У ПОДМОРНИЦИ

РАДМИЛО ми се јавио на оглас за стан чију сам продају водила и тражио да му закажем 'гледање' за сутрадан послеподне. Заплитао је језиком као да је трештен пијан, али су му и питања и одговори били потпуно сувисли. Изненадио ме када је у моменту проникао да му постављам некретнинашко трик-питање, како бих сазнала да ли је озбиљан купац.
"Претпостављам да сте завршили све око продаје ваше некретнине?", питала сам.
"Ништа ја, млада дамо, нисам завршио, тек почињем. Али ако вас занима да ли имам кеш - имам га", одговорио је на пијано-поносни начин.
Нисам била сасвим сигурна да говори истину, али сам ипак пристала да му закажем 'гледање'. "Добро, казала сам вам адресу и договорили смо се за време."
"Тачно тако", потврдио је радосном интонацијом ђачета које сутра иде екскурзију.
Још је рекао да ће доћи са својом пријатељицом и описао ми себе и њу.
"Ја имам белу косу и белу браду и мршав сам, а дотична дама изгледа строго као професорка; штос је што она и јесте професорка. Па ви сад видите како је мени."
Последњом реченицом измамио ми је осмех.
ПРЕПОЗНАЛА сам их чим су изашли из аутобуса: он је необично личио на покојног глумца Зорана Радмиловића, док је његова пријатељица - са строгом фризуром, наочарима са дебелим оквиром, у уредној, али већ изношеној одећи - заиста изгледала као професорка. Када су се довољно приближили улазу, пред којим сам их чекала, климнула сам им главом да би знали да сам то ја. На то је он подигао обе руке да ми махне у знак поздрава. Тада сам приметила да у једној носи цегер из којег нешто цури, док у другој има стаклену чашу.
"Хеј, агентице, јесте за пиво?!", довикнуо ми је.
Неколико пролазника окренуло се зачуђено, да би се затим насмејали или прекрстили у чуду.
"Не, хвала, не пијем", рекла сам стидећи се због њих двоје.
Али Радмило није хајао. Протресао је цегер да се чује звецкање флаша.
"Грешите, пиво је најбољи спас од ове врућинштине."
Гледала сам га у потпуној неверици.
Ту је професорка опазила да из кесе цури.
"Види шта радиш! Све ћеш пролити!", повикала је на њега и покушала да му је истргне.
"Па шта!", брецнуо се, не дозвољавајући јој да је преотме. Онда је извадио напрслу флашу и хитнуо је у контејнер пред улазом. Разбила се уз прасак.
"Платили смо кауцију за флаше! Треба да их вратимо!", вриснула је професорка.
"Ја сам платио, не ти. И баш ме брига за пишљиву кауцију!", љутнуо се и демонстративно пожурио испред ње. Ухватио ме под руку и повукао у зграду. "Идемо ми, а она нека скупља срчу кад јој је толико стало до флаше. Ионако сам ја купац, а она је пошла само да ми смета".
Искуство агента продаје научило ме да се из најбесмисленијих зађевица изроде најозбиљне свађе, па сам одмах покушала да га смирим.
"Немојте бити на крај срца. Сигурно није мислила ништа лоше", осмехнула сам се љупко. "Да је ипак сачекамо?"
Није рекао ни "да" ни "не", али је успорио корак, а када смо стигли до лифта, стао је и да је сачека. Срамећи се од мене, љутито ју је погледао испод ока, а она је фркнула на њега као нервозна мачка.
БИЛА сам све сигурнија да он није прави купац. Није га занимало да чује шта имам да испричам о стану у који сам их довела, које су му предности, који недостаци, када би био усељив и колико би могла да му се спусти цена код продаваца. Није га скоро ни погледао, само је протрчао кроз њега и пожурио да седне у трпезарију и отвори себи ново пиво.
За разлику од њега, професорка ме пратила у стопу док сам показивала просторије. И чим се он повукао, искористила је прилику да ми исприча "све како стоје ствари са њим".
"Знате, ми смо дугогодишњи пријатељи и ништа више. У ствари, ја водим рачуна о њему, пошто живи сам. Да није мене, потрошио би све паре које има. Ја сам их склонила на сигурно и сад сам га наговорила да купи два мања стана: један у коме ће да живи и други који ће да издаје."
У њеној причи недостајао је најбитнији део: откуда њему толики новац. Пробала сам да то сазнам.
"Он је, значи, раније продао свој стан?"
"Не, не, није", рекла је, и затим додала шапатом: "Али ја га наговарам да га после прода. Шта ће њему самом шездесет квадрата?"
"У праву сте. Стварно је лепо што бринете о њему", повлађивала сам да бих задобила њено поверење.
