Значај психотерапије за савремену свест
Од чега зависи успешност психотерапије

Психотерапија као грана психијатрије и, још шире, медицине уопште нашла је себи место још давно у свету, релативно скоро и у нашој земљи. Ово место које она заузима међу осталим терапеутским методама у психијатрији значајно је не само због тога што је сваки разговор између лекара и пацијента помало и психотерапеутски, или би то требало да буде, већ и због тога што је човек такво биће које је упућено на другог човека, његову изговорену реч и сусрет који са тим другим човеком може да оствари. Сви ми, додуше, комуницирамо једни с другима, на различите начине и под различитим околностима, али свака комуникација није и сусрет два човека. Комуникација је само могући сусрет, као што у низу наших избора само понекад тај избор буде и слободан избор. У већини осталих случајева и наша комуникација и наш избор детерминисани су (отуд често и неуспешни) и то "од слојева у нашем несвесном до сунчаних пега".
Психотерапеут, који све мање мора да буде само психијатар, стоји пред својим неуротичним или психотичним пацијентом у посебној врсти обавезе да саслуша, разуме и помогне једино својом речи, гестом, али и ћутањем, или само својом присутношћу, а у томе треба да дође до најбољег изражаја складан спој, најпре, његове човечности, наученог знања и свакако помало и уметничке склоности. Тек успешна синтеза набројаних квалитета омогућава психотерапеуту благотворан, обнављајући и често спасавајући утицај на његовог психички, на различите начине, поколебаног штићеника. Свакоме постаје брзо јасно да квалитети који се траже од доброг психотерапеута нису мали, нити се они једноставно стичу. Осим доброг познавања самог себе и отклањања сопствених неуротичних црта, што се прилично успешно остварује тзв. дидактичком анализом будућег психотерапеута (коју сматрају неопходном не само психоаналитичари), доброг психотерапеута одликује способност непрестаног усавршавања и сазревања, што је део онога процеса који Маслов назива самоактуализација. Ако је жељени психотерапеут заиста онај који је у стању да непрестано нешто ново научи, при чему се ово учење много мање односи на инвентар знања и повећавање интелектуалног квантитета, много више на даље упознавање и мењање самог себе, а пошто му у овоме мењању и сазревању много помаже сам пацијент, постаје разумљивије зашто смо на почетку овог чланка нагласили важност сусрета двају, егзистенцијалним језиком речено, једнаких бића.
На прво питање, дакле, од чега зависи успешност психотерапије, одговорили смо истичући личност психотерапеута од чијег степена зрелости, постојаности и моралности - која је престала да буде споља накалемљена, имитирана или само делимично, преко неке снажније личности у околини идентификована моралност, већ која је постала саставни део целокупне личности - зависи несумњиво, једним делом, дејство психотерапије.
У одговору на друго питање, шта се истражује и очекује од пацијента у остваривању успешне психотерапије, на првом месту истакао бих начин и степен доживљене патње због болести, на шта је врло плодно указала још Карен Хорнај 1951. године. Неком може да изгледа апсурдна тврдња психотерапеутског стручњака да није могао да помогне неком неуротичару пре свега због тога што овај није у стању да доживи довољно озбиљно и осећајно (у смислу искрене патње) своју болест. Свакако није свака патња због болести код пацијента корисна и плодотворна. Разликујемо због тога плодну и корисну патњу, која се доживљава због симптома болести и њених последица, још више, због узрока ових симптома када се они спонтано или уз нечију помоћ открију, од оне неплодне и некорисне патње која произлази из пркосне немоћи пацијента да због неуротичних сметњи успе у остваривању својих превише амбициозних, каткад и не сувише етички оправданих циљева и жеља. Неуротични симптоми у таквим случајевима, често повезани и са неком телесном болешћу (гризлица, колитис, астма, повишен крвни притисак), управо су заштита и опомена да се човек већ једном прене и исправи очевидно искривљену животну путању или, како би Адлер рекао, фиктивни животни циљ.
Има и других значајних критеријума преко којих сазнајемо и постављамо прогнозу успешне или неуспешне психотерапије. У ове критеријуме спада, најпре, став пацијента према својим симптомима. Све док пацијент упорно настоји на органском, односно физичком узроку својих симптома (бол у стомаку, глави, срцу, итд.), и поред потпуно нормалних лабораторијских и осталих анализа које су савесно спроведене, не може се још отпочети са правом психотерапијом. Очевидно је да пацијент осећа неку велику потребу и не мање јак страх, које психотерапеут треба да препозна, а због којих му је веома стало да његова болест не буде "нервна" или "психогена".
