Александар Тишма Употреба човека Београд "Нолит" 1977 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 Милинку Божићу, иако је с њим друговао, Средоје Лазукић никад није говорио о својим понирањима у полусвет. Милинко је био сувише одсудно исправан а да би се у неког јавила воља да га увуче у клизаве теме; сем тога, у доба Средојевих лутања он је водио љубав са Вером Кронер и био њом толико обузет да се морало претпоставити како пред својом девојком неће прећутати ништа, па ни исповести пријатеља. Упловио је у ту љубав као брод у луку (али не као гусарски брод, какав се привиђао Средоју, него као бела лађа линијске пловидбе, што се шепури пред грађанима окупљеним на обали); прсио се, на шеталишту, с Вером, истурајући круто рамена и шарајући кестењастим очима тамо-амо у потрази за признањем. При том, он се није чудио што га је Вера прихватила (чудио се Средоје), јер је сматрао да се вредноћом и честитошћу може заслужити све, па и наклоност изузетно привлачне девојке. За ту наклоност он је радио, упорно, од часа када је Веру запазио, као што је радио за добре оцене учећи, као што је радио за свој пријатни изглед негујући косу и зубе и гимнастишући у слободним часовима. Имао је меку, али упорну природу своје матере, са којом је, као савезником, већ био окончао победоносно један рат у породици: самоубиством свога оца. Отац је био сасвим друкчији од њих двоје: неприлагодљив прек, оптерећен заслугама које је стекао у данима стварања Југославије потказујући мађароне, а добивши, у накнаду, само агентско место у полицији, једва довољно уносно да се ожени и скући. Волео је ауторитативни детективски посао који му је био поверен, али, ћошкарећи и биртијајући да би дочуо што више, пропио се, те су га унапређења мимоилазила. То га је разједало; обожавао је сина и сањао да му осигура виши друштвени положај, а слаба плата, чији је поприличан део трошио на алкохол, вукла га је напротив дну. Жена је била спремна да му притекне у помоћ - имала је домаћичку школу и знала шити -, али јој је он забрањивао да своју вештину уновчује, сматрајући да би то крњило његов, агентски, углед. На то је она узела да комшиницама кришом преправља старе хаљине, за малу, готово неприметну накнаду, но он је ове тајне својим детективским њухом откривао и оцењивао као неку врсту не само непослушности, већ и неверства; долазећи кући пијан извлачио је преступницу из кревета за косу и изнуђивао јој признања о броју преправљених хаљина и висини зарада као да се радило о плаћеним прељубама. Милинко, разбуђен виком и плачем, гледао је седећи у кревету раширеним очима те обрачуне, а кад би се отац уморио, искакао је из кревета и притрчавао, бос, у кошуљи, матери, да јој помогне устати и наквасити модрице. За оца, који би дотле стискао главу отеченим шакама, није имао ни погледа разумевања; агент то није издржао: после једне препирке истрчао је из стана (био је снег, децембар), одјурио до шупе, обио је једним замахом песнице, ушао у њу, извукао пиштољ и убио се пуцајући себи у слепоочницу. На Милинку ова спектакуларна погибија није оставила штетног трага - као што би на многом другом, па и грубљем детету - већ га је напротив тек она истински уверила да зло обавезно губи у сукобу с врлином. Уосталом, после очеве смрти живот његов и мајчин кренуо је тако очигледно набоље да се такав закључак и природно наметао. Агентска плата је додуше пресушила (заменила ју је незнатна пензија), али су престали и сви облици расипања, који су гомилали дугове и свађе. Мати и син напустили су ранији, двособни улични стан у хладној грађанској кући, где се од њих, због гласних свађа и њиховог крвавог завршетка, зазирало, и изнајмили други, знатно јевтинији, у дну великог дворишта с мноштвом скромног радничког света који их је уважавао и уједно постао прави оквир за рад скромне али савесне кројачице у коју се Милинкова мати сада слободно и скоро усхићено претворила. У њеној кухињи, крај прозора, шиваћа машина коју је добила још у мираз зујала је по цео дан до касне вечери, а у суседној, јединој соби, столовао је за то време Милинко, учећи. И за њега је ова радна издвојеност, после очевих