Александар Тишма Употреба човека Београд "Нолит" 1977 1 - 2 - 3 - 4 - 5 - 6 - 7 - 8 Доцнија кајања Вере Кронер због пропуштене прилике да се отргне од Новог Сада хране се не само сећањима на логорске патње. Те патње, пошто су прошле, представљају део њеног живота, и она, будући у свему усмерена према себи, не би више ни могла замислити да их није било. Њена је коб, сматра, што се из логора вратила у тај, наводно свој, град, а вратити се опет морала зато што се од њега претходно није откинула. У питању је, осећа, исти грумен топлине, или блискости, који јој се причињавао и први и други пут као нека мутна сфера привлачења, слична планети обавијеној парама, или некаквом магленом сунцу, мамећи је да се не удаљи, односно да се са њом опет стопи, варљиво. Варљиво оба пута, јер као што је, оставши, морала да се удаљи колико никад није ни слутила, тако исто, пријавивши се из ослобођеног логора, са његове испуцале, лешевима прекривене земље, иза његових раскиданих ограда на чијим су се стубовима још клатили обешени стражари, за транспорт кући, никако кући није стигла. Стигла је у Нови Сад; државни камион послат пред логорашки воз добацио ју је у улицу иза евангелистичке цркве, али је на вратима затекла натпис неког надлештва за снабдевање, у собама мноштво писаћих столова и на њима столице ногама окренуте таваници - јер је било поподне, завршетак рада -, а у бакином бившем крилу куће на њено куцање изашла је домарка, дебела и румена, боса, која је овде очекивала повратак мужа, Мађара, с фронта, и већ јој с прага, тарући табаном лист ноге, саопштила равнодушно да је последњи члан породице Кронер, Верина мати, отишла још јесенас са Немцима. Вера, са својим завежљајем на дугом канапу баченим преко рамена, могла се одмах окренути и отићи. Ипак, умор ју је нагнао да се испне степеницама крај те жене, готово је гурнувши у страну као неку набухлу завесу, да прође кроз собе и спусти завежљај у већој, уличној, која је стајала готово празна, и да секретару надлештва, постаријем родољубу у јахаћим панталонама и чизмама, који ће ускоро дотрчати да затражи рачуна због упада у стан свог особља, објасни како је више нико неће отерати испод сопственог крова. Од сада је, дакле, на своме. Али где је то своје? У Новом Саду, најнижој низини, у бари, напуштеној од историје, које су, крај све суровости, Немци пљуснули и у ово освојено подручје, довукавши собом, додуше уз кевтаве команде, извесну уредност, одсечност, систем, јединственост у понашању и изгледу, у хапшењу и одвођењу иза жица, у убијању чак, које су умели да подигну до голијатских размера, изједначивши цео континент Европу у једну логорашку, претњом смрти узбудљиво запахнуту, целину. Од те целине остају, после њеног распада, само траље мржње. Та дебела домарка запуштене безбојне косе, вазда у папучама, уплашена, бачена овамо, као на спруд, удајом за вратара, припадника стреластих крстова, из свог мрачног села, у које ће се, уосталом, после неколико дана Верине нелагодне близине, кришом вратити, на порученим колима, не усудивши се да понесе и ствари из велике собе, наретко убачене, можда украдене, и тај секретар, жут, олињао, преживео у вировима окупације зато што се она повукла пре но што га је угушила, присилним радом (у два наврата), гладовањем његовим и жене му и двоје деце, избацивањем с посла у пивари после њеног преузимања од стране мађарског комесаријата, рањавањем у бомбардовању кудељаре где се био привремено запослио, издајама које ипак није починио јер се оне од њега, недовољно значајног, нису ни тражиле. Стешњена између њих, Вера осећа скоро разочарање: зар је за то требало не изгубити рат? Њено тело, које је испошћено - чини јој се да је шупље дуж трупа и удова, промајно -, тежи да буде попуњено: она мора да се постара за храну и најнужније предмете. Полази у комшилук и натрапа међу првима на Герхардову бившу љубавницу, у суседној кући. Ова управо пржи кромпир у кухињи отвореној ка дворишту - месец је јул, л945 -, и не препознаје придошлицу у баканџама, жутој платненој сукњи и руској ватираној блузи. Затим кад јој се Вера представи, пљесне рукама и устукне као да јој је на сто слетела велика, чупава птица. Нимало се не устручавајући - Вера види по њеном лицу да се не претвара -, позива из собе мужа који онде чита новине лежећи на канабету и преноси своје чуђење на њега и на своју девојчицу, која такође измили на вику. Муж нуди Вери столицу, слуша климајући главом историју изгнанства Кронерових, у којој мајчино веро-браколомство опрезно не бива дотакнуто, и ту Вера једе први поклоњени ручак. Поклоњени? Чини јој се да би имала права да залупа на свака врата и да затражи било шта, позивајући се на пуну годину лишавања; има потребу да свима саопшти шта је искусила у страхотама, а опет, ове јој се, згрудване у речи које још и нису казане, враћају, затрпавају је изнутра својом тежином, својом истинитошћу, а онда и неистинитошћу јер је у њима понешто и затајено, налепе се у њој као смола, и она оћути. Наједном уморна, ознојена храном на какву није навикла, узбуђених црева, мора да иде брзо кући. Тамо, у великој соби, сваљује се на под и плаче. Гуше је речи које је изговорила и оне које није изговорила, гуше је ћутање и климање главом којима су саслушане, гуши је узвик што га је потиснула: "А ви, шта сте ви за то време радили?" Превија се, из пукотина пода завоња прашина, стомак јој се подигне, излази у кухињу и повраћа. Гледа растужено у грудве измлевене хране коју је изгубила, на очи јој пођу сузе, а онда схвати колико је све то претерано, неприродно. Мора одмах поћи да потражи неку власт, помишља, да пријави комшију, недопустиво је да се он тамо излежава у заклону свог стана, на својој округластој, зајапуреној жени, коју је њен брат Герхард по вољи позивао у подрум, а сад то нико не зна. Треба она да стане на улицу, на Главни трг, да извиче пролазницима све што зна а они не знају. Готово да би скочила и кренула. Али, осећа да нема на то права, јер не сме све речи, па само спере исповраћану храну и одлази вукући ноге у своју велику собу. Седа на столицу и дрхти. Камо је то доспела? Као да је међу самим празноглавцима: они јој дају да једе и слушају климајући главом њену причу, они у чизмама премеравају двориште њене рођене куће из које су јој најближи одвучени, нико неће да сазна што она зна. Ледено је усамљена, све то уоколо су туђини, авети; наједном јој се учини да је, напустивши логор, оставила једино место где се споразумевала, где су је окружавали прави, блиски људи, види ону пустош прекривену лешевима у тренутку када ју је напустила, види искошена тела обешених стражара и готово је спремна да и за њима зажали, да клекне пред њих и скине их са конопца и да завапи: "Туците ме, ја сам ваша." Схвата да је непроменљиво остала онде, на оном вежбалишту принуде. Разгрче на прсима хаљину, јер сама себи не верује, и искоса, грчећи вилицу, чита наопачке црни утиснути натпис. Да, то је она. Да је бар стварно остала, мртва, као Магда и Ленци, поред свог кревета, прорешетана последњим Хандкеовим рафалима, у утихнулој соби љубави накићеној црвеним пламичцима! Скоро да сањари о својој смрти, као о спавању, од мисли на њу мука јој се разилази из стомака, столица на којој седи учини јој се удобна, она се на њој напола опружа, задрема. Онда је поново тргне глад. Јести, јести! Излази у мању собу, нигде нема никога, домарка је можда изашла на двориште, можда побегла некој поверљивој познаници да исприча невољу која ју је снашла повратком давно отписане кућегаздине кћери. Али нећеш! нећеш! реши у себи, већ и гласно, проваљујући у оставу, секући без премишљања хлеб, кидајући зубима комад кобасице положен на тањир, тражећи очима међу флашама неки зачин, кисело, ничег нема. Преплаши је шум, то су се нека врата залупила, укочи се, шта она то чини? Па она на све ово има право, није јој потребно да краде. Изравнава зубима разгрижени окрајак кобасице, хлеб се неће познати, враћа се у своју собу, полагано и с уживањем једе. Живот. Мораће се постарати за себе. Одлази у кухињу и брижљиво се умива, поново се облачи поравнавајући на себи сваки набор одеће. Иде у град, већ је предвечерје. Неки човек у гуменим чизмама и са качкетом на глави вози бицикл, у корман је обешена кофа коју пажљиво придржава. Помије! досећа се она, враћена мирнодопским појмовима, и сама се себи задиви што је тако довитљива, присебна, насмеши се. Треба да купи пристојну хаљину, ципеле, треба да набави новаца. Креће се насумце, улицама које познаје, које су исте као пре годину дана, само спране од Немаца, од опасности, узмучене случајним саобраћајем. Избија на мали трг, ту је Величковићева папирница у којој је често куповала свеске, оловке. Не одолева искушењу, улази, над вратима се танко огласи звонце, као некад. У радњи је сумрачно, нема купаца, за пултом стоји господин Величковић, онизак, стамен, с четкицом проседих бркова под тупим носем, Вера се сећа како је отац једном тихо рекао матери да му се папирничар жалио што је у радњи сам, не може изаћи кад му је потреба, па је навукао запаљења бешике "Ја сам Вера Кронер", вели она још са средине радње, задихавајући се од то неколико речи. "Не знам да ли ме препознајете." Величковић шири ситне очи без беоњача, уста му се заокругле. "О, то сте ви, госпођице. Али откуд? Како вас дуго није било." И пружа јој преко тезге обе, кратке и меснате, шаке. "Да, била сам у логору", саопштава она, па засузи, и за себе неочекивано, јер је он истински ожалошћен. "Хтела сам вас замолити да ми дате нешто новаца, ако можете." Трговац је тек сад одмери испитивачки, као сви досад, он узмакне за корак према рафовима с брижљиво распоређеном робом, затим се збуњено маша за фиоку у тезги, извуче је, пребира. "Како да не. Како да не. Изволите." И избацује на тезгу две, затим још једну, заковрнуте новчанице. "Узмите, узмите." Она с оклевањем пружа руку, хвата новац; сада кад јој он масти прсте, више јој се не мили. "Треба ми за прве потребе, знате. Вратићу вам." "Па наравно", брза Величковић и нагне се преко тезге да је потапше по мишици. "Само кад сте се ви живи вратили." Осврће се око себе. "Кад бих имао кога да ме замени, повео бих вас кући да се изразговарамо." И Вери поново долази у памет његова жалба на бешику. "А ваши како су? Јесу ли живи?" пита он. "Само сам се ја вратила", вели Вера, не помињући ни овог пута мајку. Стоје неколико тренутака чутке, затим она гурне новац у џеп војничке блузе и климнувши главом излази. Следећих дана обилази канцеларије команде места, вади потврде, карте за снабдевање. Проналази управу народних добара, у згради испражњеног млина; један подофицир бркајлија води је у огромну хладовиту одају затрпану до високе таванице орманима, креветима, стелажама, столовима, столицама, и ширећи руке позива је: "Бирај , другарице." Дуго тражи шта би јој одговарало, у потаји се нада да ће наићи на неку своју ствар, за час јој се учини да препознаје отоман из њихове служинске собе, па га она и подофицир пентрајући се ослобађају набацаних других предмета, али цветићи пресвлаке су на њему ипак друкчији - она га свеједно узима. Мора сама да се побрине за превоз, трчи на пијацу и најмљује носача па с њим и натовареним стварима иде кроз улице. Стид ју је, чини јој се да сви у њу гледају, да се за њом осврћу, а истовремено има славодобитно осећање да је нешто отела, спасла, па жури без нужде, мора неколико пута да сачека носача док је сустигне. Убацује ствари у собе - домарка је синоћ иселила -, пада на отоман обамрла, обезвољена. Данима не размешта ништа, ствари стоје згомилане, с вечери се једноставно увуче под голи јорган бачен преко отомана. Шта ће јој све то? Глад и неудобност ипак је нагоне да даље мољака, у сваком надлештву сазнаје за друго где може доћи до нечег што још нема; доспева и у јеврејску општину, поред синагоге. Овамо улази оклевајући, стегнута срца, има осећање као да ће затећи крш, и подове испрскане крвљу. Али кад отвори врата, угледа две спојене канцеларије које су врло уредне, само је намештаја у њима мало; предња је празна а у стражњој седи за писаћим столом црна, кошчата, носата жена и плете. Она погледа преко наочара, а кад јој Вера каже зашто је дошла, одлаже плетиво, узима са стола оловку и привлачи ближе себи танку свеску, па шмркнувши јако да јој се дебели врх носа заломи у страну, узима податке: име и презиме, где Вера станује, кога има од чланова породице. Кад чује да она никог нема, намршти се и пита шта јој је с породицом. Вера извештава о брату, о оцу и баки, затим ноодлучно застане. Црна жена, као да погађа узрок њеног оклевања, истеже врат напред и пита: "А ваша мати?" Вера објашњава да јој је мати Немица, није била депортована, некуд се одселила док је она била у логору. Жена на то шмркне неодлучно, устаје и прелази у предњу собу, отвара прозор и чује се како виче у двориште синагоге: "Дескауер! Дескауер! " или неко слично име, притвара прозор, а на улазу се мало потом појављује постарији трбушат човек обешених рамена и забринута погледа. Њих двоје се сашаптавају, човек замишљено клима главом погледајући повремено кроз отворена врата кришом и тмурно у Веру, потом се црна жена враћа и издаје без речи на сто две стотине динара, уз потпис. "Не можемо вам дати више", каже, док одлаже свеску, "имамо много старих и болесних". Па преко воље додаје: "Идућег првог можете се јавити опет." Вера одлази, поред старца који још увек стоји замишљено у свом углу, и пред канцеларијом, у ходнику, налеће на малу, жабоглаву Мицику, поштанску службеницу, коју памти из давних породичних сусрета на улици. Сада јој се ова напола непозната жена баца око врата, свлачи јој главу на своје мршаво раме и завиче промуклим гласом: "Сироче моје! Сироче моје!" Позива Веру да је сачека, јер има у општини само часак посла - да подигне месечну помоћ - и оне одлазе држећи се под руку, Мицика истрчавајући радозналим питањима о баки, о Кронеру, о госпођи мами, а Вера одговарајући уз снебивљиво освртање. Ипак, она пристане да на путу кући сврати Мицики, на Главној улици, и изненађује се пријатној ушушканости њеног једнособног стана на првом спрату