ВЛАДИМИР ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ - драмски писац, приповедач, есејист, критичар, психолог - родио се 10. августа 1895. године у Чаглићу (Славонија). Основну школу завршио је у Вараждину, а Текелијанум и правни факултет у Будимпешти и Загребу. У раздобљу између два светска рата (1918-1941) радио је као виши чиовник при Министарству просвете у Београду, најпре као секретар Уметничког одељења, потом као начелник Министарства просвете.
Током Другог светског рата, од септембра 1941. до септембра 1944. године, В. Велмар-Јанковић ради као помоћник Владимира Јонића, министра просвете у влади Милана Недића.
Од годиен 1944. Велмар-Јанковић је живео у емиграцији, прво у Италији, затим у Шпанији - најдуже у Барселони, где је 1972. године основао први приватни центар за ментално здравље "Orexis".
Погинуо је у саобраћајној несрећи у ноћи између 11. и 12. августа 1976. године у Барселони. Сахрањен је на барселонском гробљу, под именом Професор В. Вукмир.
Књижевне радове почео је да објављује још у току Првог светског рата. До емигрирања, био је сарадник великог броја листова и часописа: Српски књижевни гласник, Мисао, Савременик, Књижевни југ, Југословенска њива, ЏЏ век, Нова смена, Политика, Време, Реч, Новости, Трговински гласник, Нови лист, Демократија, Обнова, Просветни гласник, Српски народ.
Покренуо је и уређивао часопис за духовну клутуру Нови видици (Београд/Сарајево, 1928-1929).
Објавио је велики број књига.
На српском: Светла у ноћи (новеле, Загреб, 1919), Иван Мандушин (портре-новела, Београд, 1922), Нови (драма, Београд 1922; Награда Министарства просвете), Робови (драма, Београд, 1924), Дечак с Уне (новела, Београд, 1926), У вртлогу (драма, Београд, 1926), Духовна криза данашњице (студија, Београд, 1928), Без љубави (драма, Београд, 1932; Награда Министарства просвете), Срећа А. Д. (драма, Београд, 1932; Награда Министарства просвете), Државни непријатељ број 3 (драма, Београд, 1936; Награда Српске краљевске академије), Грађанска комедија (драма, Београд 1938; Награда Народног позоришта у Сарајеву), Поглед с Калемегдана (студија, Београд 1938; Награда Српске краљевске академије), Дневна вест (драма, Београд 1941; Награда из Фонда краља Александра за драму).
На шпанском; Псицологиа де ла ориентацион витал (Психологија животног опредељења), Барцелона 1960; Ел хомбре анте си мисмо (Човек пред самим собом), Барцелона 1964; Емоцион y суфрименто (Емоције и патње), Барцелона 1967.
Поред књига, у поратно доба објавио је читав низ студија из области психологије и психијатрије у француским и шпанским стручним часописима.