Овако леп као што је сад, није никад био у својој историји, ни стари град ни његов Калемегдан. Чежња за миром претворила га је у раскош цветног парка.
Његови мртви тек су сад добили доличан покров. Укопани су ту под зидове, у зидове и поред њих, у гробљу сто пута преораном, хиљаде Келта, Римљана, Хуна, Авара, Грка, Мађара, Немаца, Аустријанаца, Словена свих племена, Срба међу њима највише. Са штитовима и шлемовима, с оклопима и без њих, са вишњевим топовима и мерзерима; с униформама легије, са ношњама хришћанским и турским, у руху господском и редовском; са крајњег крсташког Запада и из Арабије, из посне Европе и непресушне Азије. Све је то легло у гроб коме нема трага. Заставе нису сачуване по музејима. Само понеки пергамент, гравура, литографија. Али од њих бивших ништа... Од њихове завојевачке силе ништа, од њихове најамничке судбе - ништа, од њихове народне освете - једва ишта.
Не осећа се смрт која је косила. Смрт по дужности и по уверењу, најамничка или витешка, обична и анонимна, херојска и забележена, никаква смрт не осећа се на Калемегдану, ни на малом ни на великом, ни у самом граду. Ни по гробовима, ни по споменицима, ни по захвалности, ни по незахвалности. Калемегдан је данас организовани заборав и јуначког и нејуначког умирања, без гробљанске помпе, без крстача и без надгробних натписа. На том вековном разбојишту не шири се дах велике учитељице живота. Ту и тамо костурница, сасвим маскирана. Црква памјатница, једва видљива. То је све од смрти.
Цвеће, бујно зеленило, дрвеће и стазе, енглеска башта. Бедеми и куле обијени у повијуше, стазе засађене ружама. Дрвеће на врху бедема, мирис опојни међу пушкарнице, бујно грмље на месту топова. Засули смо цвећем и зеленилом то мноштво гињења, прекрили живим ћилимом умирање, заборав као вјечну памјат пева младост и љубав на тим гробовима, за инат пролазности и аду.
Ако ћемо, из дубине историје захваћену, у мушкој и крвавој линији држану, прву мисао фићир-бијирску посветити њему самом, граду београдском са кулама и падинама, са душом јуначком и лепотом која је своја, онда се каже одмах: не треба претерати утом цивилном нашем инату, допуштеном, истина, и насмејаном цветном пркосу. Калемегдан не треба претворити у кокетну и сладуњаву башту, од бедема и кула не правити сликовиту играчку, декорисати га тениским и спортским игралиштима и зоолошким баштама. Он је сам по себи материјал за величанствен споменик и по том материјалу, и духовном и физичком, треба изградити и доградити, трудом и уметношћу поколења, оно што нам он сам, из свог дубљег смисла налаже: споменик живота народног, храм победе, то ће рећи храм човека и његове пролазности, човека и његовог дела, човека и његове славе.
На Авали незнани јунак; на вису осамљеном, на врху те пирамиде коју је природа као неки обред небу издигнула, нека је свечани гроб без туге за незнане јунаке. А на Калемегдану храм историје, исклесану народну песму у бронзи и камену, епопеју народа за народ.
Нека не служе музеји и музејчићи за ту сврху. Не давати сликарима са пролазним материјалом посао који да остави трага о томе како смо ми схватили наш однос према историји. Потребне су велике вајарске генерације које ће се целокупним животом посветити уметничком делу мира. Које неће остављати своје скулптурице по павиљонима и музејчићима но ту прегнути на колективно дело, на градњу храма за поколења. Нека ту раде људи који ће се отрести таштог култа имена, којима ће бити стало само до те велике побожне цивилне службе колективном идеалу заједнице. Не кипове у етикетираним салама музеја него рељефе, композиције, групе и симболе дуж великих древних зидова града. По чврстом плану, раскованом на деценије, пребаченом на многе генерације. Дајте архитекте који ће изградити између бедема и кроз њих просећи степеништа трпљења, наша голготска успињања. Дајте вајаре који ће исклесати алеје страдања и алеје побуде, путеве човека и путеве маса, онако како су се кретале кроз нашу историју до данас. И нека се ти ходници, путеви, стазе и степеништа попну до врха блиставог,. пркосног, на коме ће сјати Победа.
