ПОД МАСКОМ

ПОСЛЕДЊЕ вече нашег боравка у Будимпешти Марко ме замолио за 'велику пријатељску услугу' - да изађем са њим. Желео је да му се нађем као помоћ ако гаy-пар Италијана, са којима је требало да се види, постане превише насртљив.
Њих смо упознали дан раније, приликом обиласка неког музеја на Будиму. Марко им се толико допао, да су нам понудили места у посебно изнајмљеном таксију којим су они обилазили знаменитости по граду; приде су нам плаћали све улазнице, а частили су и ручак како не бисмо прекидали дружење док се вратимо у хотел да једемо. Синоћ је избегао да изађе са њима на вечеру, пошто је имао договор са својим дечком, у којег се 'заљубио' већ првог дана по нашем доласку. Избегао би их и вечерас, јер је требало да се опрости са њим, али позвали су га у "Аризону", највећи гаy-клуб на Балкану, где се улазило само на пропусницу или преко познанства са неким из клупске управе. Такву понуду није могао да одбије, макар они то протумачили као његов пристанак на секс у троје, који су му предлагали од првог тренутка. Али да би избегао да остане насамо са њима, позвао је и мене.
Ту услугу сам му дуговала, пошто је он увек прихватао да ми буде пратилац када бих остала без младића. А и погодило се да немам никакав договор за то вече, па сам пристала без много размишљања.
НИКАДА нисам видела толико мушкараца на једном месту, а да нису на утакмици или у некој институтицији. Нисам могла ни приближно да проценим колико их је, пошто се клуб састојао од три засебна нивоа, што је онемогућавало било какву прегледност. Уз то, мало њих је седело или се дуже задржавало на једном месту, него су непрестано улазили или излазили, шеткали се, застајали и одлазили, те опет долазили… као на корзоу или модној писти. Док је разгласа Ригхт сед Фред упорно понављао "И'м то сеџy боy", ја сам уочавала и памтила само необичне и типичне ликове: једног дечка са роцкабилy, и другог са афро фризуром, младића косе офарбане пола у љубичасто, пола у жуто, момка нордијског изгледа, па изузетно ружног дебељуцу, неколико потпуно феминизираних особа, а највише - и најбоље - мушкарце које бих са женским занимањем свакако погледала на улици када не бих знала да су хомосексуалци. Већина осталих посетилаца углавном се ни по чему није посебно издвајала; понеко је свој стаyлинг за ту ноћ допунио неким детаљем, као један плавушан који је, уместо каиша, кроз рупице фармерки провукао свилену ешарпу, или други, скроз обријане главе и мишићавог тела, који је преко припијене мајице пребацио црвено-црни чипкани шал са мотивом бубамара. Иначе су изгледали као момци које свакодневно срећем на улицама.
Више ме зачудило што сам видела само две девојке, иако је клуб био и за мушкарце и за жене.
Прву нисам приметила када је дошла, нити са ким. У тренутку када сам је угледала, била је сама и шетала се између столова пространог паба у приземљу, у коме смо Марко и ја чекали Италијане. Због пригушеног осветљења, нисам могла да је најјасније видим, али носила је краћу косу, гегала се у ходу и имала неженствене кретње. Помислила сам да тражи некога у том полумраку, док нисам схватила да једнако гледа у правцу нашег стола. Када нам се примакла на неколико корака, погледи су нам се укрстили и она је направила кретњу као да ће ми прићи. Но ја сам нагло окренула главу на другу страну, отворено јој показујући да ме не интересује. А да ме не би разумела погрешно, као да само глумим незаинтересованост, остала сам тако окренута све док ми Марко није рекао да је одустала и некуд отишла.
Другу сам видела нешто касније, када смо са Италијанима прешли да поседимо у интимнијем делу клуба, уређеном као салон. Како се појавила, држећи се за руке са једним младићем, тако је завладао тајац. Њих двоје су били нестварно складан пар: она - дугогоса лепотица извајаног тела и дугих ногу, он - високи мушкарац класичне лепоте, са стасом и држањем победника-хероја. Нема сумње да су свугде где се појаве изазивали дивљење. И никако им (по мом најдубљем уверењу) није овде било место.
