aleksandar tisma

Улични призори. Шетачи, по два, по три, испред излога продавница штофова, трикотаже, рубља. Замишљена лица, по једна нога избачена у нехотичном подражавању изложене лутке. Просјачић накострешене кратке косе и очију без зеница посађен уза зид на тротоар с изврнутом црном капом међу босим ногама. Звоњава са торња Саборне цркве, Врбица, деца у новим оделима и белим доколеницама, са звончићима на ружичастим пантљичицама око врата, стежући за руку старе мајке које се једна другој клањају. Колона војника с пушкама, ранчевима, ћебетима свијеним преко рамена, с ашовчићима о појасу, с у дасци изрезаним људским обрисима на леђима, промиче штропотавим кораком: 1940. у плавкастосивим униформама с високим оковратницима и увијачима око листова ногу, 1942. у кратким чизмама и зеленкастим униформама са знаком грома на меким крагнама и с баканџама и жутим панталонама уз ногу и жутим копоранима и шапкама нахереним више носа у прав угао, 1956. у цокулама и с глежњацима и у сивомаслинастом сукну са сивим краватама. Кола високо и стрмо ограђена трупа натоварена угљем, с лопатом забоденом у испупчени хрбат товара; кола гумених црних точкова с боцама сода воде густо надевеним у широки, пљоснати, плитки труп, што звецкају стогласо и љескају се узбибаним језерцима иза разнобојних стакала; фијакери с арњевима у облику шаке на уху, доброћудног шамара, листа купуса; трамваји који циличући замичу за угао, аутобуси на јуриш освојени у време ручка, аутомобили напуштени по тротоарима уских, хлебарских, ћурчијских, воскарских улица, прекривени прашином, прозорима забленути у зидове. Парови с колицима недељом. Руља, с рукама заглављеним у џепове и с претећим погледима у часу по завршетку биоскопских представа. На широком тротоару пред хотелом "Краљица Марија", ранијом "Краљицом Јелисаветом", потоњом "Ерзс‚бет кир лyн"", потоњом "Војводином", у огради од кованог гвожђа, на сунцу, за мермерним столовима, нагињући кригле пива, чашице ракије, шалице француске кафе, трговци и занатлије у полуцилиндрима, официри краљевске војске с капама положеним на столице, кроз лорњоне загледане глумице Српског народног позоришта. Ђачки корзо: двоправачна трака ужагрених погледа и укочених осмеха. Чудаци града: гурави продавац срећака с козјом белом брадом, сулуди ћосавац са свираљком извијајући у лице девојака "Тамо далеко", жена у дугом похабаном капуту распуштене проседе косе обилазећи трговине и молећи за празне кутије. Таласи младих девојака у почетку лета, као пљусак, у кратким сукњама, спирајући с прашњавог лица града досаду. Утегнута жена с ногама у облику обрнуте винске флаше на прагу робне куће. Дрвосеча са две секире забачене сечивом на исто раме подераног капута, модра носа, бркова обељених ињем, у зимско јутро пред Земљорадничком банком. Два млада професора, један историје други књижевности, први укрућен и проћелав, други опуштених рамена и наниже усечених, жућкастих, тужних очију, гестикулишући замичу у ресторан "Звезда". Камионет нашаран крњим натписом, с гласноговорником у облику заврнутог точира, трешти, одмичући, позив у циркус што је управо стигао у град и подигао шаторе испред Сајмишта. Венци шарених сијалица и лампиона по излозима уочи Нове године, тротоари посути конфетама. Пустош празничног дана, с мамурним усамљеницима прислоњеним челом на огласне стубове, с девојкама натовареним тешким торбама приспелим у посету тетки. Потмуо мрак ноћи, с поливачима, љубавником у повратку са састанка, радницом треће смене што жури у фабрику. Сељанке шарених широких сукања у пијачне дане, пред улазом у млечни ресторан и око тезги на точковима с којих се распродају мараме и купаћи костими. Чете купача на аутобуској станици за Дунав, лети, у кратким панталонама с мајицама и у шареним широким хаљинама, деца с лизалицама, образа црвених од жеге и ногу крутих од сањивости. Пред позориштем увече: две-три дуге хаљине и високе потпетице ужурбано пролећу жуте кругове лампи на асфалту до стрмих степеница. Продавци лимунаде крај белих лимених хладњака са стакленим звоном, продавци сладоледа пред колицима на два точка с усјајеним, у облику пужеве куће навише суженим лименим поклопцима и дрвеном предњом преградом за фишеке од хостије; продавци синалка с боцама послаганим на лед у корпи на носачу бицикла; чистачи ципела са сандучићима с металним ногоступом међу ногама. Чистачи улице, с метлом, лопатом, високом ваљкастом кантом на точковима. Полицајац на углу, у капи са белим штитником, руку до више лактова увучених у беле платнене заштитне рукаве, круто и одсечно показујући лево-десно, напред-назад. Основци с торбама, гацајући кући самозаборавно дигнутих очију. Разговор на углу: нечије жене и нечијег мужа, с погледима немирно искошеним ка могућим посматрачима. Продавачице цвећа, с корпама у руци, у обиласку кафана. Продавачи семенки пред биоскопима. Деца - продавачи бадема у белим кесицама, послаганим у смекшалу торбу за списе. Повратак чопора са утакмице: у редовима по шест, по осам, раздрљених оковратника кошуља, упрашених ознојаних лица, вијорећи заставицама. Регрути на путу ка станици: загрљени око струка, с напола испијеним зеленим боцама, промукло без слуха певају. Свадба пред матичарским звањем: аутомобили, млада у белој хаљини с велом, деца пискаво довикују "Кец-куме!" и бацају се на динаре што котрљајући се измичу под точкове. По подне у три и четири, невидљивом споном везани, људи, жене, на путу ка гробљу, у размацима што су све краћи како се ближе циљу. Пси луталице, њушећи, каскајући, измичући се од људске близине. Голубови у црквеној порти и на Главном тргу; аустроугарски пуковник Крањчевић, пензионисан пре четрдесет година, вади из џепа крутог капута фишек у који је код куће намрвио хлеба и цепа га над стазом у снегу. Небо над њим је оловно сиво.
[б]Пламеном привржености[/б] на Милинковом челу усхитио се једино Роберт Кронер, па и он, питање је да ли сасвим искрено, или због општег опадања врлина око себе. Већ његова жена примала је знаке младићевог поштовања имајући на уму његово ниже порекло и имовно стање, који, чинило јој се, такво држање налажу. Заборављала је при том своју некадашњу, управо сиромаштвом потхрањивану мржњу према имућнима и сређенима, које нису били поштеђени ни Кронерови док су јој били газде. Поседујући крњу и нејасну представу о збивањима ван своје куће, поготово о онима што се називају светским, она није увиђала да се вредности којих се докопала браком незаустављиво распадају: да име Кронер више није јемство уважавања и друштвеног успеха, а да су и материјалној сигурности породице, па и оној физичкој, дани избројани. Уосталом, откако је родила сина, који ће јој до краја остати мезимче, она је кроз њега, само кроз њега гледала благостање и напредак свој и своје средине, а у време када се Милинко појавио у кући позади евангелистичке цркве Герхардову судбину у њеним очима још ништа није угрожавало. Последње године пред рат он је био завршио Средњу техничку школу, а у јесен