aleksandar tisma

Господицин дневник је омања дугуљаста свеска с тврдим корицама ција храпава црвена пресвлака подразава змијску козу и у горњем десном углу носи златним словима утиснути натпис "Поесие". Један је то од оних споменара сто се поклањају девојцицама да би у њих скупиле пригодне записе својих најблизих; али у малом граду, какав је Нови Сад уоци другог светског рата, ово је једина донекле укусна и привлацна, једина интимна врста белезнице до које се за новац мозе доци. У ово се уверава и Ана Дрентвенсек, коју уценици зову Господица, усавси једног пролетњег дана у папирницу "Нахауер и син", на Главној улици, где редовно набавља потребе ове врсте, зато сто је највеца, најбоље снабдевена и уз то припада Немцу, циме њој, Немици, улива поверење и цини задовољство. Она дакле отвара стаклена врата с масивном, гвозденом, у облику опустеног листа папрати изрезаном кваком, измеду двају излога у којима су складно и прегледно распоредене пословне књиге, свеске, наливпера, оловке, резаци и по једна писаца масина (Адлер и Ундерњоод); улази у узану, дугу, као апотека свецано полутамну просторију, која мирисе на дрво и лепак, обиде једног дезмекастог купца који замисљено премеце на тезги круте фасцикле сто их пред њега спуста, стојеци на мердевинама у црном заститном огртацу, мрсав и дугоног калфа као сафран зуте косе, да би се зауставила пред другим, знатно старијим калфом с наоцарима у оквирима од сребрне зице, с лукавим, мирним осмехом на танким, кратким уснама. "Ста изволите?" казе овај, једва растварајуци усне али разговетно, док му се врхови прстију спајају над трбусцицем који затезе исти онакав заститни огртац од црног клота какав има калфа с косом боје сафрана; односно "Сие њунсцхен?", јер вец зна да је она Немица и осведоцио се да воли бити ословљена тако, на свом језику, сто није слуцај са свима, не у Новом Саду тридесетих година када се, појавом првих избеглица и првих униформи Културбунда, вец осеца дах рата, обрацуна. Тада она стидљиво, јер јој је зеља потајна, подизе главу осенцену сесиром са сироким ободом, пруза казипрст у црној гласе рукавици да показе ка горњим полицама висе продавцеве главе које је бојазљиво вец прелетела сивим оцима, и одговара: "Једну свеску, али с лепом хартијом". Он се поклони, с изразом разумевања, ког заправо нема, које је сироко као и ознака тразеног предмета, јер тако захтева његов позив, његово искуство, јер се управо таквим, свезнајуцим изразом задобија поверење господа које овако неодредено, испомазуци се колебљивим покретом тразе робу која им је потребна, и окренувси се, присавси рафовима и извивси се гипко, поцне спретним прстима увис прузене руке да вади и другој додаје и овом на тезгу слазе две, три, седам, осам разлицитих свезака и свесцица, с меким и тврдим повезом, танких и дебелих, па посто се, добујуци прстом средњаком по дну полице, преслисао да је излозио цео избор, окрене се да их распореди по тезги, отварајуци понеку и пустајуци кроз прсте њене листове, као сто продавац ципела савијајуци им луб и дон показује како су меке и лаке. Господица медутим брзо клизне погледом преко сивих и заститно-маслинастих корица, преко у коцке и линије издељених листова, и посегне за свеском преко цијег је горњег угла златним словима утиснуто "Поесие". Подигне је и раствори; њени крути, зуцкасти листови од деловодницке хартије закрцкају падајуци један преко другог. "Ста стаје ова?" И посто продавац саопсти цену, спуста свеску на тезгу. "Узецу је". Копа по торбици и плаца, док он полетно увија свеску у белу, танку свилену хартију. Ставља свеску у торбицу и носи је куци. Онде свецано размота хартију, окреце свеску, листа њене зуцкасте, цврсте странице, враца се првој, седа за сто и, умоцивси перо у мастило, исписује присецајуци се датума: "4. мај И935" и испод тога "С