Неки психолошки видови безболног порођаја

У савременој медицини све више преовлађује гледиште и потреба да се упоредо са дељењем и цепањем ове науке на низ специјализација и субспецијализација, потребом која је настала несумњивим развојем медицине и продирањем све дубље у тајну природе и људског организма, покуша и нека синтеза и обједињавање ових специјалистичких медицинских грана у једну целину. Насупрот претежно дуалистичком начину досадашњег прилажења проблему људског тела и психе који још увек постоји и у медицинској настави данас, све више гласова, баш из медицинских кругова, подижу се у прилог једном холистичком гледању на поменути проблем, у коме би више дошао до изражаја целовит, синтетички прилаз проблемима здравља и болести. Сви они који заступају овакво гледиште не могу друкчије да се односе према различитим специјализацијама у медицини него као према карикама које повезују један ланац збивања у здравом и болесном људском телу и његовој психи.
Психолошки начин посматрања различитих физиолошких и патолошких збивања у човеку, било да је при томе реч о претежно соматском, психосоматском, или психијатријском обољењу, свакако представља ону другу, дуго занемаривану страну сагледавања човека у његовој целини. Па, као што су се и правници, социолози и филозофи изјашњавали о проблему вештачког зачећа, које је у Америци и Шведској отпочело још 1945. године, тако су сада ти исти стручњаци, заједно са психолозима и менталним хигијеничарима, заинтересовани за проблем безболног порођаја, који се исто тако већ годинама примењује у разним земљама Европе и Америке. Покушаћемо да изнесемо нека мишљења и сумње које су се појавили у круговима гинеколога, али и психијатара, када је реч о овоме проблему.
Душевно и телесно стање труднице представља посебно стање које се у много чему разликује од било кога периода у животу једне жене. Под несумњиво значајном претпоставком да трудноћа није на било који начин изнуђена, у коме случају се одвија под посебним негативним условима, душевни живот труднице је најчешће у некој врсти напетости између двеју супротних тежњи. Једна је позитивна, ношена племенитим осећањем да се доноси на свет један нов живот коме је потребна безусловна заштита и помоћ, друга је помало негативна и креће се у различитом страху од исхода трудноће, сумњи у сопствену способност да се новорођенче на најбољи начин одгаји, односно страху пред ставом партнера како према будућем детету тако и према будућој мајци која се, хтела то или не, и сама мења после порођаја. Која ће од ових двеју тенденција заузети претежну улогу - умногоме зависи од психичког здравља и душевне зрелости жене, од партнера и његовог односа према трудноћи и будућем детету, као и од низа спољашњих чинилаца, почев од става породице, па до става друштва према наталитету уопште.
Сва ова телесна и душевна збивања у организму трудне жене налазе свој драматични израз у акту порођаја. Очекивање догађаја, у једном одређеном року, на који се не може битно утицати, подвргавање нечему неизбежном (што је Фројдова школа исувише драматизовала употребљавајући израз: траума рођења и смртни случај), изазивају у жени већ неку врсту оправдане бојазни. Овај страх је тесно повезан с очекиваним боловима који треба да буду неопходан услов за сам акт порођаја.
Занимљиво је питање неких истраживача трудноће и порођаја: да ли је жена одувек рађала са боловима, и тако се подвргавала библијској заповести по којој ће "с мукама децу рађати"? Руски истраживачи, на пример, под утицајем Павловљеве школе, сматрају да болни порођај није неопходан, нити од природе унапред предвиђен феномен, већ је настао у току времена условним рефлексом, првенствено кроз тзв. други сигнални систем, тј. преко изговорене и написане речи. Ако би изразили сумњу у оправданост оваквог мишљења, јер нам подаци из каменог доба ипак недостају, могли бисмо да се сложимо да је мера данашњег страха, грчевитости и бола за време порођаја нека врста зачараног круга насталог заиста у току цивилизације. Једно је у сваком случају сигурно. Од када постоји човечанство, врло вероватно је постојала жеља трудне жене да јој се болови за време порођаја олакшају, убрзају или сасвим отклоне. За ово тврђење доказ нам је народна медицина, која у свим народима има низ средстава која могу повољно да утичу на болове при порођају.
Нови проблеми настају, међутим, са нашим временом у вези са повећаним захтевима жена (ови захтеви су код Американки и статистички доказани) управо за безболним порођајем. Низ чинилаца, везаних за данашњу цивилизацију, допринели су оваквим захтевима, оправданим или неоправданим, за сада не бисмо хтели да расправљамо. Међу ове чиниоце убрајамо пре свега промењен став жене у савременом друштву, повећан праг осетљивости данашњег човека према разним болним надражајима уопште и, не на последњем месту, напредак у техници анестезије. Ка, .ви су све повољни изгледи пружени жени напретком анестезиологије?
Потпуна наркоза за време читавог тока порођаја углавном је одбачена, јер оваква наркоза није неки равнодушан догађај, како за органе и ткива жене тако, још више, за дете. Уместо овога исувише опасног начина анестезије, предложен је, и данас је у све широј примени један други, мање опасан метод, познат под именом континуирана каудална анестезија. Дубоко у кичмени канал жене уводи се фина цевчица са једним катетером у њој, преко кога се, уз помоћ мале пумпе, доводи у одређеним размацима времена онолико анестетичког средства колико је потребно за отклањање болова. Нажалост, ни овај метод није без недостатака, а неки од њих су врло опасни за мајку и дете. Уношење инфекције у кичмени канал, нагао пад крвног притиска, парализа дисања са смртним исходом или уношење претеране количине анестетика која доводи до стања опште наркозе, па мајка често тек идућег дана схвати да је родила, - неке су од забележених, не тако ретких компликација у примени ове методе. На известан уопштен начин може да се каже да употребом овог метода, жене више не рађају саме, већ се за њих рађа. Треба на крају поменути још један метод, који нам се чини најприкладнијим и свакако најбезопаснијим - а то је модификован метод аутогеног тренинга у психопрофилактичном вођењу трудноће и порођаја. У примени овог метода, који је и код нас у употреби, жена се још пре порођаја научи правилном опуштању мишића, нарочито карлице и доњих удова и то у комбинацији са техником дисања, од које такође умногоме зависи олакшање и убрзање тока порођаја.
Какав бисмо закључак могли да изведемо из читаве ове расправе која нам је, с једне стране, показала све чешће захтеве жене у нашем добу да јој се омогући безболан порођај, а, с друге стране, још увек немоћ савремене медицинске науке да јој се у овоме, без опасности по њу или дете, изађе у сусрет? Чини нам се да у феномену безболног порођаја можемо да сагледамо још једну од далекосежних последица неког општег моралног и физичког умртвљавања и омлитављења данашњег човека. У незадрживом освајању комфора, и постигнутог конформизма данашње технократске цивилизације, упоредо са све већом употребом медикамената, нарочито различитих дрога, све је упадљивија тежња човека да избегава сваки бол, па и онај, у неку руку, физиолошки и неизбежан. Стално у бекству од нечег, од сукоба, болести, човек срља управо у ону нимало безазлену болест, коју је један немачки лекар (Муллер-Ецкхард) тачно назвао: "болест не моћи бити болестан". Изванредна сложеност данашњих збивања у свету изазвала је, као једну од својих негативних реакција - бекство од свих одговорности, од свега што треба да подсети човека на његову зрелост, дужност и слободу.