се уписао на Технички факултет у Београду, па иако су му већ у следећем априлу студије биле прекинуте због избијања рата, Рези Кронер се није забринула пошто јој се син, чим је факултет затворио капије, вратио кући, под њено окриље. То окриље је сад представљало мртво тле за његово напредовање, јер под окупацијом није могао наставити студије, али је њена љубав, задовољена присуством свог предмета, исправљање ове неправде олако истурила у будућност. Тим пре што се ни сам син, наоко, за њу није много бринуо. Он није волео школу, школовање, занимање, ништа што до користи доводи дуготрајним напором. Преврат који се десио, мада је био уперен и против њега, примио је готово задовољно, жмиркајући подругљивим очима на призоре пропадања и дрских успона, усисавајући ваздух шумно кроз зубе када би о њима зборио. Мере које су га непосредно погађале, као позив на принудни рад његовог и његовом суседних годишта, једноставно није узимао на знање. "За сваког ко пита, ја сам још у Београду", одбрусио је Кронеру, који је у вече дана када су плакати били излепљени покушао да му предочи опасности неодазивања. "А ако тај који пита види да си овде?" приметио је отац. "Том треба рећи да тек што сам дошао и да ћу се на позив јавити сутра." Али то сутра никад није освануло, и док су други млађи Јевреји у цик зоре навлачили изношена одела и зимљиво журили на сабирна места под грдње и батине, да би цео дан вукли цигле и лопатали земљу на аеродрому оштећеном још немачким бомбама, Герхард се излежавао у кревету, шећкао по дворишту, јео у кухињи воћа из котарице коју је са пијаце доносила служавка, завлачио се са комшиницом у подрум или читао мађарске и немачке криминалне романе који су преплавили киоске. Кронер је сматрао да је то изазовно, виде га сви, међу осталима и витез Армањи, комесар радње, који често застаје на прозору канцеларије и посматра. Али да Герхард остане скривен у собама, с тим се ни Реза није слагала, јер би неизлажење на сунце, на ваздух, могло нашкодити његовом здрављу. Што се тицало прописа, прогласа и у њима садржаних претњи, једноставно је сматрала да се на њеног сина не односе. Пристала је била да он исповеда веру Јеврејина, јер су Јевреји у то време пред њом оличавали богатство, али сад када су их новине и радио оптуживали за рат и скупоћу и позивали хришћане да их презру и уклоне, престала је да га сматра Јеврејином. Почела је Јевреје поново мрзети, нарочито после Сепове посете, која ју је подсетила на сиротовање и служење том, њима двома туђем соју, и да је била упитана за начелан став, сигурно би се сложила с њиховим уништењем. Уосталом, имала је у том осећању и синовљеву подршку. Што су Јевреј и грубље били прогоњени, што су тежа понижавања доживљавали, то их је Герхард горче и отвореније презирао. Као да је у памћењу носио све предрасуде хришћана, а с друге стране својим припадањем јеврејству био ослобођен уздржавања и зазора, умео је да развуче подругљиво уста када би улицом прошла колона прашњавих цивила коју су два једва наоружана војника нагонила час у стројеви корак, час у кас, час их приморавала да запевају ову или ону, националистичку мађарску, често и антисемитску будницу. Подражавао је њихов невојнички ход, погрбљено држање, пућио је уста да би дочарао пуноћу њихових и дувао кроз нос да би га раширио и увећао. Као мало ко, нарочито сад када је исмевање подразумевало и стварну претњу и обесправљивање, гласно је говорио "ти чивути", "је ли он чивут?" или "јеси ли чивут?", неком неупућеном саплеменику, због чега само зато није извукао батине што су сви које је његова спрдња погађала били и одвише покуњени и уплашени. А њега је управо та помирљивост дражила. Док је са радозналим задовољством разгледао у новинама све чешће објављиване карикатуре Јевреја, на којима су трбушатошћу, рутавошћу, дебелим устима и повијеним меснатим носевима били дочаравани пороци расе, похлепа и лукавство, шале што су их у то време сами Јевреји стварали на сопствени рачун није трпео, јер је промућурно схватао да им је сврха да смехом отупе бол од стварности. Ако би ко непосредно њему испричао такву шалу, у којој обично Јеврејин, стављен у безизлазан положај, надмудрује противника или налази утеху у комици, Герхард би, уместо да се смеје, рекао смртно озбиљно: "Да, и онда су тог твог Кона зграбили и обесили о најближе дрво." И тек тад би искезио беле једнаке зубе: "Хе-хе". Постао је толико непријатан да се о њему у јеврејским круговима Новог Сада говорило с негодовањем и полушапатом. Неки су сматрали да је луд, други тврдили да се, користећи полунемачко порекло, убацио у Гестапо, од ког је добио посебно задужење да кињи Јевреје. Чак су и на Кронера оца почели да гледају с подозрењем, његов сразмерно повољни положај у конфискованој трговини и лагодни однос с витезом Армањијем тумачили су такође неким незнаним уступком окупатору. А када се сазнало да у кући борави Сеп Ленарт и када је неколико старица, наилазећи у поподневну посету старој Кронеровој сусрело под капијом младог, утегнутог есесовца који је управо полазио у град, згражање је постало потпуно. Једино би атентат на Сепа, да је био извршен, разбио тај неспоразум, али како је Герхардов план омануо, десило се само то да су се од њега, под притиском гласина и разочарања неуспехом, повукли и дотадашњи другови, Фрања Шлезингер и браћа Караулић. Њему је ово напуштање било по вољи, јер се план о пребацивању у Срем, због кога се с њима зближио, ионако није остварио: није се у њих имало поверења. Сада је са својом намером остао сам, али је бар могао дејствовати не обазирући се ни на кога. Много је шетао, слично свом ујаку, само не по центру града, већ, слушајући нагон, који себи није објашњавао, по забаченијим улицама периферије. Ове уличице, зарасле у траву и начичкане приземљушама, готово у целости су насељавали Срби, земљорадници и ситне занатлије; баш у њима дошло је приликом уласка мађарских трупа и у рацији до најжешћих испада, јер се војска, подстицана да их врши, пред сликом скромности и напуштености осетила најмање спутана обзирима. Ту, међу кућама с влажним зидовима, с покуњеним цвећем у прозорима, још је лебдела, пригушена, слика убијања; људи што су с вечери излазили на капију да разговарају још су показивали бандере о које су обешени неки њихови суседи и замрачене прозоре иза којих су извели неког познаника. Живљег, занимљивијег предмета разговора за њих није било. И Герхарду је то одговарало. Он овде скоро никог није познавао, али му је помогао Милинко, становник краја, и не слутећи да чини услугу, поласкан што се Верин старији брат почео с њим зближавати. Упознавао га је са својим друговима, комшијама, изводио га на шеталиште које се обликовало у најдужој, дрвећем осенченој улици четврти као накнада за корзо у граду, сада напуштен од омладине у знак недоговореног ината. Герхардове грубости овде су се допадале, стапале су се са дахом средине. После запрепашћења изазваног непотребним, парадним убијањем, млади су се пустили