помоцу Бозјом", разуме се немацки. Свеска је постала дневник; она се постепено пуни рецима којима Господица покусава да уоблици и осмисли све оно сто се с њом знацајно збива. Док једног дана, 1. новембра 1940. не написе реци "Нова болест", као сто је вец много пута цинила, али како висе никад неце цинити, јер це овај насртај на њено тело превазици моци працења разумом. Поци це лекарима; легаце на ниске отомане прекривене белом мусемом и, с оцима прикованим за таваницу, одолевати болним и стидним истразивањима зналацких прстију. У лабораторији доктора Коркхамера вадице јој из вене и прста крв, узети у цасу мокраце; добице налазе и с њима доспети у санаторијум доктора Борановица, хирурга у то време на врхунцу умеца, здепастог, цврстог педесетогодисњака, који це је поуцити да има упалу зуци с каменом и одмах јој предлозити дан операције. "Одговара?" подици це на њу, с календара који је себи примакао на столу, ситне сиво-зелене, у сало урасле оци. Она це се запрепастити због краткоце рока, тразице времена за одлуцивање. Али: "Знате ста", реци це јој он уз накрив сазаљив осмех, "ако будете размисљали, ја вас мозда уопсте нецу примити у мој санаторијум, јер ми је стало да код мене свака операција успе." Уцена це, као гром, деловати; Господица це поци куци да пакује ствари, као пред путовање. Спавацице, висе цистих гацица, прслуце. Несто топло у цему се мозе лезати с јорганом повуценим под пазуха, откривених руку, као сто је недавно видела у једној посети болесници. Али ста? Дземпер? Нема прикладан ниједан, сви су тамни, радни, па јури у град, измеду цасова, на којима се уједно опраста за неодредено време од уценика, да купи то некакво топло а ипак незно парце одеце. Свугде јој нуде грубо ткање, дрецаве боје. Пада с ногу обигравајуци радње док конацно не проналази ту лисеусе, како сазнаје да се ствар зове, у продавници "Дама" од љубазне власнице господе Екмедзиц, којој се поверава до краја. То је светлољубицасти вунени капутиц, танак, без копцања, са сироким а мало и прекратким рукавима, који јој се, кад проба код куце, сами повуку до лаката: али сад има, ипак, последње сто јој је недостајало. Уто се вец спуста веце, доде јој хладно у њеној собици, под иглицавом светлосцу сијалице која немилосрдно разоткрива, управо разара њене безивотне ствари бацене на кревет, спремљене за спустање у торбу, као у раку. Спавацица, рузицаста, па мало тамнија лисеусе, гацице рузицасте и беле, бело прслуце на ком је малоцас уцврстила дугме које је вец давно било лабаво. Све це то стати у путну тасну с руцкама; кад је ко буде видео, на путу за санаторијум, помислице да је кренула у куповину (мозда на пијацу, која је уз пут). А дневник? Поглед јој лети према орману, где га дрзи на самом дну, у сенци обесених хаљина и напустеног пролетњег капута. Отвори орман и склони скуте хаљина, књизица се зацрвени, она се маси да је подигне и прикљуци као непредвидену драгоценост оном сто је нузно. Медутим, хоце ли зелети и моци иста уписати у дневник, пред оцима лекара и цасних сестара? Ако пак свеску буде само крила, рецимо под јастуком, мозда це је неко открити, у цасу њене непазње, или док буде на операционом столу, па це из ње цитати непозвани. Она устрепти, као затецена гола. А ста ако ...? Дрсцуци, замисља да је умрла, а дневник остаје излозен ма коме. Но, ако га остави на дну ормана, ко це га ту наци? Симоковицка, којој намерава да остави кљуц од собе, или сестра, посто доде, обавестена телеграмом? (А и о сестри је у њему писала неповољно!) Било које да се деси, било би узасно. Али и неизбезно, посто дневник висе не би могла бранити, скривати. И сад види себе како лези мртва, далеко од ове собе, врло далеко, самотно, лези непомицна и обезбојена, не знајуци ниста, а овде стоји њен дневник, њена тајна - то је толико несносно да се она сагне