aleksandar tisma

Госпођичино досељење у Нови Сад: ступање бродоломника на копно. На копно неславно: где су најваљанији урођеници они друштвено најнижи: таљигаши и зидари надничари, јер раде превише и за сувише мали новац да би се могли предати пороцима. Сваке суботе се окупају у кухињи у кориту у које им је жена насула вреле воде, пресвуку се у чисто, па иду у крчму, да се напију и да по повратку жену истуку и оплоде. Сви остали носе у себи отров недовољне прегажености: нечему теже. Читају недељне илустрације и прижељкују да су милионери, или инспектори полиције, али зато да би себи уредили баснословну јавну кућу или да би слично могли забранити другима. Овакав поглед на сталеже, међутим, није делила Госпођица, иако је у Новом Саду живела по јевтиним становима, баш у суседству чедног радничког света. Она је потицала из другог, друкчијег краја, из виногорја загорскога, с последњих обронака снежнобелих Алпа, из градића с брдски чистим улицама и из куће са зелено обојеним прозорским капцима која се неумољиво проветрава, и где се недељом разговара са жупником о неуништивости вере и о успеху деце у школи. Као Немица, уз то, у подстицајном окружењу словеначке и хрватске већине, кћи сајџије који је, хром, био напуштен од своје жене када је Госпођици и сестри јој било пет и седам година, пазила је и посебно на понашање и начин изражавања, па и на истицање својине, јер је ваљало потврдити се, издвојености и моралним сенкама упркос. Због те прпошности, коју је, можда, протумачио као издајнички знак имућног стања, на њу је бацио око помоћни бележник, Словенац, висок, кошчат, сунцем опаљене тамне коже и кукаста носа над тршавим пепељастоплавим брковима, и чим су се узели, убедио је (био је предузимљив у кревету) како ваља да затражи свој део наследства, да би овај био додат миразу, који се показао недовољан, ради пресељења у Загреб и отпочињања самосталног посла. Тај самостални посао требало је да буде нека врста адвокатске канцеларије, управо саветовалишта, пошто Јанез Дрентвеншек правни факултет није имао, но је само нагињао струци; а испилио се као подрумски локал у једној споредној улици загребачког Старог града с натписом у дречећим бојама преко улаза у висини тротоара "Правна помоћ! Решење ваших проблема је иза ових врата!", што га је Дрентвеншек преписао из једне репортаже о америчком пословном животу. Нико, ипак, није сишао са својим бригама низ климаве степенице те бивше, одавно пусте ципеларске радионице са њеном новом примамљивом фирмом, па се сав новчани промет сводио на плаћање закупнине. Друга закупнина одлазила је на намештену собу коју су младенци изнајмили недалеко од "канцеларије" и где је Ана Дрентвеншек, да би приштедела, на гвозденој пећи премазаној сребрном бојом кувала гершлу и пржила гриз уз барене виршле, јер је од тетке која је њу и сестру, место одбегле матере, васпитавала, знала да је то, премда јевтина, "јака храна", у којој мушкарци уживају. Али Дрентвеншек није био утилитарист, волео је раскош, поховане одреске и пиво, светле топле собе у којима свира музика, те је избегавао кућу изговарајући се пословима. У ствари, разгледао је излоге у Илици и вечеравао по ресторанима. У једном је упознао гардероберку тридесетих година, прсату, с јаким наусницама, и саживео се с њом, највише да би стекао право и повод да до затварања седи, чекајући је, у кафанском диму и жагору, место да се досађује код куће. Онде је Ана чамила уплакана, јер он јој више ни у кревет није долазио, иако је бдела до његовог доласка читаве ноћи, крај гриза који се лагано угљенисао на неугашеној пећи. По дану, у који би изронила црвених очију из своје усамљеничке собе, налазила је заборав у друштву станодавке, удове Ткалец, такође Немице, донекле такође обмануте у свом, давно прошлом браку, јер јој се муж, даровит свирач и помало композитор, рано био разболео на плућима и умро, не начинивши јој порода а намучивши је џангризавошћу. Једину светлу грудву у сећању на заједнички живот старица је извлачила са његовог почетка, када је, тек венчана с Ткалцем, заставником тромпетистом, допловила (заиста бродом, у кабини, из Беча - то им је уједно био свадбени пут) у за њу прво место службовања, Нови Сад, град далеко према истоку, али на Дунаву, као и Беч, и с немачким говором у широкој употреби, с моћном војном тврђавом прекопута, као каквим Шенбруном. Све је ту, чини јој се, пливало у ружичастим одразима, као у миришљавој