"Па видели сте га, он је као дете", одговорила је.
Осмехнула сам се са разумевањем.
"Јако је паметно што сте га наговорили да узме две мање јединице. Само, хоће ли моћи да затвори финансијску конструкцију за обе? Мислите да неће морати да прво прода свој стан?"
"Не", одговорила је кратко. "То иде после."
Није ми ништа објаснила, а није деловала ни уверљиво. Проценила сам да је зато бесмислено да даље губим време са њима.
РАСТАЛИ смо се испред зграде, са лабавим договором да ћемо се чути чим им се "мало слегну утисци".
Али онда сам ја ушла у свој ауто и нисам могла да га упалим. Њих двоје су већ стигли до аутобуске станице и окренули се да ми махну када је Радмило схватио да имам проблем. Пожурио је да се врати и помогне ми, а професорка је потрчала за њим. Каваљерски се понудио да он проба да упали кола, па сам изашла из њих.
После више покушаја, успео је да их покрене. Запљескао је рукама одушевљено као дете.
"Агентице, дајте да вас мало повезем!", повикао је егзалтирано. "Хај'те, можемо да идемо сви у мој стан, таман да видите за колико може да се прода! Можемо одмах да се договоримо о свему у вези продаје. Треба да ме посаветујете. Идемо, важи? Али ја да возим?", молио је са возачког седишта.
Помислила сам да је сулуд, али као сваки агент некретнина нисам пропуштала прилику да дођем до екслузивног стана за продају. Због тога сам допустила да ме безмало увуче у моја сопствена кола, у која је одмах за мном спремно ускочила професорка.
У СТАНУ нас је дочекао њихов пријатељ, седобради седамдесетогодишњак са морнарском шапком на ћелавој глави.
"'Де сте висе, забога! Пресусио сам цекајуци вас. Рекли сте да идете само по пиво, а остали сте три сата", безубо је шушкао, јер је у вилици имао само два горња зуба.
Док се једном руком поздрављао са мном, другом је покушао да од свог пријатеља отме кесу са флашама. Радмило ју је тргнуо иза леђа, као да је не да, и неколико тренутака се тако поигравао са њим. Онда је намерно завитлао њоме као да ће је испустити, и тек када је овај поскочио да је ухвати, тада му је препустио.
"Зезам те, будало матора", подсмехнуо му се.
На то су се и морнар и професорка насмејали извештачено гласно, очигледно му се улагујући ради пива које је он платио.
"Да седнемо", позвао ме Радмило у кухињу, у коју су оно двоје већ отишли.
"Ја бих да погледам стан, па да…", покушала сам да се извучем.
"Ма погледаћете, неће стан да побегне. Прво да се послужите", ухватио ме под руку и повукао. "Јесте за неко пићенце, а?…", питао је на силу ме посадивши за трпезаријски сто. "Понуди је нечим, шта си одмах зграбила ту флашу!", подвикнуо је професорки.
"Не бих ништа, хвала", одбила сам.
"Може макар кафица?", питала је професорка.
Бацила сам поглед на гомилу неопраног суђа у судопери и сумњиво чисту чашу у коју је она себи насула пиво.
"Не, хвала, већ сам попила доста кафа за данас."
"Не мозе тако - ниста", успротивио се морнар. "Досли сте у домацинску куцу, треба да се послузите."
"Не, заиста…"
"Мозе пивце, сигурно мозе", навалио је морнар.
Срећом по мене, Радмило је био нешто киван на њега, те је искористио прилику да му се успротиви.
"Пусти, бре, девојку на миру. Ако неће ништа - неће. Није дошла да лоче са тобом и њом, већ да разговарамо о озбиљним стварима."
"Озбиљно? О цему цете да разговарате?", морнар је био детиње радознао.
"Шта те брига. 'Оћу да продам овај стан, да вас више не гледам."
"А ви сте агентица?", узвикнуо је морнар обрадовано. "Драго ми је, агентице. Је л' знате 'де ја зивим?"
Одмахнула сам главом.
"Поред реке у једном сутерену. Ста мислите, је л' могу то да продам и купим неки сплавиц? Несто малецко, само да буде на води."
Хтела сам да га реда ради питам за локацију и квадратуру његовог стана, само да бих одговорила да се за то ништа не може добити, када је Радмило опет ускочио, поклапајући га.
"Хоће да за промену буде на води, јер је сад у води сваки пут кад река надође. Знате како му је у кући, можете да пецате, вода до колена", злобно се закикотао.
"А да погледам ја мало како изгледа ово ваше", искористила сам тренутак и устала, у намери да протрчим кроз стан и, чим пре, побегнем одатле.