"Нису ваљда…?!", тихо сам узвикнула. Те речи отеле су ми се саме од себе. Изгледало ми је немогућим да они - (тако савршени!) - буду гаy.
"Наравно да јесу!", узвратио је Марко набусито, као да га је то увредило. "Шта мислиш да би уопште могли да буду богови?", пркосно ми се подсмехнуо, ликујући због чињенице да су то двоје очигледно пар бисексуалаца.
Разумела сам да бранећи њих, брани свој свет, па сам ућутала. Учинило ми се крајње симболичним што је у том тренутку ди-џеј пустио "Лове ацтион" (И беливе ин лове) од Хуман Леаге.
ЈОШ увек сам удивљено зурила у девојку, када је она приметила мене. Пошто ме одмерила, пустила је младићеву руку и, без премишљања, пошла право према нашем столу, све време ме нетремице гледајући. Било је касно да сада скренем поглед, а не верујем да би се поколебала ни да сам се направила да је не примећујем - толико је деловала самоуверено. Када нам је пришла, заузела је изазовну позу, боком се ослонивши на наслон до моје фотеље.
"Хи!", поздравила је све четворо са осмехом.
Претрнула сам и зунула у њу, не знајући како да се понашам.
"Хи!", углас су отпоздравили Марко и Италијани. Сва тројица су ђипили и узмували се да јој направе место, надајући се да ће за њом доћи и њен младић. Док су се утркивали ко ће да је смести до себе, покушала сам да дозовем Марка, не бих ли га мимиком опоменула да ме сместа извуче из те ситуације.
"Ксс-ксс!", дозивала сам га, но он се или претварао, срећан што је девојка изабрала место до њега, које је било најближе мени, или ме у том узбуђењу заиста није чуо.
Али зато ме чула она. Повезала је да ми је он дечко, јер ме погледала са пуно разумевања. Онда се померила напред, скоро му окренувши леђа, и наглашеним покретом пребацила косу на његову страну, сасвим ме заклонивши од његовог погледа. Задовољно се осмехујући што је тако једноставно уклонила посматрача пред којим бих се осећала непријатно, нагла се још више напред и унела ми се у лице.
"Ја сам Марија, дошла сам из Беча", рекла је на енглеском.
Морала сам да се и ја представим и пружим јој руку, а она ју је задржала у својој дуже него што је било потребно, те покушала да ме помази по надланици. Али ја сам је нагло истргла, као да ме опекла.
"У чему је проблем?", љутито ме упитала. Исколачила је очима на мене и стиснула зубе, спремна да зарежи.
Нисам намеравала да јој повредим сујету, па сам се брже-боље извинила, а затим објаснила да нисам лезбијка и да сам ту само ради свог пријатеља (једино сам прећутала - зашто).
"Ха-ха-ха!", закикотала се, а њен гнев је у трену ишчилио. "О.К., нисам знала", рекла је озбиљно, али је одмах поново праснула у смех.
Нисам разумела због чега се толико смеје, али сам ипак наставила да једнако слежем раменима и смељуљим се као нехотични кривац који се устрајно извињава. Надала сам се да је неспоразум разјашњен и да сада још само треба да устане и оде. Али она на то није ни помишљала.
"Хоћеш да попијемо нешто?", упитала ме када се уозбиљила. "Да наздравимо нашем 'но-гаy' познанству?"
И пре него што сам стигла да одбијем, већ је по Италијанима поручивала пиће за нас. А док је оно стигло, увелико је ћакулала са Марком, подстичући га да јој прича наше заједничке догодовштине.
