ПРАВИ ТРЕНУТАК

ПОЗВАЛА сам Данила да ме посети у новом стану.
"Продала сам своју гарсоњеру за невероватних две и по хиљаде по квадрату", похвалила сам му се преко телефона.
"Знам, чуо сам," рекао је, "и да си купила нешто дупло веће ван центра."
У говору је котрљао "р", што ми се увек неодољиво допадало.
"А-ха", потврдила сам. "Сјајно сам прошла. Четрдесет квадрата са терасом од тридесет! Не можеш да замислиш какав је поглед са тринаестог спрата."
Данило се бавио некретнинама и зато сам куповину стана искористила као изговор што га позивам. А он га је спремно прихватио.
"Кад хоћеш?", питао је.
Био је четвртак, и из принципа нисам хтела да предложим петак или суботу вече, јер би то значило да ударним данима викенда седим сама код куће. Зато сам предложила недељу.
"Недеља ми савршено одговара", сложио се.
Дала сам му адресу и објаснила како да дође.
"Видимо се онда око осам", потврдио је, и тиме смо завршили разговор.
ИМАО је сигурно двадесет килограма више од када смо се последњи пут видели. Био је у шареним бермуда-гаћама, прекраткој мајци испод које му је вирио стомак и сандалама за плажу. Пустио је да му изнад науснице и испод доње усне израсту ретке длаке по узору на француску брадицу, како би прикрио да је ћосав. Знала сам га другачијег - мршавог и строго у оделу - и зато ми је изгледао необично, али свеједно ми се и даље допадао.
"Е! Види га!", ускликнула сам стварно обрадована, и пољубила га у образ.
Ушао је наглашено лењо, као да је дошао преко воље. Али одмах са врата скљокао се у двосед и замолио да му донесем чашу што хладније воде, коју је испио наискап. Затим је неко време само тешко дахтао. Када се прибрао, објаснио је како му је овај долазак причинио силан напор, што због садашње дебљине, што због удаљености од центра, где живи, и градског превоза који недељом скоро уопште не ради.
Рекла сам да га разумем и да ни сама никако не успевам да се привикнем на живот ван центра и свакодневна путовања јавним превозом. Питање сопствене тежине сам прескочила, да не би помислио како му изнуђујем комплименте. Била сам свесна да изгледам добро.
Села сам у фотељу наспрам њега и стрпљиво чекала да мало дође к себи.
Онда сам га провела кроз стан и извела на терасу којом сам се највише поносила. Напољу је било ведро и још довољно светло, па је јасно могао да види цео град као на длану.
"Ово није поглед, већ панорама!", одушевио се и стао да чешка стомак, на начин медведа који се нетом пробудио из зимског сна. Тај гест није имао раније, али ми се свидео - савршено је ишао уз његов нови изглед.
Предложила сам да останемо ту, где се већ налазила баштенска гарнитура за седење.
"Наравно", сагласио се, "поред овакве терасе, ко би нормалан изабрао да седи у соби."
ПИЛИ смо пиво и слушали музику која је кроз отворене прозоре допирала из собе, са неке радио-станице. Разговарали смо мало о некретнинама, које сам ја напустила пре пола године да бих се запослила у једној осигуравајућој компанији, мало оговарали његове садашње а моје бивше колеге и власнике агенције, мало причали о мом новом послу. Када смо исцрпли све неутралне теме, ућутали смо и обоје се загледали у правцу града у коме су почела да се пале прва светла.
После неког времена, устала сам и отишла у собу да пустим музику са диска и припремим џоинт. Кроз отворен прозор, Данило је могао да посматра како извежбаним покретима умотавам марихуану у ризлу, а потом исецам траку од своје визит картице, да је употребим за филтер.
"Видиш зашта ја користим своје посетнице", казала сам кроз смех јер сам видела да помно прати шта радим.
И он се насмејао и завртео главом у неверици.
"Ти ниси нормална".