у супротну крајност: злочини учињени против њима сличних ослобађали су их одговорности. Заборављајући грозну искеженост лица обешених, почели су о њима говорити као о узорима и тепајући им, као о шаљивчинама који су се својим једноставним страдањем наругали хистеричним јахачима тенкова. Као да се ради само о утакмици, чије је прво полувреме протекло у збуњеном подношењу удараца, сада кад је наступио предах, спремали су се за противнапад, и то, прилагодивши се брзо, истим средствима којима су били тучени. Сви су наједном почели да говоре о пиштољима и пушкама, чак и загрљени парови док су се завлачили у капије, тако да комунистима који су се сачували од првих налета хапшења није било тешко да нађу нових следбеника. Герхарда, због његове гласноће и осионости, због самокажњавајућих погрда против јеврејског мекуштва, одмах су, инстинктом одгајивача, оценили као најбољег од најбољих и убацили у једну ударну групу. Пешачио је свакодневно по туце километара, увек различитим улицама и путевима, до једне младе шуме између Новог Сада и Каћа и тамо се помоћу звиждука налазио са још три друга и једним резервним потпоручником који их је обучавао у гађању из пиштоља и бацању бомби, што их је, упркос наредбама, сачувао. Да не би били опажени и да не би трошили оскудну муницију, најчешће су окидали, иако циљајући, празан пиштољ, и место бомби бацали у мету каменице, но Герхард је имао осећање да се при сваком шкљоцају и ударцу каменом о дрво пред њим руши погођено, разорено тело непријатеља и није пропуштао ниједну појединост наставе. Припадање ударној групи попунило је у њему дотле зјапећу празнину, те је престао да било ког вређа или исмева; постао је озбиљан, одређен, скоро доброћудан. Милинко му више није био потребан, јер је сад у његовом крају града познавао боље од њега све поуздане људе, али га ипак није одбацио, већ је с њим обавио неколико стрпљивих разговора, покушавши га убедити да треба да се посвети истребљењу окупатора. Но, Милинко је већ био сувише самосталан да би се укључио у колективни циљ и вољу; његова мисао, опчињена учењем, исувише је далеко одврлудала са тла по ком је ходао, а зближавање са Кронером-оцем и преко њега са духовним добрима Немачке разводнило је у њему жељу за осветом. Извинио се Герхарду, који је слегнувши раменима дигао руке од њега, и уколико је овај, због својих превратничких дужности, више избивао из куће, утолико је он сам сад у њој боравио дуже, као Верин званични дечко. На не баш изразито задовољство саме Вере. Вера своју кућу ни раније није волела, а откако је преко ње прелазио ваљак рата, учинивши је кућом обесправљених, њено осећање добило је и спољну подршку. Сада је ово за њу била мишоловка. Дешавало јој се да на прстима пролази из собе у собу од уличних до дворишних прозора, да посматра стражњу, трговинску зграду као неку препреку могућном повлачењу, а прозоре с уличне стране као проломе у одбрамбеном зиду; дешавало се да слуша гласове који су преносили трговинске наруџбине, кухињску заповест, поздрав госта, у чудном, аветињском укрштању, као збркане одјеке с неког другог света. Питала се шта она ту тражи и каквим је нитима овде везана. Наравно, то су биле породичне нити, нити њеног порекла од тог оца, те матере, те баке, упоредо са тим братом. Међутим, док је испитивачки загледала њихова лица - а имала је потребу да их загледа -, стицала је утисак да је везаност са њима случајна а по њу штетна. Свако од њих имао је неку своју замисао о животу која се разликовала од њене или јој била супротна; тако је рецимо мати замишљала да је живот служење Герхарду, што се њој чинило чак неукусним, док је Герхард смишљао бунтовне подухвате, очигледно осуђене на пропаст и опасне по целу породицу. Када је сазнала да се преко Милинка повезује са усијаним главама предграђа, покушала је да с њим разговара и предочи му куд срља, но он ју је, према њој осион као увек, ућуткао смејући се: "Ти, госпођице, чувај своју лепу округлу стражњицу и ћути!" Али зашто да ћути кад се и њен живот, њеној вољи насупрот, извргава опасности? з Само зато да би умрла са својима? Она за ту породичну смрт није осећала никакве склоности, а кућа, остајање у њој, ипак ју је на такву смрт присиљавала. Спас би дакле био изаћи из куће? Али камо, и с ким? - јер сама не би могла умаћи, не са тим својим неискусним, наједралим, на сваки стисак осетљивим и вредовним телом - то је увиђала. С Милинком? Милинко је управо био тај који је хрлио к њој у кућу, разрогачених очију уперених у њеног оца у полутами његове собе, у његове књиге, као да је у њима спас, као да оне могу ослободити батина, псовки, пљувања, убијања. Пошто му је у неколико наврата поверила свој страх, а у одговор примила месечарска уверавања о неминовности победе разума над тренутно претећим силама мрака - у којима је лако препознала себично самозаваравање лошег оца породице Роберта Кронера -, повукла се испред њега у неку врсту злобног ћутања, прекидану још злобнијим, готово презирно подругљивим, повлађивањем. Градила се као његова ученица, ученица ученика, и посматрала како се он под том обманом надима. Онда јој се, под утиском његовог смешног примера, учинило да се свак надима, да свак изиграва, свак да се буса оним што нема и не може. А они што могу просто испољавају своју моћ. И кад је у кућу бануо мајчин брат Сеп - кога је једва памтила као старијег дечака, из прадавних ретких посета селу и баки Ленарт - сад озбиљан, сув, ћутљив, с пиштољем о боку, знаменом моћи над животом и смрћу -, она се за час понадала - као у ко зна којег већ по реду око себе - да ће је можда баш он избавити. Покушала му се приближити, али он је тражио само Герхардово друштво, не и њено, које је чак избегавао, јер га је збуњивала девојчина наметљива чулна лепота, мекота њених кукова, белина коже, риђа густа коса, што су, уз сазнање да је полујеврејка, мада и његова сестричина, будили у њему потајну похоту, коју је потискивао. Једном, када је касно дошао кући из шетње и с вечере, није могао наћи кључ, затурен у џепу панталона, те је с дворишта залупао у прозор, мислећи да је служавкин; био је то међутим прозор њене собе и она му је кроза њ, нагнувши се, у белој танкој спавачици с дубоким изрезом међу напупелим дојкама, пружила своје кључеве. Те ноћи ју је сањао, заправо, сањао је једну сасвим друкчију црвенокосу крупну девојку, која му се нагињала с висине додирујући му усне огромним топлим млечним грудима, али њему је при буђењу било јасно да је то она. А и Вера је њега сањала, као светог Ђорђа са једне слике јарких боја виђене у детињству код баке Ленарт, на коњу, с копљем које пробада зелену, црвеним танким језиком палацајућу аждају, и са којим је јахала, на истом коњу, држана око појаса његовом чврстом, мишићавом руком. Одзвањао је камен под њима - турска калдрма њене улице иза евангелистичке цркве -, севала су коњска копита, хујао је ветар мрморећи људским гласовима неког мушког хора немачку песму "Дер Ерлкониг" коју је својевремено