Најпре ми се учинило да је смишљено повела разговор на ту тему, како би сазнала што више о мени и открила неки други начин на који би могла да ми се приближи. А опет, изгледало је као да се одлично забављају; Марко је блистао што успева да заокупи пажњу девојци онако пожељног младића, а она као да ужива у друштву ретко духовитог момка. Али реч по реч, увукла је и мене у причу. У једном тренутку само сам схватила да се све троје од срца смејемо неком штосу, да на њега надовезујемо асоцијацију за асоцијацијом, па нам пошалице врцају на све стране, и да се онда још гласније смејемо. А схватила сам и да толики смех почиње да једи Италијане, којима никако није могло да буде право што их њихов изабраник занемарује на такав начин. Испочетка су настојали да се и они укључе у разговор, али Марија их је искључивала са лакоћом, тим лакше што они нису били превише заинтересовани за детаље његовог дружења са једном женом, па су покушавали да разговор скрену на гаy-теме. Када су, већ прилично нервозни, пробали да наметну причу о неком гаy-часопису, Марија их је отворено прекорила.
"Момци, имајмо мало обзира према овој девојци," опоменула их је оштро, а мени упутила најљупкији осмех. "Она је овде једина 'страигхт' и зато сви треба да се потрудимо да се осећа пријатно. Ако наставите да се понашате неувиђавно, нас троје ћемо морати да променимо сто", рекла је беспоговорним тоном, тако да су ови само заћутали.
Заиста је деловала убедљиво, па сам готово престала да сумњам у њене намере према мени.
МАРКО је, пак, користио ситуацију за себе. Годило му је што се сви за столом боре за његову пажњу, па се поигравао колико је могао. Са Италијанима је кокетирао, држећи их у неизвесности хоће ли пристати на њихов предлог, а Марији се додворавао, са намером коју је открио чим је проценио да смо се нас две мало зближиле.
"Шта мислиш да позовеш свог дечка, па да нас четворо одемо одавде на неко друго место, негде где је мирније?", упитао је, заверенички јој намигнувши.
Нисам могла да верујем. Не водећи рачуна о мени, направио је расподелу која би идеално одговарала њему и њој (а вероватно и њеном дечку): њих двојица - нас две.
"Марко!", позвала сам га тоном који је добро познавао, а који је сада значио:'тргни се, јеси ли нормалан?'.
"А?", погледао ме изненађено. Али је одмах разумео. "Не… у ствари, то ми је пало на памет због тебе, мислио сам… ово место није баш забавно ако ниси…"
У тренутку је и Марији било јасно да не желим да остајем насамо са њом док Марко и њен младић буду флертовали један са другим. Загледала се у мене, као да се у мислима пресабира да ли је она негде погрешила или сам ја заиста задрта хетеросексуалка, а онда се осмехнула помирљиво.
"Ни ја нисам за то да мењамо место", одговорила је Марку, "а не верујем ни да би Питер хтео још да иде. Уосталом, треба да одгледамо и кабаре."
"Какав кабаре? Где? Кад?", истом заборавивши на Питера, засуо ју је питањима, у бризи да не пропусти нешто што му звучи као добра забава.
"Горе", показала је очима према излазу и степеницама које су водиле на трећи ниво. "Немогуће да не знаш?"
"Нисам имао појма", одахнуо је што је ипак на правом месту у право време. "Намерно су ме држали у незнању", додао је весело, опет кокетујући са Италијанима. "Ко учествује?"
Марија је слегнула раменима, упућујући га мимиком да пита своје пријатеље. Затим нам се свима извинула и рекла да би пошла да потражи свог дечка. Али Марко се никако није мирио са тим да га он неће упознати.
"Хоћете да вам сачувамо места за представу? Биће забавније што нас буде више за столом."
Марија је само махнула руком као да јој је свеједно, и отишла.