"Зашто? ово је најквалитетнији картон. У мојој компанији не жале на таквим стварима, па што ја да жалим", одговорила сам.
Протрљала сам траку између прстију и демонстрирала му како се од ње са лакоћом прави идеалан филтерчић, који није ни танак ни дебео и који ће пропуштати дим таман колико треба. Када сам завршила, вратила сам се на терасу, привукла своју столицу ближе њему и запалила џоинт.
ПОД дејством пива и марихуане постали смо опуштенији.
Данило ми је испричао како је од развода крајем прошле године поново почео да се карта сваке ноћи, што му је у браку жена бранила. Похвалио се да игра у паре и стално добија, те да заправо живи од коцке, док се некретнинама бави да некако утроши време до вечери када седа за коцкарски сто. Откада сам га знала, увек је много лагао, и у томе се није ништа променио.
Мало касније, поменуо је како опет свира контрабас у једном ноћном клубу изнад центра, у коме је и раније повремено свирао. Засврбео ме језик да га упитам да ли у паузи између два музичка блока отрчи да на брзину одигра партију преферанса. Али било је паметније да се суздржим и покушам да се правим како му верујем. Вечерас је између нас могло да се нешто деси, па није било важно што лаже, ако на крају успем да га заведем. Зато сам забранила себи ироничне опаске.
Али онда је почео да се хвали како су за њега истовремено заинтересоване три девојке. За комшиницу Ивону са трећег спрата, у коју је годинама био несрећно заљубљен, знала сам још из времена када смо радили заједно, јер ми је о њој причао сваки пут када је хтео ме направи љубоморном. Сада се похвалио да му је она постала љубавница. Секретарица Цеца из агенције била му је званична девојка, а са њом је почео да се забавља одмах пошто се развео. Изненадила сам се, јер у тој девојци нисам видела ништа посебно, нити сам помислила да би му се она могла свиђати. Направила сам зачуђени израз и он је нашао за потребно да ми објасни како се све десило случајно. Био је неким поводом свратио код ње кући, мало је засео, попио две-три ракије и онда му је она предложила да воде љубав. Пристао је тек тако и од тада су у вези. Трећа заинтересована је другарица његовог доброг пријатеља. Још је није упознао, али му се унапред допала јер је изјавила како ће прихватити било какву релацију са њим.
Ту је заћутао, погледао ме испитивачки и онда се одједном сетио и четврте заинтересоване.
"А, да! Бивша жена ми је недавно предложила да бисмо могли поново да пробамо. Замисли то!", узвикнуо је.
НИСАМ хтела ништа да замишљам, а посебно не жене које се мотају око њега. Погодило ме што прича о њима, јер ми је још увек било стало. Требало ми је мало времена да се приберем, па сам зато отишла да припремим још један џоинт.
"У сваком случају, није ти досадно", успела сам да кажем нехајним гласом када сам се вратила.
Насмејао се мушки ликујући и потегао своје пиво. Понудила сам му марихуану, али је одмахнуо руком.
"Доста ми је", рекао је.
"И мени", сложила сам се, и дубоко повукла два дима.
"Па што си онда запалила?", упитао је не схватајући на шта циљам.
"Нисам мислила на то," одговорила сам озбиљно.
Погледао ме упитно, али сам се направила да гледам некуд у ноћ. Осећала сам да између нас расте напетост. И он је то осетио, па је устао.
"Да протегнем ноге", објаснио је.