старе, породичне куће: ту су фотеље, кауч с прекривачем, радио, сталци са живим цвећем, чак и неколико урамљених гоблена. Како је успела да их сачува? пита. Али то нису уопште њени гоблени, објашњава Мицика слежући зачуђено раменима, узела их је у управи народних добара са осталим стварима - зар она, Вера, још није била онде? - ко зна коме су некад припадали, неком Јеврејину или одбеглом Немцу, но свеједно, она је желела да свој кутак учини онолико присним колико је у датим околностима могуће. Нуди Вери чај и ускоро се из кухиње покрај собе чује како кипи вода, појављују се шоље вијорећи облачићима паре и на тањирићу од порцулана колачићи, чак и салвети, од танке канцеларијске хартије коју је Мицика добавила на пошти - јер она већ ради -, обрезала у квадрат и савила укосо. Њена хитра, скакутава пажња успављује, њен храпави неуморни говор растерује мисао. "Сироче моје! " понавља она, сркућући чај и нудећи Веру да се прихвати колача. "Сада си сама и знам да ти је тешко, али ево, Бог је хтео да се сретнемо, и ми ћемо се сада често састајати, је ли? Ми малобројни који смо преживели онај ужас морамо сада бити као једна велика породица, морамо помоћи једни другима." Она набраја логораше који су се вратили, то су Вери позната или напола позната имена иза којих израњају лица као из албума сложеног у хармонику, многи су већ примљени у службу, Мицика зна где. Хоће ли се и Вера запослити? Она би јој могла наћи место у пошти, та ваљда има завршену гимназију? И оне се договоре да јој се Вера јави чим среди кућу; али, да се не би губило време, Мицика је наговори да одмах, ту на комаду беле хартије коју извлачи из фиоке стола, напише молбу, коју ће она колико сутра предати персоналки. Вера се враћа кући у грозници, од мноштва нових сазнања и одлука; прихвата се својих ствари да их размести складно као што је видела код Мицике, али исцрпено леже на отоман и заспи. Већ сутрадан, сусрет који је имала, то познанство нагло и вештачки загрејано, изгледа јој нестваран, избледео: да га није сањала? Излази пред њу Мицикино, од узбуђења у ситне боре растрчано лице, затим лица оних које је поменула, роје се, играју лудо коло које је замара. У стану је тишина, домарке више нема, чује се шкрипа кола са улице и кокодакање кокошака у неком дворишту. Звукови мира, за разлику од оне навале речи која је враћа у лудило убијања, отимања, од смрти за животом, који је међутим ту, топао у њеном телу, и поспан. Проводи дане лежећи, док време пролази, што запажа по надирању и повлачењу светлосних пруга на поду испод прозора са спуштеним жалузинама. Излази да купи хране и цигарете, научила се да пуши у транспорту кући и сад у тој навици не налази меру, пали цигарете једну за другом, опушци се брде по свим тањирима са остацима хране. Једном се на вратима куца, па лупа; улази Мицика, задихана, разбарушена, са два ружичаста, отромбољена каранфила омотана танком канцеларијском хартијом, огледа се у дворишној, празној соби, продире у већу, уличну, машући слободном руком растерује дим у ваздуху, оставља каранфиле на сто и прилази прозору, подиже жалузине и раствара прозорска крила у топло предвечерње сунце. "Ти се запушташ, мила моја, то није добро! " вели прекорно, али се не задржава на речима већ тражи воде, решо (који Вера нема), потпаљује гвоздени штедњак летвицама нађеним у остави, и ускоро прљаво суђе нестаје у лонцу из ког васкрсава глатко и влажно, да би се наређало на поклопцу сандука који је такође однекуд довукла и положила на две столице. Док се сагиба и док скупља и шири руке, из ње прште новости: Верина молба је усвојена, она треба сутра да се јави у пошти, радиће у дирекцији на обрачуну наплата, добијаће месечно осамсто динара, што није много, али је важно да има сигурно запослење и добру, јевтину мензу, коју пошта издржава. Зар јој је ово сав кухињски прибор? осврће се, пошто је довршила домаћички посао: чим прими прву плату ваља јој купити судова, а пре свега један електрични решо, данас је то већ саставни део сваког домаћинства, не треба се задовољити најпримитивнијим нивоом, доста је тога било за време рата, када је човек на њ био силом потиснут, то је и био циљ Немаца, да се онемогући напредак, зато су и ударали на Јевреје, јер су од свих најдовитљивији, најпродорнији; сада када их је остало свега шачица не смеју непријатељу причинити задовољство да помисли како је свој циљ постигао. Сутрадан на највишем, трећем спрату поште Веру прима на разговор једна крупна, мало повијена жена широких образа, срдачна је, гласна, пита у ком је логору Вера била, па прича да је и сама робијала у Градишци, у Хрватској, док није пребегла у партизане; затим пресече разговор пљеснувши шакама о сто и води је ходницима и спрат ниже, у велику собу са шест писаћих столова око којих седи чета девојака и један младић с ланено плавом косом без леве руке. Вера има утисак да је и овде већ најављена, нико јој се не изненади, чак ни Мара Бркић, дебељушкаста девојка напућених уста, с којом је годину дана, још пред рат, похађала исти разред гимназије. Сви су према њој обазриви као да је ломљива, ослобађају за њу најудобнију столицу, окрећу је према светлости, чисте пред њом сто, говоре јој тихо и насмешено, дајући прва упутства о уношењу имена и цифара са малих, ишпартаних спискова у пола метра велику књигу. Доцније се забораве, добацују једни другима задевке, смеју се; једна лепа тамна девојка запева корачницу коју остали прихватају у пола гласа или звиждућући. Нуде се између себе цигаретама, деле понете ужине, и Вера добија, без нуђења, удео на парчету хартије, хлеба намазаног машћу и посутог паприком, и воде из зелене литрене боце. У подне сви заједно трче на ручак клопарајући дрвеним потпетицама по ходнику и низ степенице, јављајући се старом бркатом вратару, излећући на сунцем обасјану улицу и претрчавајући је до наспрамног угла, где је некадашња крчма претворена у трпезарију. Седи се у две мале загушљиве просторије, сервирке у кецељама доносе јело, миришљаво, густо, масно, сви се на њ наклопе јер новодошли већ чекају свој ред. Мара доноси Вери свежњић цедуљица с исписаним датумима и одштампаним натписом "ручак", "вечера" наизменично, за које ће платити тек првог. Тако сада има још један програм: да увече између седам и девет пређе раздаљину од стана до мензе. Тада више није у свом друштву: за столом су незнанци, али исто онако гласни и за друговање орни, кој и је не питају како се ту створила, јер се то за њих по себи разуме. Полако се у њој зачиње поверење према дружини у коју је доспела; усваја њен начин опхођења, подвргава му се. То јој не пада тешко јер су јој ови људи заправо слични не само по годинама већ и по скитачкој самосталности: ако и имају родитеље или сроднике, па и ако с њима живе, настоје да се од њих одметну, одричу се навикнутог, у одевању, у говору, јагме се за војничке блузе и панталоне, не негују лице и косу, јуришају на мензу као да другде нема за њих хране ни уточишта. Мара у више махова наговештава да би радо посетила Веру код куће, и мада се ова клони да је позове, не може избећи да је пусти у стан када су из мензе кренуле заједно и утврдиле да иду у истом правцу. Празнина и неред Вериних соба одушеве Мару, она затапше рукама окрећући се по заптивеном простору мрачном услед спуштених жалузина, с гомилама одеће по столицама, с развалинама неопраног суда на столу и на прозорским даскама, баца се леђима на отоман са кога нису уклоњени јорган и јастук, размиче ноге и шири руке. "Ух, ала ти је овде живот!" Верину немарност она по свој прилици тумачи као противљење навикама грађанског сталежа и мора бити да свој утисак преноси у разговорима на друге, јер наредних дана другарице окружују Веру с наглашеном присношћу и дају јој до знања да би се и ван канцеларије с њом радо састајале. Но она се, наједном, јежи од тог наметљивог приближавања. Има осећање да је, отворивши свој самотни дом пред Маром, разголитила нешто лично и тајно, да јој је дотадашња неприступачност запрљана, па увече с гађењем леже на отоман, под непресвучени јорган. Једино Мицику и даље прима мирно, ако јој она наврати, најчешће да би, брбљајући о којечем другом, опрала суђе и, служећи се из фишека понетих у торби, скувала за себе и Веру, на решоу који је најзад сама набавила и поставила, чај, уз такође донете колаче. Да ли зато што је Мицика Јеврејка? Не, јер Вера се туђи малобројних Јевреја повратника, које Мицика наставља да набраја и којима је позива у заједничку посету. Ни у јеврејску општину не одлази више после примљене прве помоћи, поручује по Мицики да јој она убудуће неће бити потребна. Плаши се пропитивања, даљих и дубљих но што би желела, а једино пред Мициком тај страх не осећа: у њеној разбрбљаној љубопитљивости осећа чедност, чак незрелост уседелице која као да никад није завирила иза фасаде заједничког живота, коју сачињавају ред, рад и седељке, као да је нису ни дотакли мрзост и сумња људских принуда. Међутим, и она је четири године била роб, носила је на грудима и леђима жуту звезду, провела у логору годину дана, одведена истим транспортом као Вера и њени. Често се у њихове разговоре уткивају сећања на та претрпљена понижења, али кроз Мицикина брзоплета уста и она излазе некако сува и чиста, акуратна и схватијива. "Требало је воље да се преживи", тумачи она у закључку својих умовања, као да се односе на лечење од изузетно тешке болести, "ко год је попустио, ко год се предао судбини, с тим је убрзо било свршено, зар не? Ја, ја се нисам дала", истура она пркосно шиљасту брадицу, па прича како је једном испред носа капоа зграбила са ђубришта прегршт љуски кромпира и с њом побегла, кроз капију на огради блока остављену случајно отвореном, у бараку, где више није могла бити распозната, и како је, одведена на рад у рудник соли, лечила смрзотине на нози мокраћом, да је лекар не би послао у крематоријум. "Твоја сирота бака је наравно била престара да би могла поднети све те напоре", допушта она ипак изузимање од правила, "а твој отац, онако узносит и несналажљив, морао се сломити. И боље да нису предуго патили, помисли на то, па ћеш их лакше прежалити." И Вери се збиља чини, док је слуша, да то из ње говори нека виша, хладнија правда, која пропусницу за даљи живот додељује само најснажнијима. Или најглупљима, најбестијалнијима? Мицикина подсећања раскивају у њој слике сопственог искуства, у сећању јој се нижу скврчене обријане главе на танким вратовима и изможденим, истањеним телима, као поље неког чудовишног, болесног биља, над којим се цере задригла злобна лица капоа, као маске из лудачког сна; види сестре Цимпер пред извођење на батинање, како седе на рубу кревета скупљене једна уз другу с испреплетеним рукама, види њихова нага, танка тела привезана за дрвене јарчеве, чује хујање удараца. Зар она сама није онде умрла? Како се спасла, извукла? Због своје вере у живот? Или због невере у живот, због подлости, послушности сили? Да, и она се, преживевши, сврстала у ред победника, и ево је где сада с Мициком мудрује над грешкама умрлих. Смешно, подло. Требало би да замахне песницом и смрви ту пијано раскокодакану главу, у име мртвих. Уместо тога пије чај, чути, грицка колаче. Одлази у пошту на рад, у мензу да руча и вечера, па кући на дуго одмарање. Попуњава се, кожа јој се затеже, коса расте и постаје свиленкаста и лелујава. "Чиме переш косу?" питају је другарице на послу и прелазе прстима завидљиво преко густих риђих слапова. Чак јој замерају на лепоти, она то осећа, примећује како се око ње ствара круг неповерења. Више јој се не нуде у посету; Мара, која ју је позивала себи, престаје да то помиње. Само званични позиви стижу до ње, добачени преко столова, исписани машином на арцима хартије, с празним местом за потписе које ваља обавезно ставити. То су скупови, такозване конференције, омладине, Народног фронта, који се одржавају обично предвече у закључаном предворју поште, камо се снесу столице из канцеларија. Нека нова, строга лица израњају на светлост електричних сијалица, с њима је и персоналка, отврдла, заоштрена, сада јој чује и име: другарица Јурковић; она држи говор о закашњавању на посао, о времену које се изгуби у разговорима, чита са списка имена преступника пропраћајући свако по једним погледом упућеним међу столице и клупе. Апел, подсећа се Вера, и грло јој се стеже у страху. Хоће ли њу издвојити, осудити, хоће ли јој наредити да сљушти са себе хаљину и, везавши је за стуб у предворју, одмерити по њој ударце батином? Зноји се. Гледа по лицима уоколо, и она су преплашена, као некад лица девојака у кући радости кад управница прође између кревета лупкајући се бићем по сари чизме. Значи да треба бити послушан, скритИ свако опирање. На помисао колико је то овде лакше него у логору Вера скоро крикне од среће. Она изнутра прелива своје лице изразом удивљења и таквим га задржава све до краја састанка. Трчи на посао пре времена, другарице је изјутра затичу за столом, већ нагнуту над хартијама. После неколико недеља прилази јој Гордана Секулић, бледолика, мрзовољаста девојка из собе, и зове је да после ручка прошетају. Јесен је, кошава, ветар их зачас продува, а оне немају камо да се склоне. Гордана постаје нестрпљива, она већ цвокоће, "можемо ли к теби?" пита Веру, јер сама, вели, станује с породицом у једној соби; али Вера по навици најежено одбија и оне се враћају у пошту. Гордана нешто шапуће са вратаром и овај их пушта у канцеларију. Ходником крстаре спремачице, соба се ветри, Гордана затвара прозоре и оне седају на хладне столице једна наспрам друге. Вера пали цигарету. Гордана, која не пуши, стиска шаке и мршти лице, па с погледом упртим у сто говори о циљевима социјализма, који се састоје од човекољубља и праведности, те су Вери сигурно блиски, с обзиром на жртве које је поднела. Њој, Гордани, поверено је да Вери пренесе предлог старијих другова, како каже, да ступи у Савез комунистичке омладине. Пошто је заћутала, диже збуњене, скоро сузне очи и напрегнуто упита: "Хоћеш ли?", на што Вера климне главом. Гордана скочи, загрли је, изљуби хладним уснама, хвата је за руку и нагна да пожури с недопушеном цигаретом, јер шта ће њих