пргавих испада, значила блажено смирење. Седећи за високим овалним столом од ораховине, на који је ради заштите била стављена и одоздо под рубовима прибадачама причвршћена плава хартија за паковање, с књигама и свескама и оловкама распоређеним испред себе и лево и десно од себе, окружен њима као грудобраном јунак у опсади града, он је осећао како му се знање, које осваја, упија у главу, чинећи је тежом и значајнијом. При том је врло рано - још на почетку гимназије, правог учења - схватио важност и значење времена за успех посла: колико је оно неопходно, али и колико оно неминовно, тако рећи независно од воље, делује на постизање циља, само ако се на почетку добро намести проточна цев од извора до ушћа знања, као што се на мајчиној машини игла намести поврх шава. Осећао се господарем времена и преко њега господарем знања, а како је веровао да знање отвара врата свакој тежњи за бољитком, осећао се и господарем своје судбине. То осећање развило је у њему сигурност која је пленила; никад није журио, увек је у сваког гледао смирено, насмешеним кестењастим очима, у школи одговарао прибрано али ненаметљиво, знајући да има начина и времена на претек да покаже своје способности, па су га наставници ценили, а другови га ипак нису мрзели. Тако је могао да се зближи и са Средојем, који је био више лош него осредњи ђак, али је, захваљујући кућним приликама, нарочито навици своје матере да се окружује лепим предметима и знаменитим књигама, имао и нека ваншколска знања, Милинку недоступна. Овај се за њих одмах заинтересовао. Откуд знаш? зачудио се када га је Средоје упозорио да се један спортски (тениски) израз изговара друкчије него што налажу закони српског језика. И зар се о томе може добити меродаван суд и мимо школске наставе, која сличне области заобилаз!? И где? Тако је сазнао за лексиконе, та складишта знања, од којих је неке Средоје виђао и разгледао још кад није знао ни читати, узимајући их, за љубав шарених слика у њима, из ормана за књиге у дневној соби. Могућност да би и он једном смео видети отворити такву књигу пресудно је утицала да се приближи Средоју и поднесе испаде његовог нехата и подругљивости, смешећи им се као узгредним несташлуцима. Стрпљење му је било награђено када га је Средоје збиља једном одвео у своју вилу, како се тада већ звала кућа с кубетом, у којој је он имао на спрату посебну собу с погледом на неговани травњак са три млада једра бора. Милинко се није дао поткупити овом раскоши, него је као запет чекао свршетак поподнева, вежбајући са Средојем, који га је невољко и расејано слушао, лекцију из аритметике, да би с њим могао, како му је било обећано, после починка болешљиве госпође Лазукић, сићи у најзад испражњену дневну собу, стати пред високи стаклени орман и примити од Средоја на руке огромну и дебелу књигу у којој су, кад се растворила, блеснуле ситним словима одштампане поворке обавештења. Часом ју је разгледао, уверио се, прочитавши два-три одељка на различитим страницама, да је то збиља оно што је Средоје тврдио и што је сам на основу тврдњи замишљао, па је окренуо прву страну и (што Средоје никад није учинио) пажљиво прочитао неколико пута наслов и податке о издању. Сутрадан је већ то изговарао у књижари прекопута гимназије, и пошто је њен власник победоносно донео из магацина примерак исте књиге и врло спремно саопштио њену цену, следећих месеци Милинко је штедео да би купио тај "Велики Минервин лексикон општег знања". Временом је постао ловац на лексиконе, њихов скупљач, јер се испоставило да баш ова врста приручника до у длаку одговара замисли коју је био у жељама створио, не верујући да она постоји остварена: књига у којој нема ничег сувишног, као често у уџбеницима, јер угађају ђачкој тромости, већ само суштина, чињеница до чињенице, и где је та суштина сврстана да се може наћи без слеђења реда по времену (као у историјама) или по врсти и величини (као уџбеницима из природних наука), него слободно према потреби. Ипак, то откриће, колико је потврдило његову машту, толико је и пољуљало ранију незналачку сигурност: суочило га са опасношћу да би могао и неке друге важне изворе знања мимоићи само зато