Прошетао је мало по тераси, па се вратио, али није хтео да поново седне. Остао је да стоји тачно наспрам мене, леђима наслоњен на ограду, у врло изазовној пози. Били смо толико близу, да су нам се колена скоро додиривала. Да сам устала, нашла бих му се у загрљају. Али после свега што је испричао, више нисам била сигурна да још увек жели да има нешто са мном, сем лаког флерта. Од првог дана, између нас је постојала снажна привлачност, али никада ниједно није ништа покушало. Мени је сметало што је ожењен, иако је он у свакој погодној прилици наглашавао да је тај статус промењив. Сметало ми је и што је седам година млађи, јер сам се увек забављала са доста старијим мушкарцима. Али била сам толико заљубљена, да бих упркос свему била са њим, само да је скупио храбрости за нешто више од случајних додира и овлашних загрљаја. Али није. Онда сам ја променила посао и шест месеци се нисмо видели ни чули. У међувремену, обома нам се штошта издешавало, и било је разумно претпоставити да га је то већ прошло. Но ја сам морала да се чврсто уверим да више ништа не осећа, да бих коначно престала да мислим на њега. Нисам знала како ћу то да изведем, само сам осетила да је сада прави тренутак.
"КАД већ удараш рецке, додај једну и на моје име", саму себе сам изненадила што сам то рекла.
Данило је зинуо, махинално се одмакао од ограде и свалио се на столицу. Запалио је цигарету и повукао дуг гутљај из флаше.
"Не капирам?", звучао је као да му у грлу стоји кнедла.
"Хајде, знаш да сам била заљубљена у тебе".
Требало ми је много снаге да то превалим. Али када сам то успела, знала сам да ће ми све остало бити много лакше. Чак сам се и осмехнула.
"Не знам. Први пут то чујем", рекао је прилично неубедљиво, али ме то свеједно поколебало.
"Знаш. Као што ја знам да си ти… да је било тога и са твоје стране", упињала сам се да звучим самоуверено, иако никада нисам била несигурнија.
"Не могу да верујем! Откуд ти та идеја?", покушао је да се подсмехне. "Ако сам те нечим навео да…"
Сватила сам да тај начин никуда не води. Осећала сам се глупо и разголићено, и то ме љутило. Али више није било повлачења - морала сам да идем до краја.
"…Е, хајде да се не натежемо. Ти и ја треба да рашчистимо неке ствари, и ти то добро знаш. Друга је ствар да ли имаш петљу за то", том грубошћу сам, сасвим свесно, унапред заташкавала свој пораз, који је био више него известан.
Чекала сам да било шта одговори, да бих се ухватила за неку његову реч или наговештај, као за сламку спаса, али он је само пиљио у грлић своје боце, коју је стегао обема шакама. Повукла сам још дим марихуане и онда сам пустила да џоинт догори до филтера. Затим сам га једним потезом кажипрста хитнула преко терасе, што није било ни женствено а ни културно, али више ме није било брига. Данило је испод ока гвирио шта радим.
"Дакле, немаш", закључила сам резигнирано.
Устала сам тако нагло, да се тргнуо. Брзо је повукао ноге испод столице, иако је било сасвим довољно места да прођем не дотакавши га. Отишла сам у кухињу и тренутак касније вратила се са другом флашом пива. Поново сам села и пажљиво сипала пиво у чашу, водећи рачуна да не направим пену коју нисам волела.
"Штета", рекла сам већ сасвим прежаљено. "Ако сам нешто научила у животу, то је да Бог даје једну шансу, другу ретко кад, трећу никад. Вечерас смо имали другу", била сам потпуно убеђена у то.
Данило је замишљено гледао у зид терасе. Зубима је грицкао длачице на својој подусници, због чега је из профила изгледао као да се смељуљи себи у браду. Онда је подигао главу и погледао ме некако искоса, испод ока.
"Стварно немам појма о чему говориш".
ДА је рекао било шта друго - да му се нисам допадала довољно, да није хтео да превари тадашњу жену, да му је сметала разлика у годинама или што радимо заједно - ја бих поверовала. Али ово је била најкукавнија лаж. Ту више нисам имала шта да кажем.
Било ми је толико тешко, да сам само желела да оде, али из пристојности сам морала да седим и чекам док сам не крене. Дотле је требало да се претварам као да ништа од свега није изговорено и да разговор преусмерим на куртоазно ћеретање двоје добрих знанаца. Знала сам да ћу имати снаге за толико, само ми је сметало што је марихуана поново почела да делује, стварајући ми привид да време пролази бескрајно споро.