и зграби свеску, привије је на груди и баци се на њу, на кревет, заплакавси. Први пут истински схвата да це мозда умрети, и ста то знаци: потпуну самоцу, потпуну препустеност, потпуно незнање, немоц да за себе било ста уцини. Плаце дуго, дубоко у веце, сама у својој соби, где се гвоздена пецкица давно охладила. Зна да јој то скоди, али не мозе друкције него да плаце и плаце, све док се, око поноци, изнурена, не завуце, у хаљини, под перину и не заспи, да би је јос и у сну потресали искидани јецаји-уздаси. Ујутру мора брзо да залози, да се опере, обуце, да расподели комсиницама дузности које це сама пропустити, да се с њима поздрави, спакује се и поде. О дневнику одлука јос увек није донета. Да га брзо спали, на тој наглој јутарњој ватри, пре но сто је буде угасила сипајуци на њу воде, као сто намерава? Од тог цина сујеверно се устезе, цини јој се да би њиме призвала смрт: ево ме, доди, ницег висе немам. Онда помисља да у свеску несто уписе, под данасњим датумом, несто прибрано, обавестење о свом одласку, да мало отупи раније разнезености које је сувисе откривају, бар како их памти. Али, страх ју је да би се поново расплакала, па висе не би смогла снаге да крене (а мозда би то и било боље, помисља), и тако, јер висе ни времена нема за двоумљење, одлази из стана нересене бриге, осврцуци се, јављајуци се јос једном Симоковицки, која, затецена за коритом пуним наквасеног рубља, овлас брисе руке о руб кецеље да се рукује, па се Господици цини да је вец заборављена. То, медутим, није тако, јер за сиромаски крај у коме станује, ција пазња не досезе до опстих збивања, њен одлазак представља догадај, о ком се вест сири као колут на води, па убрзо стизе и до уценицке матере Славице Бозиц. Ова наставља и сама да се распитује; сазнаје да је операција над Господицом изврсена, да ју је обавио сам доктор Борановиц, те да се Господица у прописано време пробудила, сто знаци да је операција успела. У њој се буди цастољубива мисао да се овим поводом, кад вец инаце заостаје за угледнијим уценицким родитељима, истакне ако не полозајем и богатством а оно пазњом; вади из ормана синовљево празницно одело да га оцетка, пегла његову белу косуљу, беле царапе, и предвида куповину великог-великог букета који це те красоте употпунити, од цвеца ког у ово доба године има, видела је ономад на пијаци, нарциса и јесењих руза. Милинко, упитан за сагласност, даје је послусно, као увек. У сколи он се поверава Средоју Лазукицу, а увеце, на састанку, својој девојци Вери Кронер. Ово двоје не прецуте ствар код својих куца, тамо се корак прихвата с одобравањем, и онај замисљени букет разграна се у три (потпуно једнака, од самих јесењих руза), а Господици у бело обојену болницку собу на првом боју двоспратног санаторијума стизе цитава дацка делегација. Она њу прима, јер нема нацина (нема снаге) да је одбије, мада се управо од тог дана (цетвртка) осеца слабо. Рана ју је синоц болела, а данас као да се растаце, трунуци, по цитавом телу; образи јој горе, груди притиска тезина, не једе јој се, само зедни, али јој вода не прија, усне су јој и посто се напије суве, трпке, нема моци у себи, али је распиње потреба да скоци из кревета и одјури некамо где је хладовито и безболно. Деца улазе и окрузују кревет, па јој се цини да јос тезе долази до ваздуха, цасна сестра уместо да их поуци одусевљава се силним цвецем и трци да пронаде овеци суд; деца грајају, тразе да им она казе како се осеца, да ли је ста боли, кад це устати, а Господица наједном осеца колико је све то бесмислено, колико нестварно, да це умрети. Склопи оци и слику собне белине оцас замени блесак црвенила испод уклоњене завесе обесених хаљина, како га је недавно видела. Прене се, отвори оци и види како цасна сестра - цији улазак није приметила, сто знаци да је била ван свести - масе деци осврцуци