Александар Тишма Употреба човека Београд "Нолит" 1977 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 Ради задовољења, Роберт Кронер одлази у кућу с девојкама Олге Херцфелд. Она се налази недалеко од његове куће, у првој прометној улици на коју излази уличица позади евангелистичке цркве. Кућа се види чим се на ту улицу (Карађорђеву) крочи, темељна, овисока, истурена на угао равним засеком на месту врата, сада зазиданих, некадашње златарске радње покојног Филипа Херцфелда, мужа Олге Херцфелд. Онамо ка углу, иза чијег се засеченог зида одржавају љубавни састанци, палацне Кронеров поглед у свако доба дана, и кад не мисли да сврати. Свраћа по договору, у споразумно одређени, обично вечерњи, сумраком заштићени час, напустивши кућу тобож ради шетње пред вечеру, и кад стигне, онде га већ чека девојка, нека од три-четири Херцфелдкине станарке које код ње бораве по неколико недеља или месеци да би затим место уступиле другима, или девојка или жена из града која је пристала на Херцфелдкин наговор да се за новац даде обљубити. Ове намернице, жене које он раније није видео, већ ће му бити показане и представљене тек у часу кад треба с њим да легну, њему су најдраже, доносе му узбуђење непознатости, изненађења, испуњавајући или разочаравајући једно очекивање које је увек истурено до крајње црте могућног. До црте љубави, јер Кронер је спреман, сваки пут, да спозна љубав и реши се на сталност и верност уколико у случајној жени нађе одзив на своје тежње. На своју глад за једним неприсутним, недостајућим осећањем које за тренутак севне у додиру са женом и онда редовно ишчили. Оно га је обмануло утиском трајности када је на сличан начин, у сличној блудној кући, у крчми пред врбаском железничком станицом, пронашао своју жену. Угледао ју је, ушавши у задимљену, од буке набубрелу кафанску дворану, с коферчићем, да сачека воз, раскрупњалу, белу, набреклих румених усана међу које је гурала руб чаше, чаше пуне вина, која је звонко куцкала о њене крупне беле зубе, пре но што ће низ нагиб њеног грла салити опору, киселу, ватроносну течност. Дануо је: "Рези!" готово не верујући да је то она, служавка-дете с којом се гађао јастуцима и ваљао по ћилиму док су му тата и мама позади у радњи бројали и књижили дневни пазар, и са којом је спавао, обученом, риђих плетеница пружених по белом јастуку на коме је њему почивала глава, да не би био сам и плашио се мрака док му се мати и отац не довезу колима из Сомбора или Сенте после пијачног дана. Тада је Рези, служавка, Немица, спретна и јака, жилава, деловала као мала мушкобања, у поређењу с њим, ђаком, жгољом, скинутим за спавање у дугу белу спаваћицу, и тек ако би се потукли и он се расрдио, изненађивао се како је, омлитављену смехом, лако баца на оба мршава рамена. Тада још скоро није ни имала дојки, већ само два пљосната брежуљка на прсима, по којима је он победнички полегао, притискујући јој рукама руке на под, ногама танке беле мишићаве ноге на ћилим, да се не бацакне и не свали га са себе. Али ту, у кафани, она је већ била обла, груди су јој млечно распињале жуту изрезану свилену блузу, у лицу бела, влажних белих зуба који су се били правилно распоредили иза њених танких, затегнутих усница, и кад је млечно распињале жуту изрезану свилену блузу, у лицу бела, влажних белих зуба који су се били правилно распоредили иза њених танких, затегнутих усница, и кад је легла с њим у кревет, у соби иза кухиње камо га је одвела пошто се с њом погодио и подмитио крчмарицу, растворила му се у раскоши одрасле девојке. Кронер није престао да к њој одлази, изговарајући се мајци за честа путовања у Врбас наплатом рачуна, у ону предстаничну кафану, у њен разврат и бестид, све док се није њоме оженио, после наизменичних колебања, зарицања да ће с њом раскрстити, згађености, поновних одушевљавања њеном детињастом нежношћу сличном оној у ноћима када су бивали остављени сами у трговачкој јеврејској кући, где је Швапче, хришћанче, гој, увек само слуга, створ нижег реда, мада загонетно опасан и зато држан на одстојању. Туробном, мршавом