Психотерапија као креативан процес

У Фројдово доба, па и доста касније, психоаналитичка психотерапија схватана је као реконструктивна дубинска анализа која треба да отклони патолошке, реметилачке симптоме код пацијента, да му помогне да поново задобије изгубљену радну способност и способност да воли, при чему се сексуална способност више истицала над оном еротичном. Данас у свету, у коме се поклања дужна пажња психотерапији и о којој се све чешће размишља као о терапеутској грани будућности, лагано расте број мислилаца који у психотерапеутском процесу све више назиру могућност остварења креативног процеса. Овакав поглед на психотерапију излази из концепта класичне психоанализе јер претпоставља једну нову могућност у којој оба партнера, и пацијент и психотерапеут постижу нове резултате на упознавању и мењању себе самих.
Тако, на пример, услови које Роџерс (С. Рогерс) наводи као подстицајне за стваралаштво - психолошка сигурност и психолошка слобода - изведени су у ствари из психотерапеутске ситуације и ово извођење је сасвим оправдано ако психотерапеутски процес схватимо као креативни процес.
Из праксе добро знамо да је циљ психотерапеутског процеса јачање Ега, а ово јачање услов је креативности. Слично се изражава и Маслов (А. Маслоњ). Креативни као и психотерапеутски процес састоје се, према њему, из две фазе: у првој се омогућава што спонтаније надолажење сировог материјала из несвесног, у другој, секундарној фази настаје прерада сировог материјала уз помоћ контроле разума и логике.
Синтеза ових двеју фаза представља креативност. Разлика између ствараоца и схизофреног болесника је у томе што код овог другог не долази до друге фазе, па изостаје свака контрола над сировим материјалом. Међутим, у случају да ова друга фаза, односно контрола, сувише рано наступи, што би значило да је слободно продирање сировог материјала из несвесног спречено, или у недовољној количини и мери допуштено, понашање постаје компулсивно-опсесивно, и ми се тада у психотерапеутској пракси срећем са принудним неуротичарем.
Прва фаза стварања, да још једном парафразирамо Маслова, нека је врста добровољне регресије, препуштање Ега играчком, феминином и "мало лудом несвесном; друга фаза је конфронтација са реалношћу у којој је Его посредник који контролише и уређује. Исто се дешава у психотерапеутском процесу.
Валтер Фурер (Њалтер Фурер) је у својој књизи из 1970. године Нови путеви ка несвесном јасно истакао стваралачку улогу психотерапије. Психоанализа је, за њега, активан процес развоја личности и у својој бити стваралачки догађај. Мада Фурер означава да је тек од Јунговог времена појам креативног у психотерапији могао изрично да буде употребљен, он неке трагове активно-стваралачког карактера психотерапије назире већ код Фројда, и то у његовом огледу Теорија либида из 1923. године. У тексту се, између осталог, каже да је циљ психотерапије јачање Ега пацијента, које треба да га поштеди од непотребног трошења енергије на унутарње конфликте да би "од њега створила најбоље што он може да постане према његовим настројеностима и способностима". И према Фуреру, дакле, као и према многобројним другим ауторима који су се бавили проблемом стваралаштва, човек носи у себи потенцијале стваралачке моћи које се могу и морају вежбати још из раног детињства. Међу задацима родитеља и васпитача за креативан одгој деце Фурер помиње неколико са којима треба брижљивије да се баве. Тако треба, најпре, рано учити децу да стваралачки гледају своју околину. Гледање није у својој бити никакав пасиван процес. Напротив, према Биндеровим речима, "оно преображава опажање околине активном трансформацијом у унутарње слике". Ове слике се, даље, на различите начине изнова преструктурирају и духовно прерађују тако да послуже као користан стимуланс у приман,у нових доживљаја на стваралачки начин. У овом процесу врло значајну улогу има интуиција, на коју треба посебно обратити пажњу и неговати је без обзира коме типу индивидуа, према Јунгу, припадала. Захваљујући интуицији, човек опажа суштину неког објекта, и то непосредно и целовито.
Осим стваралачког посматрања и интуиције, Фурер помиње способност за симболизацију као исто тако веома значајан квалитет човековог развоја. Према Мирчи Елијадеу, "симболично мишљење припада суштинском човековом бивству: оно је претеча говора и дискурзивног мишљења. Симбол открива сасвим одређена виђења стварности... Слике, симболи, митови... испуњавају једну функцију и то у откривању најтајанственијих структуралних форми бивства".