Авала је тихо место за висок гроб. Свако тамо лакше постаје незнани јунак. Нису случајно сељаци ту подигли гроб незнаног јунака. На Калемегдану не би могао гроб да мирује. Калемегдан, иако је цео град око њега гробље херојско, млин кичми и лобања, силос костију, Калемегдан је место за култ живих. "Победник" ја на њему, али није довољно величанствен, није буктиња победе, него мисао о победи, вест о победи, пошта која доноси глас. Једну узвитлану, у серпентинама кулу, један пламени натпис на њој од самих буктиња, високо горе, грч један од подножја до врха и крик један сасвим високо, ватрени крик, треба пркосно, смело, храбро сазидати ту, за победнички највиши видик свима живима који стварају ову земљу. Први пут у историји извршити смену крваве светиљке цара Лазара и запалити узвитлану статуу победе, лучоношну, буктињаву: крик живота који је надвладао смрт.
На Авали храм смрти. На Савинцу храм духа, божји храм. А на Калемегдану храм живота.
Модерне улице и њихов динамизам, раскршћа у тутњави нису више за споменике. Њих треба одвајати на места на којима се може бити сам са собом и са смислом, у ћутању, револту или помирењу. Улице и варошки тргови постају вашаришта, заглушна и лудачка трак је њихов закон. Споменике не треба више ту сејати, они се у вреви и у машинском урлању губе. Не треба их смештати ни у музеје. Што год се сазда, од материјала пркосног времену, треба градити под небом и приступачно масама. Масе нека пролазе и широким стазама калемегданског града-храма. Масе улазе у историју. Масе улазе у носиоштво њено. Нека се да могућност да путевима, који су широки као друмови, на велике дане народних свечаности прођу између бедема града гомиле која ће ту морати ћутати или клечати пред сликом своје човечје и народне судбе, исклесаном у камену, изливеном у бронзи, и везаном армираним бетоном и мрамором у огромну величанствену целину. Нека ту, у светишту уметности, пролазе кроз лепоту у бронзи, челику, камену и бетону као што пролазе кроз смрт од челика, камена и бетона, по рововима и подземним форовима. И нека ту поколења сваковремено могну наћи себе и свој смисао. Нека тим масама тај вајани град буде и опомена и утеха. Нека се сваковремено ту могне одслужити обред призивања предака. Нека се ту, у отвореном позоришном амфитеатру, сваковремено могне одиграти која вечна драма човечјих сукоба са богом, светом и са собом. И нека ту, макар и уз помоћ технике, опет зазвуче масовни хорови песама наших, прошлих и будућих, али не за концерте индустријализоване и комерцијалне, но за велике потребе народа; за његове духовне игре, кад му затреба за весеље и радост, кад за плач, кад за поход.
До улаза у Калемегдан може и бучним аутомобилом. А ту стати. Одбацујемо технику и свакодневицу и пролазимо, у масама или усамљени, пешке кроз град-храм, стазом прошлости, мир и скрушеност. Пред сенима капе доле. А од њиховог погледа нову снагу за живот, ново поверење у бога и човека.
То тако заслужује и народ и Београд, и његов Калемегдан који је речита лекција о пролазности славе, још речитија песма слободе, ризница јунаштва и страсна жеља мира.
Нека то сваким даном све више постане место хаџилука са кога поглед лако обухвата стварност и дочарава сан, одржава додир са прошлошћу и продубљује га, сече просеке кроз садашњости и допире до смисла. Да буде све плоднији по ширини својој, све слободнији по огромном орловском лету, човечан по близини живота, земски по срођености за тло, а божији по љубави за друге.