Александар Тишма Употреба човека Београд "Нолит" 1977 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 Немачки продор на исток, који је досегао Нови Сад и Бачку априла 1941, имао је исте године у зиму већ и свога тумача у кући Кронерових: Сепа Ленарта. Он је овамо доспео као рођени брат Резе Кронер, пошто се, после битака по Русији, нашао на одсуству, а брзо је изгубио вољу да одмор користи код матере, у селу, шетајући нове црне чизме каљавим пустим улицама. Што му је у селу ипак највише недостајало то су били достојни слушаоци, јер је и у јеку борби замишљао како ће то што доживљава саопштити, али не својој шездесетогодишњој мајци, која ће његове речи пратити уздасима и, жалећи га уместо да му се диви, испуштати ситне сузе на смежурано лице, нити ужиреним сељанима који ће у њега чкиљити неповерљиво или се распитивати какве су тамо у Русији, одакле је дошао, куће и стаје, стока и амбари. Сеп сам никад није био прави сељак; оставши без оца, уз попустљиву мајку и ујака који га је потајно истискивао са имања, рано је, као и Реза, ступио у службу, он код месног трговца Јеврејина. Можда би тај Јеврејин, плавобради Соломон Хајим, и био једино право лице пред којим би он, преплашеним, распростро своје освајачке доживљаје, показао шта је постао, светећи се за шамаре и тешки рад којима је као шегрт и млад калфа био код њега подвргнут. Али, стигавши кући, сазнао је да су Хајима, заједно са његовим двадесетдвогодишњим сином, Сеповим вршњаком и наопаким, завишћу искривљеним узором, убили мађарски жандарми у операцији чишћења коју су претходних недеља били започели, а да је Хајимовица, пошто их је сахранила, отишла у град сестри оставивши кућу и радњу под локотом. Око те куће је данима шеткао Сеп Ленарт, у расположењу састављеном од радозналости и жаљења, распитујући се код некадашњих муштерија које су туда пролазиле ка најближој радњи како је његов газда тачно убијен, на ком месту, да ли је одмах умро од метака који су га погодили и да ли је викао и шта је чинио његов син - упоређујући ћутке све што је сазнавао са искуствима сложеним у сопственој глави. Кад више није имао шта ново да чује, спаковао је коферчић и отпутовао у Нови Сад Кронеровима. Био је довољно предострожан да се у селу не одјави и да ником не рекне куда ће, али у најужем кругу упућених изазвао је не малу забуну: есесовски војник у јеврејској кући! Кронеру је тада радња већ била одузета, у његовој канцеларији седео је владин комесар, витез Миклош Армањи, коме је Кронер био додељен као неплаћени сарадник; живело се у неизвесности, у ослушкивању вести о убијању Јевреја и Срба по околним селима, загледано у ништавило дворишта лишеног некадашње вреве купаца, као за време пошасти. Али на то двориште је сада излазио изјутра, упркос мразу, Сеп Ленарт, висок, танак, жилав, плаве косе кратко подшишане око лобање с приљубљеним малим ушима, у војничким панталонама и чизмама и кошуљи, и изводио гимнастичке вежбе. Најпре би оптрчао двориште три пута, потом би стао у ставу мирно у његов крај и, с предасима, чинио чучњеве, избацивао руке, ноге, савијао се у појасу, окретао главу на врату као да је овај од конопца. Сестри, од које би у кухињи затражио доручак, похвалио би се хукћући како му је кретање пријало, и потанко би јој објашњавао која је вежба за који део тела и који орган корисна, онако како су га у војсци учили, прекоревајући је уз пут што своју децу, његовог сестрића и сестричину, не привикава на сличне напоре, већ им дозвољава да се излежавају и да започну дан као мекушци, што ће им у животу само шкодити. При том он као да је заборављао на њихово порекло, које их је, силом закона за заштиту расе, ионако осуђивало на мањевредан, ропски живот и гурало, заправо, у превремену, насилну смрт. Као да су били не полујевреји већ мали Немци аријевци, који ће сутра као он понети пушку а прекосутра, кад зацари мир, прегнути на изградњу нове Европе. И заиста је он, једном половином свог подељеног бића, оном која га је опрезности упркос натерала да из села дође сестри, тако осећао. Доспевши у елитне немачке трупе из тупе таме свог затуреног села, прихватио је одушевљено учење које га је, као некад додир мача витезове, произвело у господара света по предодређењу, но баш зато што је то учење сматрао савршеним, није дозволио да до њега продре мисао да би оно могло шкодити некоме њему блиском. Сестричина Вера и сестрић Герхард били су му блиски, тим пре што је сам, још неожењен, био без деце и што је заправо из свог сиромашког детињства понео понос што му се сестра удала за богатог трговца, упркос томе што је он био Јеврејин. Јеврејин, то је за њега значило нешто њему слично туђинско у Југославији, али и покретљивије и сналажљивије од сопствене својте због невезаности ни за коју земљу. Служба код Хајима, његове поуке и батине, само су потврдиле представу о застрашујућој надмоћи, а есесовачко учење у касарни једино је додало на слику мрачних, строгих боја, не изменивши је у суштини. Било је то сад двојство, поштовања и страха, зависти и мржње. При погледу на сопствене, тако младе, крвне рођаке, децу сестрину, преовладавала је у њему мекша страна, и он је изјутра једва чекао да их види будне и обучене, додуше да би их могао засути прекорима због касног устајања и пропуштања телесних вежби на чистом ваздуху, јединим поукама које је умео са самопоуздањем смислити и дати. Нарочито га је привлачио Герхард, који је на њега уосталом упадљиво личио, и сам танак, мишићав, плавокос, усколик, с правим кратким носем и упалим образима. Он и својом природом као да се бацио највише на овог војника по убеђењу, јер је, слично њему, имао мало смисла за сложен, стрпљив рад, због чега никад није ни привирио у очеву канцеларију, али му је зато подвиг, испољавање надмоћи и снаге, уливао неизмерно поштовање. У то време, као свршени средњошколац лишен, због свог јеврејства, могућности да продужи студије, за које уосталом није ни марио, он се већ договарао са неколико младића сличне судбине да побегну, пре него што их захвати обавеза присилног рада, преко Дунава у пиртизане; долазак Сепа Ленарта учинио му се као неочекиван али можда добро дошао подстицај да се тај потхват убрза. Када је своје другове, Фрању Шлезингера и браћу Караулић, обавестио о ујаковом појављењу, он је у исти мах предложио да рођака убију, како би се докопали његовог оружја а уједно своје бекство испод окриља окупатора започели подвигом. Тако привлачној идеји, коју је Герхард, уз то, умео