Мора се прихватити да је изналажење слика, цртежа и симбола општељудско својство дубоко учвршћено у нашем несвесном. Када дете примењује симболе и док је у читавом свом свету доживљаја под влашћу прелогичног сликовитог мишљења, оно је и у симболичном мишљењу које није научило и преузело од одраслих, јер га је најпре преформирано носило у себи. За ово прелогично симболично мишљење детета може да се каже да је врста магично-анимистичког погледа на свет, које носи у себи нешто првобитно и оригинално стваралачко.
Занимљиво је приметити да када дете прође ову магично-анимистичку фазу развоја, нарочито у случајевима када се на њу није обратила дужна пажња или је сувише нагло и грубо прекинута, одрасли касније има велике муке да се поново уживи у разнобојан свет дечјег начина мишљења и у симболе уопште. Један необично занимљив, значајан свет слика, симбола и митова остаје, на овај начин, многима за цео живот затворен. Креативни људи и у односу на овај свет друкчији су од осталих и разликују се у лакшем и спонтанијем прилазу свету симбола, који им служи као драгоцена грађа у стваралаштву. Ово исто важи и за психотерапеутски процес.
Психотерапеут који је научио да креативно мисли у току психотерапије обратиће нарочиту пажњу на спонтано појављивање симбола код пацијента, било да се ови открију у симптомима болести, дневним сањаријама, сновима, цртежима или манифестацијама несвесног живота пацијента. Преко симбола, овог сликовитог израза несвесног, који садржи значење, истовремено има у себи више видова појма и најмање једну супротност - садржина и смисао психотерапије значајно су проширени и обогаћени једном новом и важном димензијом. Што се психотерапеут више бави светом симбола, постаће му све јаснија његова практична вредност, јер ће бити све ближе открићу да симболично представљање садржи не само проблем који пацијент нуди на заједничко решавање већ, у исто време, оно нуди и разрешавање проблема које се не налази изражено само у садржају симбола већ управо у самој структури његовој.
Ако једна озбиљна психотерапија, коју води искусан и школован психотерапеут довољно дуго, заиста носи у себи могућности "накнадног васпитања", дакле и креативног одгоја, поставља се оправдано питање да ли је креативност могућа у сваком људском добу и да ли се она може још научити или развити из клице код сваког присутне, у току неке добро вођене психотерапије. Успех сваке психотерапије, нарочито оне у којој су се наслутиле и стваралачке могућности, зависи првенствено од способности за преображај и код терапеута и код његовог пацијента.
Постоје људи који су и поред неуротичног развоја у детињству и поодмаклих година када су први пут доспели у психотерапију задржали неке црте личности које их чине способним за метаморфозе индивидуационог процеса и за које можемо да кажемо да носе упадљивије у себи креативне способности, иако најчешће не постају манифестовани ствараоци. (И овакво једно мишљење треба примити условно, јер има и међу таквим људима примера да су постали креативни и у годинама када то нико од њих није очекивао.)
Тешко је дефинисати које су то црте личности које неко биће чине латентно способним и спремним на трансформације. Претпостављамо да међу овим цртама мора постојати релативна аутономија Ега, не сувише снажан притисак страха, несклоност према претераним агресивним и аутоагресивним акцијама и, затим, радозналост, чуђење и дивљење, психички квалитети који су, по нашем мишљењу, можда одлучујући да неко остане увек млад, а да не буде инфантилан.
Ако изоставимо из нашег даљег излагања непознату и потпуно непредвидљиву компоненту животних збивања, која преко неког наглог и неочекиваног догађаја може одједном да покрене већ зарђалу осовину неког карактера и да доведе до плодних промена у мишљењу и понашању, онда сматрамо да различити облици психотерапије, индивидуалне и оне групне, представљају данас потенцијалну могућност за накнадно сазревање, дозревање или убрзање веома успореног индивидуационог процеса код неке више или мање неуротичне индивидуе. Ако будемо убудуће психотерапију све више схватали као креативан процес, омогућићемо и себи и нашем пацијенту да изађемо из рутинског и шаблонског, да се отиснемо у оне још неиспитане области простране човекове личности у којима је сваки човек, и неуротичан и здрав, потенцијални стваралац.