учила код Фраулеин: "Њер реитет со сп"т дурцх Нацхт унд Њинд? - Ес ист дер Ватер мит сеинем Кинд", а знала је да аждаја остаје за њима мртва и згажена, да измичу граду, опасностима, везаностима, и видела је како се пред њом отвара један нов непознат предео, планински врлетан, без људи и зато безбедан. Свети Ђорђе са ликом ујка Сепа сјахао је са коња и помогао јој да сиђе стављајући чврсту шаку под њено голо стопало, а када је стала на земљу, он беше ишчезао, а око ње су чучали, на мекој трави и напола заклоњени бујном папрати, зец, веверица, лисица, кокош, јаребица и туце других питомих животиња које је однекуд памтила по обличју, али им називе није знала. Не тумачећи тај сан, нити слутећи да поступа под његовим утицајем, одлучила је да поразговара са оцем о својој жељи да оде из Новог Сада некуд где је не познају, по могућности у иностранство. Када му се обратила, испоставило се, на њено чуђење, да понавља једну његову, стално одмеравану замисао и да је захвалан што сад може са неким да је подели. Знао је неочекивано много о односу појединих држава и влада према Јеврејима, па и о поступању с њима онде где су већ постали предмет посебних мера. Од њега је чула да су у Србији, пошто њоме Немци управљају као окупатори без посредника, Јевреји од првог дана стављени ван закона, одузето им је све, истерани су из станова, лишени звања и права на зараду, употребљавани, бесплатно, као робље, за најниже послове, убијани без полагања рачуна икоме чим постану безвредни као радна снага; да у Хрватској, под усташком управом, више и нема Јевреја на слободи, већ само у логорима, а чини се да је само питање времена када ће бити истребљени, те да је Бачка, припавши Мађарској, која још држи до грађанске, па и феудалне традиције, у том часу за њих понајбоље уточиште међу свим крајевима раскомадане Југославије. У матичној Мађарској чак, рекао је Кронер, Јеврејство засад живи готово нетакнуто, нарочито у двомилионској џунгли Будимпеште; законима и прописима који се доносе да би га спутали и обесхрабрили одупире се богатство и довитљивост трговаца, индустријалаца, и јака јеврејска интелигенција која је прожела цео мађарски јавни и културни живот. Отићи у Будимпешту, одселити се једноставно онамо значило би вратити се готово у стари правни поредак, са нешто скученијим, али ипак одшкринутим могућностима рада и зарађивања, а за Веру и Герхарда кретања, можда учења, укључивања у напредак који њиховим годинама доликује. Но када је Вера на то изразила чуђење што још ништа није учињено да се онамо преселе, отац је наједном постао неодређенији, усне су му задрхтале, руке потражиле ослонац у џеповима капута, позвао се на деценијама дуг рад, свој и још очев, на трговину, на кућу, на грдни нагомилани намештај, на робу у магацину за коју још није добио признанице, споменуо је навикнутост своје матере на Нови Сад и преостале старе познанице, ван кога би и без којих би ваљда пресвиснула, навео женину упућеност на овдашњу богату пијацу и, чак, са неком тупошћу која га је освајала, као да се не обраћа Вери већ некој трећој особи, промумлао нешто и о њеној, Вериној, везаности за град у ком се родила и одрасла. Вера је реско одвратила да сви ти разлози, уколико су основани, падају пред противразлогом незаобилазног физичког уништења, које, ако наступи, одвлачи са собом и навике и иметак, али је то помињање крајње опасности још више обезглавило Кронера, те је почео муцати, дахтати, на уста су му место тврдњи наврели усклици, немоћне клетве, истурајући на видело, испод привидне промишљености, старачко обесхрабрење. Веру је то очас вратило првобитној замисли да се спасе откидањем од породице, те му је умирујући изјавила да не намерава ништа да натура, већ само да оде, сама, и као могућну испомоћ споменула ујка Сепа, који, зар не, има, као есесовски војник, изузетна овлашћења и моћ, па ваљда и ту да неког кришом поведе или пошаље преко границе у неку земљу где не влада Немачка. Куда на пример, наћулио је уши Кронер. На пример у Швајцарску, одрезала је она, или у неку другу неутралну земљу као што су Турска, Шведска, шта зна. Сад је Кронера толико запањила њена обавештеност (јер је веровао да девојка нити шта чује нити шта памти од разговора и говора за столом и преко радија) да се пренуо и потиснуо страх, те је обећао да ће са Сепом разговарати. То је заиста и покушао у неколико махова, убацујући у шуракове претеће описе убистава бојажљиво питање не би ли се понеко међу њима дало избећи да су жртве на време напустиле место свог концентрисаног живота пред очима и срџбом немачке силе; поменуо је и новац који би многи родитељ радо дао да би му дете било изузето од судбине народа и племена, поготово ако оно племену сасвим и не припада као на пример његова деца. Но, пошто није био довољно јасан у својим понудама нити је Сеп имао довољно оштру памет да их и такве схвати, ова скретања с главног правца разговора утапала су се у мук, у одмахивање, и убрзо била заглушена новим одскоцима есесовчевих приказа јунаштава и страхота. Кронеру се чинило да је посреди лукавство којим се његова очинска брига мами на што веће жртве, па је њиме делимично тумачио чак и шуракове страхотне описе, и оне пре Верине иницијативе; када се пак уверио да су то неосноване претпоставке и да Сеп једноставно није ништа схватио, било је већ касно, он је одлазио. Кронер му је једним делићем воље, а да то себи не би смео признати, био и захвалан, јер је сачувао кћер од пустоловина, да се и не говори о новцу. Али Веру је тај одлазак могућег спасиоца пре но што је спасење било и поменуто тешко разочарао; тек сад је увидела колико је погрешила што се није сама позабавила ујаком-војником, него пристала да јој посредник буде отац, мада се у његову немоћ већ претходно била уверила. Одлучила је да дејствује сама, а чим је дошла до тог закључка, зачудила се што на њ није била наведена већ и личношћу новопредвиђеног помагача. Тај је наиме за цело време њених размишљања био ту, стално њој пред очима, само што га је кратковидо превиђала. Наметао се њеној пажњи једино као мушкарац, скоро као оличење мушкарца, мушкарца-разбибриге сред њених тешких мисли и затрованих одлука. Док је ове у себи вагала и обликовала, запажала га је како пролази двориштем, висок и снажан, пунокрван, заглађене дуге смеђе косе, светлих, наблизу усађених оштрих очију које су се у њене управљале с нескривеним дивљењем. У подне за ручком слушала је о њему и више него што јој је као обавештење било потребно, јер је Роберт Кронер сад све тешкоће и погодности пословног живота везивао за тог витеза Миклоша Армањија, комесара своје трговине. С почетка се у његовим извештајима јављала чак и зла слутња да би тај странац могао постати његов мучитељ, јер се приликом преузимања радње показао хладан, строг, загледао је у сва документа и у све ћошкове, наглашавајући да се одсад без његове дозволе не сме ништа предузимати нити мењати. Убрзо се међутим испоставило да је та оштрина била израз