. Ту се напредна хрватска мисао, сналажење нашег западног човека, веже за резултате београдске животне оријентације и источног човека.
У ослањању на београдску животну оријентаицју, они Хрвати који су се према њој коначно окренули у XIX веку, у разним видовима и под различитим формулама, имали су да издрже једну од најтежих духовних борби у себи; да се помоћу напредне народне мисли отхрву политичкој превласти аустријског империјализма, да се помоћу либерализма бране од римске духовне превласти, а да при том остану кршћани; најзад да се пожаљењем у сељаштво боре противу одређености ненародног грађанства и заражене бирократије. У знаку те унутрашње борбе, те преоријентације западног човека, тог пре свега менталног одвајања од Аустрије и њене "Европе", прошао је цео XIX век. Пре но што је тај преображај коначно извршен у масама, социјално и економски, наишао је Светски рат. Убрзо је и догађаје и сналажења, али није могао ни са највћеим скоковима да избрише све што је прошлост неумитно наслагала. 1918. дочекује западни човек београдске животне оријентације (антибечке, антипештанске) са недовољно извршеном одређеношћу и сигурношћу. Антиаустирјска оријентација добила је своје формалне санкције, али пробеоградска преоријентација је изнутра, духовно, заостала у своме току и изенала југословенско слободно настајање на болна раскршћа.