Роберту Кронеру она је била једини подстрекач игре, заборава - некад у детињству и сад у одраслој доби, када се игри и забораву тежи кроз заметање нових живота -, он није могао замислити никоју другу да са њом замеће пород, иаку је покајнички знао да као Јеврејин то треба да чини с истоверницом, но, све истовернице са којима су га састављале случајност и проводаџијске смицалице његове забринуте матере ледиле су у њему сваку помисао на игру, на кревет, на потомство, као да су старије рођаке са којима би био натеран на родоскрнављење, и он је испред њихових претећи искежених осмеха путовао у Врбас, у предстаничну крчму, и с Резом, умерено пијаном од вина, ишао у кревет, прљав и осрамоћен, но у ком му је она растварала топло црвенило своје косе, језика и трбуха. Али пошто се њоме оженио - наневши срамоту и себи и мајци, њу навевши да се пресели у служински стан да не би била под истим кровом, чиме ипак није избегла суседништво и близину са бившом служавком, коју је некад отпустила због безначајне грешке и тако рећи она гурнула у неред, на криви пут, да би је за казну добила назад као снају -, Кронер више није у њој налазио некадашњу другарицу у игри. Ушавши у његову породицу, као да је изгубила сву необавезност и лакомисленост које игра захтева, као да је и њу засуо нанос одговорности која притискује народ чија је главна брига да преживи. Трудноћу је схватила озбиљно, као неки задатак; лежући с Кронером, почела је држати очи напето уперене у мрак изнад постеље, избегавала је нагле покрете и остајала под његовим стиском равнодушна, као да неком другом полаже рачуна о понашању. Збиља је тако било; тај неко је био њен син, прворођенче, Герхард Кронер, тиранин од часа рођења, који ју је оштрим плачем позивао себи у сате када је Роберт желео да буде с њом. Гурала га је са себе и трчала сину, без двоумљења, а он је остајао крај кревета усправан, замишљен, слушајући из суседне собе љубавно гукање њено са сином, грготав смех у који би се утопио и његов крик и њен забринути одзив чим би се срели и она га привила на груди. Стајао је, дуго је стајао чекајући да она сина уљуљка, успава, чекао узалуд, јер би она и сама често заспала клечећи крај његовог креветића с главом на рубу његовог јорганчића, руку завучених пода њ и под јастук, риђе косе расуте по његовом образу који се блажено трзао под голицањем. Роберт ју је молио да се врати у топли кевет, или би је покрио ћебетом од рамена до босих ногу, да би могла остати тако, у факирском положају, за њу дивно удобном, од кога јој се зарило лице, као и дечаково. Губио ју је, и у том губљењу налазио час разлог очаја час повод ганућа, јер га је оно, мислио је сујеверно, можда разрешавало кривице због ступања у брак са женом која му није доликовала. Понекад би се разгневио на њу и, да би је вратио свести о брачној обавези, приморавао је да остане с њим док би дете у суседној соби плакало - као да је осећало кад ваља заплакати, кад му она постаје неверна - али неколико таквих принуда сасвим ју је отуђило од загрљаја, они су јој постали мрски, избегавала их је и кад дете није за то давало повода. Више нема жене, увиђао је Кронер; жена до које је дошао по цену понижења, пада, напушта га. Сада је морао, да би искупио почињено, даље клизити по падини на којој је на њу наишао, и чинио је то постајући посетилац куће за рандевуе Олге Херцфелд. Олга Херцфелд је била Јеврејка, али Јеврејка еманципована, од свог мужа, слободоумњака и есперантисте, много старијег, остављена без деце и научена на самосталан живот. Уместо материнства, развила је склоност да уговара и омогућује љубавне састанке, за које се осећала заслужна као да своје посредовање не наплаћује. Стога су је разочаравала сва одступања од очекиваног понашања оних који су њено доброчинство користили. Свака девојка коју би узела к себи на стан, у једну од великих и мрачних, хладних соба своје двокраке куће, требало је да испуни некакву најсмелију представу о подстанарки-љубавници, која укусно кува, темељито спрема, а кад год се то од ње