Tо прислањање, дограђивање врши се на једној основи, темељној, добро изграђеној, на предратном Београду.
Предратни Београд имао је и споља органски израз својих унутрашњих стремљења. Под својом народном и револуционарном мишљу он је био збијен и згурен, стегнут сав у себе, без разметљиве снаге. Кућа уз кућу, малограђанска, финија или обичнија, башта уз башту; газдински домови и чиновнички увек у извесној сразмери, без беса и пркошења један другом. Комшија министар и комшија бакалин разговарају и преко ниског плота; много високих ограда и разлика није било ни у ком погледу. Иду људи лепо до ћошка заједно, пред кућом стану и разговарају, сећају се увек својих старих, а после један пешке у свој министарски кабинет, а други у свој дућан. Праве комшије. Кућа министрова и после министровања остаје скромна, никаква се нова земљишта не купују нити подижу палате за ренту. Па и онај који се врати из Европе као сноб, мора да своди свој презир и своју уображеност на меру; не може да опстане иначе ни у кући, ни у кафани, ни у звању, због оне изједначујуће опште мисли београдске која је сводила себичност појединаца на допуштену меру. Нешто се у тим кућама стално знало, и кад није говорено о томе: ако пропадне велики потхват који се спрема, подједнако ће се рђаво провести и министри и бакали.
А сад много нових кућа за ренту, и сад се с тим и она изједначујућа мисао некако изломила. Дошло много нових људи, нарасли нови нараштаји. Неки нов па и другачији народ по тима многоспратницама. Много више станара и то правих варошких, а много мање комшија. Одељено се станује, одељено живује, један на једној бразди, други на другој; нико за тебе не пита од тих станара, али ти и не досађује, ни кад си здрав ни кад си болестан. Веза је заједничко степениште или дизалица. Ни добар дан не мораш да му кажеш ако се нисте "формално" упознали. А у ствари не дели те од њега ни плот, него танак неки зидић, чујеш му кашаљ и псовку. Има сад већ много крајева са станарским менталитетом, правим варошким, срачунатим на време и на форму; комшилук народски цвета по Чубури, Дорћолу нижем, Булбудеру; а господски помало у Професорској колонији или на Топчидерском брду, сваки своје врсте. Почело и ткао, и на много других начина, подвајање, мрвљење старог Београда и његовог човека. Али његови извори снаге, и поред све привидности, нису осушени. Остао је многима не само дух предратне Србије него и његов тип човека одржан је и обновљен у једном делу новог поколења. Носилац старог крепког револуционарног духа Србије, способан да се на тај дух врати, да му основе оживи, онај трпељиви, широкогруди човек старинац који је из своје непосредне историје, породичног духа и васпитања понео све основе српске демократичности и допунио их ненаметљиво победничком психологијом, искуством ратних и поратних времена, упркос времену сачувао домаћинске особине праве човекољубивости и поштовања виших човечијих вредности. Имао је предратни Београд свој душевно изграђени, скромни али нимало сервилни тип цивилног човека, тихо поузданог у своја права, једноставно мужевног, отворена ока за искуство других. То је онај први дошљак са села, преобраћен органски у београдски полуварошки тип, пун осећања одговорности и увек везан са народном ствари као делом своје најрођеније душе. Његова предратна генералија је остарела, али није остала без наследника, по менталитету. Они сад дају свој амалгам новим дошљацима, насељеницима и досељеницима послератним.
Тихе улице Врачара, Дорћола, Палилуле, Варош-капије, те многе конзервативне улице које теже мењају свој предратни изглед, а и кад га мењају, издижу дискретно спрат на спрат, не врше архитектонске ударе, те тихе улице и данас су стварна слика тог најбољег предратног грађанског свесног Београда. Њихове староучитељске, старопрофесорске, старосаветничке, старотрговачке, старочиновничке куће и данас продукују поштена схватања, честита разумевања, човечне складности, поуздање у бољи ред ствари, у чистоту односа међу људима, жеље да се живи и за нешто више, не само за себе и за свој ужи интерес. Из тих домова, чији је тип расут по целом Београду, из тих правих српских домова струјао је пред ратове дух нове зреле Србије, све спремности на велике жртве одгонетане су ту, у тим малим кућама. Из тих кућа природно су синови најбољег убеђења у националну борбу, у науку, у службу државе. Из тих кућа и данас људи носе пароле и заставе боље Србије. то су људи који у најбољем стилу настављају традицију од 1804. У њима је сублимирана, подигнута грађанска и војничка снага српског човештва са села.