се упласено, да изаду. Види како деца гледају у њу зацудено, из далека, па дигне руку да им махне на растанку. Али у истом тренутку схвата да се растаје са последњим људским створовима из свог зивотног круга, да је то последња могуцност да несто предузме против своје море, па викне, односно мисли да је викнула, јер јој се са усана отисне само сапат. "Вера! дусо! Ходи овамо!" И девојци која се вратила с прага, привуцена не тим слабасним зовом, који није разумела, него њеним напетим, исколаценим оцима, налози: "Приди сасвим близу", те јој сапне на ухо (сад хотимицно сапуце): "Ако умрем, отиди у мој стан и узми из мог ормана, са дна, једну књизицу, па је спали." Говор ју је исцрпео, једва мице усне, нема пљувацке да их овлази, и висе дахом него гласом пита: "Хоццс ли?" И посто Вера климне главом, она склопи оци, пада у дубоку ватру, тако да висе и не цује узбудену стрку болницарки, не осеца да је разголицују, боду; умире јос те ноци. Вера ово сазнаје сутрадан, од Милинка, прекосутра је спровод, коме и она присуствује конвенционално, заједно са матером, дакле и невољко, мотреци све време ко се мајци јавља (да ли и мускарци, и како?), а како се она понаса, да ли глуми ганутост и тугу као остале господе (преко пута њих отмено бледа и рузна Средојева мати), примецује ли се да је друкција. Напетост је и саму спрецава да буде тузна, или бар згранута сазнањем да је са тим бицем сто га уз молитву спустају у земљу пре два дана разговарала, дотицала му руку, примила из његових уста последњи налог. Налог јој је медутим стално на уму, и цим земља прекрије ковцег и испупци се у хумку, напуста матер, рекавси суво да има посла у граду, па се упуцује у правцу улице Стевана Сремца, висе да о њему поразмисли на лицу места него да га одмах и изврси. Али кад је вец стигла пред куцу са Господициним станом, не преостаје јој друго него да иде до краја. Мора додусе сацекати Симоковицку, која је такоде била на укопу, а треба јој двоструко времена док са кумом, руку под руку, и застајкујуци да размењају запазања (поп је молитву смандрљао, сестра није допутовала), стигне куци. Она се Вери убрадује, јер њен долазак продузује дозивљај, и радо јој, радознало, отвара Господицину собу. Обе устукну: хладније је у њој него на двористу. ("А само недељу дана није лозено", исцудује се Симоковицка.) Пале светлу; јер је унутра мрак, и Вера одмах прилази орману па га отвори, претварајуци се да је то вец много пута цинила и да то сто трази вец напамет зна где је, но збиља одмах угледа на дну ормана једну црвено укорицену свеску. Узме је, овлас отвори, нацини уснама и оцима покрет који треба да убеди у блискост и власницко право на предмет, насмеси се и вец излази, покрај Симоковицке, која исувисе постује писане ствари а да би иста посумњала. Ниједна висе не проговори ни рец, растају се, али се Вера осеца као крадљивица. Тај утисак је прати и кад је свеску вец унела у своју куцу и, увеце у кревету, крисом процитала. За то није била овласцена, зна, а ипак није могла ни да је спали непроцитану. Сад је пак познавање њеног садрзаја спрецава да је спали. Има осецање да је у тој свесци садрзан цитав један цовек, и то цовек њој дотад непознат, на сасвим други нацин познат, и да би њено унистење знацило и унистење могуцности да се он, доцније, кад изненадење отупи, мозда јасније сагледа. Тек сад се на њу обрусава страх, који је на сахрани изостао: зар тако, лако и овлас, исцезава, неупознат, садрзај цитавог једног дугог зивота? (Њезином узрасту он се цини веома дуг: цетрдесет и неколико година!) Саопстава своју неодлуцност Милинку, но он, поборник исправности, саветује јој да обецање верно испуни. Па ипак то не мозе. Проналази средње ресење: да свеску висе не цита, вец да је склони с оцију до неке касније, зрелије одлуке. Тразеци за њу склонисте, поглед