ДОБРА ВИЛА

ДВОУМИЛА сам се да ли да ове године уопште славим рођендан. Становала сам у пренатрпаној грасоњери, тренутно сам била без пара, презадужена и, уз све то, хватао ме грип. Али ако бих направила макар седељку, могла бих да позовем Ненада, колегу који ми се већ дуго допадао. И то би онда била идеална прилика да се између нас двоје нешто деси, пошто ни он према мени није био равнодушан (али никако да направи тај први корак). Уз весеље, музику, пиће, мислила сам обоје бисмо лакше превладали страх и стидљивост.
Та могућност ме понела, тако да сам ипак почела да планирам забаву. Ограничила сам позиве на ужи круг пријатеља, њих десетак, остављајући и једно до два 'места' за ненајављене званице. Уз Ненада и мене, то је већ била 'пуна кућа гостију', а требало је да ту убројим и још некога кога ћу позвати из фирме, како се он не би осећао непријатно у друштву које не познаје.
Од свих проблема - стешњеног простора, недовољно новца, ровитог здравља - тај ми је задао највише главобоље. Нисам се дружила са својим колегама и нисам ни желела да се са њима зближавам. (Све нас је делило: порекло, васпитање, образовање, интересовања, стремљења). У обзир је долазила само Каћа, са којом сам се повремено чула и ван посла, иако је она понајмање од свих била особа коју бих радо позвала у свој стан, међу своје пријатеље.
БИЛА је старија петнаестак година од мене, у раним четрдесетим. Колико сам знала, није имала породицу, мужа, децу, родитеље, браћу или сестре, а (чинило ми се) ни пријатеље. Још увек згодна, облачила се изазовно, али неукусно преко сваке мере: све је на њој било толико тесно и кратко, да су је мушкарци заустављали на улици и питали је за цену. Међутим, у њеном држању и понашању на послу није било ни наговештаја кокетерије. Управо се строго уздржавала од било каквог флерта и са колегама и са клијентима мушкарцима. Под маском припросте 'другарске' непосредности, успевала је да се већини клијената наметне као особа од поверења, те је због тога била међу најбољим продавцима тиме-схаре аранжмана у нашој фирми. Али у оним необавезним причама мимо посла и нехотице је откривала много тога о себи. Тако сам, између редова, успела да сазнам штошта о њеној младости проведеној уз жестоке момке са асфалта, неуспелом браку са једним од њих, дугом боравку под лажним именом у иностранству, одбачености од 'клана' чим је мало зашла у године, потуцању и самоћи… Није била 'пријатељица ноћи', као што сам помислила када сам је први пут угледала, већ (бивша) пријатељица мафијаша. Но свеједно - никако се није уклапала у мој свет.
А опет, управо је она била заслужна што сам у Ненадовом понашању према мени почела да откривам недвосмислене знакове наклоности. Да га она није зачикивала што се не раздваја од мене, што ме прати свуда по теренима и помаже ми да нађем клијенте, да га није у шали прекоревала што ми на столу оставља слатке поклончиће, што је увек спреман да отрчи до моје омиљене пекаре и купи ми нешто за јело, што прво мене пита да ли сам за кафу…- вероватно бих све то наставила да приписујем његовом лепом васпитању и колегијалној љубазности.
Било ми је јасно да ми Каћа 'отвара очи' у жељи да се са мном зближи. Почела је и да ме зове телефоном, најпре под изговором посла, да би се временом ти разговори претворили у извештаје о томе шта је Ненад урадио или рекао у ситуацијама када ја нисам била присутна. Нисам је подстицала да ми прича о њему, али нисам ни одбијала да чујем шта има да ми 'пријави' и пажљиво саслушам како објашнава његово понашање. Била сам заљубљена (и себично заинтересована само за своју љубав), а ако се неко разумео у мушкарце и мушко-женске односе, то је била она. Па иако се ни у једном тренутку нисам претварала да ми је због тих разговора постала ближа, ипак сам се осетила лицемерно када је требало да и њу позовем на седељку.