што је о њима необавештен. Више није имао смелости да се лиши Средоја. Тражио је његово друштво на одморима између часова, удесио да буде премештен с њим у исту клупу, ласкао му је и постигао да његова посета вили Лазукићевих буде узвраћена. Тако се Средоје обрео у дворишту великом као језеро око ког су се низали једнособни станови, међу којима је Милинков био једнак и изгубљен као камичак међу камичцима. У сваком стану се нешто збивало, свима наочиглед, из сваког је неко истурао главу, пред сваким је понеко стајао, седео; овде је још све било првобитно и природно, топло и ушушкано, просторије су биле места за спавање и за кување, вода се црпла кофом из бунара кроз чију се таму могло проникнути до љескавог дна, Средоје је био понуђен врућом бундеваром из тепсије, извађене право из штедњака у који је могао гледати седећи пред улазним вратима, где му је било постављено на троношцу. Његовој нарави, окренутој не знању, као Милинкова, већ задовољству, ова једноставна средина одговарала је боље од самотне виле на Лиману, и он је постао сталан гост. Милинко, који би опет радије боравио у суседству оних озбиљних књига, мирио се с улогом домаћина, јер је, имајући Средоја крај себе, могао бити сигуран да му неће промаћи ништа битно из света обавештености; исто захвално осећање гајила је према Средоју и Милинкова мати док је хитрим погледом испитивала крој његових панталона, начин на који је очешљан, колико је и како утопљен. Постао је узор. И кад је једног дана, мрштећи се немарно, рекао: "Ћале ме гони да узимам часове из немачког", мајка и син (она зауставивши машину, он подигавши главу са лекције коју је читао) згледнули су се значајно. "Немачки?" упитао је Милинко пошто се прибрао од узбуђења од ког су му се осушила уста. "Па немачки ће се тек догодине учити", будући да су тад били у другом гимназије, с француским као дотле јединим обавезним страним језиком. Средоје је смешљиво набрао нос. "Ма није због школе. Тата тврди да је задњи час, ако хоћемо да смо на висини догађаја." Кројачица и њен син посматрали су га напрегнуто, очекујући да објасни ову напола-претњу напола-обећање, но како се то није десило, она је спустила иглу на шиво и наставила да окреће точак машине, док се он поново латио прочитавања лекције. Али увече су сели под лампу у кухињи да се договоре. Милинко је поносно растворио свој лексикон и прочитао ставку "Немачка" дугу три и по странице с двема илустрацијама: панорамом града Берлина и портретом канцелара Бизмарка са ушиљеним шлемом на глави, па су већ сутрадан упитали Средоја код кога ће то узимати часове. Он није умео тачно рећи, али је обећао да ће сазнати; настало је подуже отезање и учестало подсећање, док није једног дана донео, на парчету хартије, исписано правилним ученичким рукописом своје матере: "Госпођица Ана Дрентвеншек, Стевана Сремца улица 7, у дворишту лево". Милинко и његова мати кликнули су у један глас: да је то у комшилуку, а прећутали да их је толико усхитила назнака "у дворишту". Кројачица, чим је смогла времена, обукавши се свечано (али не и нападно, јер је ваљало тврдити цену) и с цедуљом у руци, кренула је у прву попречну улицу. Вратила се с најбољим утисцима ("Знаш, она није ни најмање уображена"), а и цена која јој је била затражена за часове није прелазила очекивану своту. Милинко је, истина, пре но што ће донети одлуку, подсетио матер на намеру, коју је раније имала, да обнове постељно рубље, но она га је ућуткала рекавши да ће једним темељним крпљењем моћи да одгоди тај трошак. Тако је Милинко, у исти мах кад и адвокатски син, постао полазник приватних часова из немачког, па је могао да се равноправно договара са својим другом: "Кад имаш час код Фр"улеин? Ја сутра", у чудну туђинску реч радо је изговарала и кројачица, опомињући сина непотребно и мимо обичаја: "Не заборави да имаш час код Фр"улеин." Осећала је, иако то не би умела тако исказати, да је захваљујући овом новом кораку, који за њу значи не малу жртву, у њен дворишни стан продро дух страног света, свечовечанске ширине, изједначивши га са оним кућама које највише држе до напретка. Било је ту напола пророчанство, јер је њен