да изложи са свом страственошћу свог, непосредном циљу преданог, бића, испрва нико из тог младићког круга није могао одолети, па су за њих први дани есесовчевог боравка у Новом Саду протекли у договарању о начину на који ће га докрајчити. Караулићи и Шлезингер учинили су посебну посету Герхарду у време кад се знало да ће ујак бити код куће, да би их сестрић с њим упознао, да би га они осмотрили, тако рећи узели му меру, јер су га управо тако разгледали када би им, ходајући из собе у собу, окренуо леђа. Пиштољ му је, у футроли, висио у предсобљу на вешалици испод његове шапке и крај тамносурог огртача и шешира Роберта Кронера, и њихове очи су често полетале онамо, да би потом размењале значајне погледе. Да га убију метком из његовог оружја? Или да га отрују мишомором који би му неопазице усули у јело, или да га заувек смире убодом ножа у леђа, док овако шетка међу њима? Пошто су се одлучили за ово последње решење, као најмање гласно и упадљиво, поставило се питање уклањања леша. Предлога је и ту било више, да би најзад преовладао Герхардов, по ком би војника раскомадали и закопали у подруму. Али, докле би он остао неоткривен? Уопште, кад се војник не врати са одсуства у јединицу, колико властима треба времена, чак и ако је био непријављен, да установе где је све боравио и да повуку на одговорност његове непризнате домаћине? Распре о овом довеле су до закључка да би, и у случају да њих четворица успеју да добију на време везу са партизанима и побегну, породицу Кронер, а по свој прилици и породице осталих, стигла одмазда, и на тој појединости пао је цео предлог. Ујак је дакле остао жив, да и даље крстари по јеврејској трговачкој кући, и не знајући у каквој се опасности налазио. Герхард, пошто је то знао, посматрао га је са новом пажњом, задржавајући се с њим радо у празним преподневним часовима (док је мати са служавком кувала, отац седео у канцеларији, а Вера се мазала помадама), наслоњен образом на руке које би лено скрстио на столу. И сам је запажао своју сличност са ујаком, сличност која је била више него то: предсказање сопственог одраслог изгледа. А ваљда и занимања, јер је Сеп Ленарт био управо оно што је Герхард Кронер желео постати: наоружани убојица. Испитивао је са жаром свог ујака о војничком животу, о маршевима, биткама, о осећању приликом рањавања, па онда док се убија. Сеп му је одговарао, али не тако радо као што би неком страном, поготово омрзнутом, јер је знао да му из одговора веју страва и искушење, сувише јака осећања за неког тако младог као што је сестрић. Настојао је да пред њим избегне тешке призоре рата, задржавајући се радије на шаљивим згодама, као што су били неспоразуми са становницима украјинских села због незнања језика, или доживљаји са девојкама, које су, због глади, долазиле кришом у посебно за то чуване колибе да би се подале за неку конзерву или чоколаду. Герхард, који је ова хвалисања сматрао гнусним, није због њих прекоревао ујака; више му је одговарало да га завара тобожњим повлађивањем како би из њега извукао још по који податак и о Русији од које је зависио исход рата и о немачкој војсци коју је ваљало надмудрити и победити. Уосталом, и његов однос према ујаку био је двојан, јер је поред туђења према његовој бахатости осећао и блискост с њим, па и с његовим схватањима. И њему је окупација, поред ограда и понижења, донела прво љубавно искуство, са женом Мађара позваног у резерву, из суседне куће, која је за напада из ваздуха долазила да се склања у подрум Кронерових, на изглед темељније назидан од њеног. Била је то мека, поплашена жена округлих црних очију и с крајева обешених уста која се при првом тутњу далеких бомби у мраку подрума дрхтећи припила уз најближег до себе - а то је био Герхард - и дозволила му да јој гурне руку у недра; од тада је требало само да залупа на тараби која је делила дворишта двеју кућа, у било које доба дана, и она би се ускоро појавила на капији, спремна да с њим сиђе у подрум. Са овом везом, коју је од укућана крио, Герхард је ујака упознао, у једном од оних дугих лених разговора у утихнулом стану, не могући се одупрети потреби да му на нискост одговори нискошћу, и тако је сад међу њима било речено све сем Сеповог искуства као убице и Герхардове намере да убија. Али, док Герхарда тајна није распињала, јер ју је делио са Шлезингером и Караулићима, Сеп Ленарт је грозничаво трагао за неким коме би је, кад већ не може сестрићу, изручио. Он је преподне обично проводио у кући, врзмајући се по дворишту и собама, гледајући кроз прозоре, или увлачећи неког од укућана у разговор, али би се после ручка, који му је сестра издавала посебно, у кухињи, као каквом слузи, обукао, избријао лице коме нож није био ни изблиза свакодневно потребан, наместио пред огледалом капу, да му се њен шиљак спусти над ниским челом тачно на бору међу обрвама, опасао би пиштољ и изашао у шетњу. Шетао би немарно сатима, и не примећујући да што даље све теже савија леву ногу, у коју је на фронту добио метак. Обично би уз пут већ врло рано купио карту за биоскоп, па би погледао једну представу, прву или другу поподневну. Потом би сео у какву гостионицу и наручио јела, пет ћевапчића или какву другу ситницу, јер иако је већ био гладан, урођена тешка шкртост спречавала га је да од своје војничке плате одвоји већи износ за нешто што ће неколико часова доцније моћи добити бесплатно код сестре. Али од пића није успевао да се тако строго уздржи. Гледао је како у гостионицу улазе млади ијуди, по двоје, по троје, понекад и војници, али њему сви подједнако непознати. Понашали су се слободно, бучно, сви ти његови вршњаци, Сепу се чинило сигурније и слободније него он, можда зато што су били из града, овог или неког сличног, навикли да сувишне делове одеће скидају и окачињу на вешалицу при зиду, да ваде цигарету из табакере и да се тихо споразумевају са келнерицама које би се ниско нагнуле над сто пружајући им јеловник. Он је желео да се зближи са тим људима, или макар са келнерицама, али ако би неког ословио, испадало би да је рекао безначајност, коју би оно друго дочекало расејаним полуосмехом. Ипак се стално надао да ће неко хтети и с њим да се зближи, па је остајао и полако испијао своје пиво, које је с времена на време морао изнова поручивати. Оно га је постепено омамљивало, пред њега су почињали да излазе призори рата у којима је био моћан, и он је, осврћући се око себе новим очима, с горчином помишљао како можда сви ти спретни градски људи, који