водици. Дунав ружичаст у сутон, ваздух ружичаст рано изјутра, цваст воћака с пролећа, мужевљев глас из ружичасте баште, где је поучавао свирању на виолини и труби малишане чији су се родитељи такмичили да му их, уз накнаду, повере. Њене приче у боји плеле су се непресушно кроз усамљеничке дане Ане Дрентвеншек, а преобразиле се, неочекивано, у излаз када је Јанез Дрентвеншек сасвим ишчезао, одневши кришом своје личне ствари у заједничком коферу и уновчивши чак и намештај из радње за коју, испоставило се, два последња месеца није платио кирију. Млада жена стајала је без средстава, у граду у ком је доживела једино увреде, надомак свог градића, где се онемогућила - шта је било природније, нужније него отићи далеко? Што даље. Онамо где су људи још једноставни, где владају благостање и издашност равнице. Плачући се припремила за пут, плачући ју је станодавка благословила, завидећи јој на младости која ће се још расцветати у оном лепом, благом крају. А стигла је у Нови Сад (возом) по летњем пљуску, који је непоплочани простор пред станицом наквасио у блатиште, те је на петама одгацала до најближег хотела, пуног сељака и накупаца на пропутовању. Онде, на спрату, до пред зору је слушала лелекање певачице из кафане у приземљу и смех келнерица које су госте доводиле у суседне собе. Сутрадан је потражила подстанарску собу и изнајмила је, због приступачније кирије, у једној од оних предградских, приземних најамних кућа са бунаром на пумпу и заходом од дасака, које ће до краја бити оквири њеног живота, узроци њених незадовољстава, главобоља, губљења апетита. Шљунковито тле и растрчане бистре воде виногорја загорскога заувек ће овде, у царству песка и лепљиве црнице, остати предмет завичајне чежње, а узалуд ће њене очи тражити и обећану ружичасту боју на сивим, лети усијаним а у сва остала годишња доба каљавим плочницима, по необузданом бују башта, по растрганом, млечном небу. Храна коју ће моћи да добави имаће укус песка што га ветар проноси улицама и убацује прегрштима кроз пукотине испод врата и око прозора, људи ће бити спори, лукави, гледаће у њу жмиркајући у неприлици или покушавајући да проникну као тајну зашто је дошла међу њих. Али она ће се сећати свог здравог детињства, свог ваљаног оца који се није уздрмао када је био неверно остављен с мајушном децом, већ је наставио да вуче хрому ногу још упорније од куће до пијаце, од пијаце до куће, из собе у радионицу, из радионице у собу и у цркву и у општину, штитећи њих две, стојећи испред њих уздигнуте главе и истурених прсију као брана честитости. Сада је била сама себи та брана, па се крутила да је не би нешто повило. С људима се опходила учтиво, али на одстојању свог друкчијег васпитања. Ишла је за послом, који је налазила читајући огласе у месним новинама, најчешће уз децу имућних, као чуварица и неговатељица уместо њихових размажених мајки, али је већ тада маштала о поучавању, попут оног из Ткалчевичиних казивања, на труби и виолини у дну баште, на место чијег трештавог и цијукавог гласа је стављала благозвучје свог матерњег језика. Дала је, сад она, углас у новине, и чим су се јавили први ученици, напустила је послове Киндерфр"улеин, поставши одсад само Фраулеин - Госпођица. Држање часова ју је присилило да уреди сопствени стан - додуше јевтин, у истом, сиромашком крају - да у њега купи намештаја, истина половног, и на отплату; у исти мах отпала је од обилне домаће хране коју је добијала уз децу. Јела је сад почесто сам хлеб, и пила - јер је почела боловати на стомаку - чај од камилице, коју би крајем лета предострожно убрала на лединама ван града и осушила на свом делу тавана. Дешавало јој се да од глади повраћа, али би је увек, кад је већ очајавала, нека комшиница или мати неког ученика позвала на ужину или јој послала колача да их проба. А у међувремену, њена савесност, напредак њених ђака у школи и скромна цена њених часова излазили су на глас у граду, међу људима који су бринули о будућности своје деце, при ћему је овом личном растућем угледу доприносио и раст угледа силе коју је, својим и њеним језиком, и нехотице, заступала. Почела је у пословном смислу стајати на ноге. Тада се на њеном прагу појавио Јанез Дрентвеншек, омршавео, прогрушаних и обешених бркова, у истањеном оделу и капуту и у замашћеном, зеленом, на ловачки налик шеширу, недавно отпуштен из затвора, где је боравио због проневере. Замолио је Госпођицу за опроштај, обећао да ће се беспрекорно