јој најпре крене орману, па одмах устукне, готово сујеверно, пред тако упадљивим понављањем. Не, бице цак скровитије ако свеску стави у свој плакар за књиге, у који никад нико не завирује; ево јој и налази право место, измеду двају удзбеника, енглеског и математике из низих разреда, који ту цаме одлозени, ником висе потребни. Али пре него сто свеску остави, тако реци покопа уместо обецаног спаљивања, помисља да свом ресењу, које осеца као врсту одрицања и издаје у исти мах, мора ипак дати и неко спољно, паметљиво обелезје. Седа за сто, отвара свеску и у наставку Господициних, одлуцним косим цртама унетих исповедних прибелезака, на првој следецој празној страни исписује својим округлим рукописом, сазето и стварно, као надгробни натпис: "Ана Дрентвенсек, умрла 19. децембра 1940. после операције зуци". Управо овај запис подстаци це Средоја Лазукица да свеску узме себи посто на њу буде слуцајно наисао цетири године доцније као војник народно-ослободилацке војске. Он це претходно у колони промаци улицама града - некад свога - испод славолука с поздравом ослободиоцима, то јест и њему, примице на образе пољупце неколиких лепих једрих девојака које це се на војнике устремити с тротоара засипајуци их цвецем, да би одмах затим заостале и исцезле; утопице се у мноство на Главном тргу да саслуса говор непознатог официра с тророгом капом спанског борца; увеце це се сместити у касарни а затим уцествовати на игранци, покусавајуци да освоји болницарку Валерију, Славонку, док је њена пријатељица не буде одвукла у суседну мању собу где се веселе официри на целу с командантом бригаде, ког це јос видети, док су се врата одскринула, како игра, витлајуци рукама, на столу застртом белим царсавом. Имаце осецање да по нецем његовом газе непозвани људи, меду које додусе и сам спада, и то осецање неце га напустити ни сутрадан док, цекајуци покрет даље за фронт, буде обилазио новосадске улице. Свуда прљавстина и палез, слављеницко саренило и галама. Кренуце својој некадасњој куци, уз унутрасњи отпор, као на гробље; осмотрице је са угла, самотну као кулу, с куполом на врху до које је његовом оцу, док ју је градио, било веома стало. Зазвонице, и по олаксању сто преда њ излази непозната млада зена с дететом у наруцју (понетим, како му се цини, ради застите) схватице колико се пласио да би у дому, на легалу, могао затеци неког од старих комсија, који зна како су му мајку одавде извели и стрељали, па је мозда цак сукривац. Овој незнаној зени лако це одати ко је и природно це прихватити њен страсљиви позив да уде и осврне се; обици це собе као да врси смотру, окрзнувси погледом туде ствари које сасвим мењају и простор сто је некад био његов, проци це и кроз басту, огољену све до три бора које је отац засадио у име синова, па це се окренути и отици. Али ово закорацење у прослост повуци це га даље у њене лепљиве гваље и он це, место назад у касарну, или на трг да се забави, обици друга знана места редом како му буду падала уз пут и на памет, посластицарницу "Лабуд", парк, Саборну цркву, гимназију; свратице до Милинка Бозица и од његове матере сазнати да му је некадасњи сколски друг такоде одскора војник, вирнуце у прозоре бивсег Господициног стана, а конацно це доспети и до куце Вере Кронер. Како пре рата у тој куци није ниједном био (мада је то и те како зелео), застаце пред капијом неодлуцно, али призор нереда у двористу и разјапљених улазних врата уверице га да је то напустена куца у коју мозе слободно уци. Разбацан огољен наместај, изгазени незастрти подови, разбијено посуде. Проци це кроз тај лом тупо као сто је пролазио улицама, тразеци по нагону собу где је некад Вера боравила, и одмах це је познати, мада никад видену, по белом наместају и једном комадицу беле завесе сто се вијори закацен за кваку отвореног прозора, као заставица