син Милинко, одлазећи на часове код Фр"улеин, као уосталом и Средоје Лазукић, почео да укршта свој пут с Вером Кронер, која је припадала баш једној од таквих кућа. Судбина ју је дакле нудила обојици, но њену понуду је у то време прихватио само М1илинко. На Средоја је Вера деловала одбојно, као изазов његовом стрпљењу и разуму. Зашто је корачајући ткала малим, складним ногама, стављајући их једну пред другу меко као да међу њима нешто стеже? Зашто је над своје косо усечене очи спуштала црвенкасте дуге трепавице, а онда их, кад би Средоје скоро минуо, нагло подизала и бацала на њега брз, радознао поглед? Зашто је риђу косу плела у курјук који је танко и жилаво поцупкивао на леђима њеног црног, до над колена кратког капута? Имао је жељу да је казни за све те знакове смишљености, да их из ње истера грубо као што се прашина истерује из улежане хаљине. Једне зиме, друге или треће њиховог познанства, враћајући се с часа код Госпођице, угледао ју је, у споредној улици, где се прибија уза зид испред најезде десетине дечака који је засипају грудвама снега. Једну руку у белој вуненој рукавици без прстију била је дигла пред лице и врат да их заштити од влажних, хладних погодака, а исто тако подигла је допола и једну ногу у белој кончаној дугој чарапи и црној дубокој ципели за снег, непотребно, савивши је у колену, као да штити средину тела. Грудве су падале по њој и по жутом зиду куће крај које је стајала, оглашавајући се потмуло и остављајући округле, неједнако густе беле печате; дечаци су се жустро сагињали и грабили снег да би га на брзину умесили и бацили на њу и при том су из грла пуштали задовољне крике, као хајкачи. Средоје је стао и без даха се загледао у Веру. Колебао се би ли јој притекао у помоћ (јер ипак је спадала, учећи код исте наставнице где и он, у његово друштво) или је напротив такође напао грудвама којима је пружала тако примамљиву мету. Тада се десило да је један од дечака, можда коловођа напада, преставши да на њу баца грудве, притрчао Вери, обујмио је силовито око врата и притиснуо на њен зајапурени образ жесток, звучан пољубац. На то су сви похрлили да следе његов пример и девојка је наједном била окружена дечацима који су се између себе гурали да је дохвате, обгрле и пољубе, као да је она неко јело у које треба брзо загристи и са залогајем побећи. Средоје, који је још увек стајао по страни, осетио је у њиховим наглим покретима, у њиховим кратким грленим узвицима топлоту и мекоту оног девојачког тела које се под налетима ломи и улеже, он је и сам полетео к њој, одгурнуо два велика дечака и припио усне на њен врели, од суза и снега и од туђе пљувачке мокри образ. Пукао је, под пољупцем, као слатка, зрела шљива. Уто су га с леђа зграбиле неке руке, био је једним замалом свучен са девојке, па је још само видео како се њене косе очи радознало и уплашено искрећу према њему који се тако волшебно одмиче. Морао је да се брани од дечака који су га напали, да се песничи, добио је ударац иза уха и ударио неког лактом у трбух, обузео га је бес, ударао је око себе без рачуна, а кад више није имао кога, јер су се дечаци били разбежали, видео је да је и Верино место крај зида празно јер је и она искористила гужву да би побегла. Испричао је догађај Милинку, а овај, по својој трезвеној природи противник насиља, осетио је према њој сажаљење и почео јој се јављати. Како је међутим то најчешће чинио корачајући уз Средоја, она му дуже времена није узвраћала поздрав. Средоја је то забављало, и кад би Милинко покрај њега кротко погнуо главу, а риђа девојка своју тргла одбијајући да га погледа, савијао се од смеха. Она, приметивши то, нагло се предомислила и стала љубазноме дечаку слати исто толико љубазан отпоздрав, а једним брзим продужетком погледа проверавати како та награда делује на његовог друга коме је она ускраћена. Средоје се и даље претварао да га њено злопамћење забавља; затим, постепено, заиста их је све троје почело забављати то сусретање пуно значења у сваком покрету и непокрету. Најзад су жељно ишчекивали да се сретну, како би подробно уочили понашање свако свакога и упоредили га с прошлим. Средоје и Милинко нису пропуштали