две у пустој канцеларији, саме. Напуштају собу, трче низ степенице, на улицу којом фијуче ветар разносећи прашину и дроњке хартије. Сутрадан, не више кришом, у паузи рада, готово свима наочиглед, Гордана предаје Вери два листа са одштампаним питањима, на која треба писмено да одговори, и свежањ чисте хартије, за исписивање биографије. "Немој ништа прећутати", напомиње она стежући с два прста хартију пре но што ће је препустити у Верине руке, "нарочито о свему што се односи на окупацију - то ти поручује Даница Јуркович." Споразумеју се да ће Вера испуњене хартије предати кроз три дана, и она истог поподнева с доста муке - јер су питања замршена - попуњава анкетни лист и одмах се лаћа биографије. Зачуђује је колико у њој, чим је саопштила основне податке о породици, има мало да каже; увиђа колико су страдања кроз која је прошла - општа, а уколико су посебна, неизрецива. Покушава, ипак, сећајући се Горданиних напомена, да и то неизрециво стави на хартију, али код хитних преокрета застаје. Чини јој се да би их требало описати са свим упамћеним појединостима, а ове су опет разбацане, несређене, не може да им похвата међусобне везе; ако се пак нађу везе, израњајући из сећања, пред њом се простре огромно, несагледиво поље до гушења узбудљивих доживљаја, који не трпе речи, јер би оне њу саму превише оголиле. Покушаји да их уопшти такође јој не полазе за руком, они се извргавају у прећуткивања, а самим тим у лаж. Баци хартију, узме другу и с бесном одлуком насрће на ту прошлост која јој се одједном тражи. Не може, не сме да је изрекне. Оставља разбацане листове, леже на отоман, и као болесник се ваља, превија над својом немоћи. Не уме да се сабере, стеже је грч, желела би да се одмори, али јој срце ужурбано туче, излетела би на улицу, али нема даха за смишљене покрете. Заробљеница је тих листова хартије на сточићу, као што је била заробљеник у логору. Да, и ово је логор, схвата, наставак логора, исти логор у који је одведена и зазидана пре годину и по дана, није из њега побегла иако се рат завршио; бивши заповедници потонули у крв, у своју смрт, пружају за њом руке овамо до места њеног заробљавања. Није требало да се врати, досећа се, понављајући једном већ затомљену мисао, није требало да се врати. Од пронађеног ранијег сазнања постаје јој тескобно, али и једноставније, јер је оно у њој сад чврсто засело. Учинила је грешку и сада мора да испашта. Покушава да се сети неког излаза, али га не налази. Отићи? Камо? Она сем ове од свих напуштене куће има само још један дом: на ледини ограђеној жицом дрвену бараку којом одзвања страх. Ни тамо више никог нема, напуштена је од својих преосталих становника, испражњена, и сада служи као ругло и опомена присилним посетиоцима, како сазнаје из новина, пуних осуде прошлости. Но и она је део те прошлости, постаје јој јасно, иако њена жртва: једнако као и виновници. Проклија у њој, а онда се и разграна, инат: па нека буде! Пали цигарету, навлачи капут, трчи у радњу и купује боцу вина. Никад га није пила, ни желела, само је чула да омамљује - сад га сипа у себе. Опоро је, горко, и хладно, гута га на силу. Никако да од њега наиђе очекивано олакшање. Али ипак, ако испије целу боцу, рачуна; међутим, подиђе је мука и она трчи да поврати. Сада је сва сломљена, а лишена и те последње решености. Леже да спава. Тешки снови, вода, дављење, киша и снег на апел-плацу. Јутро је затиче безвољну, одлази на посао касно с тамним колутовима око очију. Ради ћутке, мрзовољно. Девојка до ње, Сташа Димитријевић, уредна и мазна лекарска кћи, истиха је пита шта јој је, она слеже раменима, једва се уздржи да на њој не искали мржњу жртве. Гордана, чије погледе пропуштене испод ока примећује, прилази јој после рада и пита је ли готова с биографијом. "Нисам и нећу бити", одговори она одлучно, и за себе неочекивано. Насмеје се промукло. "Све то ме ужасно гњави!" Гордана, забезекнута, одскочи као од уједа змије, оставља је, жури за осталима. А Вери је наједном лакнуло. Иде у мензу, седа намерно за сто непознатих, одлази кући да лежи. После кратког сна испије преостатак вина, право из боце. Изврће боцу и, смејући се пригушено, просипа жуте, густе капи, које су се у њој задржале, по разбацаној хартији. Од тада је више нико ништа не пита, круг ћутања опет се око ње проширује и тврдне. Гордана је једног дана сачека већ у ходнику. "Рекла сам Даници да не пишеш биографију. Јеси ли при том остала?" И пошто Вера потврди: "Онда као да ништа нисмо ни разговарале. Анкетне листове ми врати." "Већ су исписани." Гордана се замисли. "Свеједно их врати. Да се не вуку којегде." И тргне главу узносито. После ручка, код куће, Вера прво што чини: чисти сто од набацаних хартија, гужва своје започето писање с гађењем и слашћу, па га пали у штедњаку који већ давно није осетио ватре. Затим седа за анкетни лист и пажљиво превлачи дебелим цртама мастила сваку исписану реч. Сада се иза питања нижу црне црте, дуге и кратке, саме ништице. Име и презиме: ништа. Име оца: ништа. Име и девојачко презиме матере: ништа. Дан, месец и година рођења: ништа. Она је ништа и то ништа пресавија и спрема у џеп капута, па га следећег јутра ставља на сто пред Гордану без речи. Али зато ускоро зазврји телефон на суседном столу и њој преносе позив Данице Јурковић. Успиње се степеницама и затиче персоналку како је очекује за својим столом, дубоко повијених леђа, уморна погледа, лица опуштена у дебело осенчене боре. Она не нуди Вери да седне, иако уоколо има столица; гледа у хартије пред собом и неким умртвљеним гласом ниже датуме њених закашњења на посао. Вера покушава да се присети јесу ли побележени датуми тачни - чини јој се да их је премного -, али како не може ништа да докаже, вели да се у речене дане није осећала добро. Јурковићка подиже на њу своје ситне, сад по рубовима зацрвењене очи и пита је ли ишла лекару, а како она одвраћа да није, с пакосном подробношћу објашњава да самим тим њена закашњења постају неоправдана и да би по закону већ могла бити отпуштена с посла. Она, Јурковићка, ипак не мисли засад прибећи тој последњој мери, имајући обзира према чињеници да Вера потиче из породице која је дала једног борца, Герхарда Кронера, и да је она сама на свој начин пропатила под фашизмом, мада је имала и блиских сродника колаборациониста и није сасвим јасно како се из логора вратила жива у сразмерно добром стању. Њена прошлост ће зато бити подробно испитана, за то ће се сама она побринути, а дотле нека иде назад на посао и нека се чува даљих прекршаја дисциплине. Поподне истог дана долеће јој у стан Мицика, задихана, лица збрчкана од негодовања, питајући већ с врата шта се то збива. Јурковићка је и њу позвала на разговор, набројала јој Верине прекршаје дисциплине и изразила незадовољство њеним радом, па је довела у сумњу и Мицикине намере што је Веру препоручила. "Шта је то с тобом, срце моје? Па досад су те сви само хвалили?" Вера ћути, седећи загледана у зид, колебајући се би ли Мицики одала све што је притискује, али закључује да је то немогуће, јер би пред крајњом истином и онако устукнула. "Па говори, у чему је ствар, лаже ли она сад или раније?" трчка око ње стара девојка, али Верино ћутање постепено ломи њену уплашену радозналост, навика да послује умами је у своју колотечину, она се пропиње на прсте, гледа око себе, хвата и обрће упрљано суђе које се гнезди свуд по соби, почиње да чисти, да пере, и ускоро се међу њима у сјактавим шољама пуши чај, на тањирићу одржава равнотежу хрпица колачића. "Јесу ли добри?" пита с уверењем Мицика и развезе о познаницима које је последњих дана испосећивала и о новима што их је стекла. Све сами красни људи, тврди, позивајући Веру да јој дође следећег уторка, јер је решила да у тај дан сваке седмице одржава код себе мало посело, са најближима. Вера јој међутим неће никад отићи, грози се и помисли да буде суочена са било каквим друштвом; док јој је оно досад било равнодушно, сада га осећа као бодљикаву преграду између себе и ваздуха, себе и света и његовог значења, себе и речи, себе и сећања, као некадашње жичане ограде међу које су је сатеривали уз гневне повике. Окреће се само себи, овог пута свесно, у дубоком сазнању да је сама себи једина остала, да је јединствено биће друкчије од свих осталих, стешњено непријатељством. Почиње себе да сажаљева, и да се теши нагињући се с нежношћу над собом. Обраћа пажњу на храну коју купује, понекад занемари мензу и спреми себи укуснију вечеру од јаја, сланине и лука, па је залије вином чији укус већ разликује и у ком успева да нађе задовољства. Купује себи тканине које јој привуку поглед у сиромашким полупразним продавницама, тражи и налази кројачицу, појављује се у канцеларији у новој хаљини од вештачке свиле, плавој на беле бобице, припијеној уз тело, косе спуштене низ лице у два дрска крака ушиљена ка јагодицама. Труди се да не примећује никог пролазећи ходницима поште и седајући за свој сто, са кога не диже главу, али управо сада њу више примећују; Воја, младић који седи у углу канцеларије, упућује јој, руменећи, чежњиве погледе, мушкарци који раде на истом спрату уносе јој се у пролазу у лице поздрављајући је наглашено, дубоким треперећим гласом. То је и дражи и умирује, закључује да је управо то хтела да постигне, њихово приближавање је не стешњава већ, обратно, као да јој отвара пролазе кроз ограде увреда, оно пропушта к њој врели дах постојања, уверава је да није побеђена, згажена, да чак утиче, делује. Сада она узвраћа те горуће погледе, позиве, пристаје да јој се Воја прикључи после рада на путу до мензе, да јој он нађе сто где ће седети с њим без другарица из собе, смеје се двосмислено његовом невештом ласкању. Разбила је дакле њихов зид, закључује код куће, изваљена на отоману, обучена, гладећи се по отврднулим бутинама, у соби која је већ млака од пролећа што надире, разбила их је, разјединила, свети им се. Постаје то њена разбибрига. Ти колутови ужагрених очију, плавих, мрких, зелених, што јој се додворавају, насрћу на њу, увлаче јој се под хаљину, спуштају низ груди и трбух међу бутине и тамо се заплићу, као у мрежу, да умру. Присећа их се као да су нанизани на крвав канап, па их пребира, једно по једно одмерава. Одлучује се за једне, као за украс у излогу: ове ћу. И као да се њен избор преноси, по том непостојећем канапу, њу пресреће на путу кући из једне капије секретар поште, млад, црн, куштраве косе, заставник одскора демобилисан због ране на нози. "Можемо ли некуд заједно?" Али он брзо сустаје у ходу по улици, лева нога му се укрућује, на чело му избијају грашке зноја. Свраћају у посластичарницу, ту је хладовито, иза тезге је само газда, Македонац у белом капутићу и капи, поручују по два колача и бозе. Колачи су брашњави, боза је накисела, али заставник то не примећује, он брзо једе и испија, а онда, нагнут над сто, биркајући затупастим прстима по мрвама на тањиру, проговара о допадању које је Вера у њему побудила, о немиру који га је због ње обузео, тврди да не може увече да заспи, ни по дану да ради, а треба и да учи за испите у гимназији коју жели да заврши ванредно, мисао га вуче к њој, желео би да је увек у њеној близини, да је гледа, да јој говори. Хоће ли да му буде девојка? Вера га посматра, оне упаљене клизаве очи, грашке зноја које пупе у корену куштраве косе, сав он дође јој мек, неодрастао, мора да се засмеје. Онда не може да се заустави. Заваљује се на столици, смех је потреса, заставник смркнуто спушта поглед на сто, посластичар се зачуђено нагиње преко тезге па онда одлази у позадину, у полумрак, и одатле посматра. Заставник се прибира, постепено црвени, усне му се трзају, стисне шаку и лупи песницом по мермерној плочи стола. Тањири зазвоне, једна виљушка падне на под "Доста!" Али Вера не може да савлада смех, не боји се заставника, после дуго времена има неко ког се не боји, маше руком да заустави његов гнев, грца: "Та ништа, ништа, оставите, сад ћу". И одиста се полако уозбиљује, пали цигарету, наједном је опет хладна, досадно јој је са тим уздрхталим, детињастим човеком. "Платите, па да идемо." Он је послуша, рука му се тресе док броји новац, посластичар стрпљиво стоји изнад стола и гледа у страну, устају, излазе. "Смем ли остати с вама?" Она га погледа. Леп је, танак, таман, устрептао, као толики који су јој изнуђивали послушност, па нестали, по свој прилици да погину. "Па ви не можете, и кад бисте хтели. Ноге вас не служе." И насмешивши му се у лице, напушта га и залази за угао. Али њена грубост њега не обесхрабрује. Вреба је и даље, избија пред њу на неочекиваним местима, само је више никуд не позива. Место њега чине то сад други: Воја из њене собе, и даље недоречено, молећиво, и неколико старијих чиновника поште, пресрећући је у ходницима, чекајући је пред мензом, заустављајући је на неком углу у граду, да јој у лице дахну своју жељу, предлог. Најзад је чак и вратар поште, Алекса, чича од четрдесет година, већ просед, под изговором пристиглог писма намами у своју крлетку и покуша иштипати. Као чопор вукова, који су један од другог примили знак о њеној близини, или неки њен невидљив знак, мирис, роје се око ње и режећи, кезећи зубе, нуде се да на њој окушају мушкост. Њу трка већ замара, осећа како јој и сама подлеже, ноћу је муче љубавни снови, у поподневима, испуњеним дремежом, опија се и радо призива у мисао нечије речи, замишљени додир. Једне вечери - још није упалила лампу, иако је у неколико махова помислила да јој то ваља учинити - зачује на вратима лако куцање, скоро само гребање, и кад отвори, судари се са заставниковим ископнелим, као уздуж пресеченим лицем, заколутаним очима, молећивим муцањем. Држи га неколико неодлучних тренутака у ишчекивању, па ступи назад позивајући га немо, покретом руке, за собом. Приљубљује се уза њ чим је затворио врата и, како му руке дрхте скоро до узетости, сама га раскопчава и даје му се, ту у кухињи, посађена на сто, готово одевена, не допуштајући му да је разголити. Онда га брзо сама закопча, обуће, и гурне напоље, док он очајнички моли да још остане. "Никад више", одвраћа строго. "А ако још једном банете овако непозвани, позваћу милицију и тужићу вас