заиште, одушевљава женством и ватреношћу; исто тако надала се да ће њене повремене гошће извести чудесна освојења господе са којом их она упознаје, па ће ови њу обасути даровима и пажњом. Уместо тога станарке су биле лене и неуредне, а пошто би неку отпустила, обично би се уверила да ју је она већ дуго поткрадала; жене које су јој долазиле споља у кућу обећавале су све док им је требало хитно новаца за побачај или кречење стана, но, чим би увиделе да се код ње не може брзо зарадити много, или заситиле прву потребу, остављале су је на цедилу, баш као и њихови поваљивачи, великодушни само док су задовољење очекивали. Ово је била садржина жалби што их је простирала пред Кронера, сународника и човека од речи и реда, у часовима чекања, у полутами, када би нека од обречених непознатих госпа из града каснила, или при договору о неком следећем састанку, након малочас обављеног који их је оставио једно крај другог задовољно и доконо. Не би ни приметили како сенке око њих тамне и продубљују се, јер је још дубљи од њих постајао њихов разговор. Тонули су до крајњих искрености: Кронер је слободно набрајао жене које му се допадају, означавајући подробно телесне особине које му их чине привлачним, а она му је причала о свом браку, раној удаји за већ времешног Херцфелда, који, предан својим човекољубивим замислима, њу није задовољио ни као жену ни као сиромашку ћерку жељну успона. Разумевали су једно друго лако, и напола казаним реченицама, јер је неказано допуњавао израз лица, покрет, или нека реч на јидишу, довољно сочна да дочара цео један призор, ситуацију, и чак, јер је уз речи проговарала нека неодредљива заједничка прошлост, која колико их је одвајала од осталог света, толико их је узајамно приближавала на тим самотним седељкама иза забрављених врата. Неколико пута је, следом разговора, долазило међу њима и до телесног додира; Херцфелдка, кратка и месната, кончасте сламножуте косе и оштра кратка носа, нагнула би се напред у фотељи и својом набијеном топлом шаком ухватила Кронерову која му је мировала у крилу, па би затим кренула за њоме цела, под њега, свлачећи га на себе, на под, међу своје крупне дојке на којима би се кућна хаљина као чудом растворила. Али, пошто би се дашћући узели, за тили час, они су устајали, одлазили најпре једно па друго у купатило да се оперу, а затим се враћали и, палећи цигарете, настављали разговор као да га нису ни прекинули. Оно краткотрајно мешање тела није сметало њиховом пријатељству, већ, штавише, као да га је продубљивало: Кронер се и даље није устручавао да расправља о особинама других жена, а Херцфелдка је настављала да му препоручује једне, а одговара га од других, као да се тек у најприснијем додиру осведочила до танчина у његувим склоностима. [б]И Средоје Лазукић[/б] доспео је једном, пред сам рат, у Херцфелдкину кћу, обележивши тиме највишу тачку до које се испео, у Новом Саду, по врлудавим путањама љубави за новац. У тој области, уосталом, та кућа је сигурно заузимала највише место у граду, а можда је, ако уживања у љубави признамо за најмоћнија, представљала неку врсту општег новосадског врхунца. Збиља, шта ју је могло надмашивати? Балови, игранке, па и они с најпробранијим учесницима, као што су лекарски и новинарски? Или богослужења, у свих петнаест или двадесет цркава у граду, православних, католичких, протестантских и усамљено посвећених мање бројним паствама каква је јеврејска, јерменска, и сектама какве су адвентистичка, суботарска и ко зна све која - доводећи сама себе под сумњу својом разноликошћу? Или наука, која се неговала у двема гимназијама, мушкој и женској, и у двема-трима стручним, трговачким и техничким школама, под руководством и надзором наставника за које је служба значила ухлебље после студентског гладовања? (Или на добровољним кружоцима, курсевима, од којих се један помиње и у Госпођичином дневнику - исходиштима сумњивих, брзуплето преузетих и пристрасношћу искривљених учења?) Око свих ових, наоко племенитих, делатности такође су се мотала искушења тела, плоти, кужећи их