Историја је у своме ходу неумољива, слепа и глува за људе, подвргнута само хладној заповести својих космичких и геоморфних снага. Но као историја људске коби она укључује и човекову вољу с којом ради, помоћу које остварује своје циљеве. И чим је ту воља човекова, и појединачна и воља заједнице, људски ум тражи разлоге и смисао умирања, жртвованих живота, употребљених смрти. Народи, заједнице, појединци пропадају додуше често у том неумољивом ходу и онда кад им није до пропадања. Државе нестају понекад и после најсветлијих успона. А свакако да се нису успињале и после најсветлијих успона. А свакако да се нису успињале зато да би пропале. Но пропасти су често привремене и привидне. Може се живети и преко своје пропасти и преко привидне смрти. Као што је живео српски народ.
С Београдом на челу потврдио је тај народ да има прекогробних моћи у њему, да је народ који остаје, да је град који остаје. Тај доказ ужасно је плаћен у историји и неискоришћен. Али је дошло време у лаганом животу народном, кад је историја стала на његову страну и утврдила наше историјско значење. Срби су имали свој смисао постојања. Дуго су о нама мислили да смо нестали и да постепено нестајемо, да смо одиграли своје: и било је заиста много привидне смрти која је личила, понекад и нама самима, на праву и коначну смрт. Али место смрти дошао је нови живот. Били су јачи од смрти Срби и Београд.
Банално је рећи да је много крви проливено у бурној београдској прошлости, за њега, око њега, на њему. Много проливене крви још не значи и много смисла у историји. Али та измешана крв многих народа значи да су тај град због дубљих разлога пристајале да бране и нападају толике и толике умне и безумне хиљаде.
Београд је био келтски, римски, хунски, аварски, бугарски, грчки, турски, мађарски, аустријски, српски и још понечији, по неколико пута. Био је некад са дванаест хиљада домова и стотину хиљада душа (Челебија), спадао на саму посаду тврђаве, пустео и поново се насељавао. Био освојен небројено пута, грађен, рушен, преграђиван и преутврђиван. Ширио се у разгранато цивилно насеље и опет се ратнички повлачио међу своје уже зидове. Видео је паганске налете, издржао римске легионаре, претурио страховите покоље турске и осетио мач хришћнаских војски. Видео сеобу варвара и пуштао низ друмове богате караване. Мењао правце свога промета, своје економске и саобраћајне везе, своје администрације и војне организације. Био је пустош и раскош, био је роб и господар. Био је увек на дивовским раскршћима, најмање два света, на ветрометини најезда и утицаја, био вечито смер завојевача, мета страховитих кичмоломних прегнућа. И остао је. Није га уништила никаква освета, није га збрисао никакав пркос, раселила никаква невоља.
Снажна природна сила, геополитичка нужност наметала га је одувек људима и догађајима. Она га намеће и данас кад је, слободан, у средишту савско-дунавско-вардарског пута и кад је и политички осигурао најширу морфолошку везу са оним тлом које сачињава главно позориште наше историје. Из планинских масива, око којих смо се увек одржали, он је као последњи оштри клин тог горштачког самоодржања, забоден у равницу. Он је, у погледу са Калемегдана, снажна опомена тог пркосног горштачког отпора нашег према свим најездама са равница. Сигурна је веза његова са утробом и снагама целе унутрашњости преко Авале, Космаја, Рудника, те унутрашњости која је одржала сељака, сељака који је одржао народ, народа који је одржао Београд, увек струјао према њему, приливао му снагу, дохрањивао га све до данашњег дана. Као да су људи народа осећали не само шта им Београд нуди, него и то што су они дужни за њега да чине. Кад су га освајали за свој нововеки подвиг, Срби су 1806. нагонски пошли ка њему остављајући по страни мисао о Крагујевцу, иако је овај био и мање на ударцу и ближи жаришту устанка.
Београд није постао никаквом вољом императора, ћудљивом и насилничком. Он се свима императорима наметнуо својом нужношћу, својим унутрашњим законом постојања.
Није случајно што су се толики народи крвили због овога града што је био називан прагом светих ратова, кућом ратова за веру, најкрвавијим каменом на свеколиком ратишту Европе, најсјајнијим листом турске историје, вратима Истока, капијом Запада. Нешто затвара и отвара то место. Решава ситуације и загонетке, опомиње на борбу, раствара нове видике победе, позива на одбрану, мами на живот. Једном речи: кључ.
Ко га има, има много. Али мора да га чудно чува.