Јурковићки." Закључава се и одлази у собу сама. Потеже вина из боце и леже. Сусрет је био пребрз, није је ни изблиза задовољио, а сву ју је уздрмао и извлажио. Зариче се да сличну слабост неће више себи дозволити. Заставнику, који је на ходницима поште сачекује с понизним, преклињућим поздравом, не отпоздравља, осталим гониоцима излаже зловољно лице. Али њено прво попуштање шири своје таласе по мочвари те скупне жудње, једне вечери на вратима јој закуца експедитор, кршан, вратат, зрео мушкарац, и она, не размишљајући, чини с њим исто што и са заставником. Затим на ред долази Воја са својим бојажљивим, дирљиво неспретним, једноруким стиском, па лепи, танковијасти писмоноша са којим је случајно села да руча за истим столом, коначно и њен шеф, с којим је једва кад и реч проговорлла, спретни, лукави предратни финанс. Што је са њима не везује ближе познанство, не смета јој; само нека долазе увече, у часу кад је пићем и чамом припремљена за непромишљеност, и нека ћуте, нека не траже изјашњења, ни светла, да им се покаже нага. После њих јавља се кајање, гађење, али она се на то већ навикла, чини јој се да су нераздружив део љубавног спајања. Поново их чека. Понекад узалудно и бесплодно: нико јој не дође. Тада се радује, осећа се као да је избегла нешто ружно, слично неким данима без посете у логорској кући радости које је проводила замишљајући усредсређено да је на слободи, у неком граду где за њу нико не зна. Онда опет неко наврати, а она се и с тим мири. Облећу је сад и непознати људи, који су је запазили, сазнали да живи сама и да је подашна; сачекују је на улици близу куће, јављају јој се дубоким наклоном и добацују јој ласкаве речи, а кад она покаже да их већ препознаје или им се чак овлаш одјави, обично у сумрак закуцају на њена врата и моле да их она пусти јер им се неодољиво допада и желе да с њом разговарају. Понеко од ових страних људи донесе јој боцу вина, цигарете, или у замотуљку тканину, за коју се у трговини поред новца морају дати и тачкице. Она то прима. Прима и новац који јој ставе на сто, у мраку, пошто им се подала, замахнувши ипак претходно њиме пред њеним очима, да би знала чији је. Али и те посете остављају је хладном, разочараном, те још више пије, а на посао, због мамурлука и због осећања бесмисла који он изазива, закашњава, или, у неке главобољне, кишне дане јесени, која поново надолази, изостане. Јурковичка је поново позива на разговор, сад већ отворено груба, љута, чини се да је понешто и начула о Верином владању, јер помиње да би изостанци неком ко је као човек исправан и могли бити опроштени, док према њој више не мисли имати обзира. Њена претња обистињује се једног децембарског преподнева, трећег по реду које Вера пролешкари код куће: курир поште доноси јој, насмејано и радознало се огледајући по неуредној кухињи, танку пресавијену хартију на којој су откуцани бројеви законских параграфа и, издвојено, изнад упозорења на право жалбе у року од осам дана, крупним растављеним словима - отказ. Вера допис само прелети очима. Понуди курира ракијом шљивовицом (и сама је прешла на ракију, прија јој боље него вино), попуши с њим цигарету. Њему недостају прсти на десној шаци, изгубио их је, вели, у партизанима, од мине. Причају, али он је опширан и њој постаје досадно, а и хладно је седети у негрејаној кухињи, па устаје и поздравља се с њим. Улази у собу. Без посла је, и чуди се колико јој то сазнање прија. Помисао на канцеларију, с лицима испитивачки нагнутим према њој, с мушким погледима ушиљеним ка њеном телу с нескривеном жељом да га разодену и по њему претурају, одвратна јој је. Онда радије ови отворени чулни сусрети о којима ником не полаже рачуна. Неће више ни у мензу ићи, одлучује, иако још има неискоришћених бонова, храниће се како буде и где буде стигла. Живи дакле од поклона. Као да се то зна, нико јој више без њих не долази. Некад су то смешно маловредне ствари, пар чарапа или пола туцета марамица, увијени у новине, или ситан новац спремљен у ваљак и сложен тако на сто, али у накнаду, човек који свраћа једном недељно у предвечерје даје јој увек две новчанице од по сто динара, готово довољно за њене потребе. Она не зна ко је тај човек, представио јој се као поседник из околине, али његова углађеност и пробрана, мада стара одела и кошуље говоре јој да је слагао. Постарији је, просед, проћелав, с наочарима на дугом, танком носу, тужан, ћутљив, према њој понизан и у исти мах на њен додир грозничаво облапоран. Подсећа је неодољиво на неког из прошлости, само не може да се досети на кога; понајпре, можда, на витеза Армањија, само остарелог, и због тога му се осећа привржена. Или јој годи његова дарежљивост? - не може у себи да одреди. Очекује га радије него друге, нада му се с готово сигурним предосећањем, и срце јој радосније залупа кад препозна његово опрезно куцање и на вратима угледа оштри обрис увек улево накривљеног шешира са широким ободом. После неколико састанака он јој, поред новца, док одлази, оставља на столу и по цедуљицу, ножем одсечену с већег комада хартије, унапред машином исписану. Она садржи по једну реченицу, љубавну изјаву. "Ја те волим", "Драга си ми", "Лепо је знати да ћеш бити моја", а касније и смелије, с подсећањем на појединости њеног тела: "твоје дражесно дупенце, твоје мало миришљаво уво, твоје пазухо с влажним маљицама". Једне вечери после састанка, он, пошто се обукао, остаје преко обичаја дуго у мраку собе да се одмори, дах му се споро смирује, седа на столицу, тражи воде и коначно моли да се упали светиљка. Вера оклева - противи се у њој начело - затим га послуша. Њен гост седи скљокан према шеширу који се скотрљао на под и изврнуо; спустио је очи, трепће њима, и наједном из њих потеку сузе. "Ја тебе нисам достојан", каже он шушљетајући, док прсте завлачи под наочаре да обрише очи. "Ја сам пријатељ твог оца, ја сам изгубио кћер велику као ти. Зар ме не познајеш?" И окреће јој лице, очију склопљених испод наочара. Вера га загледа и замисли се, иза његових црта засветле у њој обриси крепкији и јаснији, рашире се меснати образи слободни од окова наочара, зажуте се јаки зуби, залепрша смеђа густа коса на ветру зелене брдске чистине - одмота се у тренутку свитак старења. "То сте ви, чика Јакобе?" Он климне главом и зарида пригушено, стискајући уста, као да ће повратити. "Ви сте све време знали да сам то ја?" Он заклима главом ужурбано, дигне на њу замућене светле очи иза наочара, које затим скине и, извадивши дрхтавом руком марамицу, дуго брише. "Твоја мати ми је писала", вели тромо, стављајући наочаре на нос. "Тражила је да сазнам све о теби и да јој пишем. Пратио сам те. Било ми је као да из даљине пратим своју кћер, нашу Ерику, ти је се сећаш, зар не, толико пута сте се заједно играли она, ти и Герхард. Али нешто се у мени пореметило, покварило се нешто. Помислио сам како си ти жива, а она мртва. Помислио сам како сам ја жив, а твој отац није, а мати те је напустила, изневерила. То ми је изгледало као неправда. Зашто да ја немам своју кћер, а други, којих нема, да је имају? Била је то безумна помисао, и ја сам је одмах одбацио." Ту он заћути, уста му задршћу, опет спусти поглед. "Али моје грешно тело", викне наједном, лупивши се песницом у улегнута прса, "оно ми није дало мира." Зањише главом. "Из старачке пакости почео сам да те гледам и са жељом. Видео сам куд срљаш, како се расипнички подајеш сваком. И кад сам први пут дошао, ја сам дошао да те опоменем, да покушам да те одвратим са тог пута. Али ти си замирисала чим сам ти се приближио, тај твој мирис младости ме је опчинио, у овом мраку, ти си ме примила, обујмила, наједном сам после много година осетио да сам још мушкарац, да сам још жив, да неком могу послужити, и учинио сам грех. Опрости ми." Одмахне главом, као у неверици, склопи очи, и ридање, суво, без суза, опет га потресе. Вери га дође жао. Она подиже са пода шешир, види да је то чист, али много пута препеглан шешир са марком утиснутом у свилену поставу, и пружи му га. "Идите, чика Јакобе." Он као да је не чује, но после неколико тренутака ипак се, сам, дигне са столице, набије шешир над лево ухо, савије шал око врата. "Донећу ти писмо твоје матере", промумла, не гледајући у Веру. "Она живи у Франкфурту, моли те преко мене да јој опростиш, спремна је да те прими к себи, њој је добро, удала се поново и држи гостиону." У Вери се на час пропне удивљеност, као грцај, али исто тако брзо потоне, на њено место пљесне слика малочашњег спајања са овим гласоношом њене матере, спајања у ком је чак досегла задовољство, и стомак јој се гадљиво стегне. "Идите, идите сместа", наређује, и откључава врата. Готово га гурне њима у леђа, низ степенице, да би се што пре поново закључала и заборавила га. Али чим је изашао, гађење нестаје. Сада га опет види млађег, као на старој фотографији, а око њега су нанизана друга подмлађена лица: њеног она, матере, Герхарда, Ерике. Герхард и Ерика канда су чак помало водили љубав, детињску, завлачећи се у доље и шумарке крај пута којим је друштво фијакерима путовало прибрежјем око Новог Сада. Она поново куса утисак лагане вожње, с клопарањем точкова и лупом коњских копита, с поскакивањем леђа старог фијакеристе у дебелом тамном капуту и црном шеширу високо на боку, с мирисом коњског зноја и балеге који се складно слива у мирис растиња и ветра са Дунава видљивог као бела трака у даљини. Није јој, међутим, било пријатно на тим путовањима. Седела је наспрам матере и оца, осећајући као увек напон који између њих струји: њихову удаљеност, која им је кочила осмех и обуздавала речи. Једва је чекала да стану, па да их напусти. Старији би испред точкова двају фијакера, из којих су кочијаши испрегли коње и одвели их на ивицу шумарка да пасу, раширили ћебе и сели да се картају, Герд и Ерика би се изгубили у жбуњу, а она се отискивала до крајње границе дозвољеног удаљавања и предавала се својој издвојености међу биљем. Али, биље је није одушевљавало, није успевала да се у њега унесе, сувише је осећала близину групе којој невољно припада и којој ће се морати вратити, па је заправо опет чекала да време прође, до ручка, до ужине, па до повратка. Бернистер је к њима, сећа се, некад сам а некад са женом, и у кућу долазио, с оцем је водио озбиљне разговоре у његовој соби, климајући одмерено главом на очева излагања или га у понечем исправљајући, јер је био трговачки посредник, заступник великих иностраних фирми, обавештен о кретањима робе и цена у свету, док је његова дебељушкаста жена с Верином матером гануто причала о ручним радовима и справљању јела. После би сви поседали у трпезарији за чисто постављени сто, пили би белу кафу и јели куглоф, а Вера је и ту седела одсутно и нестрпљиво, осећајући на плећима сав терет лажности тог заједништва. И била је у праву, јер су се Бернистерови, чим је наступила напетост између Немачке и Југославије повукли од Кронерових; Ерику је још једном видела у белим доколеницама и сукњи и блузи Хитлерове младежи, а остале никада више. Али сада, после Бернистеровог подсећања, наједном зажели да се врати она некадашња пуноћа, ма и напрегнута и лажна, оно обиље, она светлост чистих и ситих поподнева. На мајку више не мисли с одбојношћу коју је осетила после домаркиног извештаја. Крај ње би се одморила, чини јој се, разбистрила би овај мутљаг у себи који ју је, ево, довео до срама, скоро скрнављења. Сећа се њеног лаког, брзог корака, одрешитости са којом јој је приносила храну, лек у болести, испеглану хаљину. Мора поћи к њој, која је тражи и прима, одлучује у себи, и наједном јој је лако. Наредних дана чека Бернистера, да се с њим договори, скаче на сваки шушањ, и ако кроз стакло на улазним вратима угледа сенку друкчију од старчевог обриса с накривљеним шеширом, не отвара, а једном, кад њен бречкасти бивши шеф упорно остане на прагу, отвори само да би га отерала, крештећи грдње. Бернистер се међутим не појављује, он је, досећа се Вера, последњег пута отишао посрамљен, па се можда никад неће вратити. Нема стрпљења да сачека хоће ли у њему преовладати пожуда, већ се облачи и иде у град. Осврће се где би наишла на његов траг. Улази у неколико трговина, пита калфе и пословође, но они је гледају без и труни разумевања, све су то махом млади људи, а трговачких посредника - како јој то један пословођа саопштава - више уопште нема. Очајна је, врти се у кругу, застајкује неодлучна. Најзад у новоотвореном "Народном магацину", камо је насумце ушетала, види, иза редова тезги, у дну, преграду од стакла и у њој, нагнутог над столом, пуног човека са проседом заглађеном косом у тамноплавом оделу. Поде и закуца код њега. Он диже са хартија жућкасто, подбуло лице, пажљиво је саслуша, па, размисливши, каже да не зна где се налази Јакоб Бернистер, али то му име слеће са уста лако и присно. Он полази да испрати Веру, но она не креће, остаје молећиво да стоји испред његовог стола, те је он упита шта ће јој некадашњи трговачки посредник. Кад чује да је то пријатељ њеног оца, а да јој је отац покојни Роберт Кронер, ког је, вели, лично познавао и поштовао, постаје веома предусретљив, понуди Вери да седне, ужурба се, хвата телефон на столу, окреће бројеве, говори с неким људима, час српски час мађарски и, као резултат, пружа Вери на комадићу хартије исписану адресу. Ова је води кроз Главну улицу, крај поште и Железничком улицом у једно сокаче, у кућу на два спрата, мрачна, промајна степеништа. На првом спрату Вера налази врата са траженим именом, она зазвони и кад се врата отворе, угледа Бернистера у излизаном кратком кућном капуту. Он запањено устукне и готово се спрема да затвори пред њом врата; Вера је међутим одлучна, коракне напред и каже му о својој намери. У полумрак предсобља урања омања седа жена, скврчена некадашња Бернистеровица. Бернистер се прибере и представи Веру - "та ти је се сећаш, Робертова и Резина кћи, Ерикина другарица" - па је зове у собу. Овде се од посредничке канцеларије задржао писаћи сто с високом машином прекривеном црним металним оклопом, али се даље нижу низак широк кауч, фотеље, ормани, у претрпаном реду. "Направи нам кафу, хоћеш ли", обраћа се Бернистер несигурно жени, а чим