ОСТАЛА сам без друштва за разговор, а како нисам могла да учествујем у полемици о чланцима и фотографијама у новопокренутом гаy-часопису, коју су започели Италијани, прилично сам се досађивала. Неко време посматрала сам Марка који се, зајапурених образа, сав узвртео на свом месту док је узбуђено причао час са једним, час са другим. Не памтим да сам га видела да тако ужива: у свом окружењу, био је објекат жеље двојице младића, а надао се упознавању са трећим (док га је, негде у граду, чекао његов дечко, да би се опростили пред полазак).
Онда сам почела да шарам погледом наоколо.
За столом до нашег седели су један мршави дечкић, не старији од седамнаест-осамнаест година, и мушкарац у својим тридесетим. Дечкић се држао доста незаинтересовано, док се мушкарац својски трудио да му изазове макар осмех. Говорио је и говорио, широко гестикулирајући рукама и правећи најразличитије гримасе; судећи по њима и по томе што се мало, па смејао од увета до увета, причао је вицеве. Но дечкићу се, изгледа, нису допадали јер се једнако усиљено кезио.
На другом двоседу сместила су се двојица приближних вршњака. Стиснули су се један уз другог, први је пребацио ногу преко колена другог, подвукао своју руку испод његове и испреплетао са њим прсте. Грлили су се и љубили као да су сами на свету, шаптали нешто један другом на уво, па се нетремице гледали у очи и онда будаласто смејали попут свих заљубљених.
У једном тренутку, у дну салона, приметила сам и Питера. Стајао је у групици од пет или шест младића, који су се гуркали око њега, и управо им наздрављао театрално подигавши чашу вина високо изнад главе. (А шта би друго пили богови, рекао би Марко да га је тада видео.) Сви у групи спремно су следили његов пример, утркујући се ко ће први да му узврати. Готово да сам могла да чујем звук када су се сви истовремено куцнули, а за њим и прасак када се Питерова чаша разбила у комадиће. Испустивши је, тргнуо је к себи поливену руку, али двојица која су му била најближа брзо су га зграбила за шаку да виде да ли се повредио. Један у групи се уплашио и поклопио руком уста да не би вриснуо када се открило да се Питер ипак посекао. Други је брже-боље извадио марамицу из џепа и кренуо да га превије, али остали су га одгурнули и погурали Питера према тоалету. Док су га двојица водила као рањеника, - један, придржавајући га под здраву руку, а други, помажући му да ону повређену држи испружену испред себе, - остали из групе журно су ишли испред и поред, правећи им пролаз и одгуркујући радознале.
У себи сам се насмејала због толике панике.
У ТОМЕ је прошло и време до кабареа.
Али само што смо поустајали и пошли у трећу салу, а однекуд се опет створила она прва девојка. Мора да је већ извесно време стајала у близини нашег стола, али изван мог видокруга, јер бих је сигурно раније приметила. Како сам је погледала, тако је ужагрених очију кренула право на мене, са јасном намером да се сударимо. Измакла сам се у последњем моменту, па ме само поткачила раменом док је демонстративно, подигнутог носа као да не постојим, протутњила поред мене.
Марко је све видео и зацерекао се.
"Бога ми, због тебе ће овде још и крв да падне!"
"Шта јој би?", била сам збуњена.
"Љубав на први поглед", подсмехнуо се. "Одбила си је, а после те видела да седиш са Маријом, па је полудела. Сад ће да покуша да је преотме, да би ти се осветила."
"Али видела је да ништа није било, да је Марија устала и отишла сама. Требало би да јој буде јасно", рекла сам као да се правдам. "Уосталом, Марија је много згоднија од мене. Да сам лезбијка, увек бих пре бацила око на њу, мене поред ње не бих ни погледала."
"Тако ти гледаш на ствари. Али ми верујемо да нема потпуно 'стреигхт' мушкарца или жене. И сви се надамо да ће се баш нама срећа осмехнути да заведемо неког од вас који сте тобоже хетеросексуалци. По принципу: свако може да попусти, само ако је довољно јако искушење."
"А?", зачудила сам се. Али то је у потпуности објашњавало и девојчино и Маријино понашање.