неискуства, бојазни да ће оно бити навучено на танак лед преваром; чим се уверио да Кронер једино жели да безбедно опстане, са својом породицом, одбацио је сам мере предострожности. Остао је и даље уздржан, али се није устручавао да саопшти што је најнеопходније за успостављање основног људског контакта, тако да се ускоро за столом Кронерових сазнало да је неожењен, иначе свршен правник и адвокатски приправник кога је на осетљиву комесарску дужност довела цивилна мобилизација. Дужност на коју он није имао зашто да се жали, пошто му је доносила троструку плату према ранијој и леп стан у једној од испражњених зграда бивших бановинских чиновника и углед државног функционера од посебног поверења. Ово последње, углед, он међутим као да није умео да користи у пуној мери у том Новом Саду камо је био упућен и где се осећао напола изгнан, због мешаног становништва у коме се не зна је ли више зазирао од гласних и обесних Срба или од домаћих Мађара који су од својих суседа лакомо преузели, а сад у охрабрености превратом још и пустили с ланца источњачки немар и безбригу. Сам је био рођени, прави Пештанац, чиновничко дете коме су у главу улили да од свега највише треба ценити чиновнички рад и ранг. А овде се то уверење разливало, расплињавало, под тупим притиском спорости, неуредности и ратне неизвесности. Армањија су у гимназији учили да је Мађарској Јужна покрајина била отета по цену суза целокупног њеног живља, а сада су му неке комшије у кући где је добио стан говориле пркосно и отворено - јер су били Мађари, нису га се плашили - да им је за време Југославије било у понеком погледу и боље, комотније, мање се командовало, администрирало, поступало се присније и људскије. Осврћући се око себе, по прашњавим улицама, по базарски крцатим радњицама, по биоскопским дворанама где се гурало и јуришало на места која нису била нумерисана, по трговима испред цркава где су просјаци стајали у гроздовима кревељећи се да изазову сажаљење, Армањи је још највише себи сличне радљивости налазио у развлашћенога власника радње којом је управљао, у мршавог и сетног, мирољубивог и књигољубивог Роберта Кронера. Њега је почео испитивати о овом свету који није разумео, а онда је из одговора почео схватати да ни питани од тог света много шта не разуме, већ му се само резигнирано предаје, што је постало повод даљег зближавања. Изгнан? Па то је и Кронер био овде ево већ двадесет и неколико година, управо од дана када се из Беча дао домамити да преузме очеву радњу - он је тада мислио: привремено, док не нађе за њу купца и не умилостиви мајку да пристане да се она прода. Али место месеца на које је рачунао, нанизале су се године, заокупили су га брак, очинство, и сад му је већ давно била пресечена одступница ка оним средиштима умности и сразмере које је научио да поштује у младости: није их више ни било онде камо се освртао. Хоће ли се исто десити и витезу Армањију? И он је овамо, у Јужну покрајину, био прекомандован за кратко, док прође окршај са бунтовним силама Балкана које ће немачка и мађарска хладна памет умети да обузда; али рат се проширио на непрегледна поља Русије, где су се још увек водиле битке с неизвесним исходом, док је овде, у позадини, у тој Бачкој тако лако палој у плен, кључало, далеко од покорности, дивље ишчекивање, скоро ниподаштавање постојећег стања. То ишчекивање било је за витеза Армањија оличено најупадљивије у потомцима Роберта Кронера, Герду и Вери, које је могао посматрати скоро преко читавог дана, са свог прозора у трговини њиховог оца. Ова одрасла деца живела су у нераду, и мада је он знао да им је нерад принудан, наметнут прописима исте државне машине која је њега довела да их гледа, ипак се није могао одупрети утиску да је он, нерад, и њихова права природа. Како су умели да ходају по дворишту беспослено, с рукама на леђима, да искрећу лица, још од марта, према сунцу које би се пре подне појавило над кровом трговине, како су знали сатима, не ослањајући се ни на какав повод, као што је књига, или макар разговор, да круже по том ограниченом простору који би њега, чинило му се, да нема пред собом акта и дужности, угушио. Крајем маја, у трави која је ижђикала између стана и канцеларије, појавиле су се лежаљке, у којима су деца трошила своје обилате ужине, а неколико недеља доцније Вера је изнела светло суро ћебе, прострла га по трави, па се следећи пут појавила из стана у купаћем костиму у два дела, сјактаво намазана уљем, и легла да се сунча. Лежала је сваки дан сатима стрпљиво на ћебету, окрећући се само с леђа на трбух, с трбуха на леђа, повијајући у колену сад леву сад десну ногу, да јој буде удобније и да јој сваки комадић тела буде дотакнут, обгрљен сунцем, одлазећи повремено у стан да се тушира, о чему су сведочиле густе и хитро наниже клизеће капи по њеној све тамнијој кожи и мокре пруге по њеном дводелном костиму. Армањију се чинило светогрђем што она своју прозирно белу глатку кожу прљи у румену, па у јарко црвену, али када се боја усталила, добила је бакарни одсјај који је њеном девојачком телу повукао још чвршће и нежније обрисе, учинио га још примамљивијим, готово нестварним. Једног поподнева они су се срели под капијом и Армањи није одолео искушењу да јој саопшти свој утисак, мада је она у том часу била потпуно обучена, чак обувена у чарапе и сандале. "То стално излагање није вам потребно, госпођице Вера", рекао је, пошто ју је поздравио скинувши шешир и задржавши га у руци". Хтео сам о томе више пута да проговорим вашем господину оцу, али сам се уздржавао, и ево сад се не кајем, јер ми то омогућује да вам се непосредно обратим." Она се зачудила. "Мислите да ми сунце шкоди?" "Па не бих био сигуран ни у то да вам не шкоди, у толиким количинама", одвратио је Армањи, збунивши се што није умео бити јасан, "али ја сам мислио пре свега на ваш изглед." "Мој изглед? Мој изглед вам се не свиђа?" Он је поцрвенео, уместо да је њу навео да црвени. "Напротив. Ваш изглед се мени ... он ме одушевљава. Ви сте прекрасна девојка и гледати вас из дана у дан како се сунчате представља за мене преимућство каквом се збиља нисам надао, поготово не овде у једној трговини, где иначе очајавам, радећи посао за који нити сам предодређен школовањем нити за њега имам склоности. Па ипак, жао ми је оне ваше беле пути која тако дивно пристаје вашој коси." "А зар тамнило не пристаје? Сада је то тако модерно." "Да, ја сам можда мало старомодан. Можда сам и стар, па је у томе цела грешка." "Не знам колико имате година." "Тридесет и једну. Много, много више него ви, и много више него што бих волео да имам док са вама разговарам." "Зашто? Па то су лепе године..." "Да можда. Али не овде. У Будимпешти јесу. У неком веселом великом граду, где је све отворено задовољствима, свим добима живота. Јесте ли већ били у Будимпешти?" Вера је признала да није, никад. "О, то треба свакако да надокнадите. Зар господин Кронер или госпођа не помишљају да вас једном поведу онамо па да видите нашу јединствену престоницу?" "О томе