ни дана да не проговоре о девојци, а и она је, немајући другарица, сама себи полагала свако вече рачуна о њима. И када су као седмошколци сазрели за часове играња, одржаване једне недеље у мушкој а друге у женској гимназији, то је већ било дебело познанству; позван од трбушатог учитеља у фраку да изабере девојку са којом ће увежбавати тек научени корак, Милинко није уклевао да се наклони пред Вером. Потом је држање руке око њеног струка проширио у праћење с часова кући, а ускоро се с њом договарао да заједно и крећу на часове. Постали су дећко и девојка. То је значило да она припада њему а он њој, па је око њих настао скоро неки појас устручавања, који их је гурнуо још ближе једно другом. Средоје, најближи очевидац тог зближавања, односио се према њему с веселим презиром. У то време он је већ обилазио крчме предграђа, да увежбава фигуре не плеса него сношаја, поред којих су оне прве могле да нешто значе само као припрема. Али, знао је, и уверавао се опет, да оне ни на шта не припремају, да све те лепе девојчице, из загрљаја својих партнера, после валовитих окретаја уз звуке валцера што их производи учитељева ситна, црна, круто ондулирана жена, иду, саме или у чедној пратњи дечка, кући мајкама, да вечерају и да легну у уски девојачки кревет. Па чему онда то додиривање, то укрштање погледа, те љубазне и двосмислене речи, та праћења кући? Наравно, и поред свег сумњичавог подсмехивања, није могао остати равнодушан према гипким, затегнутим бедрима над која је, уз свирку клавира, спуштао шаку, ни према треперавим топлим прстима који су у тај исти мах перолако падали на његово раме; ти додири су га изазивали тим више што је већ искусио до које мере додир може бити присан и дубок, додуше са девојкама много мање лепим и умиљатим од ових. Онима тамо, са његових блудних излета, назив девојке пристајао је често само као спрдња, толико су биле оронуле и спарушене, раздражљиве од мамурлука, готово одреда просте и грубе, јер су их баш простота и незнање, несналажење у односима и гурнули на најнижу лествицу. Где су оне биле од робиња што их је Средоје, као њихове претече, замишљао, онако миришљиве и лепе, и онако предане жељи да га задовоље! Али исто тако, где су од приказа маште биле девојке са игранки, са својим од учитеља играња преузетим, строго прописаним покретима, са тим наученим знаковима предавања уместо предавања самог, игром лицемерја! И једне и друге биле су исте, обмана његових замисли, па им је прилазио подједнако сумњичаво, слутећи унапред разочарање, одбијање, несклад. Међутим, када је са Вером Кронер први пут заплесао - сасвим случајно, нашавши се наспрам ње у тренутку учитељевог знака да после показане фигуре може почети увежбавање - десило се да су им се корак и покрети одмах ускладили с таквом потпуношћу да их више ниједно није осећало одвојено као своје. Изненађени, мало су се раздвојили и погледали у лице, али ни овај прекид пажње није им пореметио јединство покрета; чим су се поново приближили наставили су да клизе заједно као да су омотани конопцима. Више нису могли да не буду свесни тог склада. Иако су се претварали да и даље једно друго не издвајају, они су се већ тражили, удешавајући да доспеју близу једно другога када се састављају парови, из радозналости хоће ли се поновити ранија усаглашеност, а потом, пошто више нису могли сумњати, ради задовољства у усаглашености самог. Оно их је мамило више и више што год су сигурније овладавали плесном вештином, ослобађајући се прописа у корачању, наместо којих су се препуштали нагону за ритмом, који их је носио собом, сједињене, као плаха вода. Уживали су у самој игри, сад први пут. Али кад су покушали да уживање понове и са другима, уверили су се на своје изненађење да им то само непотпуно или никако не успева. Тада су се опет окренули једно другоме, испитујући у чему је непоновљивост задовољства. Но, нису ништа сазнали, само су постали још потребнији једно другоме. Стигао је крај године, теоријска настава игре била је завршена и часови су се сада састојали од самог увежбавања, од двосатног загрљеног љуљања парова по диктату час спорих час брзих музичких комада које