похлепом за новцем и превлашћу, која су се, међутим, у скученим приликама малог места на прелазу Паноније и Балкана, брзо исцрпљивала у разочарање и самопоругу. Склептати друге или бити склептан, изиграти или бити изигран - ако је то представљало сав распон могућности разгорелих хтења, онда је збиља било једноставније и сврсисходније претворити их одмах у непосредну, чулну насладу, у картање уз пиво под сеновитим дрвећем лети, а у загрејаној, осветљеној кафани зими; у масно месо с врућим кромпирићима и у хлађене лубенице; у мирисаво вино, вунено рубље и постављене ципеле. Досада, која милује као слепа, гојазна, богата тетка. Улице, на којима се ништа не збива, док не протрчи мачка, искочивши кроз прозор подрума, у ком ју је изненадила служавка с упаљеном свећом и корпом понетом за ситна дрва. Служавка с корпом, невидљива са улице, представа о њој, то је оно што може расцепити досаду. Њено погнуто тело, треперава светлост која јој пада, разједајући, на образ, њена пуна мишица. Жена. Док жене прижељкују мушкарце и лукаво их, скоро неприметно, мирисом и кретњама, маме у правцу својих јајовода, мушкарац, нестрпљивији, купује их. Херцфелдовој су долазили начелници банске управе који су чиновнике позивали притиском на дугме на писаћем столу; долазио јој је власник највећег млина недељно једном, у једанаест увече, између свршене партије карата у увек истом, мушком, друштву и одласка кући; долазио јој је лепи, неговани велепоседник из околине, толико горд да није хтео прећи Дунав ни за љубав београдских позоришта и барова, никад, јер онде већ престаје Средња Европа. Сви су они своје сујете и грабежи завршавали овде, где их је близина младости, глатка зарумењена кожа под прстима, могла опити да на час забораве како ће једног дана бити свеједно мртви, трули под земљом, било шта сад над њом чинили и постизали. Та самозаборавна, или смртозаборавна, црта била је присутна, по самој њиховој природи, и у љубавним залетањима Средоја Лазукића, али ње он због своје младости није био свестан. Имао је непуних шеснаест година када је први пут, са школским другом нешто старијим од себе, Чапом Драгошевићем, "отишао код девојака". Пре тога, девојке, а то значи сва женска бића, мучиле су га својом недостижношћу. Оне су имале ноге, руке, уста, трбух, зубе, и све су то били делови тела потребни, као и његови, да обједињавају одређене састојке и обављају одређене радње, али су сем тога неодољиво мамили да их се дотакне, да их се себи привије и у њих продре, наносећи бол. Девојке и жене, међутим, претварале су се да и не слуте то друго својство свога тела. Оне су га употребљавале као да је то обично тело, прекрштале су ноге седећи на столици да би заузеле удобнији положај, и једино што би их кратак узгредан покрет повлачења сукње преко оголелог колена одао да знају да сем заузимања удобнијег положаја узрокују и одређен утисак. Смејале су се откривајући зубе и црвени језик као да је посреди једино неодољива потреба да се шала пропрати растварањем вилица и подрхтавањем тела, али њихови зуби и језик деловали су сасвим друкчије него зуби и језик неког друга или познаника, неког мушкарца. То ипак нико није признавао. Да је Средоје покушао да на она уста стави своја, свак око њега би се згрануо, иако су уста била намазана црвено да би упозорила на своју сочност која се само додиром може проверити. Коначно га је то лицемерство гурнуло у мржњу. Више није могао замислити свој однос према жени друкчије него као сламање, насилно, њеног лицемерства. Али како је знао из искуства да је оно опште распрострањено и жилаво, морао је у свом замишљању посезати за ситуацијама које крше сваку навику, сваки отпор и понос, сваку вољу за и најмањим претварањем или самоуздизањем. Постепено, развио је мучитељску машту. Девојке које би му за дана пале у очи призивао је у представу увече, у кревету, пошто би мрак збрисао око њега све црте стварности, не више као девојке и жене, кћери и сестре његових суграђана што су оне уистину биле, него као послушне предмете његове воље. А да би