ОБРАДОВАЛА се као тинејџерка када јој најаве да ће бити примљена у друштво одраслих.
"Немаш појма кол'ко се радујем! Не памтим кад сам била на некој нормалној забави! Да знаш да једва чекам!", узвикнула је узбуђено.
Извела сам то тако да истовремено позовем и њу и Ненада. Веровала сам да ће тако моје намере према обома бити мање очигледне.
И он се у тренутку озарио, али је онда брже-боље сложио равнодушан израз. "Седељка кажеш? У суботу, а?" Стао је да кобајаги размисли. "Па добро, што да не. Мислим да већ имам неки договор за то вече, али сигурно ћу свратити пре тога, бар оно, на кратко", рекао је као да му и није превише стало.
"Ма фолира", шапнула ми је Каћа чим је изашао у другу канцеларију. "Покушава да одржи мало мушког достојанства. Договорићу се ја с њим да дођемо заједно. И нема никуд да иде; какви изласци, какви бакрачи! Ја се нећу мрднути од њега!", обећала је, најозбиљније схвативши свој 'задатак'.
Лецнула сам се. Ако је она одмах разумела зашто је зовем, онда сам се и пред њим одала.
И МОРА да јесам, јер је после тог пристанка Ненад одједанпут почео да се понаша уздржано: избегавао је да се задржава у мојој близини, изналазио разне изговоре да не иде самном на терене, препуштао другима да се побрину за мој доручак или кафу - речју, као да је изгубио свако интересовање за мене.
И Каћа је потврдила моје сумње, само другим речима. "То ти је најбољи знак да се пржи", објаснила ми је. "Фрка му је због рођендана, јер зна да се сад од њега очекује да изађе на црту и већ једном нешто учини. Зато је у паници. Не би ме зачудило да покуша да ескивира долазак. Ал' тако функционишу сви ти типови као он, који нису сигурни у себе: чим осете да постаје густо, прва реакција им је да побегну."
"Само би требало да не дође!", љутнула ме и сама помисао да би то могао да уради, после свих мојих напора да (првенствено због њега) направим забаву.
"Ма опусти се. Не кажем да неће доћи, ал' можда покуша да ти откаже у задњем тренутку."
"Ако то уради, онда…", али нисам знала шта 'онда'.
"Шта?", дочекала ме као професорка која преслишава ученицу. "Престаћеш да се ложиш на њега?"
"Н-нећу", покуњено сам признала.
Издигла је обрве, исколачила очима на мене и дидактичким тоном ми одржала лекцију. "Ако мислиш да га мазнеш, мораш да одиграш паметно. Бацила си удицу, он се сад батрга, ал' ће на крају да сам исплива. Ти само треба да га пустиш и искулираш. Онда у правом тренутку цимнеш удицу, и ето ти њега на тањиру. Реш-печен!"
Требало ми је мало времена да себи преведем њене жаргонске метафоре. Тек тада ми ништа није било јасно. "Хоћеш да кажеш да ако сада не дође, то ће управо значити како му је стало? И да ја треба да пређем преко тога као да није важно? Па још да стрпљиво чекам када ће се сетити да нешто сам предузме?!"
По први пут, ја сам од ње затражила савет. Раније би она сама почела да говори о Ненаду и мушкарцима уопште, а ја бих само слушала, ништа не питајући. Сада смо, пак, разговарале о томе на начин на који разговарају пријатељице. Није ми се то допало.
Али она је уздахнула као наставник пред приглупим ђаком. "Треба да га намамиш на фин начин, ал' ти то не умеш. Позвала си га и сад мислиш - све је готово. Е па није. Ако не знаш да даље водиш игру, онда ћеш морати да се начекаш. А не знаш, према томе - чекај."
Није ми се свидело ни како представља наш однос. Одједном сам увидела у којој мери све банализује. "А шта то не знам да урадим?", сумњичаво сам је прозвала.