ова изађе, нагне се к Вери и преклињући прошапуће: "Немојте јој нипошто рећи да сам вас посећивао. Ни за писмо ваше матере, она ништа не зна." Али отвара фиоку писаћег стола, вади оловку, парченце хартије од оне исте коју јој је некад остављао, и журно, напамет, исписује штампаним словима: "Тхересиа Арбеитсам, Франкфурт а/М, Форелленстрассе 17." Склања оловку на место. "Оставите цедуљу. Разговараћемо као да сте адресу сами прибавили." И стварно разговарају, најпре у четири ока, а затим пред женом која уноси две кафе (без треће за себе) и стаје крај врата слушајући, али не говорећи ништа. Бивши посредник објашњава Вери да мора извадити пасош, обавештава је где, обећава помоћ при попуњавању формулара уколико јој она буде потребна и - погледавши у жену бојажљиво - новаца ако буде имала трошкова које не може да подмири. Кафа је млака па је брзо попију, и Вера устаје. Сада је Бернистер зауставља, позивајући жену да га подржи: та сви су они, вели, подједнако страдалници, и Вера је сигурно прошла кроз најгоре, да, сада се то све обелодањује и сазнаје, тада нико ништа није слутио, живели су у миру једни поред других, а и они, као Немци, имали су своју калварију, једва су преживели, док је сирота Ерика страдала, онако млада. У свакој породици, ето, има бола, жртава, закључује он снебивљиво, но како његова жена не проговара, већ само брише очи, не задржава више Веру. Она иде у милицију, купује формуларе, попуњава их и, таксиране, предаје на шалтеру. Млад чиновник рекне јој да ће бити обавештена о исходу. Када? То он не зна. Одлази незадовољна тим неодређеним одговором, јер јој се сад наједном жури, чини јој се да је дуге месеце од повратка из логора провела улудо, у покушају да се прилагоди животу који јој је од почетка био туђ. Ускоро затим стиже јој и писмо од матере, које подстиче њену нестрпљивост. Оно је написано зачудо не немачки него српски (Вера о том опредељењу дуго и често размишља, па долази до закључка да га је подстакао обзир према могућној цензури, или неукост жене која земљу поистовећује са језиком, али никад неће упитати мајку о правом узроку) и тешко се чита због незграпног рукописа и већ осетних празнина у памћењу израза. "Драга моја Вера", гласи писмо, "ја сам већ два пута писала господину Бернистеру, и он је сад мени писао да си ти добро и да живиш у нашој кући. Мени је тешко што нисам тебе дочекала, али судбина је решила друкчије. Када су вас одвели, остао ми је само Херман, а он је морао да побегне из Новог Сада иако ништа рђаво није урадио, био је добар према свима без обзира на веру и није никога дирао. Херман је сада мој венчани муж, он је стар 46 г. као и ја. Много смо се заједно патили, били смо и у логору код Карлсруеа, а сада живимо у Франкфурту на Мајни и држимо малу ресторацију, од тога живимо. Мој Херман каже да воли да ти дођеш. Бићеш њему кћерка као да си права, јер он нема деце а мене поштива, јер смо заједно направили наш мали локал. Ја те чекам, писала сам и господину Бернистеру да ти каже да дођеш и да те чекам. Ако ти треба новаца за пут, ја ти не могу послати јер су ми на пошти тако казали, али господин Бернистер ће ти дати, он има у Хановеру брата и ми ћемо њему дати. Дакле што пре дођи. Поздравља те и љуби твоја мама Тереза Арбајтзам". Вера писмо ставља, без коверта, на кухињски креденац, заглавивши му угао у оквир витрине, а на други крај забада коверат са шареном марком. Сада су јој те две хартије стално пред очима, као заставе. Повремено им приђе, загледа се у мајчина укошена слова, прочита по једну реч, не више, јер све остало памти, или прстом пређе по марки која приказује Јохана Волфганга Гетеа са широком краватом испод старачки опуштеног подбратка. Има своју тајну и свој циљ. Када јој дође неко од повремених љубавника, она, дајући му се у мраку, ту у кухињи, скреће унутрашњи поглед креденцу, види оне две заставице и не осећа се савладаном, већ као да она, том својом тајном и надом, савладава. Презире све те мужјаке који јој се намећу да би нагло и јаросно сасули у њу своје семе, свој немир, који не може да је оплоди, у ту њену празнину коју они не слуте, но коју она осећа. Међутим, они јој остављају новаца, што је за њу сада важно, јер мора да преживи до намераваног пута -, то јој служи као унутрашње оправдање да их не одбије. Очекује да ће јој доћи и Бернистер, у почетку замишља речи којима ће га одбацити, доцније се мири да ће му се као и пре дати. Али њега више нема. Нема ни одговора из милиције, и она сад ова два неиспуњења њеног очекивања нехотице повезује. Нестрпљива, иде у милицију, пред шалтер на ком је предала молбу, чека у дугом реду, пита и добија, од сасвим другог чиновника, исти неодређен одговор. Онда иде Бернистеру. Овог пута отвара јој спарушена посредникова жена, она се ћутке повуче пред Вером у полутаму предсобља, уводи је у уредну али неналожену собу, нуди је да седне, излази да скува кафу. Сама је не пије, брани јој то лекар, има висок притисак. Бернистер није у граду, он је лане купио виноград у Фрушкој гори, и како свој стари посао не обавља, а у стану су им две собе одузете за једног вишег официра, борави по целу недељу у кућици коју је сазидао, а само суботом и недељом сврати кући да се опере и пресвуче. Вери се тако посредно објашњава редовитост његових некадашњих посета. Је ли и последњих недеља Бернистер свраћао кући? пита. Јесте, вели његова жена, али није излазио у град, уморан је, изгледа да нагло стари. То је речено са извесном жаоком, или намером, коју Вера не стигне да одгонетне; одмах затим жена јој постави питања о околностима у којима живи, да ли јој ко кува, набавља, па одговоре пропраћа туробним климањем главом, замагљеним, скоро плачним погледом. И Ерика би, надовезује с уздахом, била сада већ самостална млада жена, да је жива. Прича њену погибију: путовала је возом веренику, немачком авијатичару са службом у Будимпешти, у лето 1943, међутим, амерички авиони су напали воз и једна бомба разнела је вагон у коме је Ерика седела, само су јој ципелице биле пронађене и по њима је идентификована. Па излази и када се врати предаје Вери у руке пар црвених ципела са широком штиклом од плуте, скоро неношених. Вера их вага у руци, лаке су, као њене последње предратне ципеле, које јој је мати поручила код ципелара у њима суседној улици. Бернистеровица јој се чини као предсказање присности и топлине на које може рачунати код своје матере; истовремено, она је, мада стара, подсећа на њене друге из куће радости, можда зато што је са њом нехотице делила истог мушкарца, или што Бернистеровица носи на себи црте предодређене жртве. Следећи пут долази у суботњи дан и затиче Бернистера, који, у кошуљи подвијених рукава, прашњав до лаката и по образима, негде напољу прави реда међу својим алатима и хемикалијама. Он брише крпом руке, распитује са о Верином пасошу, и размисливши, полази да на машини напише молбу ради бржег решавања њеног предмета. Вера потпише молбу и ставља је у ташну да је пошаље поштом. Бернистеровица уноси две млаке кафе и застаје крај врата, она пажљиво прати рад и договарање који се пред њом одигравају, а кад Вера крене, сама је испраћа и позива је да јој поново дође. Вера то и чини, у радне дане када је жена сама. Годи јој да с њом седи, у полутами собе са старим грађанским намештајем који, што са улице светлост постаје блеђа, долази све сличнији некадашњем њиховом. То је тај обујам познатог који јој недостаје, обујам невесео, без подстицаја и излаза, али умирујући својом безначајношћу, својом празнином. Код куће јој је све мучније, напето. Оне две заставице, бело писмо и бели коверат, заденути у пукотине између стакла и његовог рама у креденцу, не обећавају, као доскора, него прете. Оглашавају, вичу, како време стоји. Оно сад притискује Веру као непрозиран покров, као плесан, све јој се под њим замагљује, магла је око њеног стана, иза шалтера у милицији где лежи ујена молба, магла скрива људе којима се обраћа да је пусте да оде, магла иза које они не одговарају. С времена на време неко из ње изрони: Мицика, да би је засула прекорима што се не јавља и што не сређује свој живот, неки мушкарац, доносећи своју преку, задихану жељу и неколико новчаница. Подједнако се трза и пред једном и пред другом врстом посета, узнемирује је њихов исход, јер сваки, сем једног, очекиваног, мора бити неповољан. Стаје је муке да пред Мициком изиграва равнодушност и прибраност, мора себе да суспреже да би се стрпела док се уседелица избрбља и посвршава послове за које се у неуредним собама осећа позваном, док послужи чај, колачиће, и кад оде, Вера одахне као да је избегла насртај на свој живот. И мушкарци је плаше. Привиђа јој се да ће је неки у мраку задавити или, сред загрљаја, убости ножем, из потаје извученим, у стомак или стидницу. Чуди се сама себи како се то усуђује да људе о којима ништа подробније не зна и о чијим доласцима нико сем ње не зна, пушта к себи, у закључани стан, до свог тела, да га жилавим рукама опипавају тражећи на њему најосетљивије, најрањивије место. Зариче се да више никад никог неће пустити, да ће следећем, кад закуца с претворном, срачунатом бојажљивошћу, рећи нека се губи, као оно први пут заставнику, а ако не послуша, да ће јуруути прозору и позвати са улице помоћ. Али кад се посета стварно најави оним мачјим гребањем о врата, она увек претрне, облије је зној, грло јој се стегне, и по навици служења њено се тело, не слушајући страх и предострожност, стане примицати, шуњати ка позивном звуку, руке јој се испружају, прсти окрећу кључ, отварају врата, а кад на њу падне туђа врела шака, сва она олабави и раствори се, да прими у себе насртај. Тај сукоб у њој превазилази њене снаге; пошто се одиграо, остаје као покошена. Поново се у њој купи страх, немоћ је тресе, под грлом јој се стеже врисак; једног тренутка, и за себе изненадно, кад се већ сатима котрљала по кревету, поподне пред долазак намерника, скочи на ноге, обуче се и јури Бернистеровици. Ништа не смишља, звони, баца се изненађеној жени пред ноге и ридајући избацује, напола неразумљиво, своју тескобу. Жена, пошто се прибрала, увуче је, скврчену на коленима, у собу, посади поред себе на кауч, глади је бојажљиво по коси, муца јој речи утехе, па као да је туђе трпљење развалило у њој преграду, бризне и сама у плач и почне да куди мужа, што се никад није старао о породици, увек је само срљао за својим себичним нагонима, за недоличним уживањима, те је и Ерику он гурнуо у пропаст, дозволивши јој да се усред рата везује за мушкарца, она сама била је од почетка против те лакоумности, слутила је да ће она довести до јада, до губитка, у тако опасним данима, на удаљености хиљада километара и фронтова, тражила је да он иступи као отац, да је смири претњом, да прекине, али узалуд. И сада он бежи од своје одговорности, од сваке одлуке, уместо да се запослио као толики бивши трговци купио је тај виноград, само да не би морао бити ту, с њом, делити тугу и усамљеност, тескобу располућеног стана, крије се од њених очију, од њених прекора, завлачи се у земљу као кртица, можда лови неке девојчуре по засеоцима или их из града онамо одвлачи. "Али ја ћу ти помоћи, дете моје", устврди с поуздањем, па вади из џепа кућне хаљине марамицу, брише Вери и себи сузе и излаже свој план: сустанар официр је озбиљан човек, сам на свету, болешљив, она види да није лош, а сигурно је и утицајан, она се у те њихове звезде не разуме, али му чак и новине доноси војник кући. Никад га ништа није молила иако већ трећу годину станују заједно, она без речи свакодневно ориба купатило које користе заједнички, дешава се да, из сажаљења, гурне у свој веш и који комад његовог, баченог у ћошак, да се он не би мучио, позваће га навече, кад стигне с дужности, на кафу, па нека дође и Вера и нека му изложи своје тешкоће. То је сада споразум, обе се смирују, Вера одлази да не би ничим пољуљала одлуку, у којој назире за себе спас. Хода по граду, седи у посластичарници пушећи цигарету за цигаретом, увече се враћа Бернистеровици. Ова на њено звоњење одмах отвара, прибрана је, обучена у чисто, очешљана, позива је у собу стављајући прст на уста. Излази, и кроз купатилска врата уводи високог, кошчатог, седог човека у официрским панталонама и у изношеној официрској блузи без ознака, који погледа Веру овлаш и пружи јој велику тврду шаку. Седају, Бернистеровица уноси две, очито унапред припремљене, кафе, и удаљује се. Вера, и без питања, изговара своју причу: о логору, о мајци која је зове, о молби за пасош на коју не добија одговора. Речи јој теку глатко, човек који је слуша не смета јој, његово изборано лице с угашеним очима делује као кора мртвог дрвета, њега као да и нема иако му, кад застане у говору, чује храпави дах. Пошто је све рекла, заћути и ломећи руке чека одговор. Али човек гледа у њу замишљено и уморно, ништа јој не каже. На то она, нагло се одлучивши, смакне хаљину са левог рамена, затегне траке прслучета и кошуље и наднесе се над сто да би он видео натпис утетовиран на њеним грудима. Гледа га, сусреће његове непомичне бледе очи, прекрива груди хаљином. Човек се без речи маши шољице с кафом, испије је полако у малим гутљајима. Затим устаје на разделе, усправља се у целој незграпној висини, даје јој руку и промрмљавши поздрав и нешто као извињење што се жури, напушта собу. Одмах улази Бернистеровица и, не кријући да је све време прислушкивала, не поставља питања. Износи шољице. Вера устаје, једва се држи на ногама од слабости, сва је испражњена, истругана, као да је из себе, тврдином речи, и оним покретом откривања, истиснула и расула целу своју унутрашњост. Иде кући. Мисли јој, као клатно, час запарају у наду, час у понижење. Али петог дана овог њихања један послужитељ са капом од сивог сукна доноси јој писмено затворено жичаним копчама, са ког, кад га раскује и размота, чита одлуку којом јој се дозвољава путовање у Западну Немачку. Баца се одмах у узбуђење припрема. Иде по пасош, фотографише се, попуњава формуларе за визу па их шаље преко путничке агенције у Београд. Купује себи ципеле, хаљину и, пошто у продавницама нема тренутно кофера, позајмљује један од Мицике, која