владати, радити, и она, ма колико у њега била разочарана, није му се могла одупрети. Два-три дана учтив, послушан, одлазећи на дуге шетње за време њених часова, јављајући се замашним скидањем шешира комшијама, почео је ускоро да тражи новаца за цигарете и новине, па и за кафану, јер се до посла, говорио је, не може доћи без добрих познанстава. Таквих је наводно с временом стицао, и кроз њих сазнавао за многе корисне идеје, само што је у остварење сваке требало уложити нешто готовине. Обновиле су се старе чарке и страховања, с том разликом што је Госпођица сада била ослобођена лаковерности, а имала обавезу да држи прибрано наставу по шест и седам и осам часова дневно. Губила је живце, престала је да једе, повратила је жуч; у исто време власници куће изјавили су да не желе слушати свађе по сву ноћ. Госпођица је наложила мужу да оде, а он је ту условио новцем за трошкове пута и за почињање нове егзистенције у неком другом месту. Поново је морала да узме новца у зајам, а онда да отплаћује. Стално је нешто отплаћивала, за нешто штедела, и увек је успевала да уштеди, да отплати, да одради, само ју је штедња - и новца и задовољства - разједала. Све чешће је поболевала, и болести су је све више удаљавале од очекивања које је носила у себи - још увек - из ружичастих описа госпође Ткалец, која су укључивала и онај мушки глас што из баште мрмори и што га је она преносила сад на овог сад на оног човека, познаника, удварача. Почела је увиђати да ће, постигавши самосталност, остати исувише самостална, сама, а да самоћи није дорасла. Тада, немајући коме да се повери у сланинарском, пакосно ушкиљеном Новом Саду, почела је писати дневник.
[б]Присуство Немице[/б] наставнице у Новом Саду понудило је Немањи Лазукићу остварење давног наума о убацивању тројанског коња у табор непријатеља. Непријатељ његовог народа, дакле и његов, били су Немци, досељеници у Војводини, који су, ослањајући се на ојачало Треће Царство, згртали испред Срба најплоднију земљу и зидали на њој простране куће па их пунили својим, на изглед слабокрвним и млитавим, али у раду и напредовању упорним накотом. Лазукић је у овом, по становништву мешовитом крају био такође дошљак, из Србије; он не само што није разумевао немачки, негу није могао ни замислити да се шкрипава немачка реч (коју је слушао као ђак-војник из рова преко нишана пушке) даде без зазора изговорити, па га је заправо од тренутка доласка у Нови Сад, назван српском Атином, поражавало што неко цивилан и изгледом обичан и човеколик то ипак чини, и управо чини њему на домету уха. (Сметао му је и мађарски, овде још шире одомаћен говор, али са те стране није осећао опасност: "Мађаре ћемо", говорио је, "појести за доручак."). Пратио је с усредсређеном мржњом све што су Немци јавно и интимно чинили, како су се богатили, како су се учвршћивали оснивајући родољубиве организације, ширећи своје освајачке идеје, своје слике, амблеме, заставе. Чинили су све оно што су Срби, по његовом мишљењу, требало да чине, на овој својој периферији освојеној мачем уз његово, Лазукићево, учешће и жртву, али што, авај, нису чинили нити су чинити умели. Што је било најболније, он ни сам то, показало се, није умео. У Нови Сад је приспео, по завршетку студија које су се због рата одужиле, с унутрашњом мисијом да посрбљује. Међутим, примио је и задуго није одбацио приправничко место код адвоката Матковића, Буњевца католика, који је отворено жалио за цивилизованом Аустро-Угарском и заступао у парницама, углавном, јер су били најимућнији, Немце и Јевреје. Лазукић је код доктора Матковића имао, уз плату, и стан, собу с меким диваном и дебелим засторима од зеленог сомота који ујутру нису пропуштали светлост ни уличну буку; у полумраку тог стана, и сеновитог дворишта, на које се отварао, принципалова кћи Клара, већ зашла у тридесете године, бледа и крхка, учинила му се привиђењем чисте невиности, па је дозволио да буде увучен у брачну мрежу коју су Матковићи, очајни због неудате јединице, око њега исплели. Рачунао је да ће њена, по старини херцеговачка крв, на ватри његовог свежег, млађег соја, да ускипи и разлије бројно потомство: три сина је намерио да с њом има, а кћери колико буде потребно док се жеља за наследницима имена не испуни. Но, после другог сина, жена се разболела, и то баш на материци; операција, изведена у Загребу, запечатила је његове даље наде. Тада се и јавно окренуо против Немаца, као витез коме су избили из