Српска народна револуција није последица политичко-социјалног преврата који је у идејној структури Европе изазвала Француска револуција. Српска револуција је особена и органска у свом току и нема с Француском никакве везе. Француски агитатори су повели противу Турске, али исто су чинили и аустирјски, чија је држава била на супротном фронту од француског. Српска револуција је никла из српске муке и из српског појма о правима грађанина и човека. Она није никаква постигнута равноправност редова и сталежа, уздизање неког четвртог или петог сталежа међу остале. Она је сељачка али у име народа а не само у име села. Своје идеје о једнакости и правди није наш сељак примио као политичку или социјалну просвећнеост споља, као дар туђег искуства којим се и он користи, не као сазнање примљено споља него као одраз и резултат своје сопствене стварности.
Све је било погодно да то сазнање буде у самостланом облику демократично, и то пре Европе. турски режим био је, бар што се тиче стицања власти, јако демократичан; без обзира на покрајинско или неимућно порекло, сваки Турчин могао је у своме царству да се из најподређенијег положаја заслугом попне до највишег положаја, сем калифског. Хришћанство у свом првобитном, еванђеоском тумачењу, какво је остало код Срба, било је вера једнаксоти, слободе, хришћанског универзализма, вера братске заједнице; црква српска није била нимало аристократична по својој јерархији, ни по црквеним привилегијама. Народна песма волела је правду "ни по бабу ни по стричевима но по правди бога великога". Језик се српски није делио на језик господе и малог човека, на туђински и прости, него је био један за свакога, и толико јесан и одређен у својим облицима и изиразима да је као такав одмах могао бити, с малом реформом, примљен за књижевни. Изједначење социјално у робовању погађало је сваког српсог хришћанина. Потлаченост морална и економска исто тако. Старешине су биле у кнежини и у селу сељаци, њихов ранг одређивао је њихов квалитет у народу а не спрега са турском влашћу. Санкције су у селу, и административне и судске, долазиле с приволом народа и од власти у којој је народ суделовао. Неправда је погађала цео народ, а права била и дељена и схваћена од целог народа. Мерила су донесена из давнине, законодавство је чувано као нешто своје, а не одозго наметнуто. Биле су ту дакле у сопственом искуству и све тежине неправде, да би се знало како не треба да буде, и сви критеирјуми правде, за коју се знало, бар у основи, каква треба да да буде; и традиција једнакости и накупљени императивни захтеви слободе. Све то дато у једном радикалном изазу (станак, ратови) и са жестоким санкцијама (гињење).
Демократичност та је балканска типична; није везана за реакцију на разне дотадање политичке и економске установе европске (монархија, влада привилегованих редова итд.); она није садржана толико у установам колико у осећању. А исто тако није, својим либерализмом дала подршке за брзо развијање типичног капиталистичког строја. Та демократичност је органски срасла са основама српског духовног јединства и друштвене једнообразности; по своме осећању правде и једнакости она је постала и остала јачи извор развијања политичких и друштвених снага и устанвоа, но формална политичка демократија која се доцније са Запада пресађивала у Србију кроз уставне и политичке установе.
Та демократичност створила се и развила на селу, народ селу ју је одржао до XIX века, дао јој претежни карактер у најзначајнијем раздобљу 1804-1918.
У том периоду, развијајући своје државнотворне и остале цивилне снаге, тај народ села даје биолошки, социјално, етички и нашег човека из варошице и вароши, даје своју народну интелигенцију свих занимања, а ствара том својом демократичношћу, која је синтетичка моћ сажета из свих донесених основа, повољан дух за асимилацију српског човека из свих крајева, на путу ка његовој коначној београдској животној оријентацији. У Србији демократичност села прожима и чиновника и трговца, и политичара и адвоката, а исто тако и кнеза. Из села је никао и војник ослободилачке Србије, и провсетни радник, и дражвник, и династ. Поварошивање варошког становништва Србије, наељеног са села, није било типично западно, иако је било много тежње да се Запад достигне и постигне. Ту танку кору буржоазириања по западном облику пробио је (и пробија још и данас) менталитет и дух села и са села. Надирући у паланку и варош, српске досељеничке масе нашле су истина у њима, нарочито у Београду, један уврежен и доста разузерен по утицају и моћи новца слој странаца, Цинцара, Јевреја, Немаца и још неких. Али она карактеристика, коју је дао Вук Караџић још давно, остала је пресудна за активу Србије кроз цео XIX век, па и доцније: "Народ српски нема других људи осим сељака. Оно мало Срба што живи по варошима као трговци (готово сами дућанџије и мајстори, понајвише ћурчије, терзије, јекмеџије, туфегџије и кујунџије), зову се варошани и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе с Турцима у градове или с трговцима беже у Немачку, зато они не само што се не броје међу народ српски него их још и народ презире." (Ти досељеници странци и они Срби које су ови досељеници своме профитлијском менталитету прилагодили, одвајали су се од народа и у првим деценијама револуције; доцније су се довијали и у своме параситизму донекле повиновали и народним циљевима, држећи се више лукративне привреде, а мање оних професија које су биле жртвеније за народне циљеве).