на њега и не обраћају пажњу, нису сличне узбудљиве сцене доживели нити су им дорасли. Опијао се. Сви би већ напуштали гостионицу, са својим девојкама, за уговореним забавама или пословима, само би он још седео с лактовима на столу, укрућених леђа, брижљиво избријан, не трепћући, обамро. Келнери би му додали рачун и он се љутио што је тако велик, сабирао је цифре мрштећи се и заплићући језиком, плаћао не додајући ништа за напојницу, јер је био уверен да су га преварили, па би се опасао, ставио капу мерећи сечицом длана да ли је села на право место, и звонким корацима, пазећи да се не примети како се љуља, одлазио. Ишао је кући. Ишао је мразним опустелим улицама, мимоилазећи се с гдекојим човеком који жури на починак, с љубавницима или брачним паром. Град се разилазио, слагао се и слегао у своје куће. Тамо иза зидова, иза замрачених прозора он је спокојно спавао. И Ленарт је имао утисак да нико не може пореметити тај мир, то мртвило, ту немарност према њему који корача - сад већ осетно тешко, вукући ногу као штапину - са ове, спољне стране зидова, никаква воља за променом, никакав рат, никакво убијање. Имао је нелагодно предосећање да ће градови преживети убијање, да ће, ма колико се њихових становника ставило пред митраљез, или смирило метком у потиљак, сутра, кад војска заврши крвави и заморни посао, остати још увек довољно живих да се у тим кућама поново разбашкаре, да спавају, да ложе, да кувају и перу и спремају, да чине све оне нератничке ствари које одвлаче животне снаге од похода ка победи. Осећао је нестрпљиву потребу да убија, руке којима је махао поред себе корачајући трзале су се жељне да се стисну око нечијег врата, кажипрст му је подрхтавао тражећи отпор обарача који би повукао. Али ту он није смео пуцати. Пуцати се сме само по команди, ретко, јер и на фронту је битка ретка, најчешће се само хода, вози, логорује, а и кад се пуца пуца се много упразно, не видећи у кога, тек пошто топови и митраљези разоре бедем непријатељских тела, а сасвим ретко у живо људско месо пред собом, као у Дубном, као у Ворјанску. Сада су му опет излазиле пред очи оне слике убијања, али неодлучно, уз отпор, као да их растресају његове успутне сумње, и Сеп је стизао на спавање поколебан у свом искуству убице. Откључавао је капију и улазна врата стана, па би кренуо кроз собе цептећи од наде да ће наћи саговорника. Сви су већ спавали, и сестра и деца, само је Роберт Кронер бдео у својој соби. Обично би, пошто остали полежу, послушао на радију Лондон, али вести су биле лоше: немачка војска је напредовала у Русији, у Африци, Енглеска је трпела бомбардовања, Америка није улазила у рат. Угасивши радио, није имао снаге да се свуче и легне под јорган, јер је знао да му мучне мисли ионако неће дозволити сна, а да ће га лежање подсетити на гроб, који изблиза вреба њега и његове. При таквом расположењу појава Сепа Ленарта деловала је као утвара. Као да је на врата улазио сам извршилац најмрачнијих предвиђања, отелотворење ужаса, нељудскости, крвожеђа. Његово избријано лице се сијало на електричној светлости, свака влас његове косе стршила је уредно поткресана око уске лобање с полеглим ушима, капа је стајала дубоко навучена међу обрве, сребриле су се еполете, црнеле чизме, чврсто приањала блуза. А испод те типске опреме, истовремено, избијале су добро знане црте шуракове, толико сличне цртама жениним, готово истоветне са цртама синовљевим, и то је целој прикази додавало нечег чудовишног. А и Кронер је на Сепа деловао као оживотворено привиђење. Седео је онде, под лампом, са својим јеврејским лицем дугачка, повијена носа, тамне, суве пути, тих али прибран, без покрета, с тугом у црним очима, спреман да легне под нож, да се окрене метку. Као да је већ мртав. А око њега је мировала соба, мртва и она, у потпуном складу и сагласју са човеком кому припада, тамномрка као он, посукнула од изупотребљаваности, с каучем у углу, на коме је, распремљеном, јорган био горњим углом пресавијен, тако да су испод њега блештали бели јастук и бели чаршав, као искежени зуби, поред кауча радио са округлим печатом тамнила на тканини гласноговорника који је нацртало многогодишње струјање звука, а у позадини преко целог зида полице с књигама, које су озбиљно гледале позлатама својих наслова у латиници и готици, великим именима писаца што их је Сеп магловито памтио из школе, туђ неприступачан свет у који треба годинама и годинама продирати да би се схватио, који треба слагати стрпљиво кроз цео живот да би се створио. Сваки предмет ту складно належе на други, ништа се не би могло променити непримећено, све је смештено заувек, чак ни смрт ту не може ништа пореметити. Трзао је раменима у знак снебивања и у пола гласа молио зета за допуштење да седне. Добивши га, почео би се тужити како се и данас у граду слабо провео, одсуство му пролази без дражи и задовољстава, и окривљавао за то, уопштено и нејасно, градски свет. "Они ме сви гурају од себе", говорио је на мах, тешко изражавајући мисао, "сви беже од мене, њима је мрско седети с крвавим момком Сепом за истим столом". Јабучица на његовом мршавом врату одскакала је горе-доле. "Крваве рруке овде нису пожељне. Овде треба имати беле руке, фине господске руке, лепо понашање, углађеност. Али нико не пита може ли се Сеп понашати лепо, да ли је њему живот пружио прилику да се научи епом понашању. Ви знате", обраћао се он непосредно Кронеру, коме никад није говорио ти, "ви бар знате и можете посведочити", кривио је главу молећиво, "ко је Сеп и кроз каква је искушења прошао. Јеврејска хидра", сиктао је, у сазнању да не сме бити гласан због уснулих уоколо, а и од узбуђења због сазнања, отупљеног пијанством, да се обраћа, ипак, Јеврејину, "јеврејска хидра у лику трговца Соломона Хајима била се омотала око момка Сепа, да га сможди и повуче у кал робовања богу Мамону, прљавом богу новца, Вол-стрита, Јерусалима, рабиновом богу. Али с неба је сишао гениј германства, плави анђео хришћанске чистоте да спасе момка Сепа. Он му је дао пушку у руку и рекао: Убиј! Као што Свето писмо каже: Око за око, зуб за зуб. За сваког гладног Немца, за сваку Немицу коју је оскрнавио рутави Јеврејин, стотину јеврејских и бољшевичких глава, стотину њихових госпођица у наше војничке кревете! Хајде, момче Сеп, пробуди се, узбуна је. Обуци своју униформу, узми своју пушку, изађи у строј, укрцај се у камион и хајде ван града, тамо где је ископана рака, рака као цела ова кућа велика, копало ју је сто и тридесет младих