А Данило је развезао о својим мукама.
Лекари су му недавно открили бенигни тумор на панкреасу. Због тога му је шећер био врло низак, једва четири милимола у односу на доњу границу нормале која износи пет, и уз то је показивао сталну тенденцију да падне на критична два. Када му се то десило пре неколико месеци, доживео је клиничку смрт. После тога почео је да се нагло гоји, и шећер му је од тада углавном био стабилан, иако и даље низак.
Имао је и проблема са левим бубрегом. У њега је задобио нож још као тинејџер, када се на неком концерту подметнуо да заштити своју тадашњу девојку од шутке разгоропађених панкера иза њихових леђа. Зимус му се рана опасно инфицирала неком бактеријом и морао је да одлежи два месеца у болници. Претрпео је танталове муке, а и даље је спорадично осећао болове, посебно кад мокри.
Били су то озбиљни здравствени проблеми, али они ме се сада нису тицали. Претварала сам се да слушам, док сам све време крадом погледавала на сат. Једва сам дочекала када је двадесетак минута пре поноћи устао и рекао да треба да пође.
"Добро", казала сам кроз намештени осмех, и пошла да га испратим.
У предсобљу се мало залелујао, као да је несигуран на ногама. Већ сам заустила да му се подругнем што га је опило једно пиво, помешано са неколико димова марихуане. Али тада се само простро на под, расекавши при паду лице о незаштићену ивицу мог будућег ципелара.
ЛЕЖАО је непомично и низ лице му је лила крв. У тренутку сам помислила да је мртав. Кроз главу ми је пролетело да ће увиђај открити да смо били под дејством марихуане и да ћу добити досије који ће ми у будућности компликовати живот. Али није био тренутак да мислим на себе.
"Данило!", викнула сам и клекнула поред њега.
Дисао је. Отрчала сам у купатило, поквасила пешкир и ставила му облогу на чело. Када сам то урадила, остала сам да клечим поред њега, покушавајући да се сетим шта бих још могла да учиним.
"Данило!", позвала сам га поново.
"Ммм", простењао је.
"Хоћеш ли бити добро? Да зовем некога?"
"М-м", промрмљао је одречно.
Хтела сам да му обришем крв, али измакао је главу и прошаптао да га пустим тако, само да му подметнем јастук. Донела сам јастуче и предложила да га покријем ћебетом, али је одбио. Понудила сам му помоћ да устане и пређе у собу на двосед, али и то је одбио.
Није ми преостајало ништа друго, него да чекам. Угасила сам светло да му не бије у очи и села поред њега на под, рукама обгрливши колена. Време је пролазило, а он се није помицао. Онда сам устала да узмем цигарету. Запалила сам и стала испод довратка, да дим не би ишао у предсобље него у собу. Док сам тако стражила над њим, у тренутку ми се цела ситуација учинила смешном: у пола ноћи, двадесетшестогодишњи момак од скоро два метра и сто килограма лежи на поду у мом предсобљу, са јастуком под раскрвављеном главом, а ја стојим изнад њега прекрштених руку, пушим и растерујем дим на супротну страну. Запитала сам се да можда није одглумио то падање у несвест, како би ме подстакао да учиним оно што сам толико желела још од првог дана - да га нежно дотакнем и пољубим... Али одмах сам одбацила ту мисао као плод своје бујне маште.
Још једном сам му понудила да устане и пређе на кауч, али поново је одбио. Након тога, више нисам видела сврху да стојим ту и бдим над њим. Ноћ је већ поодмицала, а сутра је био радни дан и морала сам рано да устанем. Зато сам отишла у спаваћу собу и почела да се спремам. Одвојила сам гардеробу за посао и пошла у купатило да се истуширам и оперем зубе. У пролазу сам погледала у предсобље и видела да и даље лежи у истом положају. Учинило ми се да је заспао, па сам неодлучно застала, колебајући се да ли да га ипак покријем ћебетом. Али тада је он жмирнуо, одајући да је будан.