Погледала ме озбиљно, са неке заштитничке висине. Онда је разложно набројала, показујући и прстима. "Не умеш: (палац) да спустиш лопту; (кажипрст) да сада будеш умиљата к'о маче и предеш ако треба; (и, средњи прст) да му поставиш десет нових замки."
Ништа нисам одговорила. Колико год да ми се није допадала ни она, ни ово наше зближавање, морала сам да јој признам да је у праву - то нисам могла, бар не сада, када се Ненад држао тако хладно.
Највише што сам успела, било је да се правим као да ме не погађа његова промена понашања. Трудила сам се да се уздржавам колико и он, да се склањам од њега и да му се што мање обраћам. Изгледало је да и њему тако одговара, штавише, као да му је лакнуло што сам одустала од покушаја да задржим ону блискост коју смо имали раније.
Али када смо у петак кретали кућама, морала сам да му потврдим позив за сутра увече; то је налагао основни ред. "Долазиш сутра?", упитала сам обичним тоном.
Прво је одглумио да не може да се сети којим поводом, а када сам поменула рођендан, неодређено је промрмљао: "М-хм."
Погођене сујете, слегнула сам раменима, глумећи као да је и мени свеједно хоће ли доћи или не.
СУТРАДАН сам се појела од неизвесности док сам ишчекивала да ми Каћа јави да ли се чула са њим и шта су се договорили. Време је пролазило, а од ње ни гласа. Моји пријатељи већ су се одавно окупили и забава је полако узимала маха, када ме напокон позвала. "Не могу да верујем какав је он сероња!", љутито је повикала у слушалицу. "Зовем га од поднева, ал' на мобилном је недоступан, а код куће му се укључује секретарица! Теби се није јавио ни да ти честита?"
"Не", рекла сам разочарано, као да ми се срушио цео свет.
"Ух! како ме изнервирао. Задавила би' га голим рукама!"
"Нема везе", нисам знала шта друго да кажем. Још увек сам гајила слабашну наду да ће се сам појавити у неко доба.
"Овај…", замуцала је Каћа. "…да ја онда не долазим?"
Тргнула сам се, затечена. "Зашто?"
"Пааа… пошто он не долази, шта ћу ти ја? Мислим, капирам да ме овако никад не би звала."
Не памтим када ми је било толико непријатно због тога што је неко назвао ствари правим именом. И то је рекла без икакве осуде, тоном као да јој је жао, али да ме разуме. Била је превише поносна (и паметна) да би дозволила себи да побрка праве разлоге. И управо то ме постидело. "Ма, дај, Каћа! Наравно да треба да дођеш", казала сам.
"Стварно то желиш?", упитала је у пола гласа, још увек не допуштајући себи да се радује.
Искрено, и даље је нисам желела међу својим пријатељима, али нисам могла ни да прекршим манире до којих сам одувек држала. А један од основних је био - изговорена реч. "Каћа, позвала сам те и тај позив важи независно од Ненада", да је не бих слагала, избегла сам директан одговор.
Уздахнула је. Обе смо ћутале неколико тренутака. Не знам о чему је она размишљала, али ја сам пребацивала себи да сам сноб, са најгорим малограђанским предрасудама. И обузео ме стид. "Еј!", дунула сам у слушалицу. "Јеси још ту? 'Ајде, не зановетај више, него се купи и довлачи овамо!", отело ми се искрено, у наступу гриже.
Са друге стране везе зачула сам пригушени врисак одушевљења.
ЗАУВЕК ће ми остати тајна како је успела да приволи Ненада да пође са њом. Сигурно је таксијем дошла код њега кући, ако га је уопште тамо затекла. Јер појавили су се тек три сата након мог и њеног разговора телефоном. Можда је морала да га тражи по граду? Или га је дуго убеђивала? Ништа није хтела да ми открије. А ни он, иако смо те вечери (најзад) постали 'пар' и после дуго остали у вези.