руке штит па му преостаје једино да напада. Напустио је таста и обратио се другој клијентели, Србима предузимачима и политичарима; спровео је с успехом неколико крупних парница и сазидао на дуг вилу изван града близу Дунава, камо се селио нови владајући слој. Ипак, више од сопственог благостања њега је бринула судбина нације, па се одушевљено везао за малу, али од владе помагану националистичку странку, објављујући у њеним новинама запенушене нападе против немачког подлаштва и мањевредности. Ови написи су, међутим, остајали без правог одјека, јер место да су били поткрепљени подацима, које су малобројни читаоци у њима очекивали, врвели су од самих муцавих вапаја и шупљег бусања. Питајући се зашто је то тако, Лазукић је себи морао признати да непријатеља, ког тако силно мрзи, на жалост премало познаје; увиђајући да је за њега самог, па и за старијег му сина Растка - који се уосталом изметнуо на мајку, слаб телом и безвољно повучен - касно да надокнади болни недостатак, одлучио је да за бој прса у прса оспособи барем Средоја, ког је и иначе, главатог, тамнокожог, преког, сматрао истинским својим изданком, те га је за почетак послао Госпођици да учи немачки језик. А са Робертом Кронером било је обратно: он је Госпођици послао кћер Веру - кад већ сина није могао приволети - зато што је немачки, управо локални швапски, био његовој деци матерњи језик, као уосталом њему јидиш, такође огранак немачког. Огранци искварени, и један и други, са недозвољивим сажимањима и искретањима; одступања од правила, од правилности, као и, чинило му се, цео његов живот. Ево му се знамења врзмају по кући, као црни глодари. Његова мати, повезане обријане главе, ћутљива, у мрачном куту свога дела куће предана молитвама, постовима, ритуалном паљењу свећа у петак увече, као да би претераном ревношћу хтела да искупи грехе свог сина и унучади, обешчашћених близином и додиром и крвљу снахе нејеврејке, служавке и дроље. И она, снаха, његова жена, неука, нечисте прошлости, с бледим телом изнојеним стотинама ноћних знојења, пропареним стотинама ноћних парења, надимљеним стотинама ноћних пушења, безвредним за било шта сем сношаја, а за сношај њему неупотребљивим. Кронер, који је седео насред куће као иследник и кривац, час у канцеларији-прегради велетрговине, час у њој суседном стану, осећао је ова, од уобичајеног одступајућа владања, како котрљање неких лудих точкова под темељима, које га одвлачи којекуда раштркано и неконтролисано, у неку срамну пропаст. Склањао је очи. Али и не видећи, чуо је неправилне говоре, крештаве и дрећаве, разнородне, своје деце и жене и мајке, и чинило му се да наказност тих говора и оличава и подстиче неред у темељу њиховог понашања. Он сам провео је као младић, послат по завршетку трговачке школе од стране свог далековидог и великодушног оца, четири године у Бечу, као волонтер и доцније контист, код познаничке фирме Аделст"дтер унд Сохн, па је одлазећи суботом у Бургтхеатер, а радним данима увече на предавања Трговачке омладине, имао прилике да научи правилан, књижевни облик и изговор речи немачког језика. Трудио се да се служи тим речником и изговором када би, у недељна поподнева, ишао у посету свом послодавцу у кућу да чаврља с његовим двема одраслим кћерима и мањим сином, за сточићем у салону, иза ког је широк орман садржавао дела писаца чија су имена била одштампана златним словима на хрбату: Кoрнер, Гоетхе, Хердер, Сцхиллер. Он је те књиге добијао и у зајам преко недеље, и мада није стизао да из њих много прочита, сам дисциплиновани след штампаних закучастих готских слова која је у кревету пред уснивање полугласно ишчитавао - баш као молитву, у време некадашњих, од мајке научених молитава - доводио га је у стање поноситог мира. Тада се у њему рађала одлука да остане заувек у господском, уредном Бечу, ма и читавог живота чиновник, а не газда у подводном, леном Новом Саду, који му је изгледао далек, потонуо својим ниским кућама у маглу и шибље, као загушљив сан. Али отац се разболео, умро, мати га је после сахране задржала да се на његовом рамену исплаче, а у јецаје плача била су уденута и упутства за вођење трговине, преузете од оца у аманет. Није се могао одупрети, али је очајавао због забитости у коју је запао, због лошег брака у који га је завело можда очајање, због збрканих говора, у које га је загњурио тај брак. Шаљући ћерку дошљакињи, он испружа руку, накнадно, за смисленим животом који је промашио.