СА ЊИМА двема се потом десило управо онако како је рекао. Једино није предвидео да ће оне, - загрљене и застајући сваки час да би се наочиглед свих љубиле и миловале, - доћи на представу и сести за наш сто, на места која је он чувао због Питера. Но нико се осим мене није изненадио, нити је у томе видео нешто необично, (само је Марко био разочаран што му се план по други пут изјаловио). А како је смишљено био оставио празна места баш између нас двоје, то сам се сада нашла у шкрипцу: до мене девојка коју сам одбила, Марија ме гледа дијагонално, а са њим не могу ни да проговорим јер је чак на трећој столици.
Нисам имала куд, него сам морала да се упознам и са Маријином партнерком. Одбијајући да ми пружи руку, представила као Бети из Будимпеште.
"Ти си, видим, нека 'цоол-риба'?", добацила ми је осорно, са висине, као да ме преслишава.
"Не, ја сам 'стреигхт'." Поучена Маријином бурном реакцијом с почетка вечери, рекла сам то уз најљубазнији осмех, скоро се извињавајући.
"Још се и фолира! Ц-ц-ц. Ужас! Какве све не долазе овде!", изгрдила ме тако гласно да су је чули не само за нашим, већ и за суседним столовима. И пре него што сам успела да било шта објасним, са изразом крајњег презира окренула је главу од мене. Понадала сам се да ће јој Марија објаснити неспоразум, али она је надмоћно слегнула раменима, не кријући да ликује што смо измениле улоге: што је сада мени непријатно и што се осећам глупаво. А да ми покаже шта пропуштам, помазила је Бети по лицу, нежно је загрлила, те узела да је дуго и страсно љуби. Преко њене главе гледала је у мене.
А НА бини су глумци изводили нумере и скечеве са гаy-темама.
Најпре је истрчао један дежмекасти момак у шумарској ношњи, који је, уместо птичијег пера на капи, носио пауново перо причвршћено на стражњици. То је изазвало провалу смеха у публици. Отпевао је неку песмицу са рефреном: 'А-хооој-а-хеееј', на који је сваки пут окретао задњицу и симболичним кретњама прелазио дуж пера. Затим га је узимао, приносио лицу и шашољио се њиме по носу.
За њим је наступио травестит прерушен у Мерлин Монро у филму "Седам година верности". Уз помоћ вентилатора на поду, импровизовао је сцену у којој јој ваздушна струја задиже сукњу и открива доњи веш; потом је отпевао песму "Пупи-ду" из "Неки то воле вруће". Али како није наишао на веће одобравање, брзо се повукао.
После Мерлин, ситним женским корацима изашао је глумац маскиран у калуђера. Клекнуо је као да ће се помолити и при томе задигао мантију скоро до појаса, откривајући да испод носи ципеле са високим потпетицама, мрежасте чарапе и халтере. Уз опште одобравање, у молитви му се придружио још један његов сабрат, пошто је прво показао своје кућне патофне, розе сокнице и боксерице на цветиће. Док су ударали челима у под, пародирајући молитвени занос, трћили су се и мешали задњицама у ритму неке песме која се чула са разгласа. Гледаоци су почели да скандирају и убрзо, као испуњење њихових жеља, на сцену је ступио мужевни опат. Стао је испред монаха и, широко раскречивши ноге, у два снажна покрета покидао све дугмиће на својој одори. Изводећи стриптиз, свукао се у црни мушки боди, у којем је потом наставио да њише куковима испред носева двојице монаха.
У публици су пљескали, звиждали и добацивали шта би радили коме од глумаца. Навијали су да се текст скеча на лицу места измени и заврши према њиховим жељама. Један младић испео се на бину и тражио да га одмах 'замонаше'; свукао је панталоне и клекао испред опата, а када се овај измакао, стао је да га онако на коленима гања по сцени док се у сали све орило од смеха.