Веру, пренеражена новином, благосиља. Једног касног поподнева - октобар је, киша - седа у воз и ношена њиме уклацкава се у непрозирни ноћни ваздух туђине. Није путовала откако се у марвеном вагону довезла из логора, сада пак седи у чистом купеу с меким седиштем, сама, сем ње тим возом прелази границу само један добро обучен старији човек који повремено излази на ходник да пуши. Цариници салутирају, кроз прозоре навиру с димом одломци немачких командних узвика ("Лос, лос!", "Халт!"), од њихових давно неслушаних одсечних нагласака подилазе је жмарци страха, али они што их изговарају зажеле јој, ушавши у купе, добро јутро и смешкају се док загледају пасош: закон, право, сада су на њеној страни. Долази јој то као надокнада, као победа извојевана патњом, и она се у њу уљуљкује, кроз клопарање точкова, слично непрекидном, заносном маршу. Дан је затиче у галопу кроз сочне, зелене пределе с расутим, уредним кућама, пролази поред градова с високим сјајним забатима које памти из логорских транспорта као сновиђење, с неверицом чита знане натписе на станицама, загледа лица путника - једне уредне старице, двају млађих пословних људи с торбама -, очекујући, а да тог није свесна, да ће наићи на познато, из оних униформи, испод оних гвоздених шлемова. Чуди се миру тих лица, одсуству неповерења или кривице у њиховом изразу, тим пре што је сама сад неспокојна, презава, не једе јој се, одуговлачи да изађе на заход, држи кофере закључане и стално пред очима, све до Франкфурта. На силаску из воза, готово одмах крај вагона, налеће на матер, једва нешто остарелу, очуване бакарно риђе косе, али за пола главе нижу него што ју је памтила (или је сама порасла?), са забринуто збуњеним изразом на облом, још глатком лицу. Пољубе се са мање жара него што је очекивала, и мати је гурне ка једном човеку с носем као пачји кљун и ситним наблизу посађеним очима у ком јој је немогуће познати некадашњег фелдполицајца, виђеног ретко и издалека с устезањем гнушања. Он јој сад опрезно дотакне шаку рекавши рскаво: "Херман", и одмах се сагиње да понесе кофер. Тако излазе са станице: њих две држећи се овлаш испод руке, а муж њене матере на корак иза њих носећи кофер. Пред станицом су рушевине, у њима лупају огромни чекићи које покрећу, у ископаној земљи, машине сличне тракторима. Али ивицом тих рупа, по дашчаном крпежу, вијугају шине, крај једне табле окупља се гомила света, наилази трамвај и сви се тихо укрцавају. Дуго се возе широким улицама међу развалинама кућа и од њих већ очишћеним празним просторима, око којих клопоћу машине и врзмају се људи у радничким комбинезонима. Искрцавају се на једном углу, иза ког се пружа дуга широка улица с једноспратним кућама; скрећу у њу. Пролазе крај малих трговина намештајем, трикотажом, поврћем, и застају пред гостионицом на чијим се штитницима с обеју страна врата готским зеленим словима оглашава пиво. Унутра је неколико столова, људи за њима, прекинувши разговор, подижу главе, и мати им представља Веру. Затим је упознаје са прсатом девојком која иза шанка точи пиће. Пењу се уза завојите степенице од жутог сјајног дрвета, улазе у чист собичак са креветом и орманом. "То је твоја соба", каже, климнувши задовољно главом, Рези Арбајтзам. "Купатило је у дну ходника, опери се па лези и испавај се. Ја морам доле, да радим." Тако ће то бити сваки дан. Вера има своју собу, пет са пет корака, коју одоздо запљускује гласан, пивом потквашен немачки говор. (Туђински пијан говор какав је некад, у својој првој новосадској хотелској соби, слушала Госпођица; али Вера о томе ништа не зна.) Доле у кухињи иза шанка, опасана чистом белом кецељом, њена мати пече кобасице, девојка Лизи износи у криглама пиво, а Херман Арбајтзам довлачи га бурадима на трициклу, или иде на пијацу, у месницу, или седи са гостима и ћутке, смешећи се удворички, слуша њихов разговор. Када се поруџбине намноже, мати се испне до другог степеника и отегнуто викне: "Верааа!", па јој тутне у руке нож и постави је пред орибани сто да сече купус и љушти кромпир, а онда је шаље да порције изнесе гостима. "Ово Јохану на три, ово Ленцу на један", пошто столови, мада их је свега шест, носе бројеве. Вера извршава њене наредбе послушно, али нерадо, јер су гости сами старији њој незанимљиви људи, уз то навикнути да се у гостионици "Беим воллен Тисцх" осећају као домаћи, па радо ступају у разговор, запиткују. Мати је Веру већ сутрадан по доласку упозорила: "Немој им ништа говорити о оцу и Герду, они то не би разумели. За њих си просто моја ћерка која досад није добила пасош да ми се придружи, све остало прећути." У ствари, сви су они избеглице, као и гостионичарски пар: из Баната, из Славоније, из Чешке и мађарског Прекодунавља. Један плавоок мали продавац поврћа говори с Вером стално српски, хвали се да је школу завршио код фрањеваца у Босни, виче јој ржући "земљакињо" и очито очекује да се она одушеви кад год га види. "Како вам је ишло под комунистима?" пита је, набирући усне, један висок, прав, рано оседео железничар без десне шаке, избеглица из Шлезије, и сви ућуте усред разговора и укоче се с криглама у руци да би чули њен одговор. "Па тако, ни добро ни лоше", каже Вера и с јеткошћу бележи разочарано опуштање њихових лица. Увече је мати због овог неодређеног одговора, који мора да јој је Херман кад су се нашли насамо препричао, позива на одговорност. "Ти ништа не схваташ!" просикће она, зацрвеневши се нагло, што јој се сад често дешава. "Ово су огорчени људи, њима је тамо пропало све, кућа, земља, а неком и породица; за њих је, ко не грди комунисте, гад, држи се тога!" Из тог припростог упозорења једне крчмарице, међутим, Вери проговарају забране њеног девојаштва, окупације, све у њој се опире траженом бусању, па и сваком бусању уопште; наједном се сећа оца, његовог увек сумњичавог, полунасмешеног слегања раменима пред испољавањима нетрпељивости било које врсте, најчешће Гердовим, у последњим месецима што их је овај провео под домачим кровом, и то држање јој се сад, после свих клања, чини једино разумно и, заправо, једино подношљиво. Запрепашћено бележи колико се материно понашање срозало откако је отац мртав; њена простота, коју је она као дете слутила и назирала, сада избија у сваком покрету и речи. Види како је огрубела, скорела се, како немарно разбацује ноге у ходу, како стаје, истурујући трбух и подбочавајући се о кукове, пред госте, да би на сваку њихову грубу шалу разјапила уста са редом златних зуба и закикотала се као поголицано оматорело одојче. Осећа пред њом језу туђења, све чешће се повлачи у своју собу. Тамо је међутим крчма и даље прогони простачким гласовима, као из подземља, из невидљивог пакла. Покушава да одвоји од њих пажњу, леже на кревет и притиска крајеве јастука на уши, али свеједно чује и неодољиво замишља, под утиском пригушеног роктања, шта се доле збива: пијано разметање преживелих полицајаца, есесоваца, лагерфирера, стражара. Искрада се на улицу, иде ка центру. Гледа велике трговине, које су пуне шарене робе, гледа ресторане и кафане иза чијих се излога брзо и углађено врте келнери, гледа како огромни чекићи растурају остатке рушевина и забијају у очишћено тле гвоздене стубове за будуће зграде. Промичу трамваји, камиони, аутобуси, све трешти, свак жури, ради, или се бахато одмара по гостионицама са детињасто бодрим називима какав је и "Беим воллен Тисцх". И ту бодрост Вера препознаје, иста је која је измишљала обмањивачке натписе по логору, називе за блокове, ревире, за куће радости, која је укрућивала корак стражара у строју, која је дресирала вучјаке да непослушним логорашима цепају месо. Има осећање да је цела Немачка једна огромна лудница, где хиљаде и хиљаде, сви до последњег, доследно и у сагласности једни с другима говоре речи, чине радње, остварују замисли које су ван разума, хладна, измишљена конструкција безумља. Али логична, целовита конструкција као неки го, непотребно постављен бетонски зид. Нема се камо од њега побећи. На све стране је празнина, она, Вера, кружи по њој без додира било с чим, а кад опише цео круг, опет се нађе пред голим, хладним, до неба високим бетонским зидом, непотребним, измишљеним, или непробојним на њен унутрашњи крик. Чини јој се да ће и сама полудети ако се нешто не деси, ако јој неко не шапне на ухо да је све то искренуто, извитоперено, - као што бива са здравима кад дуже бораве међу умоболнима. Жури кући, с очајном надом да ће онде затећи неки знак, неку напуклину на том зиду лудости. Али је дочекује сам зид: у испражњеној гостионици, чији је роло девојка Лиза пред одлазак спустила, њена мати, седећи поднимљена, раздражена умором, поред Хермана Арбајтзама који се укочено смеши, чинећи с њим као неки гротескни трибунал, обасипа Веру грдњама због закашњења, питајући се, с очима дигнутим таваници, за кога њих двоје толико раде ако је Вера равнодушна према њиховом зноју. Гостиона се, вели она, брзо се опорављајући, успешно разрађује, и њена је замисао, одскора, да отворе још једну, са истим називом, који је већ стекао угледа у кварту, малу, интимну, са малим бројем домаћих, сочних јела и с домаћинском атмосфером. Већ је одабрала и локал, гвожђарску продавницу која ће се ускоро затворити због конкуренције робних кућа. Сва трговина сада у Немачкој окрупњава, мале продавнице пропадају, то је закон времена, захуктава се Тереза Арбајтзам у излагање, с усопљеним задовољством што учествује у преокрету који уздрмава целу земљу, тим пре што он видљиво поштеђује, једино, угоститељство; јер док се, вели она, у свим осталим областима иде ка великом и многољудном, овде потрошач тражи мало и посебно, где ће се после заморних судара са гомилом по старински опустити. Мислила је - и при том јој плаве, од дебљања смањене, очи лукаво засветле - да би овде Лиза, уз известан додатак на плату, могла преузети и припремање јела, а да би њих две, мати и кћи, под условом да Херман и њих снабдева, прешле на рад у нови локал, чим га опреме. Како Вера гледа на то, пита, али одмах и фркне љутито, јер, вели, види и сама, по том како је опустила нос, да на њу не може рачунати. А за шта онда она Веру, по њеном мишљењу, храни и издржава? Зар само за њено, Верино задовољство? Није ли је срамота, тако младу? Сама, када је била њених година, служила је и зарађивала, подигла се из сиротиње, стекла породицу и иметак. Рат је то све разорио, узео јој сина јединца, њеног Герда, који би, да је жив и да је с њом - ту она не може да задржи две дебеле сузе, али их брише надланицом и наставља говор - сигурно био достојан њене бриге. Несрећна је, ох, ипак је несрећна. Спушта одебљалу главу на руке, рамена јој се затресу, Херман устаје и неспретно јој примиче криглу пива, па је скоро силом усправља и нагони да узме неколико гутљаја. "Немој, Мама!" каже јој, "помисли на своје здравље!" оно што би се ваљда од Вере очекивало. Но Вера и не помишља да теши, да обећава, она и не разуме прави смисао мајчиних речи, већ за све време, као опчињена, гледа у њена уста, како се отварају и затварају, вијугају и грче, непрекидно, искапљавајући речи и сузе, речи и сузе, као нека сулуда справа. Ухвати је страх, осећа да нема ваздуха, крв јој јурне из главе, поведе се, умало се не сруши. Херман то примети и прискочи јој, хоће да је посади на столицу наспрам матере, која је запањено гледа, али Вера панично моли да је пусте у собу. После овог случаја Тереза и Херман, очито по договору, више не говоре с њом о послу. Пуштају је саму, а кад сиђе да обедује, у њихове разговоре мешају се нови, далеки садржаји. Реза почиње да изоколишно испитује Веру о трошковима код куће: колико стаје ручак, колико вечера, колико хаљина и ципеле, па цене прерачунава полугласно у марке. Чуди се како је тамо све сразмерно јевтино, први пут налази времена да Верине ствари подробно прегледа, опипавајући тканине, покушавајући да ноктом задере ђон ципеле, тражећи истовремено да јој кћи потврди како је све то купила у Новом Саду и баш по цени коју је поменула. Занима се како је Вера решила своје становање и са задовољством узима на знање да кирију никакву не плаћа. Не би ли могла да се прошири по целој згради, односно, не би ли могла преостатак продати? Вера се у то не разуме, слеже раменима, а мати на то упућује Херману поглед немоћи и спомиње Јакоба Бернистера као могућни извор сигурнијих обавештења. Бернистер је иначе важан чинилац у њеним прорачунима, јер би Вера могла од њега примати новчану помоћ, која би се накнађивала његовом брату у Хановеру, рецимо петсто динара месечно, што би, прерачунато у марке, још увек било знатно мање од њених трошкова овде. У Немачкој јој се уосталом и не свиђа, зар не, пита она, сад већ без осуде, унапред се слажући са потврдним одговором. Преостаје још да се договоре о времену њеног поласка; најпогоднија ће бити половина маја, јер првог јуна треба већ да се оконча куповина новог локала, а тада ће и она и Херман имати толико посла да би се тешко и о њој бринули. Она постаје великодушна, препушта гостиону за читаво једно преподне на бригу Херману и Лизи и одлази с Вером у куповину. Узима јој у робној кући мантил, кишобран, рубља и, на излазу, у приземљу, у последњем часу, златан прстен са камичком од корала, да би се сетила понекад своје мајке, како објашњава. Пакују се. Уз кофер који је донела, Вера добија и једну меку путну врећу од карираног воштаног платна, у коју стављају новокупљене ствари. "Пази, ја сам ти све мало запрљала по рубовима", напомиње мати, "нипошто немој признати на царини да је ишта ново, иначе ће те оглобити." Излазе на станицу трамвајем утроје, као што су и дошли пре пола године, Вера у пролазу посматра високе куће испуњене у приземљу радњама и градилишта на празним просторима међу њима. На станици Херман уноси њене ствари у воз, смешта их у једном празном купеу, затим излази и они стоје чекајући полазак. "Виђаш ли неког од Герхардових другова?" пита неочекивано Рези Арбајтзам и усне јој се плачљиво накриве. Вера размисли, изговори два, три имена којих се сетила, но више немају времена да разговарају, кондуктер позива да се уђе, њих две се брзо пољубе, а Херман се са Вером рукује уз нагао наклон. Она улази