"Ај', кад сте навалили. Идем ја да вам покажем, и треба нешто да се договоримо", рекао је Радмило устајући за мном. "А ти", обратио се пријатељици, "могла би нешто да радиш. Види нашта личи та гомила," показао је на прљаве судове. "А могла би и да спремиш нешто за јело."
ПРОЦЕНИЛА сам стан на безобразно ниску суму, у намери да се Радмило увреди и једва дочека да одем. Међутим, он је само климнуо главом и најљубазније ме замолио да поразговарамо "о врло важној ствари" у дневној соби, где нас оно двоје не могу чути.
"Али имам само десет минута, стварно журим, већ касним на други терен", рекла сам.
"Ма, добро, довољно је и десет минута", сложио се, "него морамо да будемо тихи, вештица ће сигурно да прислушкује, увек то ради", пожалио се. "А не могу да затворим врата, погушићемо се од врућине", очима је показао на лођу, на коју се излазило и из дневне собе и из кухиње, тако да су звукови из једне, лако летели до друге просторије.
Погледала сам га безизражајно, не желећи да држим страну ни њему ни њој.
"Она је опасна. Је л' знате ви да је она мени потрошила скоро све паре од уштеђевине. А то нису мале паре! Од тога сам могао да купим два стана!"
Само сам ћутала и неутрално се осмехивала.
"Тридесетпет година сам ја крваво радио и штедео да би' сад мог'о да уживам, и уживао би' да нисам њу…"
"…А где сте радили?", упала сам му у реч таман када је почео да хвата пијани ритам јадиковке.
"Ја? Ја сам био поморски инжењер, радио сам у подморницама цео живот", рекао је са поносом се испрсивши. "Чули сте за…"
У том тренутку на вратима собе појавио се морнар.
"Јесте за питуљице, пита вас…"
За Радмила је било превише да га два пута заредом пресеку у причи. У таку је побеснео.
"Шта ћеш ти овде?! Излази!", дрекнуо је. "Је л' те она послала да шпијунираш! Мало ли је што се курваш с њом мени иза леђа, још ме и шпијунирате!"
"Само сам…", покушао је морнар да објасни, протурајући тањир са питуљицама.
"…Марш, кад кажем! Марш из моје куће!"
Морнар је хтео да устукне, али Радмило је већ скочио и јурнуо на њега. Излетео је у предсобље и тамо наставио да бесни.
"Рекао сам: марш из мог стана! И да те никад више не видим. Излази сад!"
Чуло се кратко комешање, налик снажном изгуривању под претњом туче, потом су се улазна врата залупила са треском. Нисам могла да видим, али сам по звуковима закључила да је онако бесан ушао у кухињу и, кроз зубе, припретио нешто својој пријатељици.
КАДА се вратио у собу, дочекала сам га на ногама, полазећи. Заустила сам да се љубазно опростим, претварајући се да смо се о свему договорили, но није ми дозволио да макнем. Одлучно, мада не грубо, ухватио ме за рамена и као дављеник завапио да га саслушам још само мало.
"Ви не знате како је било страшно морнарима који су потонули у Курску!", вриснуо је потпуно ван контекста.
Као и сви, чула сам вест да је пре неколико дана руска подморница "Курск" потонула у Баренцовом мору и да је страдала цела посада, од преко стотину људи. За већину света, то је била само телевизијска или новинска информација, док је Радмило преживљавао трагедију морнара као свој лични удес.
У тренутку ми га је било искрено жао. Стварно је патио над судбином својих злосрећних другова.
"Ја сам службовао у подморници цео живот! Ја знам како је њима било кад су почели да се гуше! Ви не можете ни да замислите како то изгледа, шта значи кад се стотину људи бори за ваздух на дубини од преко сто метара! Они су уједали једни друге! Гризли се! Најјачи је убијао остале да би имао дуже ваздуха! Можда је морао да убије и најбољег пријатеља! Да л' ви то схватате?"
Пред мојим очима, стегнуо је шакама сопствени врат и почео сам себе да гуши. Пре него што сам стигла да схватим шта ради, већ је био на поду и ваљао се и батргао по њему.
"То је… кркљ… могло и мени… кркљ… да се деси!"
А онда је пустио свој врат и, као дете, заплакао на сав глас.
"Мајчице, моја! Могао сам да будем тамо и да се удавим!", јецао је.
Превртао се по поду, док сам га ја запањено гледала. Нисам знала шта да урадим: да позовем његову пријатељицу, да наставим да седим и чекам док га то прође, или да покушам некако да га утешим.
ТАДА је професорки испао тигањ на тераси. Очигледно се тамо била притајила од часа када је Радмило истерао свог пријатеља, а можда је прислушкивала и од самог почетка нашег "разговора". Углавном, сада се одала.