Јевреја цео дан до поноћи, а сад ти младићи клече на рубу јаме, рефлектори са свих страна блеште у њих и преко црне јаме у дубини, ми излазимо из камиона и спуштамо се према јами, у реду, за леђа онима што клече, пада команда и ми пунимо пушке, пада команда и ми их прислањамо на потиљке младића, ми пуцамо и они се без гласа строваљују у јаму. Ми репетирамо пушке а дотле на светлост рефлектора излазе нове стотине Јевреја, Јеврејки, малих Јеврејчића, и полако иду испред нас, као ланац кад се провлачи кроз прсте, они иду а ми репетирамо, чекамо ко ће коме допасти, то је лутрија, може ти допасти старац који мрмља молитву, може какав млад човек напете снаге као рис, може дивна жена, дивна девојка, меко мрко месо као печеница, може детешце које још ништа не зна и виче ти: чико, чико! драги чико, немој! Но ти пуцаш свеједно, било ко да је, ти осећаш трзај тог живота, те смрти, ти осећаш да сваким метком скидаш по једног гада, прљавштину, са лица земље, да чистиш земљу од те гамади, тих масних чепова покварености, тих гмизаваца, превејанаца, који су хтели да Немце увуку у своју мрачну игру скрнављења расе и службе голом материјализму. Али њих је бескрајно много, шогоре, њих је бескрајно много, Схватате ли како је то кад је нечег бескрајно много, сувише, сувише? Макар и нечег доброг, што усвајате свим срцем? Схватате ли како је то кад доброг, здравог јела има превише и оно вам легне на стомак, не, на срце вам легне, на дисање, на очи испод капака. Тако вам је то кад убијате целу ноћ. Кнак-кнак. Метак у потиљак. Прво стојећи. Онда морате чучнути због умора у ногама па тражите да и они чучну. Онда почну руке да вам се тресу. Осећате да неће никада бити краја том месу које пристиже до јаме, пролази испред вас као ланац, звецкајући костима, ђоновима, уздисајима, док не стане пред цев пушке онај који вам је намењен. Пуцате, и други пуцају, па при ватри из пушака видите како се доле у јами мичу она тела. Не знате да ли вам се тако чини или је то истина, нису дотучена, нису добро убијена, и сад ће измилети, провириће из јаме, под сјај рефлектора, најпре њихови прсти, шаке, па ће се помолити крвава лица, потисак руку избациће на површину њихове трупове, коленом ће упрети о руб јаме и четвороношке као гуштери испузати из ње. Шта ћете онда? Од страха, пуцате у јаму, па не чекајући да се ланац, ред, успостави, пуцате у првог пред собом на рубу јаме, онда пуцате не бирајући у све што видите да је од њиховог, гадовског, соја, што је доведено да буде убијено. Али томе нема краја, схватате, томе нема краја, и кад вас у освит зоре камион повезе назад у град, ви видите оне куће и стрепите да су оне и даље пуне гамади и да их једноставно никад нећете моћи истребити." Гледао је у Кронера молећиво, надајући се од њега утехи. Надајући се да ће овај рећи: "Ну, не, ти се вараш" (јер он је Сепу, ког је упознао као дечкића, говорио ти), "они ће једног дана бит истребљени." Међутим, Кронер га је гледао немо, с крупним грашкама зноја нанизаним испод руба тамне глатке црне косе широм испупченог чела, као трновим венцем. Кронер је дахтао, скоро стењао. Прича која се пред њим одмотавала била је за њега кошмар, привиђење лудака. [б] Лудак је[/б] био Сеп Ленарт, његов шурак, јер ако он то не би био, ако би ма шта из његове приче било истинито, онда би луд био свет, у шта Кронер није могао веровати, јер се још осећао делом света. Уместо да побија, као што је Сеп молећиво очекивао, он је, чим би се прибрао, као да има пред собом болесника, привидно прихватао стравичну причу, тражећи да о њој чује нове појединости, како би је кроз њих, ако се покажу неверодостојне, разорио. Питао је Сепа још ово и оно, где се тачно јама налазила, на којој удаљености од града и у ком правцу, питао је каквом су се муницијом војници служили и како им је она била дотурана, да ли им је доношено хране, чиме су гасили жеђ, ко је закопавао лешеве. Али Сеп је, и не морајући да размисли, узгред и мрзовољно, као да се љути што га одвлаче од суштине, која га забрињава, одговарао на сва питања, и лудачка прича не само да се није оповргавала, него су заокругљивала и стицала целовитост истине. Кронера је хватао нов ужас, ужас од стварности која је попримила црте кошмара. Куда побећи? Он је по току рата, који је пратио, био чврсто убеђен да ће Немци на крају бити поражени, али је сад схватао да пред ваљком њиховог лудила њега то неће спасти. Лудило већ хара, Сеп је његов весник, сутра ће нахрупити и на овај град, на ову кућу. Размишљао је грозничаво чиме би се то дало спречити. Када би избио устанак? - питао се, тражећи излаз, и замишљао како се цео Нови Сад, сви који су у њему угрожени, диже на ноге, хвата оружје, или оруђе ако ништа друго нема, и удара на касарне убица. Ако би свак тако учинио, ако би тако учинио само свако други, трећи, рецимо сваки човек између двадесете и педесете, осетивши се за то обавезним по својим одраслим годинама као што је онај на противничкој страни приморан, онда би устанак сигурно успео. Онда би и он сам, Кронер, морао узети оружје, прво које му падне шака, дакле управо пиштољ што виси о појасу Сепа Ленарта, и пуцати у првог непријатеља, то јест управо у Сепа Ленарта. Гледао је у њега и замишљао тај чин. Испружао је шаку испод стола, грчио прсте, вежбајући их за грабљиви покрет којим ће извући везицу футроле и тргнути из ње пиштољ. А онда пуцати! У прса Сепова. Међутим, при тој помисли чело би му се оросило новим капима зноја, од још већег ужаса. Он није могао пуцати ни у чије живо тело, он на то није био припремљен, није се томе чак ни учио, био је неборац, отац је помоћу мита средио да га прогласе неборцем када је требало да крене у Беч, и он му је тад био захвалан. Али сад је осећао недостајање читавог дела људске личности у себи. Осећао је своју неспособност за проливање крви као неку врсту телесне мане (у овом случају праве) која му не да да се изједначи са осталим људима. Била је то мана читавих поколења његовог народа, који војниковање сматра дангубом, какву хришћанин, у сазнању да поседује земљу, може себи да допусти, али не и вечни потукач Јеврејин. Сад се у њему будио презир према том народу који, попут њега појединца, цепти пред искушењем пиштоља кад га треба истргнути из футроле и испразнити у непријатељева прса, који неће то искушење умети да прихвати, неће бити способан да истргне оружје и да убије, као што он сад то није у стању. Смрдљива, страшљива гамад! сиктао је у себи на рачун народа коме