у свој вагон, стаје испред прозора и док воз клизећи креће, маше мајци и Херману, који корачају пероном крај композиције све до тренутка када их њено убрзање присили да заостану, нестајући Вери са очију. Остаје сама. Падне на седиште одахнувши. Већ ту у кренулом возу заспе је магла опуштања, као да се, одглумивши заморну улогу на позорници, каквом јој се чини боравак код мајке, повукла у таму иза кулиса. Промичу збијена градска насеља, фабрике, уредни салаши, све је чисто, распоређено под конац, у њеном осећању безлично. Као да никад и није овуда прошла с лупањем срца, у супротном правцу. У возу је досадно, мало је путника и нико ни са ким не разговара, али та досада у њој не изазива нестрпљење, већ само тромост. Усни још за дана. Буди је кондуктер, црвен, турат, послован и уљудан, она му даје карту, затим одмах прекрије очи крајем завесе и настави да спава. Воз се повремено зауставља, иза прозора су станице, готово све без путника, или су они бар Вери невидљиви, понеко вирне у купе и наставља ходником тражећи други, празан. На вратима куцају цариници, загледају јој пасош, нешто као да се сашаптавају, питају је шта носи, али је не претражују. Ноћ је хладњикава, мора да се умота у нови мантил, напољу су сада висока брда прекривена шумом чије се дрвеће немирно њише. Воз дуго стоји на једној станици са огромном жутом, засењујући осветљеном зградом, железничари трче, машу заставицама, дувају у звиждаљке. Улазе нови цариници, аустријски, тиши, спорији, љубазно је поздрављају, излазе, враћају се, па се међу њих помешају југословенски, све сами високи горштаци жустрих, несавладаних покрета, називају је другарицом и готово тапшу по рамену. "Како је било у Њемачкој?" пита један показујући дугачке беле зубе, и као да јој честита што иде кући, пожели јој срећан пут. У купе нахрупе људи и жене, са завежљајима, корпама, које дуго и препирући се утискују под седишта и међу ноге, седају, ваде хлеба, сланине и боце с ракијом и водом, нуде и Веру која одбије иако је гладна, једу мљацкајући и пију да сваки гутљај пукне, пале цигарете. Од зноја ситости завоњају им тела, Вери падне на памет да тај воњ, у ком препознаје нешто што ју је увек окружавало, није осећала све време код мајке. Често купање, закључује просто и пред очи јој излази како је мати, у соби изнад гостионе "Беим воллен Тисцх", позива да се опере после пута, а ова слика претопи се у лик Блоцк"лтесте Грете док испруженом руком шаље затворенице под тушеве. Манија бодрости и то? Ваздух у купеу постаје све тежи, издишу га разјапљена уста уснулих после масног јела и окрепе пића и разговора, све су то кошчата, тамна лица, тамне велике шаке, заваљена тела, испружених ногу склизнулих у покрету који није довршен, у скоро обесно немирним ставовима. Одећа на њима је погужвана, не много чиста. Сиромаштво. Тоне видљиво у сиромаштво, спушта се. Промичу пустом равницом, чују се пси, на станицама одјекују дозиви и псовке, брката, росом или знојем осута лица утискују се у купе и дуго остају загледана у спаваће иако је очито да крај њих места више нема. У Старој Пазови излази да чека везу, рано је јутро, ресторација је забрављена, чекаоница закрчена скелама и кофама пуним креча, нема камо да се склони. Дрхтуре сенке, кружећи око брда кофера превезаних канапом, чувају стражу. Укрцава се с њима у један стари, дрндав, умазан воз, освојен смрадом мокраће, који гегајући се, уз хуктање, застајкивање и очајничке пискове, прелази мост на Дунаву. То је њена станица, Нови Сад, познати иако непознати носачи, железничари, отегнути нагласци. Трамвај је носи кући, с врећом и кофером улази у стан, све је расуто и запуштено као што је и било, отвара прозоре на празну, мирну, једва разбуђену улицу и чини јој се да се нагнула над понором таме и блата. Ту наставља живот, не зажаливши за оним који је напустила. Али не може да не жали овај у коме је. Жали све: тихе улице, малаксале пролазнике, траву која безизгледно ђика између оглоданих каменова турске калдрме, жали куће које су за једну сенку потамнеле откако је она одсуствовала и оне које су у међувремену невештим рукама старица окречене. Иде Бернистеровима, по прву месечну помоћ, радни је дан усред недеље, али посредник је код куће као да је њену посету очекивао. Он јој даје новац, његова жена уноси кафу и застаје на вратима, испитују је о Немачкој, о Франкфурту, о матери, о Бернистеровом брату, ког је само једном видела да би му одговорила на слична питања о његовима у Новом Саду. Тужно јој је и то распитивање о сродницима у даљини, то упоређивање овога и онога, радознало, досетљиво, а ипак немоћно, јер се речима кроз тај простор ништа не може досегнути. Жалости је чак и нада тих људи у виђење, у одлазак у посету, јер је сама већ прошла кроз то надање и превазишла га. Иде Мицики и налази на њеним вратима туђу посетницу; кад зазвони, једна постарија жена, садашњи станар, саопшти јој да је Мицика пре два месеца умрла. Пензионисала се, требало је да пређе у старачки дом у Загребу, све је тамо била средила, уплатила прву рату за издржавање, изабрала собу у којој ће боравити; последњи дан се праштала од познаника и комшилука, паковала, распродавала и раздавала непотребне ствари, па је тек увече стигла да тркне до фризера да уреди косу. На повратку је више нико није видео, скинула се и легла, а ујутру када је стигао фијакерист да је по договору одвезе на станицу, и суседи обили врата која она ни после упорног звоњења и лупања није отворила, затекли су је у кревету, уредно покривену, свежих таласа проседе косе стегнутих под прозирну мрежу, мртву. Срчани удар, установио је лекар. Вера излази на гробље, налази свежу хумку чело које је забијена углачана даска са Мицикиним именом и годинама рођења и смрти, она се врти, нема овде сем Мицике никог свог, сви су они отишли необележени, њен отац, бака, брат, и због тога јој је тескобно, мада није ништа мање тескобно видети Мицикин гроб, под којим она извесно лежи са својим смежураним лицем и фризираном косом, полако се растачући. Кога више да жали? Жали свакога, наједном се сећа старица, своје баке и њених друга, које су, заједно с Мициком, само пре неколико година напуштале своје куће, у колони коју су спроводили војници с бајонетима на пушкама, како су плакале осврћући се на овај прашњави град који је наставио да равнодушно траје иза њих. Враћа се кући, и док јој се приближава, док је сагледа са угла евангелистичке цркве, увек једнаку, утонулу темељима у земљу, с ранама од кише и ветра на давно некреченим зидовима и поцрнелом крову, са прозорима стана некадашње њене породице претвореног у звање и радњом њеног оца преиначеном у магацин сочива и пасуља, њој се чини да улази у још једно гробље. Улази под капију; овде се обично с понеким сретала: са оцем, братом, служавком; одавде је бака, смешно кочоперна у црној хаљини с белим кружићима и у црном сламном шеширу, кретала у посете; ту ју је зауставио витез Армањи и стежући шешир на прса свог лепог сивог одела, говорио о својој чежњи за њом. Гласови и сенке! И за њим сад тугује, за човеком којим се једно време заносила мада је од почетка прозрела његову себичну намеру; тугује и за том његовом себичношћу, мушком, насилном, питајући се у шта ли се у међувремену претворила, у шта ли се тај човек претворио, ако је жив и није, као Мицика, под неком хумком, у Мађарској или другде. Тужно јој је сад за свима који су икад с њом проговорили, посезали за њом, из љубави или жеље, чак и за немачким војницима који су на њој, одлазећи на фронт, грчили своју последњу животну вољу. Све саме сенке, и гласови. Има ли ичег чврстог на овој земљи, има ли ичег што стоји неизменљиво, на што можеш помислити а да истовремено не закључиш: и то је прошло? Ничег, чини јој се, ничег таквог нема. Простором се копрцају жеље, намере, људи извикују у њега свој љубавни зов и јауке бола, а све то коначно постаје магла, која се вуче неповезано, као дроњци, покидане нити, али шта и од њих остаје, кад је и она сама која их дозива само једна нит, траља, која ће се такође покидати? Осећа себе магленом као и тај састав од туђих речи и покрета који је испуњава, чисто не верује да и сама још постоји и да није, као и ти покрети и гласови, прамен сопствене мисли. Не улази јој се у кућу, а не иде јој се ни било куд из ње. Не једе јој се, не пије јој се, не треба јој ничије друштво. Неко из њеног ранијег живота сазнао је да се вратила, па данима у предвечерје куца на вратима, она му види сенку на стаклу, није Бернистерова, нека је млада сенка, с увојком немирне косе зачешљаним у страну који подрхтава, не досећа се чија је нити жели да се сети, једноставно чути и чека да она оде. Пуши и мирује. А напољу се смењују годишња доба, једно, друго, седмо, једанаесто. Опет је јесен, рана, још топла, земља бубри, дрвеће у дворишту повија се од тешког, прашњавог лишћа, муве и бумбари зује кад улете кроз прозор и дуго не умеју наћи излаз. Вера се облачи, излази да купи хране. (Излази само увече.) На успутним кућама светле малени прозори, жене иза њих распремају кревете, негде зуји музика с радија, неко дете, невидљиво, виче: "Мамааа! мамааа!" отежући последњи слог у очекивању одговора с очајем што одговор не стиже, и то се понавља, понавља, све тише и тише док она одмиче улицом. Мама можда лежи под татом, или је изашла на двориште да простре рубље, или се још није вратила из поподневне посете, ко зна, а и свеједно је, остаје тај неспоразум, та узалудност дечјег дозивања, којој је нека далека, непозната неминовност одредила узрок и границе. Вери се влаже очи: зна да никад неће бити узрок таквог неспоразума, могућност за тај узрок из ње је ишчупана, у њој сажежена; али јој није тужно само због тога, него и због неспоразума самог. Осећа да не може поднети толики притисак узалудности, осећа да је болесна, болесна јој је мисао, осећање, нека бактерија јој се увукла у вијуге мозга и тамо рије, а да она ништа против ње не може учинити. Кад је сву изрије, она ће се срушити или ће полудети. Тада чује своје име, више пута поновљено, окрене се и види како за њом жури мушкарац средње висине, крупне главе, под лампом му засветле зуби на њој познат начин, јаке меснате руке је обујмљују и она зна однекуд тај загрљај па му се предаје меко и са ридајем ганутости у грлу, и тек кад обујам попусти и она успе да се изблиза загледа у лице мушкарца, види да је то Средоје Лазукић. Спушта главу на његово раме и заплаче гласно, лелечући, ослобођено. [б]Други одласци од куче. [/б] Сеп Ленарт, у рано јутро маја 1941, у окраћалим плавим панталонама и белој кошуљи и платненим ципелама чија излизана гумена потплата пропушта хладноћу земље, свеже подшишан, гологлав, носећи пакетић хране који му је мати спремила и, сузећи без гласа, гурнула у невољни загрљај, пре но што ће га пустити и одгегати се за њим до пред капију, да му маше. Понос и стид. Исправити рамена да сви виде како је одрастао и одлучан, стиснути замотуљак уз бутину да га не примете тако сиротињског и неспретног за ношење. Само да што пре промакне улицама. Не, само да то што дуже потраје, нека га сви осмотре иза завеса које држе притајено навучене, пред лупањем својих плашљивих срца. Девојке још успаване у високим креветима, у белим ланеним кошуљама, с мирисима својих тела загушеним дуњом, док на два метра од њих корача сутрашњи војник, тврд, немилосрдан, спреман да се подвргне патњама битке. Изроди немства, његови суседи, турати, блентави, зинули на мамин пилећи паприкаш и на нов мотоцикл. Зато што су богати; не схватају да је богатство клиско ако се не утврди силом, овде у туђини одакле би их најрадије звиждуцима и каменицама изгнали. Богатство-мекуштво, богатство-грех; само је богатство свеколиког народа оправдано: као средство да се он рашири на цео свет, ради већите власти. Пролазак испред Хајимове куће на раскршћу, где је котрљао бурад, извлачио ћушке, претворно замандаљене, увучених рогова-капака на туцету високих прозора: Ми нисмо ту, ми не постојимо. Разбити тај мук, то цмиздрење, лажну покорност крвопија, развалити капију, прозоре, извући их за клемпаве меснате уши, брадатог старца, његову ћелаву крмељиву жуну и потуљеног сина на прашњаву калдрму, да је лицима бришу, окајавајући што су дигли руку на Немца. Мишице подрхтавају, сад цвили он, његова уздржаност, неосвећеност, не предати се сласти личног обрачуна, обрачунаће се сви са свима, безлично, хладно, на команду кад је коме за кога време. Камион тамо у Дударској брекће - да не закасни? Облије га зној, сата нема, али зна да је кренуо и прерано, уосталом ено један другар, са супротне стране, долази одмереним кораком. Тај бар има торбу, истегнуту, стару додуше, шлосерску очеву, не замотуљак, лишеност чак и обележја занимања. Могао би га замолити да преузме замотуљак и стави га уз свој у торбу, али би то на њ упозорило; лакше је не рећи ништа, а зашто се, уосталом, и не подичити сиромаштвом, у виду те шаке која сама, само скупљен хартијом, држи сав провијант за пут. Нагласак привремености, која се управо сад превазилази. Момци на камиону певуше, двојица се већ горе гуркају - да би се згрејали? Њему више није хладно, ноге су му се у ходу потпариле, топло је од самог кретања, већ и од помисли да ће отићи. Ено шофера, правог војника, у униформи, с руком у џепу, пуши. Хоће ли далеко? Не зна се, то је војна тајна, тако је добро, бар да оду на крај света да никад не види ово себично село, људе без части и кичме. Сада је, ево, стигао, хвата се за хладно гвожђе камиона, само му замотуљак смета, испушта га, хартија се размота и два чварка се скотрљају у ниску траву. Опет зној. Је ли ко приметио? Сви се смеју, али срећом не њему, већ другару који се у рвању оклизнуо и хупнуо о дно камиона. Вине се преко ограде, од овог тренутка, ако га ико буде питао, замотуљак није његов, само да се што пре крене. Одлазак Резе Кронер у јесен 1944. Бекство. Хоће ли-неће ли које се цима тамо-амо кроз ноћи што их проводи уз Хермана, у кревету, често и без загрљаја јер је он преморен, јури по цео дан с писмима, премало је људи преостало, све веће јединице су се повукле. Шапутање. Вести. Хркање и буђење. Ослушкивање далеког