их тако потчињене могао замислити уверљиво, морао је и себе, у замишљању, преобразити, из жељног гимназијалца у одраслог човека изузетне моћи. Бивао је, у тим маштом истканим призорима, богаташ, хипнотизер, крадљивац скупоценог накита, све док се није, бирајући што подеснију улогу, намерио на занимање које је управо оличавало насилничку моћ: гусарског капетана. Сад је тек пред њим пукла непрегледна разноликост сурових љубавних згода и обрта. Видео је себе у ватри и диму поморске битке како, с исуканим мачем, на челу чете подивљалих гусара, прескаче ограду неког отменог једрењака, и док његови људи секу противничку посаду, он, који се бори упоредо с њима и бодри их и заповеда им, већ скреће закрвављени поглед и крчи пут преко лешева у доњу палубу, где су се, дршћући и кршећи руке у ослушкивању неизвесне битке, збиле путнице брода, мекопуте неговане жене и девојке; или како пуцњевима топова са свог бродовља присиљава лучки град на истицање белих застава, па док његови одреди разоружавају скршене бранитеље, с групицом најповерљивијих људи продире у домове трагајући за лепим женским робљем, да га одвуче на свој командни брод као плен. Увек би оно прво, битка, било средство за освојење другога, робља, јер је знао да ће жене којих се буде домогао кроз крв и погибију њихових заштитника, смождене ужасом виђеног и страхујући за сопствени живот, здерати са себе кошуљу лицемерства и уздржавања и бацити му се пред ноге молећи да их поштеди, без обзира на цену. Са тим женама могао је, најзад, чинити све, и он је бичевао машту да у свакој слици, свакој сцени изналази нове и нове могућности мушке надмоћи, које ће га усрећити. Но, те сцене, ма како довитљиво замишљене и изграђиване, једино су његовој мисли, не и телу, доносиле задовољење; тело су, будући нестварне, довлачиле само до прага насладе и остављале га онде да се грчи. После тих сцена није се могло чинити друго него поновити их, даље развијати, до нових, још болнијих грчева. И када је Чапа, дуговрат, бубуљичав, танких испуцалих усана, смејуљећи се објаснио Средоју како само новаца треба да би се дошло до праве телесне власти над девојком, овај је без двоумљења још истог дана поподне узео тридесет динара из мајчине фиоке у трпезарији и трком их однео свом новом путовођи. Одвезли су се трамвајем до пијаце, ушли у једну малу и неупадљиву крчму прекопута испражњених, опустелих тезги, сместили се за столом крај зида утврдивши с олакшањем да су готово сами, поручили крушковца код смеђе, пунашне жене која се иза шанка догегала до њих и коју је Чапа, много бојажљивије но што су предсказивала његова хвалисања, упитао за неку Живку, па су чекали ту Живку, осврћући се плашљиво и покајнички на сваку гласну реч за другим, удаљеним столом, где су пила три железничара, све док није ушла Живка, млада и мршава, буљоока, у сукњи до изнад колена, села међу њих, ставила ноге на пречку стола да јој се сукња задигла до руба чарапа на сабљастој бутини, куд јој је Чапа, намигујући, гурнуо мусаву шаку. Поручили су и за њу пиће, пили су, дошаптавали се, погађали, после чега су Чапа и Живка устали и изашли на врата иза тезге. Десетак минута касније Чапа се вратио и рекао Средоју нека сад изађе он јер га девојка у дворишту чека; послушавши га, стварно се скоро сударио са Живком тик пред вратима у полутами ране вечери; она му је ухватила руку и повела га кроз двориште, преко климавих цигли и расквашене земље у посебну ниску зграду, у собу загушљиву од испарења сапунице и од мемле, раскопчала га спреда и повукла на кревет, раширила се под њим и увукла га у себе. Доживео је тренутак олакшања, рушења нагомилане напетости и постао роб крчми и кућа за састанке. Роб тог сверазлажућег утапања, после грча, у туђи грч. Оно је, разуме се, носило у своме дну и разочарање. Хладне прсте, хладно крило, хладне кревете, грубе речи, журбу. Или немарност, гнев. Али увек и очекивање од следећег спајања, од следеће жене, која ће га, неким чудом, можда, примити покорно и усхићено, миомирисно чисто припремљена баш за његов долазак.