припада, речима Сепа Ленарта, смрдљива страшљива гамад која не заслужује друго него убијање, јер не уме да убија. [б]Сасвим друкчији[/б] разговори, мада о истим, или сличним, судбинским темама, вођени су у соби Роберта Кронера неколико месеци касније, када је сунце толико освојило улице да су застори на прозорима морали стајати по цео дан спуштени, пропуштајући светлост само у танким бичевима кроз своје пукотине. На полусветлости, која се ка дубини собе распрскавала и топила у гломазну титраву маглину, сабеседници, Роберт Кронер и Милинко Божић, видели су један другоме само жутомрке одсјаје глатких површина образа, чела и надланица, као бразде на снимку у негативу. Њима то кљасто виђење не само што није сметало, но им је и погодовало, јер су могли да се унесу у казивање без бојазни да ће на цртама или држању другога угледати знак да су претерали, било у дубљењу теме било у изражавању. Обојици се чинило да никад ни пред ким нису били овако искрени, и то сазнање их је одушевљавало тим више што су били свесни колико је неуобичајено с обзиром на њихов међусобни однос: Вериног оца и њеног удварача. Својим речима они тај однос, који би могао све ставити под знак питања, и нису дотицали, а ако би поменули његов узрок, Веру, онда су то чинили, готово, с измењеним улогама: Милинко је био ту да се за њу забрињава и да ограничава њену самосталност, а Кронер онај који ће га упозорити да је престрог и одвише неповерљив. Од првог тренутка када су се нашли један наспрам другог, њих је, као при споју елемената склоних да се стопе, подишла струја толике сродности да је ону праву, крвну, потиснула у позадину. Милинко, који је дотле својој мајци поверавао и бриге и намере, тек сад је, пред мисаоним и пријемчивим Кронеровим лицем, схватио да је дотле његово поверење било бачено у амбис и у недодир, а оца, ког је иначе већ почео заборављати, сада се поново сећао, не само с пређашњим туђењем, већ и са новим презиром. Кронер, пак, нашао је у Милинку оно што ни у сину ни у кћери није: младалачко прихватање. Чиме га је код сопственог порода онемогућио или покварио? он то није тачно знао, али је веровао да део кривице сноси његова жена, што се сувише бавила децом и својим надношењем их отргла од његовог утицаја. Из ината према њој, а онда, пошто је инат био сувише лако прихваћен, из резигнације, најзад и поткупљен удобностима које му је обезбеђивало одстојање, он се повукао. Али деца су, одрастајући без његовог непосредног, упознавајућег надзора, постепено постала њему туђа. Вера је била мирна и сањарски одсутна, није никад чинила никакве изгреде, али њено учешће у животу породице ограничавало се на испуњавање основних обавеза и значило, заправо, независност већу и од побуне. Када би јој говорио, она је у њега гледала замишљено својим косим очима, чија га је непрозирна лепота збуњивала и, због нечег, наводила да помишља на жене које среће код Олге Херцфелд и да због тог црвени и сагиње главу; но, када би је посматрао док слуша матер, из прикрајка, не видећи јој очи сем са стране угао беоњаче, он је на њеном прћастом, као навише ћушнутом профилу читао крајњу равнодушност према слушаном и погађао да на исти начин она слуша и њега. Схватао је да оно што из ње, а најупадљивије из очију јој, светли док му је окренута, није занимање за њега и за оно што јој саопштава, него за неко сопствено, од њега и од смисла његовог говора независно доживљавање тог тренутка. Какво је то доживљавање и чему је управљено, он се никад није усудио да је упита, плашећи се да би из њеног одговора, уколико би изузетно био искрен, добио неочекивану, ружну потврду своје примисли на Херцфелдкину кућу. Стога ју је, откад је одрасла, заправо избегавао. Сина Герхарда није, али с њим се неизбежно сукобљавао. Герхард ништа није крио од својих мисли, волео је да их изазовно изрази чим би се родиле. Он је тражио сабеседника - као и Сеп - а и по жестини својих ставова наликовао је на ујака. Па чак и по њиховој садржини, јер је и он исмејавао и ниподаштавао, на једној осмишљенијој, образовањем издигнутој равни, хуманистичка, стрпљива решења свога оца. Роберт Кронер је та решења заснивао на емисијама радио Лондона, који је Европу позивао на дуг, истрајан отпор против подивљале Немачке, у ишчекивању англосаксонског искрцавања на обалу континента, које ће тек да јој подари спас и будућност, разуме се човекољубиву и демократску. Хитлер, кога су све благости раздраживале, називао је ове позиве и обећања, у својим промуклим говорима, параноичним привиђањима Јевреја и плутократа; Сеп Ленарт, својим казивањима о клању, касније оствареним и овде у Новом Саду, такође је оповргавао њихову шансу, а Герхард је давао за право и једноме и другоме. Он, који је за разлику од женских чланова породице, као недовољно обавештених, и од Сепа Ленарта, док је становао у кући, као опасног, имао приступ у очеву собу и за оних посвећених вечерњих часова када би из радија, подешеног на најтиши звук, после три кратка и једног муклог ударца, у меки ноћни тајац потекла река храбрења у име правде и права свакога на живот, ретко је кад смогао стрпљења да саслуша до краја аргументе у корист својих изгледа да преживи. "Ха!" насмејао би се кратко, крто и "Којешта!" сузбијао, готово унапред, сваку вест поуздања или позив на веру, упадајући у реч - често изговарану, српску или немачку, с већ усвојеним енглеским жвакањем и мекшањем гласа р - спикерима и угледним коментаторима, писцима, политичарима, гостима емисије, што је Роберта Кронера, нагнутог апарату - оном кружном затамњењу на тканини гласноговорника - уједало за живце. "Шт! шт!" стишавао је он сина, машући кошчатом шаком, "ништа не чујем!", на што би овај само презриво слегнуо раменима и прошетао се по соби, или у суседну трпезарију, настојећи да што нападније шкрипи ђоновима ципела. Ипак, није се удаљавао изван чујног круга емисије докле год је она трајала, а ни Роберт Кронер није га спречавао да се после нервозне шетње поново прихвати своје пркосне улоге. Као да су се и један и други надали да ће једном чути вест која ће на обојицу оставити исти утисак, настављали су заједничко слушање, све док Герхард не би опет одустао, гласно се засмејавши над неком, по његовом мишљењу наивном прогнозом о скором повољном свршетку рата, или се наљутио због претераних захтева родољубљу што их је Лондон постављао присталицама на континенту. "Да сачувамо поуздање, ха?" реплицирао је, уживајући злобно у отрцаности фразе и не пропуштајући