Психички стерилитет жене

Није мали број бракова у свету који су без деце, а прави узрок није познат било зато што се брачни партнери нису подвргли медицинским испитивањима, или што су их кратко и површно обавили. Готово све до почетка ЏЏ века у многим земљама владала је кобна заблуда и предрасуда да је узрок стерилитета у браку искључиво жена. Последице таквог погрешног веровања биле су по жену не само тужне већ често и трагичне.
Данас нам је познато не само да су за стерилитет; у браку мушкарци одговорни у 40-50% случајева већ и да постоје такви психички услови у комплексном душевном животу жене који могу бити једини чиниоци за стерилитет у браку. Пре напредовања које је медицинска наука постигла у области гинеколошке психосоматике и психотерапије психогени узрок стерилитета често је био незамислив.
Под функционалним стерилитетом подразумева се такво психосоматско обољење у коме је изостанак затрудњавања, додуше, соматски симптом, али се никакав соматски узрок не може да докаже. Иако се данас већ може разликовати "органски" од "психосоматског" стерилитета, ипак је још увек врло деликатан задатак гинеколога и психијатара. Тако се, на пример, треба чувати да се психичке упадљивости код стерилних жена, које су тек последица стерилности, сматрају за узрок стерилности. Исто је тако познато да психичких конфликата има довољно, како код жена са примарно психички условљеним стерилитетом тако и код оних са органских узроцима.
Узгред да напоменемо занимљиву чињеницу да постоји нека врста функционалног стерилитета и код мушкараца, и то у смислу да у различита времена и под утицајем психичких чинилаца квалитет семена може да покаже плодност или неплодност. Ово откриће отвара у будућности врата новим испитивањима психички условљеног стерилитета у браку у коме узрок могу да буду оба партнера.
Када се већ једном претпоставило да постоји функционални стерилитет код жене, било је природно заинтересовати се за психичку структуру таквог типа личности, као и за несвесну динамику психичких сукоба у њеној психи.
Истраживања веће групе аутора, међу којима су се нарочито истакли Фишер (1953. г.) и Манди (1962. г.), обелоданила су постојање углавном два типа жена које болују од психичког стерилитета. Први тип су физички и психички незреле индивидуе које у брак улазе са скривеном, несвесном намером да и даље одрже однос дете-родитељ, то јест однос који је владао у њиховим породицама пре брака. Такве се жене одликују тиме што су упадљиво мирне, стидљиве, неодлучне, лако се збуњују и лако исцрпљују. У физичком смислу су женствене, али дуго на пубертетски начин. Њихово главно обележје је јака зависност од партнера.
Други, најчешћи тип функционално стерилне жене јесте тип агресивне жене са мушким цртама, сујетне и властољубиве, склоне ривалству на сваком пољу са мушкарцем, при чему желе да остану независне од партнера.
Што се тиче сексуалног живота партнера и њиховог могућег утицаја на стерилитет, дуго време су владале заблуде, како у круговима лаика тако и лекара. Тако је, на пример, дуго сматрано да недостатак оргазма код жене, или чак временско непоклапање доживљавања оргазма код оба партнера може да буде узрок стерилитета у браку. И поред чињенице што фригидност и стерилитет иду често руку под руку, у новије време сасвим је искључена нека тобожња веза између ових двеју појава. Жена која нормално доживљава оргазам у полним односима са партнером може да буде психички стерилна; исто тако, потпуна фригидност неке жене не мора да буде никаква препрека за гравидитет.
Пре него што бисмо прешли на нека психоаналитичка објашњења стерилитета у жене, треба поменути врло занимљив и динамичан однос између хормоналне и психичке активности жене. Према новијим изучавањима Бенедека (1971. г.), ритмичка смена двеју фаза оплодно-сексуалног циклуса, условљена лучењем двају различитих хормона, естрогена и прогестерона, одговара и двема психички различитим фазама у душевном животу жене. У фази сазревања фоликула жена се показује као активна, екстравертована особа са израженим хетеросексуалним тежњама. После овулације долази до занимљивог стања поунутрашњивања психосексуалне енергије, при чему се либидо окреће према себи јачајући пасивно-рецептивне и нарцистичке тежње у жене.