се код нас разговара, али увек с устезањем и несигурно. Ви знате да ми не можемо тамо путовати без пропуснице, а за пропусницу је потребан нарочит разлог." "Ох, ако је само до тога", успламтео је витез Армањи, притискујући шешир на срце, "можда бих вам ја могао помоћи својим везама. А сем тога", поруменео је поново, досетивши се какав му обрт нуди разговор, "могли бисте једном поћи са мном, кад идем да поднесем извештај. У том случају путовали бисте као мој пратилац и никаква посебна дозвола не би вам била потребна. Дакле? Шта кажете на то? Да и бисте хтели?" Вера је у недоумици слегла раменима. "Не знам. Ја бих. Али мораћу претходно да разговарам с оцем." Витез Армањи се уздвоумио. "Ваш господин отац можда не би схватио тај мој предлог као потпуно коректан, бар у овом тренутку. Можда би било боље да га још мало прећутимо. Али ви и ја, зар не, ми смо се споразумели и једног дана кренућемо на пут, да изађемо из ове чаме и да заједно окушамо пуни, узбудљиви живот." На томе су остали, поздравивши се. Али обоје су били разговором помало и уплашени. Витез Армањи се питао није ли поступио непоштено наговарајући малтене на бекство кћер куће у којој је имао да представља цивилизацију своје земље и није ли далеко прекорачио овлашћења и своју стварну меру храбрости обећавши да ће чак и прекршити закон. Вера се пак чудила како је могла пристати да са страним човеком пође на пут сама и помислити да би јој родитељи то дозволили. Међутим, рашчлањавајући у себи тај пристанак док је увече лежала у кревету без сна, закључила је с изненађењем да га се не стиди и да је тако неочекивано сигурна у себе зато што је уверена да је Армањи заљубљен у њу. Сећала се његовог замагљеног погледа, промена боје на његовом лицу, његове руке која је грчевито и безобзирно стискала меки шешир на прса, и долазило јој је да се гласно насмеје. Поносила се што је занела тако крупног, снажног, зрелог човека и узбуђивала ју је помисао да ће га моћи, самим својим изгледом, својом појавом коју је у стању да му приближи кад год зажели, још јаче везати за себе. Са нестрпљењем је очекивала јутро, сунчано преподне, када ће опет моћи да се изложи, скоро нага, његовом погледу - с том је мишљу заспала. И стварно је сутрадан легла на прострто ћебе, окружена високо ижђикалом травом, као у загрљај, широко раскриљених руку и с победоносним осмехом који није могла прикрити. За Армањија, који се већ био побојао да ју је престрашио пренагљеним приближавањем и да се она ипак исповедила родитељима, овај њен поновни излазак на сцену био је знак да напротив ништа није учињено погрешно него да је његова љубавна понуда на најбољем путу да буде прихваћена. Почео је маштати. Видео је себе с девојком у купеу експреса Арпад који са звиждуком улеће у Источну железничку станицу Будимпеште, видео је себе с њом у таксију који их вози у његов момачки стан, видео је како јој даје своју пиџаму из ормана - однекуд је измаштао да је она, кренувши од куће нагло, пропустила да ма шта понесе - те она леже крај њега у постељу у тој за њу превеликој и мушки скројеној хаљи, која јој истиче крхкост и виткоћу и која му, чврсто испеглана шушка под дланом док је привлачи себи. Једино још није знао какав ће правни оквир склопити око тог загрљаја, хоће ли он бити изведен уз обећање брака - или је то немогуће с Јеврејком? - или, напротив, уз њен пристанак да му постане тајна љубавница. Хоће ли то значити да ће он морати напустити комесарство у Кронеровој радњи, употребити везе и утицаје да буде премештен или отпуштен назад у Будимпешту, или ће се веза остварити уз приволу Вериних родитеља? А Вера је такође маштала. Она је себе замишљала на улици коју испуњава врева пролазника, трамваја, аутомобила, блистање излога, вика мноштва, у којој она постаје неприметна, престаје бити Вера Кронер, кћи трговца Роберта Кронера, и постаје неко безимено биће, биће сведено на сопствено здраво, гипко тело, у које има пуно поуздање. Више нема за њу препрека да се креће, да путује, да мења градове и станишта, да се измиче претећем окружењу на које је овде осуђује родитељска кућа. У тим сликама витез Армањи није имао много места: стајао је негде при њиховом рубу, погнуте главе, са шеширом стиснутим на груди, гледајући у њу замагљеним очима. Међутим, у свом разуму који је те слике такође овлаш дотицао, она је била спремна да га пусти ближе себи, сасвим уз себе, да му се и преда, ако он испуни своје обећање и изведе је из клопке. Обоје су чекали, гледајући се кроз прозоре и кроз копрене траве, као преко нишана невидљиве наперене пушке. Дани су у томе пролазили. Понекад би на двориште изашла Верина мати да расејано, више обузета мислима на обдан одсутног сина, опомене кћер како ће се испећи, понекад јој је служавка износила опраног воћа на белом тањиру, понекад би домилела стара Кронеровица да, шушљетајући и обазирући се, обаспе унуку неразговетним погрдама што се разголичује, изазивајући гнев Јехове који брани Јеврејки да се излаже погледима неверника, понекад би Герхард, презриво нехајан према присуству сестрином, по повратку с пуцачке вежбе, лено прогегао травњаком и, истегавши се нагло као пантер, дохватио врх ограде, винуо се над њу једним јединим замахом, бацајући брз поглед пред стан сусетке беле удовице, која би га тамо чекала и на овај знак пресвлачила хаљину и долазила да се с њим спусти у подрум. Наилазио је и Милинко, у вечерњим часовима, после дана проведеног над књигама, да поприча са Робертом Кронером, а онда и са својом девојком, која би тад већ била обучена, окупана, хладна, спремна да га с досадом слуша и измења с њим по који пољубац. Једне такве вечери на улазу је зазвонило и када је служавка отворила врата, у стан су продрла три агента Контраобавештајне службе, дигли све затечене на ноге, легитимисали их, претресли стан извукавши из ормана одећу и разбацивши књиге - међу осталима и свеску с натписом "Поесие" из Вериног ормана, коју су залистали а онда отурили пошто је носила предратне датуме - и коначно повели са собом Герхарда, по ког су једино и били дошли, јер је резервни официр инструктор, ухапшен неколико сати раније, под првим шамарима и њега означио као свог ученика у гађању. Кућа га више никад није видела. Иза њега је зинула празнина као после хируршког захвата у тело, пољуљавши сву дотад с муком одржавану равнотежу. Реза Кронер, која приликом синовљевог одвођења само зато није насрнула на агенте што ју је муж физичком силом задржао, захтевала је, избезумљена, да сви одмах крену за одведеним од затвора до затвора и, ако треба, ишчупају га ноктима и врате кући. Роберт Кронер предочио јој је с тешком муком немогућност таквог понашања - штетног и по Герхарда -, али је заузврат морао прегнути да безопасније по породицу и, како је он тврдио, делотворније, преко посредника, интервенише у синовљеву корист. Једино лице од утицаја коме се могао с поверењем обратити - прво такво лице које је уопште угледао после догађаја одмах сутрадан ујутру - био је витез