Било како било, тек, мало иза поноћи појавили су се на мојим вратима. Заправо, прво она, док се он сакрио на превоју степеништа.
Брзо сам одмерила како се обукла. У класичном џинсу испод кожног мантила скоро да није личила на себе - ништа непримерено ни неукусно на њој. Предала ми је поклон, и навалила да га ту одмах отворим, пре него што уђемо. Помислила сам да се боји критике мог друштва, (а и сама сам се помало прибојавала шта ми је донела), па сам послушала. Изненадила сам се када сам видела да ми је купила врло леп рам за фотографије, украшен шкољкама и морском икебаном.
"Је л' ти се допада?", упитала је несигурно.
"Диван је!", рекла сам искрено.
"Стварно? не кажеш то тек онако?"
"Најискреније, ни ја не бих изабрала лепши."
Сва се претворила у осмех. А онда ме засула 'грдњом': "Само да знаш да си ме намучила к'о што ме нико у животу није намучио за неки поклон. Нисам имала појма шта да ти купим. Била сам у невиђеној фрци да ти не узмем неки кич, па да ме после попљујеш. Онда сам се сетила једне бабе из моје зграде, она је завршила два факса. Молила сам је пет дана да пође са мном да ти одабере нешто са укусом. Једва је пристала."
Дирнула ме. Толико јој је било стало да остави добар утисак и не обрука се преда мном. "Хвала ти, заиста је диван", рекла сам, ганута. "Хоћемо ли сад да уђемо?"
Али она је оклевала. Изгледало је као да ослушкује звукове у ходнику, очекујући неки знак. Пошто се ништа није чуло, нервозно је викнула: "Хеј!, хоћемо ли ми више да улазимо?!" Погледала сам је у чуду, не схватајући зашто понавља моје речи и при том толико виче, док и даље упорно стоји на вратима.
"А мене ћете да оставите овде?", зачула сам тада Ненадов глас.
У неверици, зинула сам у Каћу, која се смејала као да ми је својом руком извукла главну премију на некој наградној игри. Претрнула сам, схвативши да је то истина, да је и он дошао. Док ми је срце скакало од среће, гледала сам како се пење степеништем. У руци је носио цвет.
ЈЕДВА сам знала шта се око мене дешава - толико сам била усхићена.
У почетку сам скакутала око њих двоје, сваки час их нуткала да се послуже, увлачила их у причу са осталима, наметала теме које су њима блиске, не дозвољавајући да се ни на тренутак осете запостављенима. Свим срцем желела сам да их моји пријатељи пригрле као своје, да прескоче све оне ограде због узајамног непознавања и разлика, и одмах се зближе. Посебно са Каћом, којој сам била толико захвална, да бих се у тим тренуцима и посестримила са њом (само да је затражила).
А она је била поносна због своје улоге 'добре виле', те се из петиних жила трудила да не поквари први утисак који је оставила. Села је на барску столицу испред шанка (који ми је замењивао трпезаријски сто), не желећи да било коме смета и намеће се као саговорница. Смељуљила се, цупкала ногом у ритму музике која је ишла са плејера, пијуцкала пиво и срдачно одговарала када би јој се неко обратио. Чинило ми се да су је сви прихватили и да се одлично сналази, па сам ускоро престала да бринем за њу.
Сву своју пажњу усредсредила сам на Ненада. Моји пријатељи здушно су ми помагали тако што су нас намерно искључивали из разговора, окретали нам леђа и претварали се као да нас нема, не би ли нам направили што више простора да се осамимо. А ми смо лупетали којешта, и глупаво се смејали, и срамежљиво зиркали једно на друго, и, као случајно, додиривали се рукама и коленима тресући пепео са цигарета или узимајући своје чаше са пићем. Ипак, вероватно би до краја забаве и остали само на томе, да Каћа поново није употребила 'чаробни штапић' свог искуства.
"Хеј, вас двоје!", викнула је са друге стране собе, надгласавши музику и галаму. "Могли би' баш да одете до драгстора, нестало је пива!" Махала је празном боцом окренутом наопако, показујући да у њој нема више ни капи.