да је карикира приученим нагласком спикера. "Да збијемо редове, а?" имитирао је, ваљајући р, неког давно избеглог новинара. "А што не дођеш мало ти овамо да нам покажеш како се то ради? Не бој се, твоја плата ће и даље да тече, све у самим енглеским фунтама, и ако извучеш главу, моћи ћеш је и унатраг подићи на благајни. Само понеси резервне гаће, паметњаковићу, могу ти затребати." Кронеру се од толиког неукуса грчило уско лице, и његово "шт! шт! ништа не чујем" бивало је све очајније и безнадежније. Затим, пошто би одјекнула одјава емисије и Роберт Кронер окренуо прекидач да би просторију освојила тишина летње вечери, полако би се враћали смиренијем расположењу, но само да би своје супротне ставове могли јасније изразити. "Ипак, изгледа да се ситуација поправља", рекао би на прилику Кронер, "јер као што си чуо, под Москвом не одмичу напред, а на Кавказу чак губе неке положаје." "Ех, губе!" одмахнуо би Герхард. "То су лагарије. Зашто би сад наједном губили положаје кад знамо какве су размере снага?" "Нису више исте као што ти мислиш", исправио би га Кронер, "баш пре неки дан говорило се о америчким испорукама ратног материјала Русима; то достиже милијарде тона, које притичу конвој за конвојем." "А зар Немцима не притичу? Цела Европа ради за њих." "Ма то је пропаганда. Каква Европа. Пре свега, шта је Европа према удруженим силама Енглеске и Америке?" "Али та твоја Америка нешто се слабо жури да уђе у рат." "Она је практично у рату. Авиони који бране Енглеску добрим делом су амерички. Тенкови који ратују у Русији већ су такође до једне трећине из њихових испорука. А ратна производња још није ни почела да им се захуктава." "Мислим на људе. Где су им људи?" "Овај рат неће решити људи, већ машине, зар ти то не видиш?" "Никад ниједан рат неће решити ништа сем људи. Па ту и јесте корен вашег самозаваравања. Чучите код својих кућа и слушате радио Лондон и замишљате како ће место вас све решити машине које се производе у Америци. А Немци дотле несметано убијају, убијају десетине хиљада на дан. Кад израчунаш колико ће убити за годину дана, видећеш да ће истребити све што им се не покорава." "То никад. Јер убијање рађа нову непокорност." "Чију? Таквих као ти?" "Ја сам цивил. Немам оружја. Немам ни фронта на коме бих се могао борити." "Кад би свак узео само тољагу и лупио једног Швабу по глави, већ бисмо их истерали." "Немој бити смешан: Тољагу. Говориш као да смо у каменом добу. Па ово је време моторизације. Смрт пршти из тенкова, из бомбардера." "Таквом констатацијом нећеш померити Немце са места." "А ти, твојим критизерством? Човек би помислио да си на њиховој страни?" "А што да нисам? Ја сам у стању да се одвојим од своје личне судбине. Признајем да ми импонује како се храбро и ефикасно боре, и признајем да ми се гади оклевање твојих мудраца са радија." "Забога, Герхарде, па за рат се треба и припремити." "Али рат, тата, треба и добити." Било је то беспрекидно сударање аргумената, које би се завршило тек пошто би их обојицу заморило или пошто би их престигао час следеће емисије Лондона, на неком другом, Кронеру такође разумљивом језику. Он је држао у глави термине почетка сваке и, док се препирао са Герхардом, неприметно би повремено погледао на будилник постављен уз радио на плочу комоде, мало повучен с њеног краја тако да је сваком сем њему, у фотељи приближеној апарату, био невидљив. Одједном би само његова узана шака посегла за прекидачем, овај би цокнуо, а иза затамњења на тканини би, као од буђења звери, тишина постала бременита тежином, очекивањем, док не би била и проваље на крчањем, брујањем, цвиљењем поднебеских даљина и, најзад, тутњем оног ноћног добоша. Герхард, за кога би, обузетог разговором и ходањем из угла у угао, сва ова припрема често прошла незапажена, сада би се као опарен зауставио. "Опет?" Али његов отац би се већ нагнуо апарату и одмахивао више главе руком "Шт! шт!", па би му младић с презрењем окренуо леђа и изашао, залупивши застакљена врата да би у кући с краја на крај зазвечало. Милинко никад не би учинио сличну грубост, не само стога што је ово за њега била туђа кућа. Он је, као свуд, и овде тражио нова сазнања, а њихово освајање тражило је пажњу и смотреност. Пошто би допратио Веру из шетње и под капијом је у сумраку стидљиво пољубио у уста, притискујући њено тело на најтањем делу, на уском струку, уза своје, он би још застао и зашарао очима према вратима која су из широког ходника водила у стан. У том кружењу било је и момачког прикрадања у ону неку удаљену собу са белим девојачким креветом где би, заклоњен и ни од ког виђен, могао сасвим да привије уза се то топло витко тело, али је у њему пре свега подрхтавало поштовање према многољудности и многослојности која отежава приступ до жељеног скровишта. Тек овде, у овом подсвођу, где су обдан протутњавала кола с тешким ознојеним коњима и колица пуна сандука у која се упрезао сам носач Жарко, а које је тишина вечери преображавала у предворје узвишених задовољстава као што су читање, слушање радија, свирање у клавир и тихо ћаскање, тек овде он је поимао колико је његов дом, цео истурен у заједничко двориште којим господаре жене домаћице, плитак, несклоњен, колико је тај дом случајан и привремен, а при тој помисли још дубље је увиђао вредност овога ком је дошао у посету. Незабораван је у њему остао утисак тренутка када је, на самом почетку своје везе са Вером, дошао по њу и, зазвонивши на вратима, био од средовечне прсате служавке у белој крутој кецељи позван да уђе: пред њим су се отвориле собе једна за другом, простране, а пуне, поред намештаја, неупотребних ствари, ваза, слика, чинија, а у једној од њих, која је лежала по страни и у коју је бацио поглед из трпезарије, седео је мршав кошчат црномањаст човек држећи пред собом раскриљену књигу и читао. Био је то призор пун спокојства и уравнотежености, достојанства и разума, као нека племенита скулптура, још једно дело лепоте и сразмерности међу осталим украсима куће. Од тада, Милинко је, навраћајући Вери, долазио и том призору, као оличењу отмености и смирења стечених знањем. Утисак није могла да окрњи ни окупација, која је породицу Кронер гурнула у опасан и понижавајући положај; напротив, баш оштрина опасности и понижења подвукла је истуреност ове куће још једном цртом. Јер ако су опасност и понижење били знамен тренутка - а они су то несумњиво били -, онда је кућа Кронерових представљала тренутак у његовој најизраженијој крајности, неку врсту ковачнице