поразенога. Отворице орман, уверице се да је празан, опљацкан. Извуци це две фиокице, такоде празне. Поглед це му запети за орманциц уграден повисоко у зид, с раскриљеним белим вратасцима иза којих це назрети, поредане у полицама, књиге. Њих наравно нико није дирао, насмесице се подругљиво. Но њега це, кад буде присао близе, узбудити узана стампана слова на хрбатима удзбеника, истих које је некад и сам с муком процитавао, узеце да их претура, разгледа, запазице меду њима једну необицну, црвено укорицену књизицу, отворице је, изненадице се кад у њој наде руком писане немацке реци, али њихове црте неце познати мада це му се оне уцинити однекуд блиске, све док у листању не буде стигао до последње странице и угледао друга, друкција слова, за која це одмах знати да су Верина. "Ана Дрентвенсек, умрла л9. децембра 1940. после операције зуци." Цела прослост це му се вратити, стустити се у њега као понорница; ставице свеску под војницку блузу и отрцати с њом у касарну. Онде це је процитати, али це бити разоцаран: Господица, коју је знао самоуверену до опорости, открива се наједном разнезена, беспомоцна пред зивотом. Ипак це задрзати свеску, као јединствен предмет извуцен из позара, а предаце је позару пет година доцније, по наговору и у сагласности са јединим лицем коме је она такоде несто знацила. Неце знати да је зив јос неко невидљиво обелезен кругом дневниковог постојања: Милинко Бозиц, пацијент болнице за безимене војнике у Сауеркаммермунде. Без руку и ногу, без оцију, разорених бубних опни и гласних зица, покривен до врата цебетом испод кога једна гумена цев води до посуде на поду. У размацима времена, које он не мозе да мери, неко му прилази, пуста до њега свезег ваздуха који му понекад хладно опрљи лице, при цему се у тај свези дах умеса и мирис тог неког, мирис зноја и сапуна и козе у ком Милинко препознаје зенско, нека рука га открије, скине му цев са уда, један сундер натопљен млаком водом крене му преко лица, врата, прсију и стегна, па га додирну саке, некад меке и топле, некад тврде и хладњикаве, стегну га и закотрљају на трбух, сундер му преде преко леда и стразњице, и он се вец котрља назад, добија цев на врх уда и цебе преко трупа. Сада му се у уста заглављује нека друга цев, и ускоро он поциње да прима, сисајуци, гутљај по гутљај умерено топле, слане и слатке уједно, хране. Не мозе да јави кад му је хране доста, али ипак има утисак да неко по нецем то сазнаје, јер храна обицно престане да цури кроз цев посто у њему наступи ситост, и он добија кроз њу воде. Престаје све, до следеце посете. Тада он опет осети онај талас мириса, који се лагано разилази и напуста га, па погада накнадно каквој зени припада, крхкој и црној, или пунацкој, неодредених боја, какву слути у другом једном мирису. Некад му се цини да је зенско које му се приблизило риде, и сетивси се Вере, урликне у себи, остро и отегнуто. Даље од тог нецујног урлика нема куд, јер ниста не зна: ни где се налази ни како је овамо где се налази доспео, ни ста је то да се он уопсте негде налази. Па тако и поводом дневника Ане Дрентвенсек, када се сети да је једном - а ста је то једном? - негде - а ста је то негде? - био споменут, на улици, када је кретао ноге, јер их је имао, ако их је стварно имао, крај једне девојке, ако је ње стварно било, која му је о дневнику говорила - мада висе не зна сигурно ста је говор - он онда опет у себи урликне, и то је управо израз његовог поимања тога предмета.