[б]Вечерња издвајања. [/б] Једино Милинко Божић и мати му Славица не знају за то болно надимање личности. Они су и увече заједно, тек увече заправо. Иако, откако је постао велик дечак, син спава у соби, а мати на отоману у кухињи, они, пошто легну, развезу, подигнутим гласом да би се чули на раздаљини, па ипак пригушено да их не осети комшилук, разговор за који обдан нису имали времена. "Имаш ли сутра гимнастику?" "Морам ли ујутро по хлеб?" "Данас си мање учио него јуче." Не само речи, већ, пошто оне престану, мисли, спајају их једно с другим као путеви што се преплићу, као нокти што се благо заривају једно другом у длан. Жељно, незасито. Код Лазукићев1х подвојеност. Старији су занети једно другим, као приказама. Лазукићка, с равним листовима ногу које у каснијим годинама на чланцима отичу, с бледим удубљалим капцима над избуљеним очима, упалих образа, обешених груди, још је усхићена својим извођењем из позног, безнадежног девојаштва и својим спасиоцем, озбиљним и јуначним Немањом; он, иако је изневерила његова надања у обилан пород, види над њом, у облаку, благослов богатства и раскоши. Леже у истом кревету сваке ноћи и милују се. Споро, стрпљиво, врло нежно, као да је оно друго ломљиво. С речима извињавања прошапутаним на ухо другоме. Са скоро сузним растанком пред уснивање. Али та обазривост је много чујнија него што они мисле: под њиховом нежношћу кревет уздише и цвили по сат, паркет потмуло одзвања док корачају, најпре једно па друго, пипајући, јер не пале светло, у купатило, одакле дуго пљуска и шушти вода у заходској шољи и кади. Синови, навикли на те шумове као на прве и најдубље у сећању детињства, већ су прошли давно и кроз тумачење њиховог значења. Просто им сметају. Растко, који чита сад овај сад онај роман, или историју неке егзотичне земље или репортажу о позадини ратова и преврата, мршти се јер му одвлаче пажњу. Средоје, који одмах гаси лампу да би се предао сањаријама, одупире им се снажећи уобразиљу до опипљивости, а онда, побеђен ипак, прасне у смех. Госпођица је и стварно, физички, сама; она ослушкује у мрак, чини јој се да чује миша како грицка у ћошку собе, да чује врзмање мачке (можда лопова) под прозором у дворишту. Она мисли на оца, мисли на људе које је преко дана срела (на понеког мушкарца), мисли на сутрашњи дан, који јој се, следом часова, следом речи које на њима мора изговорити, чини непрекорачивим, непрегледљивим као брдо, меко, растресито, које ће се на њу срушити и затрпати је. Код Кронерових је сама једино бака, у свом делу стана раздвојеном од синовљевог капијским пролазом. Она се још увек осећа као да је тамо, у "господарском стану", а не у овом служинском, у који се, додуше, својом вољом повукла, чим ју је син обавестио да ће се, и ким, оженити. Мисли онамо, не овамо, замишља јаче него што чулима прима: унука и унуку, снају, како се развалила, разбацивши ноге преко рубова кревета, с риђом обраслином у средини, одишући смрадом свог парфема, чији отров њеног сина (ког не види, сем као црту, бола) гуши, тањи, топи. Герхард, који се цео дан витлао са уличарима, спава откако је изубијану главу спустио на јастук; Вера, у својој белој девојачкој соби, упоређује, као два листа књиге: призоре улице, лица суседа, грдње професора, урлике деце, с укућанима, њиховим лицима и понашањем, па узнемирено схвата да их дели амбис. Шта треба учинити да се он премости, затрпа? Не може да докучи, саму осећа да нешто потмуло око ње не дозвољава да дође до изравнања, до смирења. Њена мати међутим спава. Намирила је сина, топло је у соби, кревет је мек, нико је неће будити, ујутру може устати и после мужа. А он, у својој радној соби у коју је дао пренети кауч тобож због књига које су му онде при руци и кад их се касно зажели, преврће се у једу што зна да она тако задовољно мирује, што га не чека, не жели. Жели ли иког, у свом снатрењу, или макар у сну? Он верује да не жели, јер је такву познаје: да је сама себи довољна док је овако уз сина, окружена сигурношћу. Али сигурност се руши, син се удаљује (он то види пре ње), и чим се ти потпорњи буду измакли, зна да ће се и она измигољити, клиско као риба, и неодољиво, као што се измигољила из свог ранијег живота, увукавши се у његов, само да би га обманула, а онда једном и оставила.