То село, откако је 1806. поново освојило Београд, било је одатле сузбијано разним утицајима, али је остало победничко. Шака јада били су Срби у првој половини XIX века. Србија је у почетку XIX века имала око 360.000 становника. Нови Београд је почео са једва 5.000, скупа са Турцима и свима странцима. Трговину су држали странци, Цинцари, Јевреји и други, војну силу Турчин. Али морал револуције упорно је подизао српски вазални кнез и његов сељачки народ који је у Београду био шумадијски и досељенички, са нешто мало пречанских просветитеља. Тај морални амалгам свесне нагонске мањине победио је и раније и доцније, тај конструктивизам активних циљева и свесних подвига.
Београд је увек био дошљачка варош. Његово становништво није се развијало толико природним прираштајем колико дошљаштвом са свих страна, највише из Рашке и Метохије. Нису само расна чистота и крвна прекаљеност давале њему снаге. Него то што су циљеви престонички, предводнички циљеви српске револуције били толико јаки да су од сваког насељеника и дошљака убрзо начинили свога најоданијега поборника, носиоца. По тој својој вишој свести носиоца државе били су сваковремено јачи од странаца у чаршији и од Турака у граду; а доцније је свест стварала живо од дошљака из унутрашњости одговорног престоничког грађанина, уједначавала менталитетске, васпитне и покрајинске разлике.
Београд је и данас дошљачка варош, више но икада. Две трећине најмање има дошљака из свих крајева Југославије и са стране. Дошљака са најразличитијим менталитетом верским, васпитним, националним, покрајинским, сталешким, са најразличнијим донесеним утицајима, страним и унутрашњим, са најразличитијим циљевима зараде, погледа на свет. То ново становништво донело је собом своју меру ствари у свету, своја мерила, своју динамику и темперамент, разнородан и опречан. Од тих опрека и сукоба ври и шири се, али се још не стишава, не стилизује, не формира нови Београд, него је у пуном прелазничком превирању.
Београд има своје занимљиво становништво, али његова права психолошка припадност граду и његовим циљевима није још изашла самлевена, још је под жрвњем. А и млин још не ради ни издалека тако снажно као што је некада радио, тај млин који ствара психолошки амалгам. Још се додају разне смесе, још је млинар и сам неодлучан, још жрвањ није намештен право, тежина му није некако одмерена. Нови београдски човек данас је још у стварању; где је створен, створен је више личним заслугама или по остатку традиције него новим колективним духом. Он има своје протагонисте савести али нема још своје нове опште уједначености, нема читавих готових формација.
Уколико је готов, по својим шумадијским, босанским, хрватским, пречанско-српским, вардарским и осталим нијансама људи тај нови београдски човек је несумњиво претрпео утицај београдских изграђених страница. Није тај старо-београдски тип покошен у рату и дотрајао. Изумире али се гаси у старим људима, али из њихових домова излази понова кроз младост. Не може оно што је с породицом и са првим предшколским васпитањем ушло у крв и у подсвест да се изгуби, јер се то уопште најмање губи из човека. Домови који су формирали напредног Србина за подвиге ЏЏ века, делују још својим духом и традицијама и онда када изгледа да је младост, бар наоко, пошла сасвим другим па и опречним правцима. То што се у кући од најбољег намре генерацијама и најбољим примерима појединаца, то етичко не губи се, на срећу. Тако се ни тај наш позитивни тип старобеоградски није изгубио, као што се ни на селу није изгубио. Напротив, он се са тог села и данас храни својим бољим духом ту варош, и ту престоницу. Истина, тај тип људи данас је заустављен у унутрашњем походу и Србије и Југославије. Београда највише. Јурнуо је из првих година послератног славља, победничког мамурлука и магле један дебели слој скоројевића, брзих профитера, берзанских егзистенција свих врста, неодређених или сумњивих вредности, и избио на површину, на власт, на утицај, кроз банке, кроз некажњени криминал, кроз политику. Покривено је оно старобеоградско многочим, гурнуто у позадину, у мрак, ван арене. У целој земљи па и у престоници најосетније. Испредњачили људи лакта и подвале, фамилијарног и котеријског интереса. Али живи и оно старо. Чиновници који не подлегну миту, а отворених су очију за све што се догађа око њих, привредници који зарађују обичну камату на свој новац, а виде око себе оне који су другачији; интелектуалци које презире политика и привреда, а који знају циљеве земље боље од политичара и берзијанаца; инжењери и приватници који нису под службом страних компанија, а знају како то у тој служби иде; војници који су остали своји и који то своје дају читавим пуковима. Циљеви српске народне револуције и југословенског стварања као наставка њеног живе у тим људима који се надовезују на менталитет београдских старинаца и дошљака њиховог типа.