је учитељева мајушна жена изводила са све више полета, њишући се и поскакујући на столичици пред диркама. Милинко, који је раније заузимао лављи део Вериног плесачког времена, сам се повукао, гурајући девојку у загрљај Средоју, јер је сматрао да је о плесу накупио довољно знања, док се задовољства у примени тог знања радије одрицао. У ствари, он никад није осетио онај убод који на звуке музике такне тела и гурне их једно према другоме, оно олакшање од предавања ритму, такту, ону омаму од несвесног додиривања и љуљања у дозвољеном, свима наочиглед изведеном загрљају. По његовом осећању плес је био само друштвена игра - као шах или која друга -, занимљивост и корист док се учи, али губљење времена ако се потом, без могућности даљег удубљивања и усавршавања, једноставно понавља. А дотле су се Средоје и Вера, не разуверавајући га, њихали држећи једно друго око струка, око рамена, дишући једно другоме у образ, лепећи једно на друго жеравице своје близине. [б]Веру је течај[/б] играња ослободио ограда које је дотле подизала између себе и других. Ни са ким се она није осећала једнаком, поготово једном, чак ни са својим братом, који је - једини од свих људи што их је познавала - представљао исту, по њеном осећању чудну и нескладну мешавину светова њеног оца и матере. Брат је ту мешавину осећао управо обрнуто: као посебну подобност, привилегију, а захваљујући том надмоћном сазнању и као радозналу потребу да се изједначује и с најразличитијим врстама људи. Умео је и волео да са старим спорокрвним трговцима Немцима, који би чекајући да им се у кола утовари купљена роба поседали на сандуке испред Кронеровог магацина, заподене разговор густ од унакрсног задиркивања, увлачећи их све дубље у ћудљивости њиховог дијалекта, који је он верно опонашао, али је исто тако течно, и са истом подсмешљивом слашћу, довикивао очевом крезубавом носачу Жарку, Србину, чим би се овај, упрегнут у колица натоварена џаковима, појавио на капији, "пост ти твој", јер је то њему била узречица. Према споразуму који је Роберт Кронер склопио са женом уочи венчања, у некој врсти покушаја да будући пород заштити од последица свог скретања, и Герхард и Вера били су васпитани и званично укњижени као Јевреји мојсијевске вере, но Герхард је ово присилно опредељење развио, уз помоћ наставе веронауке, далеко изнад жеља свога просвећенога оца, научивши да моли јеврејске молитве и да пева обредне песме много боље и верније него он, с источњачким муклим прегласима, на задовољство баке Кронер од које је за то добијао новаца и у овим наплатама изгледа налазио исто обешењачко задовољство као у увежбавању древног, преживелог ритуала. Особености су га привлачиле: када би коју открио, у понашању или изражавању неког човека, дословно би зинуо, зароктао од удивљења, а чим би проникао у чему се она састоји, радосно би је усвојио и надимао се од поноса ако би се уверио да му успева да је верно опонаша. Са Вером се дешавало супротно: њу су изразитости плашиле. Туђила се свих оних изрека, басми, сујеверних узречица којима се њена мати, научена од матере сељанке, служила док ју је, као девојчицу, полагала у кревет, неговала у болести или кажњавала у непослушности, а исто тако, скоро с телесним гађењем, одбијала је мистичне клетве што су пузале из полумрака старачког стана бабе Кронер. Није је занимало, јер заправо није хтела знати, какве све наслаге обичаја и гомиле значења стоје иза поједине старинске или провинцијалне речи, па је сваку овакву тешко и памтила и, ако би јој она била потурена као нешто по себи разумљиво, пропуштала ју је поред уха као омашку. Када је стасала за цркву, одбила је одлучно да је бака поведе у синагогу, јер "онамо њене другарице не иду", и остала упорна, вриштећи и ударајући се шакама по слепоочницама све док јој није било допуштено да и тај суботњи дан проведе у школи као свако други. У обичајима, калупима навика, ношњама, конвенцијама осећала је нешто глупо, заостало, али уједно и опасно, због истрајности са којом они људе, хтели то они или не, обележавају и разврставају. Био је то разлог зашто никад није имала другарица - док се Герхард, кога је улица од миља