[б]Обиталиста [б] Куца Лазукицевих, с кубетом, укопана бетонским стубовима у непокорни, растресити, ветровима ваљани и носени придунавски песак. Фасада с три полукрузна испупцења, у сваком трокрилни прозор приземља и, изнад њега, спрата. Са улице плетена гвоздена ограда и у њој капија која се приклапа уз звонак клопот; на дворисној страни тераса с два у рацве расирена степениста, која, лево и десно, воде у басту с травњаком и са три у троугао разместена бора. У ваздуху мирис воде и рде, изнад крова прелет белог галеба, његов људски крик и смех. Цистоца, сувисе зрацна, собе и лети промајне, зими загрејане само око каљевих пеци, које се у зору исхладе. Нов, углацан, наретко распореден наместај. Дозивање из собе у собу, одјеци који варају. Неспоразуми, замори. Куца Кронерових, у старом центру Новог Сада, у краткој, малој, заптивеној улици иза евангелистицке цркве, камо су канализација и водовод стигли доцније него у предграда. Озбиљна равна фасада, неједнако раздељена сироком, засводеном, увек отвореном капијом кроз коју се допире у асфалтирано квадратно двористе с разбацаним бурадима, сандуцима, парцадима росцица и, зими, корама поморандзе. Собе у оба крила велике, због уских прозора помрацне, испуњене месавином давно набављених, вец црвотоцних, и нових, скупих ствари, од којих се ниста не уклања, него све, једно уз друго, гомила. Простране, хладне кухиње, оставе с много празних боца и тегли, купатило у ком пескири, извесани где се пролази, падају на под. Иза двориста, издвојен, с ивицњаком у висини колског трупа као прегацом око појаса, смркнут, прасњавих, многооких прозора магацин, с дрвеним одељком, канцеларијом. Куца са станом Милинка и Славице Бозиц, о боку коњицке касарне, где је коловоз вец од туцаника, оивицен јарковима пуним муља и смеца које лети загуси трава, као старцеве уси длака. Зграда ниска, кратка, а у двористе, као рак крацима, дубоко увуцена све до посебно назиданих, дасцаних, супа и захода, заједницких, испред повртњака. Ројеви мува, пцела, по крововима голубови. Улаз у стан кроз кухињу, са стедњаком сјајним од смирглања, сивацом масином, умиваоником бојеним бело сваке године. Иза кухиње соба: растављени брацни кревети, на средини сто и столице усправних наслона, орман на ком се збијено низу тегле компота и паприке с вињетама годиста исписаних на налепницама. Две улице даље, у омањој, приземној куци стан Ане Дрентвенсек. Соба и кухиња. Стари кревет, орман, сто застрт зеленом цохом и етазер са књигама, махом удзбеницима и рецницима распаднутим од употребе, али и понеким романом и једном антологијом немацких изрека "Гефлугелте Њорте". На зиду пејзаз у уљу, купљен од сликара, младица, који га је понудио једне зиме, урамљеног, идуци од врата до врата. У кухињи гвозден, напола зардао стедњак, креденац, сто и хоклице, електрицни ресо на ком Господица најцесце кува, на брзину, без стрпљења, јер је просторија хладна. У Београду, на другом спрату господствене цетвороспратнице која излази на две улице, гарсоњера. Непомицно теске ствари, зидни сат са звоном, десетак икона по зидовима, запустено, посукнуло од цигаретног дима. Новосадске и београдске кафане у приземљусама ција су, некад пространа, двориста накнадно нацицкана летњим кухињама, супама, весерницама, собама за састанке, од цијих отпадака умире трава, коров, последња некресана воцка. Болница у Сауеркаммерм?нде на брегу висине 546 метара, с прилазним асфалтним путем који се пред капијом заврсава. Висок зид од цигала, иза њега цетири двоспратне квадратне зграде, једнаке, на једнаким размацима као коцкарска цетворка; у свакој по 32 собе, од којих једна лекарска и једно мало складисте лекова. Позади, иза вратанаца у зиду, окрузени стаблима до њих искрцене суме, хумке с дрвеним крстовима без натписа. Логор Освјенцим код Кракова у Пољској. Десетине хектара бодљикавом зицом високо оградене равне земље, прекриљене дугуљастим, ниским баракама, управним зградама на спрат, цадавим радионицама, бело окреценом приземном јавном куцом, болницом, затвором с подрумима за муцење и зидовима за стрељање и весање, све то надвисено стркљастим осматрацницама и облим одзаком фуруне за спаљивање - крематоријумом.