Радмило је ослушнуо, да се увери да то тефлон стварно одскаче по бетону, а онда се претећи дигао са пода. Изгледао је као да више не влада собом када је изашао на терасу и пошао за пријатељицом која је шмугнула у кухињу.
"Сад ћу и са тобом да завршим, кучко!", дрекнуо је, да га је цео парк испред зграде чуо.
Препала сам се. Нисам могла ни да претпоставим за шта је све способан тако пијан и махнит. Помислила сам да позовем милицију, али нисам знала колико брзо стижу на такве позиве, посебно што сам могла да им пријавим само хистерисање једног пијанца.
"Курво проклета! Ем си спискала све моје паре, ем ме вараш са мојим најбољим пријатељем! Докле, бре, више мислиш да ме правиш на будалу?!", вриштао је у кухињи.
"Склањај… те руке с мене… пијандуро једна! Бежи… од мене! Бежи… кад кажем!"
Професоркини повици били су испрекидани дахтањем, као да се рвала са њим. Хтела сам да се прикрадем до врата и видим шта се дешава, али сам се бојала да ме Радмило не опази. Премда је према мени све време био пристојан, његов бес је у сваком тренутку могао да се сручи и на мене. У том страху, нисам се усуђивала ни да побегнем, јер шта ако ме види и покуша да ме врати силом?
ЋУЛИЛА сам уши, али из кухиње се више није чула ни реч, већ само пригушени хроптаји, као последњи издисаји. Премрла сам од страха да је заиста не удави, и јурнула сам да јој помогнем.
На вратима сам застала као укопана.
Потпуно избезумљен, али сада од страсти, Радмило је са напором очајника покушавао да на трпезаријском столу доведе своју пријатељицу до еротског врхунца. Ништа мање похотно, и она се њему предавала; давила се у телесној сласти, дахтала и јечала од задовољства.
Зажмурила сам и поново отворила очи, проверавајући да не сањам.
ПОЛАКО сам се искрала из стана и опрезно затворила врата за собом. Стрчала сам низ степенице на прстима и брзо кренула ка колима. Отварајући их, осврнула сам се према Радмиловој згради. Тамо, под његовим прозором, стајао је морнар и сав снужден гледао горе.
Села сам за волан и запалила цигарету да се мало приберем. Премотавајући цео догађај у мислима, у неверици сам одмахивала главом.
После неколико димова, упалила сам мотор и погледала у ретровизор. Угледала сам како се на тераси промолио Радмило и махнуо пријатељу флашом пива, позивајући га да се врати. Без премишљања, морнар је потрчао у зграду.
Угасила сам цигарету и кренула. Возећи испод Радмилових прозора, мало сам успорила да ослушнем да ли се нешто чује из стана. Учинило ми се да одозго допире слављеничка галама.
КАСНО увече на мобилни ми се јавила професорка, да ми каже како је наговорила Радмила да купе стан који су гледали. Испричала ми је и како је замислила да га реновира, које плочице ће ставити у кухињу, које у купатило, како ће преградити трпезарију и направити малу спаваћу собу, како…
Једва сам успела да дођем до речи. Замолила сам да ми да његов број телефона, да договоримо време за капару.
"Ево, он је поред мене, зовем од њега", одговорила је и дала му слушалицу.
"'Де сте агентице?", викнуо је весело. "Ми се договорили да купимо онај станчић, а вас нигде нема."
"Овај…", збунила сам се у тренутку, "журила сам на други терен."
"Ма нема везе", опростио је великодушно. "Кад можемо да урадимо то што треба, мислим да купимо стан? Ми би' да се ја већ сутра уселим, мислим ако може тако? Стан је празан кол'ко сам схватио, а ја имам кеш…"
Није било времена да се чудим што они на крају испадоше прави купци, и то купци који прескачу капару и одмах желе коначну исплату. Некретнинашким језиком, били су "печени", и зато је требало брзо делати.
"Останите на вези, само да позовем власнике стана и уговорим са адвокатом који ће радити папире", рекла сам.
Кроз неколико минута саопштила сам Радмилу где и када ћемо се наћи, као и колико новца да понесе за стан, адвокатску услугу и моју провизију.
"Важи се, агентице! А после можемо да дођемо овде и да се договоримо за оно, знате оно што смо почели да причамо?", иако сав у одушевљењу, и даље се играо конспиративности. "А треба и да прославимо!"
"Видећемо", одговорила сам намерно неодређено, и поздравила га до нашег скорог виђења за један сат.
Пошла сам на исплату, апсолутно сигурна да ћу радије пропустити да му ексклузивно продајем стан, него да поново сиђем у подморницу његовог живота.