По томе што је дао непосредно са села устаника, војника, пореског обвезника, а посредно и главнину своје предводничке интелигенције, демократични носилац колективних тежњи у револуцији и у њеном остваривању слободе државе новог Српства, остаје сам народ. И у борбама са страним непријатељским силама, и у борби са круном и њеном аутократијом. И у војничкодипломатском организовању снага, и у политичкоуставном. другој половини XIX века Србија је почела да прима од западних демократија у формацији уставне формуле, политичко-демократске установе, методе и моделе, добила чак један од најнапреднијих устава Европе (1889) онога времена. Огромна је, ипак, разлика између начина примене итх устава код нас и на страни; између те примљене демократије и оне аутономне наше демократичности коју је сам наш народ донео. Не она формална која је имала да је стави у ред осталих европских народа него баш ова аутохтона, самоникла, оспособила је Србију на велику меру слободе и самодисциплине, на брз и динамичан пут ка успону. Испод "цивилизације", испод "европеизирања", испод "Запада", та демократичност, са свима својим духовним и соицјалним основама, имала је свој самоходни, органски, голготски и победнички пут ка слободи и уједињењу.
Она је помогла да се изнесу и Балкански ратови, и да се издржи Светски. У тим ратовима је варошка предводничка интелигенција, активни и резервни официр, која није изгубила свој родни и менталитетски додир са селом, стајала заједно са редовом-сељаком. И стајала не само заједно у рову, него и заједно са његовом душевношћу, добро и предобро познатом, са његовим схватањем које интелигент-старешина није напустио, са истом жилавом борбеношћу своје врсте и са истим методама навале и одбране. Није ту дакле ибла толико у питању истоветност националних или чак националистичких парола које је народ прихватио из уста свога краља и својих команданата. Масе се могу често и самом дисциплином, механичком, повести у напад и задржати у борби добром и умешном командом. Али на подвиге који су остварени у Балканским ратовима, и у Светском, на те подвиге сасвим преко своје снаге, не оспособљава механичко колективно васпитање, ни касарна ни школа, и добра државотворност, ни све остало формално припадништво држави. Та демократичност, која је синтетична резултанта нашег нововеког постојања, стопила је у један фронт самоодбране варошанина и сељака, интелигента и простог човека, генерла и редова српског. Команданти су имали под својом командом непознате војнике, незнане јунаке, али то су ибли борци који су дубоко у души познавали, по заједничком животу са села, по заједничој припадности земљи, пејзажу и атмосфери села; по томе нагонском и мистичном, донесеном и сачуваном из давнине више но по заузимању за личну физичку својину коју заједнички бране. По духу сељачког дома више но по материјалној кући, по вољеној груди домовине више но по стварном окућју с тапијом. Највећма по једнакој мери терета: што се углавном имало јако осећање да се гине ни за чије специјалне интересе, ни за милионе појединаца, ни за напредак профита једне повлашћене класе. По психичкој једнакости у патњи и у победи.
Та психичка једнакост, та унутрашња демократичност, тако пресудна за српско нововеко постојање, изнела је победу и над Албанијом и над Крфом, двема најстрашнијим етапама српског страдања. А поготову над осталим непријатељем.
Тома Вучић-Перишић дао је за осећање демократичне једнакости Србији XIX века највишу и најстраснију формулу, каква се у свом апсолутном радикалном облику не налази нигде у историји европских револуција и европске демократије. Она је израз тако рећи неограниченог осећања слободе и једнакости, бескомпромисне и против свакога чуване, лишене сваког вербализма и сваке књишкости, дубоко у духу усменог предања, и натопљене вољом да се тим убеђењем иде до краја крајева. Ту има и страха и одвратности од турског бесправља које би могло да се под насилним режимом својих кнезова врати, а које није знало ни за правичне судове ни за безбедност имовине, које је било тип самовлашћа па се лако могло подржавати. У тим речима, у којима је демагогија споредна, садржана је језгровита отпорност према свему што би самовласно ограничавало донесену једнакост, којом се Вучић поноси. У њима тиња и хајдуштво, и устаништво, које је смао претходничак школа уставобранитељства. Има ту и опомене и враћања на мерила правичности, има подстрека, значајног за "аутодинамизам" револуције:
"Ми смо сви равни: што је књаз, то је и свињар - што је свињар, то и саветник - што саветник, то и терзија - а што терзија, то и судија - што судија то и ја. Сви смо једнаки; не треба да се само један греје на сунцу, а ми сви да стојимо у ладу, а само један да подигне главу високо, а ми сви да гледамо у земљу, но ваља сви да гледамо горе и сви да се грејемо на сунцу... Ја се не бојим никога, само се бојим устава, а то ћу рећи и кнезу Михаилу, као што сам говорио и његовом оцу; чућете ви шта ћу му рећи у очи кад дође; а ако не буде радио по уставу, ја ћу га протерати као и оца."
Ниједна изрека за толико помињану формулу примус инте парес и за слично устаобранитељство и једнакост, није изречена с толиком жустрином и у страху за једва издвојевану владу народа. Можда би се могла поредити само са арагонским (наварским) скупштинарима који своме краљу поручују: "Нон љуе цада уно сомос танто цомо бос ет тодос јутос мас љуе бос." (Ми који смо, сваки исто што и ви, а сви заједно, више него ви). Преведен у социјални револт тај глас се чује, али полемично, а слабије у снази, кад Адам Богосављевић пред рат 1876. каже: "То би највећа бесмислица била радити и помагати да се браћа зулума и самовољства (турског) ослободе, а сами изнутра да трпимо највећи зулум и самовољство и да смаи сносимо најтежи бирократски јарам."
Свој је био тај нови Србин, тај први човек београдске оријентације, свој и по себи и по томе што - није био Европљанин.