Светла и тамна страна психоаналитичке педагогије

Када је психоанализа објавила, а добрим делом успела и да докаже како је већина дубљих неуротичних поремећаја у одраслом добу последица разних траума и лишавања из доба детињства, и то чак раног детињства, било је сасвим природно да је она свој утицај морала да прошири и на читаву педагогију. И поред почетних отпора, и то жестоких, које је пружала ова грана науке раној психоанализи, отпора који ни до данас нису сасвим престали, многим познатим педагозима убрзо је постало јасно да без прихватања неких основних психоаналитичких поставки, педагогија, као засебна и веома важна грана науке, неће моћи даље да напредује. Већини педагога и психолога, нарочито они који су се директно занимали проблемима васпитања деце, затим менталним хигијеничарима, као и свима онима који су се бавили предохраном менталних и других сличних обољења, бивало је све јасније да се само предузимањем нових мера у васпитању деце може постићи смањење све већег и забрињавајућег броја манифестовања разних неуротичних поремећаја одраслих људи. Дотадашња неискреност родитеља у сексуалним питањима, нереално високи моралних захтеви, претерана строгост или претерано мажење, непотребне и штетне казнене мере, несвесна завођења итд., који су сви заједно или посебно ојачавали и погоршавали природне и неизбежне кризе малог детета - везане за Едипов комплекс, кастрациони страх, завист женског детета према мушкарцу, агресивне тежње са истовременом склоношћу за потчињавањем - створили су потребу за новом врстом васпитања које би требало да створи здравије и срећније људе под претпоставком успешног избегавања грешака многих генерација родитеља у прошлости.
Иако је одмах на почетку сусрета психоанализе са педагогијом било јасно да се теоријске замисли неће моћи практично да остваре без великих тешкоћа и неспоразума, јер су и родитељи и учитељи и педагози очекивали, чак захтевали, од психоанализе неку врсту готових образаца правила и прописа, утицај психоанализе, која је била више у стању да опомене, укаже на сигурне грешке у васпитању, него да пружи готове рецепте за њега, био је значајан и благотворан.
Породична средина - свуда где је то било могуће, и до које је уопште стизао нови талас психоаналитичких открића остварених првенствено на анализама одраслих неуротичара - почела је да мења своју физиономију и да отвара широм врата новим сазнањима. Тако су, на пример, родитељи схватили да задржавање детета да спава у њиховој спаваћој соби преко једног његовог одређеног узраста (у тврдом дотадашњем уверењу да дете увек блажено спава док они у кревету воде љубав) може да буде врло штетно по дете, будећи у њему рану сексуалну радозналост, која није најчешће задовољена чак ни привременим вербалним објашњењем неких основних истина из сексуалног живота. Данас је несхватљиво како су некадашњи родитељи, у дугом низу генерација, били уверени да све до пубертета, а врло често ни у овоме, није потребно деци пружити никаква ближа објашњења из једне области човековог живота која одлучујуће утиче на формирање и развој целовите људске личности. Ми данас знамо откуда ово слепило код родитеља. Они једноставно нису ни у сну претпостављали, пошто су претходно постигли готово потпуно потискивање инфантилних сећања из сопственог сексуалног развоја, да дете не постаје сексуално биће тек у пубертету, већ да оно пролази кроз сасвим одређене и данас познате фазе сексуалног развоја такорећи од рођења.
Требало је да прође доста времена док су родитељи схватили да су фригидност и импотенција одраслих сексуалних јединки често последица не само њиховог сопственог престрогог или лицемерног става према сексуалним проблемима детета већ и нетачног и штетног процењивања инфантилне онаније, која се данас сматра природном и обичном у једној фази раног детињства. Слични преображаји у родитељском схватању понашања детета односили су се и на повремена испољавања агресије детета и његовог непријатељског става према браћи или сестрама, али и према родитељима. Оваква испољавања данас се не сматрају патолошким знаком "лошег карактера" детета, већ његовим природним потребама за осамостаљивањем и његовом мучном борбом за признавањем својих права и свога Ја. Већом толеранцијом родитеља и према овим агресивним испољавањима детета, као и према сексуалним, створена је сасвим нова атмосфера у породици, у којој нису више вештачки гајени страх и осећање кривице, два најтежа бича која неповратно могу да спрече нормалан развој детета и да од њега створе трајног неуротичара. Бољим увидом у оралну, аналну и фалусну фазу развоја детета могли су родитељи сасвим успешно спречити касније поремећаје у исхрани (из којих произлазе психосоматске болести типа гризлице стомака, хронична запаљења црева итд.), у функционисању апарата за крвоток (потиснута агресивност и претерана амбициозност стварају услове за повећан крвни притисак), не спомињући бројне могуће поремећаје у сексуалној области или у стварању патолошких црта карактера (претерана страшљивост и педантерија као последица претераног ритуала чистоће у детињству).
Из досадашњег излагања могли бисмо погрешно закључити да су психоаналитичка открића, а нарочито њихова практична примена - ако су само родитељи прошли кроз неки психоаналитички курс - у стању да отклоне све досадашње сметње и грешке које су вековима чињене у педагогији, па да се према томе убудуће може очекивати нова генерација зрелих и задовољних људи. Ако овакав оптимизам и није сасвим претеран, морамо се подсетити да све што у животу има своје лице и своју светлу страну, неминовно поседује, не знамо тачно по каквим законима дуалитета, и своје наличје и своју тамну страну. Не може друкчије бити ни са психоаналитичком педагогијом.
Сексуално ослобођење и просвећивање, о којима се тако много данас говори, заједно са несумњиво позитивним доприносом слободнијем развоју човека, донели су и сексуално откочивање и злоупотребљавање овог значајног нагона у човеку намењеног његовом оплемењивању и делимичном сублимирању. Ово се исто може рећи и за нагон агресије, и за природну потребу за важењем, односно моћ. Одстрањивање сваког страха од родитељске строгости ствара у детету појачан страх од сопствене савести, вероватно зато што је немогуће и чак опасно да човек остане пред собом и другима без икаквог страха. Слична опасност прети и када се дете ослободи било каквог осећања кривице, при чему треба добро разликовати неуротично осећање кривице од здравог осећања стварне кривице, чувајући се тога да се дете лиши сваког суочавања са кривицом, од које се једноставно човек не може никада сасвим сачувати, јер ће управо у томе случају бити оптерећен непотребним и болесним осећањем кривице.
По мишљењу Ане Фројд, која се дуго бавила проблемима психоаналитичке педагогије, грешка при појављивању тамне стране ове педагогије није у основним постулатима психоанализе, већ у претераним очекивањима од ње. И још нешто значајније, при чему Ана Фројд само понавља познату мисао свога оца: неурозе су цена коју човечанство плаћа за свој културни развој!
И по Јунгу и Фрому, нема индивидуалног и културног напретка, како појединца тако и целог човечанства, без пролажења кроз неурозу. Једни само остају заувек у њој, док други пролазе кроз њу. Да ли ће човек остати заробљен у мрежи неурозе или ће се са драгоценим искуством из ње извући - зависи управо највише од става родитеља и њихових васпитних мера у раном детињству детета, чак и онда када у потпуности усвојимо мисао, чини нам се Љубе Ненадовића - "Две најтеже ствари на свету јесу: друштвом добро управљати и дете добро васпитати".