Видело се да је пијана. Забринуто сам је погледала и одмахнула главом са неодобравањем, потајно стрепећи како ће се понашати у таквом стању. Али она ми је намигнула, као знак да то ради смишљено, како бисмо се нас двоје прошетали. Тек тада сам се препала. За моје представе, то је било превише очигледно намештање ситуације. Од срама нисам смела да погледам у Ненада, већ сам стала да по стану скупљам празне флаше, као кривац. Била сам већ на вратима, спремна да буквално побегнем, заборавивши и кесу са флашама и новчаник, када сам поново чула њен прозукли алт.
"Нећеш ваљда да идеш сама усред ноћи?! Нешо! не могу да верујем да ћеш да је пустиш?!"
Дошло ми је да пропаднем у земљу од стида. Али у помоћ су ми притекли моји пријатељи, који су ипак помно пратили шта се дешава између нас двоје (и навијали).
"Нешо, стварно!", поновила је моја најбоља пријатељица, тоном разочаране жене која му се до малочас дивила.
"Ма не мора; ја ћу с њом!", прекорно је изјавио њен вереник. "Не могу да допустим да иде сама у ово доба ноћи!"
То је било довољно да Ненад устане и пође са мном. Само се кобајаги намрштио и прогунђао што га подижу 'на правди бога'.
ДУГО смо се задржали у повратку из драгстора. Пошли смо даљим путем, преко парка, да на Ненадов предлог 'удахнемо мало свежег ваздуха после оног дима у стану'.
Причао је толико, да сам у моменту помислила како је сигурно логорејичан (и зачудила се што то нисам раније приметила). Али када сам затражила да ми припали цигарету, опазила сам да му дрхте руке. И без Каћиног искуства, схватила сам да га је заправо страх, и да зато толико прича.
То ме охрабрило, и одважила сам се да га пољубим. Али у покушају да га досегнем, изгубила сам равнотежу, гурнула га и умало што обоје нисмо пали. Испало је толико неспретно и смешно, да смо се закикотали на сав глас. И одмах је, кроз смех, све постало лакше. Неко је први кренуо без много размишљања и, у часу, ми смо се већ љубили.
После смо остали можда и пун сат напољу; (мало смо шетали загрљени, мало седели на клупи, а највише се љубили).
УШЛИ смо тихо у стан, без потребе да свету обзнанимо да смо се вратили као 'пар'. Но, Каћа нас је угледала већ са врата.
"Ево их, вратили се голупчићи!", викнула је пијано. Једном руком налакћена на шанк, другом је котрљала празну боцу пива по пулту, пазећи да не разбије своју чашу (у којој је, судећи по боји, сада било неко жестоко пиће). "Ви, децо, немате појма кол'ко сам ја вечерас срећна због вас. Не верујете ми? Ево, питајте њих, сад сам им то рекла." Махнула је руком по соби, где су моји пријатељи тихо разговарали између себе. Очигледно су само чекали да се вратим, па да се поздраве и пођу. "Хоћу нешто да вам испричам, да сви чујете", галамила је Каћа, а они су слегали раменима и показивали ми мимиком да ту нема помоћи. Једини начин да се она ућутка, био је да оде, а отићи ће тек када буде видела да су они отишли. Зато су редом поустајали, поздравили се са мном (и Ненадом), и почели да излазе. Док сам их испраћала, Каћа је терала своје, покушавајући да их задржи.