"Хоћеш да те покријем?", било је боље да га питам.
"Не."
"Сигурно?"
Поново је одбио и ја нисам хтела више да наваљујем.
КАДА сам изашла из купатила, видела сам да је ипак прешао у дневну собу и успео да се некако склупча на кратком двоседу. Лецнула сам се јер сам била само у доњем вешу, па сам се брзо вратила и умотала у пешкир. Хтела сам да тако протрчим до спаваће собе, али ме зауставио. Тражио је да му донесем леда за облогу која се већ осушила.
"Одмах… извини", промрсила сам збуњено и пожурила да учиним како је замолио. Није више крварио, али је од половине образа до подбратка имао гадну посекотину. "Је л' ти треба још нешто?", питала сам пошто сам му донела другу облогу.
Одмахнуо је главом.
"Хоћеш да распремим двосед, да легнеш људски? Нема проблема ако овде преспаваш, ја сутра морам да устанем у седам, али могу да ти оставим кључеве, па да их узмем после посла, ионако се враћам преко центра. Је л' хоћеш тако да се договоримо?"
Само сам се трудила да будем брижна. Али он је на све моје предлоге одрицао главом, на неки уздржано-нестрпљиви начин. Схватила сам да жели да га оставим на миру, па сам ућутала.
"Како хоћеш. Ја идем да спавам", рекла сам и отишла у спаваћу собу.
МОЖДА је прошло сат времена, када ме пробудило дозивање из дневне собе. Тражио је да му донесем лавор јер му се повраћало. Пожурила сам да му дам шта је тражио и вратила се у кревет.
Увелико сам већ спавала, када ме поново позвао. Хтео је да иде кући и молио је да му позовем такси. Била сам љута што ме због тога буди. Телефон се налазио на пола метра од њега и требало је само да пружи руку да га дохвати.
"Који такси да ти позовем?", питала сам мрзовољно.
"Свеједно", тихо је одговорио.
Окренула сам број прве такси службе које сам се сетила, рекла адресу и дестинацију.
"Стиже за два минута", суво сам му пренела и погледала на сат. "Пођи одмах, јер док ти сачекаш лифт и док се спустиш, он ће те већ чекати", није ме било брига што не звучим љубазно у три и тридесет ујутру.
Док се он придизао, однела сам лавор у купатило и са гађењем га опрала. Данило ме чекао у предсобљу да му откључам врата.
"Здраво", промрмљао је, и смушено изашао.
Нисам га ни погледала. Само сам климнула главом, ћутке залупила врата за њим и бучно закључала све четири браве. Онда сам се одвукла у собу, бацила се на душек и истог момента заспала.
ПОСЛЕ непуних пола сата пробудило ме звоно на улазним вратима. Отворила сам сва накострешена.
"Извини, заборавио сам кључеве… испали су ми негде…", утрчао је у стан и почео да их журно тражи по предсобљу. Нису били ту, па је изашао на терасу.
Остала сам на улазу и све време држала отворена врата. Реч нисам прозборила када се вратио са кључевима које је најзад пронашао у дневној соби. Не знам како сам у том моменту изгледала и какав ми је био израз, али Данило је застао, спустио руку на моје раме и загледао ми се у очи смртно озбиљан.
"Није добар тренутак… и ја уопште нисам мислио да ти ово кажем, али… немам бенигни тумор на панкреасу. Имам рак и остало ми је… није битно. Хоћу да кажем да... жао ми је што сам те овако исцимао, али вероватно ми је пао шећер због комбинације пива и траве," промуцао је, овлаш ме пољубио у образ, промрсио "Извини", и истрчао из стана.
Одупрла сам се обема рукама о довратак, да се сада ја не бих срушила.