бубњања, то су топови, установљује она иако их први пут чује, а он одриче, не, неће Руси доћи, сигурно зна, речено им је, биће заустављени бочним противнападом код Београда и у Мађарској. Ти си луд, Хермане, вели му она, заслепљен си, последњи веран пас, зар не видиш да сви беже, и твој капетан је отпутовао, и овај поручник ће ти се измигољити, једино ћемо нас двоје остати, да нас стрељају, ја нећу да будем стрељана, доста сам препатила, сина сте ми убили, не могу више - све док је он не ућутка: "јеврејска курво!" Онда тајац, ујутру очи пеку, чим он оде она заспи дубоким сном и сања воду. Устаје, излази у куповину, улице су у покрету, војска се пакује, грађани Немци прежу у кола, тако су пре пола године одлазили Јевреји, и њена Вера и Роберт. Види познате и прилази им, пита камо ће, али јој се одговара кроза зубе, за њих је она Кронерова, љуте се као да је крива што губе рат, а ако успита Србина, опет не добије искрен одговор, јер знају за Хермана, па је због њега мрзе, или је се плаше. Најзад га ево, у зноју, капа му затурена на затиљак, очи избуљене у посивелом лицу, дуги нос подрхтава. "Руси су пред градом. Морамо ићи". "А поручник?" "Они су кренули још јутрос. Једва сам се ишчупао, због тебе". То је дирне. Ипак с њим, у живот или у смрт. Да искупи сина, мртвог. "Кад?" "Сад сместа. Камион већ стоји на Футошком путу". "Зар неће по нас?" "Откуд би? По свих педесет?" Она га гледа, окрену јој се пред очима ствари које је набрајала недељама као најважније да се понесу: зимски костим, бунда, јоргани, персијски тепих из Робертове собе, кожна наслоњача, немачке књиге са златним утиснутим словима, скоро нов хладњак. "Јеси луд, ваљда нећемо празних руку?" "Хватај прво што можеш понети!" издере се он. "Иначе ће камион отићи без нас." Она као месечар послуша, граби ташну у којој су јој новац и накит, тргне из ормана бунду, подиже са стола кристалну вазу, и он је већ гура из стана. "Пешке? Овако?" Он се хвата за главу, рањава га њен молећиви израз, јадан изглед. "У ходнику је бицикл." "Гердов бицикл?" И тако седају, она, стискајући уза се ташну и бунду и вазу, на гвоздену спојку, он на седало иза ње у блузи раскопчаној до половине прса, као млади љубавници на путу ка купалишту. Херман гура педале, брекће, зноји се, она се жуља на спојки, кроз град, кроз невидљиву поругу, не осврћући се, само да им ко не притрчи и не збаци их, на друм, на друм. Одлазак Герхардов, годину и по дана раније. Између два агента, с лисицама на рукама, кроз предсобље, крај бицикла који је ту откад је очеву радњу преузео комесар. Кад би скочио на њега опкорачујући седало и, одбацивши агенте на једну и другу страну, одјездио, кроз отворена врата, под капију, па на улицу, јер може управљати и састављеним рукама? Они би га међутим стигли у првом, још спором потезу педалом, срушили би га, или би у њега пуцали, што не би било штета ако би га убили, али би, ранивши га само, ослабили његов отпор при саслушавању. Не, требало је бранити се чим су ушли, скочити до кухињског стола и убости бар једног ножем, заменити живот. Међутим, и то би ваљда било погрешно, истрчавање, јер још не познаје оптужху, увек постоји од сто могућности једна да ће она бити погрешна, од које се може одбранити. Изгуравају га под капију, на улицу, у црн висок аутомобил, чија је врата шофер, забацивши се, отворио чим их је у огледалу угледао. Седа на меко, између њихових дахтаја, између њихових оштрих, подлачких знојева. Њуши себи у груди, не заудара као они. Зато што је млад, или зато што га није страх, као што њих јесте. Ово још може бити последњи минут без страха, помишља, гледајући како промичу улице, вечерње спокојне. Минут може бити исто што и цео живот, ако се доживи усредсређено, ако се гледа пажљиво како промичу куће и пролазници, ако се зна да се учинило што се желело. Шта би му, да није пао и да је дочекао победу, сем овог сазнања припало? Ништа, сем понављања, које је безвредно, а што се тиче додатних искустава, као што су друкчији предели, друкчији људи, неке жене које би пожелео, он зна да нису вредни пажње у поређењу са овим набујалим, сигурним осећањем. И да би то осећање учврстио, Герхард раствара уста и пуним грудима започиње да пева песму која му прва пада на памет, а то је случајно она коју је синоћ у подруму после грљења његова љубавница, ослоњена на његове груди, металним равним алтом запевала: "Мид н Меџиц ба хај ра сз ллтам н", из филма "Хуарез" који је он иначе оценио као сладуњаву апологију монархије. Одлазак Славице, удове Божић, у село Гајдобру, по наговору другога мужа, наредника инвалида Веселина Ђурашковића, који се демобилисао и онде добио кућу. Слагање у сандуке, кришом, од његових оштрих очију, свих Милинкових ствари, до најмање ситнице, чешљића, оловке, резаљке, јер кад јој дође, треба да нађе све што би му могло устребати. Она је убеђена да ће доћи, да је жив. Никад није добила извешће да је мртав као родитељи других дечака који су заједно с њим ступили у војску и погинули освајајући Славонију. Нестао је, то стоји, нема га већ трећа година, али два његова суборца, Стево Црнобара, који је учествовао у јуришу на Дравоград раме уз раме са Милинком, и његов командир чете Марко Орловић-Дечко, јединствено тврде да су видели, повлачећи се са освојеног па онда изгубљеног положаја на каналу испод места, како Милинка, заосталог иза другова, вероватно рањеног мином, подижу немачки војници на камион. По свој прилици мислећи да је он њихов, јер је дан пре тога добио од комесара униформу свучену с погинулог немачког војника, место свог цивилног одела, као награду за дисциплинованост и добро држање у борбама. Што ни ово сликовито указивање, када се рат завршио, није навело на Милинков живи траг, и поред представки Црвеном крсту и одскора Војном представништву Југославије у Берлину, то Славицу Ђурашковић онеспокојава и огорчује, али не може да пољуља њено нагоном дошаптавано уверење. Она би друкчије на њега мислила, друкчије би га сањала да није жив. Кришом од новог мужа, који би да је стално над њом, и веселом, брине се где ли је Милинко, је ли сит, је ли обучен и обувен; када је хладно, снужди се јер се подсети како је осетљив, али то су увек бриге упућене живом створу, а чим се у њих уплете колебање: "можда више није ...", мисао јој се прекине, дршћући али и ликујући, јер осећа, сигурно, да јесте, јесте, да негде постоји, жив, јер као одговор на њен страх кроз простор који их дели заструји топао талас присуства. Одлазак тројке Кронер, необичан због останка члана породице заштићеног пореклом и мужевљевом себично-великодушном одлуком да га не превлачи у своју веру. Тај четврти члан виси по страни, спремајући суву храну и резервну одећу, као она некадашња служавка, што је био, пред одлазак газда на излет или ферије. Четврти члан је већ и иначе одељен од осталих зидом, љубавничким односом с фелдполицајцем Херманом Арбајтзамом, њиме поново свучен назад, међу нишче. Али нишчима је сада поштеђен живот, док виши путују још више, у небо, и то иронично сазнање додаје овим припремама црту раздражљивости. Смотуљци хране сложени неукусом поново послужавчене, никад истински погоспођене, полицајчеве драгане: наресци, сиреви с много хлеба. "Зар мислиш дете тиме да се трује, то да вуцара по маршевима?" згража се Рохерт Кронер, растварајући широм очи на потамнелом лицу, кажњавајући је, не за ово незнање наравно, већ за њено незнање судбине, мада је и он само слути. Слути смрт, неповрат у овај загушљиви, лажима оптерећени, грешкама разровани дом, који му се сад ипак чини последњим упориштем пред скок, као литица изнад провалије. Он сутра има да искоракне на улицу, са ранцем на леђима, водећи собом и мајку и кћер којима треба да је заштитник, одазивајући се некаквој наредби - незаконитој са становишта људских права, сулудо измишљеној - уместо да се против ње побуни, као што је учинио Герхард. Герхард је био у праву! види поново, и у њему се огорчено подиже синовљева, некад од њега надмоћно осуђивана, пожуда за опстанком. Живи се у тренутку, у овом, док је још господар својих одлука, и његова жеља управља се после много година први пут опет ка тој риђој жени, коју је узео ради њеног тела, а која се сад измиче, да би се давала другоме. "Зар ти немаш памети?" ружи је, разбацујући са стола на кухињски под незграпне замотуљке, који се онде распадају као цркнуте жабетине, и стављајући на њихово место што је сам одабрао: сланину, шећер у коцкама, табле чоколаде. "То пакуј!" гура је столу, у раздражењу, опипавајући крадом њену мишицу, њено бедро, стражњицу, загледајући јој с похлепом врат, листове. Пожељна је још увек, топла, и увече, када се сви разиђу на починак преморени, он помишља да би требало да је одвуче у своју собу и да је узме, као дрољу, још последњи пут. Али нема храбрости - више ни за то! - па само стоји, а низ лице му се слива зној понижења и страха. Вера је сведок овог неприличног удварања, она види очево обигравање око тела матере, и згађено се згража. Побећи! то је још увек њена једина потреба, али и најнеостварљивија, сад када је не само задржавају камо по рођењу припада, већ и селе у неко измишљено припадалиште. Или је оно право? Она чак није сигурна у одречан одговор: можда, мисли, и јесте, можда њу у неком нижем, полуживотињском постојању, животарењу, каквим прете причања о логорима, чека мир, коначно, досад незнано сналажење. Ослонац јој је бака, не отац, чија се животност осветнички разбуктала, према јелу, што га трпа у своје танко тело и осигурава справљајући пакетиће с прецизношћу трговачког калфе, и према жени, њеној мајци, коју мачорски одвратно облеће Бака не чини ништа, она се моли богу. Гласно, на коленима, сагибајући се и лупајући челом о под, у сећању пронађеним непознатим речима грленим сугласницима богатог језика. Вера јој носи у њен део куће последњи ручак и вечеру, гура у њу храну, коју старица, као болесна животиња, само расејано и невољно мрви кроз крње зубе, испуштајући у крило читаве залогаје. Ту Вера види узор, у тој погружености и губљењу, и кад наступи час одласка, узима њен завежљај уза свој и, на одстојању од оца, праштајући се без суза од матере, која поскакује на капији додајући им сувишне ствари и делећи неумесне савете (да јој пишу, да пазе да се не прехладе), полази полаганим, старици примереним кораком, у синагогу, одакле ће бити распоређена - како кажу - на рад да би искупила преступ што је друкчија. Тај одлазак, пак, утицаће одређујуће на одлазак Милинка Божића. Он га је посматрао са стране, давно истиснут са позорнице а немоћан да помогне, ненаоружан у судару ватрених змајева који тутњећи гњече своје жртве. Али пола године потом, када иза одведених већ траје само сећање, змај дотле потискиван пружа наједном своју огњену главу напред, нудећи Милинку да га зајаши. Треба ићи у народну војску да се протерају Немци: тако позивају плакати у тек ослобођеном Новом Саду, бучном од зборовања и сељачких кола. Милинку се не свиђају та усплахирена надања и страсти, она га подсећају, као и раније свака неумереност, на пијана очева бусања, чији је исход искусио; његов узор је још увек тиха промишљеност какву је у најчистијем облику срео у Кронеровој кући, у оним од мисли густим вечерима које је провео седећи са домаћином пред завесом књига, знајући, осећајући, да се у близини налази и креће Вера, коју ће својом промишљеношћу заслужити. Сада се сматра обавезним да гажење и уништење тих узора освети. Наравно, насилним средствима којима се служи и непријатељ - то га растужује. Он не одобрава насиље, грози га се, тог позлеђивања туђег тела, туђе мисли, туђе воље; сматра то за болест. У њему је дубоко усађен страх од трпљења, оно му се такође чини скретањем с пута достојанства и разума, те замишља, предочавајући понекад сопствену старост, како ће њене понижавајуће нелагодности прекратити чим се наговесте, не дозвољавајући да им буде изложен на милост и немилост. Сада пак треба сунути у сусрет случајних метака, бацити се у средиште експлозија, изложити грло, трбух парању заоштреног и крњег метала. Том искушењу нити се осећа дорастао нити верује да кроза њ може проћи неозлеђен, као непливач који би се за неким дављеником бацио у воду па управо нагазио на једини, под површјем невидљиво лебдећи сплав. Још у почетку својих одлазака Вериној кући добио је од Кронера на читање један немачки роман о првом светском рату, у коме га је, међу свим страхотним и живописним сценама, највише погодио кратки опис погибије једне споредне личности, зато што је у њој одмах препознао себе: био је то војник без уверења да му се ваља борити, убијати да не буде убијен, дакле без оног инстинкта заједничког ловцу и његовом плену који од јучерашњег цивила ствара звер што пузи, хвата заседу, пуца и склања се, те је и погинуо, неспретно, расејано, знајући да мора погинути и идући месечарски ка тој неминовности, већ у првој бици. Милинко је већ тада, над књигом, био сигуран да би, приморан да се бори, прошао исто тако, па је сцене с овом епизодном личношћу читао осећајући је у сопственом телу, њене повреде на сопственој кожи, и то поистовећење се у њему тако снажно урезало да сад васкрсава као сопствена предсказана судбина. И мати му, из сујеверја што је изгубила мужа услед метка, и што једино још Милинка има и што је он тако неуобичајено добар, слути зло, па покреће своје невисоке али баш зато густе и прегледне друштвене везе да за сина нађе склониште од непосредне опасности. Но управо када јој једна стара муштерија, код које се сместио девер, партизански командир (Веселин Ђурашковић, отуд познанство), обећа за Милинка место у војном магацину, ту покрај града, он се већ уписује на сабирном месту као добровољац за фронт. Кад је саопштио мајци учињено и чуо кроз њен вапај за могућност, сад већ промашену, спасења, из главе му се спушта у ноге сва крв, јер му се чини да је добио и коначни знак да је, бирајући између двеју крајности, његова судбина одлучила. Неће ништа понети са собом, чак ни рубља за преобуку, чак ни књигу за читање, јер је сигуран да се спушта, мимо начела која поштује, али која друкчије не може одбранити, у амбис дивљања и крви.