У прогностички значајне чиниоце психотерапије спадају социјални услови, пре свега они у којима болесник живи. Не треба да се по сваку цену тражи "кривац" и за неуротично или психотично обољење. Истраживати да ли је "крив" сам пацијент или његова околина због тога што је постао болестан, неплодан је, незахвалан и на крају етички не сасвим оправдан труд. Зашто је тако тешко поћи од истине коју је велики Достојевски изрекао за сва времена: Сви смо пред сваким криви!
Када истражујемо социјалне чиниоце у настојању и одржавању неурозе и психозе, више нас занима у којој су мери индивидуалне сметње код нашег пацијента део субјективних, биолошко-конституционалних и психодинамичких чинилаца, а у којој су део брачних и чешће фамилијарних неуроза. Заслуга је немачког психијатра Рихтера (Норст Е. Рицхтер) што је, 1970. године, поставио разлику између тзв. породичне симптоматске неурозе и породичне карактер-неурозе. У првом случају породица или један њен члан, ради одржавања сопствене неуротичне равнотеже, чини у неку руку несвесним механизмом, једног свог члана болесним. Тако овај члан постаје "локални симптом" породице, врста "жртвеног јагњета". У лечењу оваквог човека породица готово по правилу чини тешкоће психотерапеуту ометајући лечење свесно, или чешће несвесно. У другом случају већина или сви чланови породице инфицирани су неурозом, држе се међусобно солидарно, а као штићеник се пред психотерапеутом појављује један од чланова који је нешто више оптерећен неуротичним симптомима. У оваквом случају неурозе неопходно је лечити читаву породицу групном, односно тзв. породичном психотерапијом.
Набројаћемо, на крају, према немачком психотерапеуту Хајглу (Ф. Неиг1), још неколико чинилаца код пацијената који имају одређену улогу када разматрамо проблем успешности психотерапије, при чему извесне, мада не битне разлике постоје када је реч о индивидуалној или групној психотерапији. Занима нас, најпре, квалитет и квантитет провокативне ситуације која је изазвала код човека појаву неуротичних симптома, при чему морамо поћи од чињенице да нико није сасвим имун од разних спољних и унутарњих провокација, јер готово нико није, макар и у незнатној мери, лишен латентних неуротичних (понекад и психотичних) црта. Интересујемо се, при том, како је наш пацијент у прошлости одговарао на сличне или друкчије провокативне ситуације, процењујући тако оно што у психологији зовемо снагом Ја.
Значајна је и интелигенција, затим присутност скривених или манифестних талената и других обдарености пацијента, као и његова животна старост. Раније Фројдово схватање да се успешна психотерапија може спроводити само код људи до њихове 40-45. године старости унеколико је кориговано по вољним резултатима психотерапије и код неких људи до 60 године старости.
Веома је значајно процењивање не само реалне социјалне ситуације пацијента (породичне, али и шире друштвене), која допушта или не допушта могућност промене његовог става (јер се у неким ситуацијама сав напор и пацијента и терапеута да се успешно оконча психотерапија руши пред чврстим, а болесним, бедемом породице или друштва), већ је неопходно добро проценити опште осећање сопствене вредности пацијента, које је у уској вези са структуром његовог Над-ја и његовог Идеал-Ја. И једна и друга структура функционишу код сваког човека свесно и несвесно, при чему несвесни удео знатно претеже код неуротичног обољења. Најзад, истраживање тзв. аутономне функције човековог Ја, о којој је нарочито Хартман још 1939. године тачно писао, обавља се у нашем распитивању код пацијента како он испуњава своје слободно време. Његов одговор може да нам покаже у којој је мери човек спутан, неслободан и уплашен пред захтевима тзв. слободног дела Ја, односно у којој мери можемо да рачунамо са сарадњом креативног потенцијала, који сваки човек латентно или манифестно поседује.
Желели смо да укажемо на сложеност и одговорност племенитог посла психотерапије не осврћући се овога пута на разне психотерапеутске школе, од којих већина поклања знатну пажњу изложеним критеријумима при процењивању да ли психотерапију треба уопште отпочињати и шта се од ње онда може реално очекивати. Као и у сваком деликатном послу у коме човек има главну улогу, и у психотерапији се могу доживети разна пријатна и непријатна изненађења. Што је изазов, међутим, већи, јер је и степен непредвидљивости тада знатан, и одговор оба људска бића која остварују сусрет је значајнији.