Армањи. Он се забезекнуо над новином и спремно обећао помоћ. Обишао је неке познанике правнике који су, као он, из матичне Мађарске били послати да раде у Новом Саду, али ближе својој струци, као судије и полицијски чиновници. Но, нико од њих није имао смелости да се заузме за ухапшеника Контраобавештајне службе, плашећи се сумње за саучесништво, те су се услуге свеле на обавештења, добијена преко трећих лица и необавезно: да је оптужба против Герхарда тешка, а да његова судбина зависи од тога да ли ће се покајати и сарађивати. Познавајући младићеву тврдокорност, Кронер се није усудио да жени саопшти поруку како је гласила, него ју је прекројио у уверавање да је Герхард жив и расположен, али засад издвојен на непознатом месту - што је било тачно - ради сигурнијег исхода истраге. Примивши на себе одговорност за ово улепшавање, он сам је, очајавајући, размишљао о начину да сина приволи на спасоносну попустљивост. Тражио је преко Армањија да му се дозволи да сину макар пошаље писмо, али је примио одречан одговор. На то је почео замишљати како с њим разговара, у ћелији, у четири ока, и та замишљања, у вечерњим часовима некадашњег слушања радија, за које више, сам, није имао воље ни стрпљења, узимаху облик ранијих стварних расправа, у којима је, међутим, под утиском мемљиве самице с решеткама на прозорима као оквира и окрвављеног затвореника као сабеседника, синовљев став на крају увек надјачавао. Герхард је био у праву! - уверавао се Роберт Кронер, у тим једнострано вођеним разговорима, на основу давно изговорених рећи, али под новим, мрачним зрачењем замишљене затвореничке тескобе и испаћености; но сад је било касно и за то признање. Није га могао чак ни далеком Герхарду саопштити, и био је кукавички скоро срећан што нема приступа до ухапшеног сина. И даље је само молио, свакодневно, Армањија да помогне. Овај је то повремено чинио, а повремено лагао да чини, Кронер је пак његову лаж удвостручавао својом кад би је саопштавао жени или кћери, те се око ухапшеника исплитала густа и шарена мрежа нестварности. У тој мрежи закопрцало се још једно лице, домамљено зрелим дражима Резе Кронер, која је, упркос наговорима мужа, коме није веровала, кренула сама да потражи помоћ за сина онде где је осећала највише поуздања: код својих сународника. С корпом у руци, у коју је сложила хране и чистог рубља, обишла је немачке касарне, ступила у разговор са стражарима, тражила да јој се позову дежурни и пред њима распростирала своју бригу и молбу. У таквом једном обиласку наишла је на наредника фелдполиције Хермана Арбајтзама, човека четрдесетих година из околине Мајнца, који се на њу сажалио и примио се да покуша сазнати где јој је затворен син. Ни он ништа није успео - имао је за то сувише мали ранг -, али познанство, проширивано честим састанцима у парку пред касарном, жениним нестрпљивим молбама и фелдполицајчевим незграпним обећањима и тешењима, прерасло је у пријатељство, а за Арбајтзама, који се никад није женио, у праву, позну страст. Почео је и мимо уговорених састанака да долази пред кућу Кронерових, под изговором нове вести или нејасне наде, а Реза Кронер би, приметивши га, истрчавала и дуго с њим разговарала, бришући сузе и подносећи његово добродушно тапшање по леђима и мишици. Веза није остала непримећена пред служавком, а доцније ни пред Вером, којој је истовремено стрка после Герхардовог хапшења премрежила сопствена надања, јер је спасилац за ког су се она везивала морао бити употребљен у другу, упоредну сврху спасавања братовљевог живота, а уистину: јер се тај спасилац смртно уплашио својих потајних намера да се уплете у живот породице која је, ево, повукла на себе звекет ланаца и сенку вешала. Више није излазио пред Веру, клонио је се, под изговором свог тешког новог бремена. Али Вера је схватила да се он повукао и да се с њим повукла њена могућност да побегне. Предала се, уронила у несрећу и срам куће, идући по њој на прстима, ослушкујући према улазним вратима неће ли се појавити неки гласник, или пак Герхард, жив и чио, како су сви чинили, заваравајући се, а у ствари верујући све мање. Када је стигла вест да је мртав - "убијен при покушају бекства", како је гласило званично саопштење -, обукла је црнину као и сви њени, плакала заједно с њима, покушавала да их теши присуством и благошћу као што је и сама била тешена, знајући, ипак, у дну бића, да је обманута, скренута са сопствене стазе, гурнута у тај крвави и мрачни жлеб који није хтела и који је једино она јасно наслутила, а сад по њему ипак клизи, стално наниже, као и остали, ка уништењу. Милинку, који је стигао да изјави саучешће, рекла је да више не може с њим да се налази, и младић се повукао, увиђајући да би даље љубакање или подсећање на њ значило светогрђе. Тако су престали и разговори о књигама у соби Роберта Кронера. Књиге, што су их агенти разбацали приликом претреса, биле су враћене у ормане, али их одатле више нико није узимао. Оно што се последњих месеци пред њима десило противречило је њиховом слову и духу, и оне су постале што и јесу, ако их не отвара и не тумачи поверење: хартија, ствари. Гледале су, својим лепим повезима и натписима, без израза на људе који су се под њима још кретали, да би, ускоро, били испод њихових погледа изведени, избачени из својих лежишта и испретурани, као и оне што су биле једном заувек.
[б]Смрти природне[/б] и насилне. Гушење Саре Кронер рођене Давидсон у гасној комори Освјенцима маскираној као купатило. Њено посртање без Верине подупируће руке, сред вике чији смисао не разуме, немоћ њених прстију да продену дугме кроз рупицу спреда на хаљини, па ова са ње бива здерана, нечијом руком, као потом и рубље, до зборане и млитаве коже. Њен срам, њен вапај за заштитом, за сином који је негде остао, за Вером која је негде заостала, њена молитва која је бесмислен мрмор, јер се више ничег не хвата, јер више ничег нема сем парчета сапуна тутнутог јој у руку, који је превара, увиђа кад лица око ње позелене, очи се исколаче, и њој самој кашаљ протресе груди и уста јој се узалуд искрену за чистим ваздухом, ког такође више нема, за чистим ваздухом. Пуцање Герхардове лобање у подруму Контраобавештајне службе под ударцем дрвеног пендрека у руци агента Јаноша Коронга. "Нисам рекао! Или сам рекао?" Његов лелек пред сумњом, ђикнулом из повређеног мозга, његов зев за убилачком руком, бели крвави зуби искежени на помисао да су преко њих преваљена имена којих се више и не сећа, али за која зна да се морају прекрити ћутањем смрти. Госпођичино рвање са ватром у санаторијуму Борановић; хрома лева нога њеног оца, гегав корак, покрет којим извлачи половину тела из тла, из непокрета, из мртвог, ка зеленилу баште, црни обрис те ноге за коју се сад припија сваки њен дамар као за греду спаса, високо на небу, изнад пламенова који је сажижу, њене руке без снаге да се подигну и домаше тај црни покрет, ту чврсту избављајући сигурност, која се удаљује, храмајући, постајући све мања, откуцавајући све тише свој