историје. Те улоге своје куће био је на магловит начин свестан и Роберт Кронер, али је потврду и сведочанство о њој нашао тек у округлим смеђим очима Милинка Божића, које су се, са скученог тла сопственог дома, према њему побожно управљале. Када је једном приликом младић стигао прерано по Веру и одстајао неколико минута непомично у трпезарији, Кронер је изашао да га понуди столицом и упустио се с њим у разговор, а потом, видећи да поглед младића, сада пошто је у њему већ стекао сабеседника, наставља своју радозналу и задивљену путању у дубину радне собе с књигама, позвао га је к себи. Ту су најпре на сто били повађени лексикони: поред домаћих једнотомника један немачки - Мајеров - у дванаест, и један мађарски - Реваи - у осам великих књига. Прилика за Милинка да увиди ускост своје дотадашње обавештености, јер је, тешећи се да има најбоље и најпотребније, пренебрегао да сазна који су му извори и да ли не би требало да се обрати право њима, тим пре што је два страна језика већ познавао. Саопштио је своје размишљање искрено Кронеру, а овај је, потврђујући његову ваљаност, набацио малу усмену историју приручника и, на њеном примеру, преглед закона утицаја. "Као и међу људима", рекао је пажљиво узаслушалом младићу, "угледање постоји и међу народима. Ништа не настаје самоникло, ништа се не развија само из себе, ако неко то тврди онда тврди лаж, обично да би уздигао средину којој баш припада. У ствари, све у животу је подражавање. То како ми станујемо у овој кући само је копија начина на који су овде становали мој отац и мати, а они су опет - будући да нису овде почели свој живот - узели за узор неког ко је овако живео пре њих. Овај дом, ове ствари, а онамо позади она трговина и између њих двориште којим се може проћи из једног домена у други, из приватног у пословни и назад, а које истовремено и дели ово од онога, све је то постојало и давно пре ове куће, негде, и послужило као узор када се дизала и уређивала ова. Могао би се чак, вероватно, повући траг пресељавања и ширења оваквог обрасца трговачке куће, и он би водио из улице у улицу, из места у место, идући унатраг од периферије ка центру, од мањег града ка већем. На том трагу Нови Сад би можда указивао на Сегедин, Сегедин на Пешту, Пешта на Беч, Беч на Берлин. Но то кретање по трагу не би било само просторно, већ и временско. Од ове, хиљаду деветсто четрдесет друге године до, рецимо, хиљаду деветсто двадесет друге, па одатле у хиљаду деветсто другу, па у хиљаду осамсто осамдесет, или шездесет, или педесет другу, када је, ваљда, у Берлину овај тип трговачке куће већ био утемељен. А слично вам је и са књигама, било да садрже уметничку твар (Кронер је рекао Стофф, немачки, не нашавши за реч српски адекват), било да су научног карактера: увек ћете наћи траг угледања, од дела до дела, од народа до народа и, упоредо с тим, од времена до времена које све дубље сеже у прошлост. Оно што је рецимо у доба моје младости у Аустрији и Немачкој било актуелно, психоанализа доктора Фројда, то се у Новом Саду спомиње тек однедавно, у младости моје деце, и то углавном негаторски, као неприхватљиво, док ће до прихватања доћи можда тек у време младости моје унучади. И у томе је предност интелигентног човека: он не мора чекати док једна мода, један израз или истина пређу свој географски и временски пут, него може за њима да посегне још у настанку или на некој раној етапи, дакле и пре своје околине. Онај који је први у Новом Саду прихватио кућу бечког типа био је у предности пред старински опремљеним трговцем, пијачаром, а на сличан начин интелектуалац који научи да се користи књигама што су у употреби код већих и развијенијих народа доћи ће до већих резултата него онај који чека док новина стигне до њега." Ту је ућутао, да би Милинку омогућио да се удуби у прелиставање изложених књига, а сам је прегледане томове враћао у полице и одатле на њихово место извлачио још непрегледане. Али Милинко је у пола ове смотре стао, тешко уздахнувши: шта вреди прегледати оно што се не може и набавити; по све ове књиге мора се по свој прилици ићи у Аустрију, односно сада пошто је припојена, у Немачку, набивши џепове маркама. Нипошто, одговорио му је весело Крунер; у свакој трговини, па и у трговини књигама, послове је могуће закључити и писменим путем, и Милинку ће бити довољно да напише по дописницу издавачима лексикона који су, он то види, његови фаворити, па да од њих добије проспекте са врло подробним понудама, укључујући и начин плаћања. "На жалост, или рецимо у овом случају срећом", развукао је у тужан осмех своја танка, покретљива уста, "Аустрија односно Немачка више нам није само сусед, већ тако рећи наш други идентитет, што ће несумњиво олакшати да се куповина оствари." Обишао је широки, по ивицама излизани писаћи сто испред полица, извукао фиоку и претуривши по њој неке предмете извадио свежањ разнобојних листића и свешчица опасан жутом гумицом; пошто је ову једним нежним потезом свукао, раширио је свежањ по столу. "То су каталози које случајно имам, а дошао сам до њих на начин који сам вам описао, некад давно." Претурао је по свежњу, гуркајући по плочи стола, да буду прегледнији, листове на којима су се, сем штампаних обавештења, налазиле и фотографије књига, повезаних и поређаних у низу, тамноцрвених, плавих, зелених. "Брокхауз, Лангеншајд, Мајер, Кнаур, ето неколико које ће за вас бити најзанимљивије", показао је на сваки, дугим, танким средњим прстом. "Наравно, ови овде су застарели, морате затражити нове, и зато", вратио се столу и са блока хартије откинуо лист и подигао оловку, "препоручујем вам да одмах скицирате једно једнообразно тражење које ћете послати на сваку адресу на обичној дописници." Лист и оловку ставио је пред Милинка и зашавши му за леђа прелетео реченицу коју је овај полако и промишљено исписао. "Препоручио бих вам да место сцхицкен кажете сенден, то некако звучи пословније", добацио је овлаш, али је иначе нашао да је Милинково изражавање на немачком преко очекивања коректно. "Када би Герхард или Вера умели да напишу једно овакво писмо! Откад учите немачки?" И сазнавши да узима часове не дуже него Вера, а да за разлику од ње и брата јој није пре тога никад ни чуо немачки разговор, сасвим се задивио. А Милинко, поласкан оваквим мишљењем, потрудио се да тачно изврши добијено упутство, о чему је приликом следеће посете и известио свог саветодавца. Од тада, чекао је на одговоре, а са њим заједно чекао је и Кронер, не пропуштајући да