"Станите да вам испричам како је мене смувала моја највећа љубав у животу. Сигурно никад нисте чули так'у причу… Ал' сад ћу да вам испричам… Да чујете шта је права љубав… Он је био брат од мог другара који ме је довео у Италију. И ја и он смо откинули на први поглед… Ал' њега је наложио његов најбољи ортак да се ја шатро крешем с њиховим трећим ортаком. И овај ти све, будала, поверов'о… Замислите ви тог ортака! Другар, а 'вамо лаже к'о пас! Џукела љубоморна… И онда ти се мој човек на моје очи кресне с неком женском у дискотеци. На моје очи, замислите! Да ми докаже како се шатро не ложи на мене. А то све због оног пса!… После је тек сазн'о истину и да му овај није никакав ортак. Па је дош'о и клек'о и љубио ми ноге и молио ме да будем с њим јер не може да живи без мене… И знате кол'ко ме молио? Извадио је утоку, је л' чујете? утоку! да упуца и себе и мене, ако кажем 'не'. И упуц'о би нас, гарантовано. То је љубав. Је л' чујете шта вам причам!…"
Срећом, чули смо је само Ненад, моја најбоља пријатељица, њен вереник и ја. У шоку од њене исповести, пратили смо, као хипнотисани, ону боцу коју је и даље котрљала по пулту. Нико ни реч да бекне.
ПРВА се прибрала моја пријатељица. "Каћа, сви су се разишли. Сад и ми идемо. Хоћеш да те повеземо кући?", упитала је, овлаш је загрливши. "Треба да њих двоје оставимо саме, да им не сметамо", додала је тише због Ненада.
Каћа ју је погледала испитивачки, добро је одмерила и онда закључила: "Ова ти је добра пријатељица. Знам шта говорим!", упрла је прстом у њу.
"Знам, Каћа", сложила сам се.
"А јесам ли ти ја пријатељица? је л' јесам?", одједанпут је упитала молећивим гласом. У покушају да ме загрли, опасно се заљуљала на барској столици.
Устукнула сам. Било ми је толико мучно - до краја тужно и ружно, - да бих најрадије из тих стопа напустила сопствени стан, и вратила се тек када се она отрезни и оде.
"Реци да јесам!", молећиво је понављала.
Ненад и пријатељичин вереник покушали су да је подигну са столице и поведу ка излазу, али она им се отргла. Наслонивши се леђима на шанк, упиљила је у мене и плачевно заповедила: "Хоћу да чујем јесам ли ја теби пријатељица, или нисам!" Лупила је ногом о под и умало пала, изгубивши равнотежу.
Погледала сам Ненада, па пријатељицу, па њеног вереника, па опет Ненада, немо их питајући шта да радим: нисам могла да превалим ни лаж ни истину. А Каћа је упорно запомагала. "Реци, јесам ли ја твоја пријатељица? Само ми реци је л' јесам или нисам."
У хипу ми је пало на памет: "Каћа, ти си вечерас била моја добра вила." Настао је тајац. Сви су зинули у мене.
А Каћа је разочарано заклимала главом. "Да - твоја добра вила", поновила је замишљено. "Значи, треба да ти испуним и трећу жељу вечерас: да одем!", нагласила је јетко. "Јебеш ти добру вилу, ако ти не испуни све три жеље, је л' тако?"
Оћутала сам.
Исколачила је очима на мене, али ја сам упорно ћутала. Тада је љутито закотрљала ону боцу са шанка, да падне на кухињске плочице и разбије се. Потом је, као да се ништа није десило, сама изашла у ходник. Ниједном се није заљуљала, као да се у моменту отрезнила. Изашла је без поздрава, не дозволивши Ненаду да је испрати и смести у такси. У мртвој тишини, са прозора, посматрали смо како се, погнуте главе, ногу пред ногу одвукла низ улицу. НИСАМ могла да замислим како ћемо после те вечери и Каћине исповести наставити да се срећемо и гледамо свакога дана. Али у понедељак се није појавила на послу. Ни у уторак. А онда је у среду телефоном дала отказ, под изговором да су јој у другој тиме-схаре агенцији понудили боље услове.
Лакнуло ми је. По неком прећутном договору, ни Ненад ни ја нисмо је више помињали. Ваљда смо се обоје надали да ће кроз заборав она лакше остати наша добра вила, а оно вече још више личити на почетак љубавне бајке.