ход у висину. Легање Роберта Кронера на црни зимски капут у сабирном логору, његово задихано "Не!" Вериним повицима и преклињању, то "Не" настављању путовања, настављању патње, настављању одговорности, тоњење у неодговорност, склопљених очију, изнутра заптивена слуха, згрчене мисли, да не види, да не чује, да не схвати како их пушта да оду, како их напушта и бива од њих напуштен, препуштен вици, ударцима, хицу из пушке, који га, ево, из близине погађа, ево разваљује посред груди, ево ослобађа, најзад ослобађа. Опирање Немање Лазукића прозивци, трапавим сужњима за које је везан, у сазнању да уз њих не спада, да их мрзи, да би их одгурнуо и одрекао им се лика и имена који се међутим још једини утискују у његова чула, са конопцима што му се усецају у месо, јер их вуче њихова тежина, њихова незграпност, њихово трзање, њихови црвени отоци на глежњевима, смрад из ознојених недара; његово отимање да погледом закачи ма ког од пратилаца, у сивилу зоре које ни на једном не открива пажње ни обзира, за изузеће, његов крик "Не браћо!" који је сав лаж, који он осећа као лаж, гадеж у устима, лаж међу лажима, све саме лажи од почетка до овог тренутка кад је истина само то гађење, жеља за изузимањем, ког нема, ког пуцњи откидају бацајући и њега на гомилу преко осталих, под њих, омрзнуте, у смрад уништења. Лазукићкина пренераженост пред истим таквим у њу упереним пушкама две године раније, њен сплетени полазак из куће ("Нисам се довољно топло обукла? Јесам ли добро закључала?"), њено кратковидо жмиркање према метежу убијања на другој страни улице, које не распознаје, јер не може да му схвати сврху, јер у такву сврху не верује, њено трзање од прасака иза леђа, њен вапај: "Ваљда неће! Ја нисам крива! Имам децу!", њене увређено искривљене усне старе девојке, њен нахеро подигнути поглед ка зимском, непомичном, небу. Тихо сањиво издисање Терезе Арбајтзам, удове Кронер, рођене Ленарт, у болници у Штутгарту, у белини, у испошћености дугим боловањем, у незнању себе услед слабости, с магловитом мишљу на једно лице, лице часне сестре орубљено крутом белом марамом тако јасних обриса као лице мушкарца, младо и румено, с правим кратким носем и црвеним уснама, то лице драго које више не уме да именује нити да му одреди однос према себи и које се расплињује у белини, у магли, у хладноћи. Скврченост Растка Лазукића међу шарагама побеснелих кола, у лету, у поскакивању, у кајању што није с њих сишао кад је пуцњава почела, у колебању би ли покушао да скочи сад кад трешњу прекида трзај и ударац у леђа, од ког се усправља, извија као и коњ пред њим чија му се устукнула огромна глава пропне високо пред очима, и пада на оштри руб нечега - "је ли то мој кофер?" помишља - осећајући како му на уста топло и лепљиво навире нестајућа снага, свест. Јечање Сепа Ленарта за водом у подруму под рушевинама бивше колхозне зграде у селу Старуха заглушено пуцњавом топова и бацача, који су све разровали, затрпавши га под земљу међу самим јечећим рањеницима, у које гледа широм отворених очију, кроз полумрак застрт прашином од лома и рушења, примајући у себе њихове ужаснуте погледе, њихову молбу за водом, које нема, већ данима и ноћима, откад траје раздеротина на његовом трбуху, ту доле где притискује обамрле наквашене шаке, ту где цури, где би подметнуо испуцала уста кад би могао да се покрене, кад му се не би утроба цепала и од помисли на кретњу, од вредовности која узалуд иште влагу, свежину, место оне која отиче, отиче, плави све, јеку бомби, прашину, дим, јауке, чинећи их све тишим, све тањим, невероватнијим. Легање Вере Кронер у дворишној соби некадашњег бакиног стана, с три ћебета најпре сложена једно преко другог а затим навучена на себе, до под пазуха - јер је речено да ће јој се тело постепено хладити -, гутање лауданума из шаке уз доливање вина из велике, обле чаше, дан пре тога купљене у ову сврху. Падање њене главе на јастук с олакшањем, склапање очију. Њихово поновно отварање да би се још једном видели: сто и столица, празна стелажа, сталак са саксијом без цвећа, не ради опроштаја већ ради установљавања да ништа вредно пажње не оставља. Оставља себе, мисли. Али које то "себе", не може одредити. Шумови са улице, то није она, аутомобил, зујање ветра међу расутим старим сандуцима и зарђалим обручима у дворишту, а друго ништа нема, чини јој се. Подилази је мука - то је од лека, верује; нада се да се неће погоршати, јер је то само лек, мада предозиран; можда је ипак требало лећи у корито пуно воде и пререзати вене, или учинити и то чим прогута пилуле, као што је била смишљала, за шта сад чини се да је касно. Мука је дрмуса, повраћала би, али зна да то не сме, грчем воље потискује грчење стомака, само не назад, сузбија накупљеним страхом, као песницом, потребу за повраћањем, још једном, још једном, учиниће то колико год пута буде потребно, то је као порођај, само обратан, искези се, једини за који је способна, и њено дете ће се родити. Посртање Средоја Лазукића наслоњеног на младо чврсто раме Стеве Милованчева, лађара, на путу из крчме "Столац" крај веслачког клуба, отечена стомака, од вињака, ког је попио премного, потрошивши тек примљену социјалну помоћ, играње светлаца пред његовим очима, као што му се дешава већ поодавно, сваке вечери, и кад не пије. "Пази, ја не видим", мрмља Милованчеву, који га вуче напред, али сад кораци више не могу да следе вољу, ноге се топе, оне клизе тамо-амо и ево га где се опружа по трави насипа, под Стевиним дрмусањем и повицима. Светлаци скачу, љубичасти и жути, ивица насипа га жуља, то је под њим неки оштар камен, само да му је да се мало помери, улево, али како да то јави Милованчеву кад му је и језик одрвенео, док чело, прса, трбух трну. Притисак камена у слабину постаје несносан, он отрже руку из обамрлости и гура је под себе, али тамо прсти не хватају ништа сем траве, бол камена је у њему, она се сад шири по грудном кошу, стеже га као гвоздена шака. Средоје се извије, сада под собом осећа руке Стевана Милованчева, "шта је то, је ли то био тај камен", чуди се и губи свест. Неуобичајено живо струјање ваздуха око кревета Милинка Божића, у ком његово сигурно памћење, навикнуто на понављање једнакога, открива опасност. Запремине над њим, он им изоштреним чулима осећа испуњеност, дотичу га по лицу млаким дахом, мушким, не женским, непознатим, закључује. Покривач бива повучен с његовог трбуха, меки прсти падају на десно бедро, гуркају месо, опипавају, узмичу дајући место убоду игле. Нешто му уштрцавају, мада последњих дана није од себе давао знака никакве болести. Поспаност, значи да треба да постане неосетљив. Оправка или вађење зуба, пошто их има још два-три, шта би друго било? Нова рана која се на њему отворила а да то није осетио? Дремеж га захвата као паперје, каква лагодност, мисли, да су ми то увек давали, не бих никад ништа покушао да сазнам, или је можда ипак требало да се трудим да знам, човек је зато човек да зна, а сада више не знам скоро ништа и ускоро ништа нећу знати.