звала Герди, просто распадао између страсних пријатељстава и непријатељстава, која је подједнако верно гајио и с дерњавом оплакивао, јер је патио колико због редовно извучених батина толико, или још више, због растанка са друштвом које му их је одвалило. Вера, ако би се и заиграла са каквом девојчицом или дечаком - најчешће гошћом или гостом које су довели старији -, чим би на дошљаку уочила нешто особено, у одевању, у чешљању косе, или чула у говору нешто што одступа - ако је било Српче или Мађарче онда неку реч, ако је био мали Немац онда неки појам који у њеној мешанској породици није важио -, неповерљиво би начуљила уши или зауставила очи на примећеној појединости. И то не да би је усвојила или јој подражавала као Герхард, или је макар схватила, већ да би је нарогушено одбила од себе. У свакој од тих добачених неустаљених или не сасвим јасних речи она је осећала наметање, не намерно додуше - била је довољно бистра да оцени како то није -, али тим увредљивије, јер чак не предвиђа да би могло и не бити прихваћено. Свак је слепо веровао у свој обичај, у његово свеважење, нико није питао Веру: а какав је твој? Но, ако би она себи место њих поставила то питање, тек тада ју је обузимала страва, јер је сагледала да су у ње, у њеној кући мешаних вера и народности и језика, обичаји у нереду, у смешном нескладу, да се надвикују швапско рскање и јидиш срктање, да се бркају празници, јер за сваки - за Нову годину, за Ускрс, за Божић - постоје два, три различита датума и назива и ритуала, па се ништа од тога истински и не празнује, нити истински у било који верује. Обузимао ју је бес због те мешане, несређене, луде куће у којој живи, у којој је одрасла, којој припада неодвојиво и по којој је - она је то са све већим ужасом схватала - процењују, одређују јој место, вредност, па је настојала да што је могуће потпуније прикрије њену особеност - своју особеност - међу другима. Средство у ту сврху било је и даље: не упуштати се ни у туђе особености, које би иначе подсетиле да се ближе загледају њене, - а будући да се управо од особености састоји личност, изашло је на то да се с људима зближавала само до прага своје и њихове личности. До прага и границе поверавања. До границе исповедања. До границе откривања породичних прилика, препричавања сцена код куће, упознавања с родитељима и братом, довођења себи у посету. Течај играња, на који је пошла без личне одлуке и наклоности, по вољи гимназијске управе, показао се као свет баш таквих, ограничених додира. Клавир је свирао музику за одређену опште прихваћену игру, валцер, танго или фокстрот, и учитељ у фраку показао им је како се уз њу плешу, па су оне то понављале, најпре свака за себе а затим са дечацима; међутим, у те додире, иако су били до телесности присни, или баш зато, није се уносило ничег личног. Били су типски, као и сваки плес сам, један пропис установљен за цео свет, са фигурама које су се изводиле свугде на тачно исти начин, а вредност појединца се састојала у томе да се тај начин што савршеније усвоји, дакле да се из типског покрета што даље потисне лично, обичајно, изразито. Са непогрешивим нагоном бегунца, Вера се страсно бацала у тај општи ток, у коме је нико није више могао препознати као баш ту и такву јединку, кћер свога оца и матере, становника оне куће позади евангелистичке цркве, већ је морао у њој откривати оно опште које је развијала применом плеса. Играти тачно или погрешно, са лакоћом или тромо, полетно или запињући - то су овде била мерила, па се Вера најзад могла потрудити да се истакне а да ипак при том не обелодани ништа од своје, пореклом и искуством одређене, суштине. Истицало се само њено тело, а испоставило се да је то тело једна скоро самостална машина, која у себи носи способности прилагођавања обрасцу у неслућеној мери, уз исказивање све лепоте коју поседује - облих кукова и дугих ногу и истурених, гипких груди - стварајући задовољство себи и другима. Оно је било, на тим часовима играња док га је њихала у наручју младића, и предмет и извршилац, при чему је све што иначе значи личност остајало далеко од озвучене гимнастичке дворане, потиснуто и заборављено.