Из ових података можемо да закључимо да није само психичко у жени корелат хормоналног већ и обратно: на хормонално стање могу одлучно да утичу психодинамички чиниоци. Под утицајем дубоких конфликата у животу жене овај описани ритам може тако да се измени да психички чиниоци постану, тако рећи, јачи од биолошких, хормоналних, уносећи битне сметње и препреке у могућност оплођења уопште.
Када је реч о психосоматском стерилитету, треба нагласити да се психичка одбрана жене од затрудњавања одиграва на соматском терену тако што се испољавају у хормоналном или у аутономном нервном систему. О хормоналним сметњама већ смо нешто напоменули, а већ се доста зна и о путу оваквог утицаја који иде преко нервних влакана и вероватно неких хемијских посредничких супстанција од коре великог мозга преко хипоталамуса до хипофизе, а затим даље до ендокриних жлезда у полним органима.
Функционалне сметње у аутономном нервном систему могу да се испољавају на различитим местима женског гениталног апарата. Тако је могућ спазам јајовода, затим враћање сперме натраг преко вагиналних мишићних спазама, спастичне контракције оваријалног лигаментума, хемијске промене вагиналног секрета итд., а све то под утицајем само психичких чинилаца. Свака од ових функционалних сметњи, само ако довољно дуго траје, у стању је да доведе до стерилитета.
Психоаналитичко тумачење стерилитета односи се на битан сукоб који у жени постоји између женствености и материнства, при чему несвесно постоји одлучан отпор против материнске улоге. Овај сукоб, односно одбијање, имају корен у детињству и дубоким конфликтима девојчице са мајком, при чему идентификација са њоме, повезана са проживљеним страхом и фрустрацијама још из оралне фазе, ствара трајно стање јаког страха од трудноће и материнства. Често је упадљива разлика, која може да збуни лекара, између свесно наглашене жеље жене за дететом и несвесног жестоког опирања против затрудњавања.
Ако бисмо се на крају упитали да ли можемо и да ли треба да помогнемо женама код којих постоји доказана или са много вероватноће претпостављена психичка стерилност, и то после свих гинеколошких прегледа и евентуалног гинеколошког лечења, онда можемо рећи да је овакво лечење једино успешно када га обавља искусан психотерапеут.
Поставили смо питање, можда у први мах чудно, да ли оваквим женама треба да помогнемо. Сматрамо да то у свим случајевима није потребно, већ да избор у психотерапији мора бити врло брижљиво извршен. Мислимо овом приликом на оне жене којима је одбијање трудноће механизам самоодбране. Није свако психичко одбијање материнства само неуротичан механизам. Понека стерилна жена несвесно "зна" неслућено више него што то и најлуциднија мисао психијатра може да претпостави. Ако хоћемо да будемо као психотерапеути паметнији или сујетнији него што је то потребно, па се упорно залажемо да излечимо жену, и то нам најзад успе, може се десити да доживимо врло непријатна изненађења. Мислим сада не само на озбиљне психозе жена за време трудноће или непосредно пошто роди дете, нити на честе спонтане побачаје или врло тешке порођаје, већ и на изразито одбијање детета од стране мајке не само док је сасвим мало него и касније.
Хтели смо овим да покажемо да је жена у могућности да остане стерилна због чисто психичких разлога и да се ови разлози крију у дубоким конфликтима њеног несвесног живота. Ови, најпре, душевно условљени конфликти преносе се на тело ометајући правилно функционисање нервног и хормоналног система. У извесним случајевима стерилитета лечење је могуће и успешно, а обавља се психотерапијом.