се о њима распита кад год би Милинко наишао у кућу. После десетак дана стигао је први: чврст жуто-смеђ омот, са лименим раскреченим затварачем и са белом налепницом на свом широком трбуху која је носила, исписане машином, име и адресу Милинка Божића, и из ког је клизнула цела једна хрпа у хармонику сложених свешчица с одсликаним и описаним скупоценим књигама: историјама, географијама, лексиконима, речницима, много више него што је Милинко тражио и очекивао. Он је с пошиљком одмах отишао Кронеру и, мада га није нашао у стану, оставио смеђи коверат служавци да га унесе у његову собу, а предвече је дошао да му се заједно обрадују. Проучили су проспекте, читајући их један другом преко рамена у пола гласа а повисујући тон када би стигли до важних података: броја свезака, цене, начина плаћања. Кронер је принео оловку и подвукао њоме ова кључна места. Придржавајући се њих, Милинко је извршио прву поруџбину. Уто су стигли и нови проспекти, а ускоро и прва пошиљка књига: један Кнауров атлас света, који су узбуђено скупа разгледали. Постало им је то, у границама које је постављао Милинков ђачки буџет, стално занимање, предмет прорачунавања и договарања. Све док на Главној улици, у испражњеном локалу гвожђара Србина, после опсежних и брзих зидарских, па стакларских и столарских радова, чија је пуна сврха тек накнадно постала очигледна, нису осванули рафови и излози пуни немачких књига, по врло повољним ценама, а над улазом натпис готицом: "Деутсцхе Буцххандлунг". Ту је Милинко сад могао да рије, да разгледа и на лицу места купује све што би зажелео. Само, не више уз помоћ Роберта Кронера, јер је продубљивање оног идентитета преко избрисаних граница, о ком је он некад полушаљиво говорио, њему самом донело издвајање. Да је ушао с Милинком у Немачку књижару и био препознат као Јеврејин, можда би га одатле избацили с погрдама, или би га увредама изазивали да учини нежељен испад. Зато је радије остајао код куће, увлачећи се све дубље у собе, међу ствари, у њихово мртвило и мук. Четири часа преподнева и исто толико по подне проводио је ионако у радњи, књижећи улаз и излаз робе и слушајући принудно, погнут, сав онај разговор што је, као на свим местима где се људи сусрећу, навирао и надимао се, садржавајући расположења, сазнања, радозналости. Некад су речи биле упућене њему, некад комесару, витезу Армањију, некад благајници Јулији Немет или носачу Жарку Милеуснићу, но њега су речи готово подједнако погађале самим постојањем свих оних грубости које оне могу да изразе и које су, дешавајући се у тим данима, просто вапиле за изразом. Он, коме их је у тустој крвавој гомили изручио Сеп Ленарт, био их је сит; подилазила га је језа од сваког гласа, од сваког доласка, те је кући стизао исцрпљен и завлачио се у самоћу и тишину као болан међу облоге. Сметали су му и укућани, јер су и они, будући изложени неправди и сазнању о њој, у својој појави садржавали могућност нове повреде. Једино Милинко није у њему изазивао нелагодност, јер се унапред знало да ће његове речи лећи у простор књига што чуче у рафовима, као птице у гнезду. Знао је да ће стићи у предвечерје, у то банално време младих љубавника, од кога младић, немаштовит, никад није ни помишљао да потражи боље, а то време се поклапало са часом Кронеровог повлачења после доласка из радње. Седео је, дакле, у својој соби, иза спуштених застора, одељен од трпезарије стакленим вратима која су се пружала од зида до зида и растварала по средини у две хармонике. Није палио лампу, није отварао радио, седео је заваљен у фотељи и одмарао се склопљених очију. Но чим би зачуо звонце у предсобљу и понадао се да то долази Милинко, узимао је са стола припремљену књигу и расклапао је насумце, палио светло и прочитао реченицу-две, трудећи се да им одгонетне смисао и прикопча их свом познавању књиге. Чинио је то не из лицемерства, већ што је стварно желео да Милинка дочека наводом из књиге, сигурним полазиштем у разговор ослобођен страха. Подижући главу видео би како се Милинко приближује кроз трпезарију, како застаје пропуштајући служавку да настави пут ка Вериној соби, како се неодлучно клати пред стакленим вратима, а онда би пружио руку и куцнуо, Кронур би викнуо "Напред!" и Милинко би ушао. "Шта данас читате?" упитао би радознало и, нестрпљив да дочека одговор, нагињао се над књигу коју би Кронер уто већ и окренуо Милинку насловном страном навише, да би овај у исти трен са одговором могао и да се увери у његову тачност. Обично је то била књига из његових младићких бечких дана, приповетке или роман Артура Шницлера или Паула Хајзеа, мада је умео да се лати и старих аутора, Хајнеа, Гетеа, Шилера, из низа сабраних дела у повезу са златотиском што их је купио на отплату и донео у сандуцима, или, напротив, нека књига набављена већ из Новог Сада, поруџбином какву је препоручио и Милинку: биографски роман Стефана Цвајга или Лиона Фојхтвангера. Те књиге, које већ давно није читао - а неке међу њима није читао никад - он је сада посматрао са носталгичном нежношћу, обртао их, куцкао прстом као да су од племенитог метала или порцелана, климао према њима главом и пуцкао уснама. "Гоетхе", говорио је развлачећи име свечано као неку мелодију, "то је појава какву је могао дати само век просветитељства, тај велики век човечанства у ком се ценила светлост, јасноћа, равнотежа. Таквих људи, а дабогме ни таквих писаца, данас више нема. Зацарила је светом мистика, култ крви и насиља, таме, жудње за прошлошћу, национализма. Мислите ли да из те збрке може израсти нешто велико и племенито као што је ова књига? Не, видећете, ово време ће остати забележено по својој суровости и пустоши." Он је при том осећао да помало непоштено, јер уопштавајући, задобија младога човека за становиште засновано на сопственој прегажености, али се правдао помишљу да противничка страна, фашизам, без сличних скрупула трује не по једног, већ хиљаде одједном. Привлачило га је да, кад већ не може да се лати оружја као што захтева Герхард, бар неког другог припреми за такву одлуку. Био је то и одговор Герхарду, нека врста правдања пред њим, доказа да он није ни сасвим неодлучан ни неспособан за деловање, да чак оваквим начином можда даје кориснији допринос од ратоборних. Надао се, с двоструком себичношћу оца и супротномишљеника, да ће Герхард у својим очекивањима и обећањима борца оманути, а да ће Милинко - његов изабраник за трку место сопственог, с њим несложног сина - стрпљивим и разумним отпором досегнути циљ.