Да ли је свако лечење оправдано?

Овакво питање може у први мах да изгледа апсурдно. Зар није дужност сваког лекара одувек била да излечи свога болесника од разноврсних тегоба због којих му се он јавља са жељом, молбом и поверењем да га управо тај лекар кога је болесник слободно изабрао (отуд избор лекара остаје једно од првих етичких правила медицине) лечи и излечи? Па ипак, све то није тако једноставно као што на први поглед може да изгледа. За сваког савесног лекара поставља се, најпре, једно питање и с н>им у вези једна неопходна опрезност. Питање гласи: шта ми заправо лечимо, болест или болесника - док нам опрезност налаже да се чврсто држимо једног од најстаријих правила медицине: прво је, не штетити! Чини нам се да ова два проблема често заборављају данашњи лекари заузети журбом свога времена, бројем прегледаних болесника и економским ефектом постигнутим овим анонимним бројем. Узимамо због тога слободу да и себе и њих подсетимо на нека правила "вечите медицине", данас помало заборављена, а што води оскрнављењу и медицине и лекарског позива.
Не изгледа ли у први мах логично да лечећи болест лечимо и болесника? Неће ли неки човек кога смо излечили од његове неурозе, његове астме, гризлице стомака или високог притиска самим овим излечењем постати расположенији, ведрији, приступачнији, па и морално бољи? Из много разлога, најчешће не из незнања, већ опет притиснути бројем пацијената и погрешном здравственом политиком нашег времена, и то не само код нас, лекари се најпре окрећу симптомима болести и покушавају да ове симптоме на најлакши и најбржи могући начин,дакле медикаментима, одстране или бар ублаже. Да.ли је овај пут стварно правилан? Не личи ли такво лечење, помало, на давање медикамената за обарање температуре некоме ко има високу температуру,не интересујући се чиме је заправо оваква температура проузрокована!
Желели бисмо да подсетимо на онај други пут, сигурно тежи, мучнији, па и загонетнији, али зато, по нашем мишљењу, једино правилан и оправдан. Ово је психотерапеутски пут или, у ширем смислу, психосоматски. Психотерапеут или психосоматичар није у првом реду заинтересован за симптоме болести код свога болесника, иако ће он све ове симптоме пажљиво саслушати и испитати, пошто ово најпре и захтева његов пацијент. Тежиште испитивања, међутим, мораће се врло брзо преместити са симптома на личност болесника, тј. на све оне црте и одлике како у његовом унутарњем, душевном животу тако и у спољашњем. Рећи ће нам одмах - па не могу сви лекари разних струка и профила да буду и психотерапеути. Одговорићемо да је одувек сваки добар лекар био и психотерапеут. Зар ово нису били на најбољи могући начин и Хипократ и Гален и Парацелзус? На овакав став сваког лекара обавезује нас и данас не само наша лекарска етика већ и развој савремене медицине, у којој је психосоматска медицина управо на изненађујући начин потврдила и експериментално доказала стара наслућивања свих добрих лекара у прошлости да готово и нема телесне болести, укључујући и банални грип или ангину, у којима снажно не суделује, често директно провокативно, и неки психички чинилац. На који начин ће разни психички чиниоци и психичка узбуђења, као што су на пример страх, жалост, бес, скривено незадовољство, потиснута агресија, незадовољена љубав итд., деловати на душевно и телесно стање индивидуе - зависи у првом реду од структуре његове личности, што значи од његовог темперамента, карактера, начина реаговања на разне унутарње и спољашње трауме. Ово и јесте разлог зашто су се стари лекари још у првом контакту са болесником трудили да докуче каква је личност болесника, како су у њој распоређене главне нападачке и одбрамбене снаге његовог свесног и још више несвесног живота, зашто она реагује баш повећаним крвним притиском или астмом, или само неким неуротичним симптомом као на пример страхом од вожње железницом. Наравно да је за такво испитивање потребна одговарајућа теоријска спрема лекара, која ће га учити да увек обраћа пажњу на целину како нормалних тако и патолошких збивања код пацијента, затим искуство дуготрајне праксе и, не на последњем месту, располагање довољним временом за такво испитивање.
Тек после таквог прилажења најпре болесном човеку, а онда његовој болести можемо поставити оно загонетно и, наизглед, апсурдно питање: да ли је свако лечење оправдано? Зашто ово питање не сматрамо апсурдним, већ, напротив, веома смисленим?
Када је реч о неурозама, развијање неког неуротичног симптома може у извесним случајевима да значи једини и најцелисходнији излаз из неке врло сложене и за дуго времена непроменљиве конфликтне ситуације у породици или ван ње. Ово исто, уосталом, може да важи и за неке телесне симптоме, као што су, на пример: главобоља, несаница, повремено висок крвни притисак итд. Да ли несмотрено, а при томе можда ипак само привремено ослобађање од оваквих симптома одбране, које је сам организам дао индивидуи као врсту штита, неће довести до непредвидљивих много тежих последица како по саму ову особу тако и по њену околину? Овакви случајеви нису чести, али нам их је пракса довољно показала. Наведимо само неколико примера.
Ако нека млада жена која већ дуже времена стрпљиво и предано негује свога тешко оболелог мужа осети главобољу, као одбрану од искушења брачног неверства, шта смо постигли излечењем овог симптома? Или ако нека безобзирна, агресивна особа која још није постигла све што је у својој неумереној амбициозности наумила оболи од несанице или гризлице стомака - да ли ће она успешном лекарском интервенцијом постати мање агресивна и моралнија?
И у једном и у другом случају лекарски приступ не може и не треба да буде управљен, само на отклањање симптома. У првом случају овај приступ мора бити превасходно психотерапеутски, чак логотерапеутски: после пажљивог лекаревог покушаја да она млада жена увиди стварне разлоге главобоље, он ће јој осветлити морални проблем пред који је у свој оштрини постављена а у крајњој линији лекар је суочава са проблемом њене слободе и то слободе избора. У другом случају, ако потиснуте разлоге за агресивност, и поред предочавања пацијенту, овај не прима, нити признаје, сматрамо да из моралних разлога лекар може некад да одбије даље лечење.
Ради бољег уочавања суштине проблема, наводим један доста чест случај у психијатријској пракси. Ожењен човек, кога нежно и верно воли његова жена, и сам задовољан браком, науми да жену превари и при том покушају доживи комплетну импотенцију. Да ли задатак психијатра треба да буде излечење импотенције да би после тога овај човек мирно наставио са даљим неверствима, или покушај разјашњења несвесног разлога импотенције који је, можда, спасоносни сигнал за овог човека?
Није нам циљ да се указивањем на ове примере, као и на сам проблем лечења или не лечења болесника, склонимо у неку врсту терапеутског нихилизма, конформизма или да избегавамо наше основне дужности да помогнемо онима који су у невољи. Циљ нам је био да укажемо: 1) да треба лечити болесника, а не болест, и 2) да из моралних разлога и обзира према другима не бисмо смели, у опасно захукталом току нашег времена, по сваку цену и схематски да лечимо сваког болесника и сваку болест.