Погледала сам моје друштво за столом. Италијани су налазили да је представа толико комична, да су се тресли од смеха, хватали за стомаке, ударали шакама по коленима; Марко се смејао без гестикулације, али је зато био сав црвен у лицу, што је био сигуран знак да се одлично проводи; а Марија и Бети су се кикотале од срца, гуркајући једна другу и понављајући: "Види оно! види!"
Једино мени није било ни смешно ни забавно. Нисам могла да се отмем утиску да се тим спрдњама заправо свете хетеросексуалности, па сам се све више осећала као ухода, коју би немилосрдно исмејали да ту није дошла под маском једне од 'њихових'.
ИЗНЕНАДА, нечији врели дах опрљио ми је ухо, а на голо колено ми се спустио влажан длан. "Грозни су, је л' да? Ми смо суптилније."
Скоро сам одскочила са столице колико сам се тргла. Муњевито сам се окренула и угледала - Бети! Искористила је моменат док је Марија нешто причала са Марком и Италијанима, да ме подсети на своје еротске жеље (и на Маркове речи да сви "они" верују да ћемо "ми" пре или касније попустити само ако је довољно јако искушење. И да зато не одустају).
У таку сам се разљутила. "Ви стварно нисте нормални!", викнула сам им свима за столом. Било ми је доста и тог места и тог окружења. "Што ме не оставите на миру кад вас ничим не изазивам?! Баш ме занима како би се ти осећала да те неки мушкарац овако спопадне као ти мене! Зар не разумеш да сам 'страигхт'?", посебно сам очитала Бети.
Али у тој љутњи, заборавила сам да треба да причам енглески, па ме само Марко разумео док су ме остали погледали зачуђено, не схватајући шта ми је (изузев Бети, која се претварала).
"Хеј-хеј! лакше мало", покушао је да ме стиша. "Нема потребе да правиш сцену."
Био је у праву - требало је да једноставно устанем и одем. И то сам и учинила.
МАРКО је кренуо са мном до излаза, да ми позове такси. Успут сам му испричала шта се десило.
"Ха-ха-ха!", није могао да издржи да се не засмеје. "Па лепо сам те упозорио."
"Аман, Марко", запела сам да му објасним, "је л' тебе тако спопадају девојке и кад знају да си гаy?"
"Још питаш! Не би веровала колико њих мисли да су баш оне позване да ме 'врате на прави пут'. Нема ту много разлике између вас и нас."
Није имало сврхе да му објашњавам да сам се непријатно осећала и пре тог Бетиног покушаја, због тога што сам једина другачија међу свима њима. Вероватно би опет одговорио да се он слично осећа скоро свугде, осим у свом, гаy-окружењу. А онда бих морала да му признам оно што сам ту схватила, а што би њега дубоко погодило: да су за моје представе то окружење и цео тај свет исувише неприродни, заправо - болесни. И да не могу да их прихватим.
"Извини што те остављам самог са Италијанима", било ми је криво што кршим обећање.
"Ма немаш бриге, уопште нису тако опасни као што сам…", стао је у пола речи и враголасто се осмехнуо, "…као рецимо твоје лезбиан 'пријатељице'."
Нисам одговорила, јер сам управо видела шта ће му се десити у следећем тренутку. Како је гледао у мене, није обратио пажњу да ли у таксију има некога. Ишчекујући мој одговор, машио се за браву да ми отвори врата и тада је на задњем седишту угледао Питера.
Зинуо је од изненађења. Али у секунди се снашао.
"Хеј, Питер, откуд ти!", узвикнуо је, држећи му врата да лакше изађе. "Где си био? Ми те чекамо горе у кабареу. Марија те тражила, али…", поглед му је пао на завој на његовој руци, "…али ти си већ био негде нестао."
"Ишао сам у амбуланту... А ти и ја се знамо?"
Утом су из таксија изашли и младићи из његове вечерашње свите. Заузели су непријатељски став, мрко гледајући у Марка. Али он није хајао.
"Сачувао сам ти место за представу, Марија ме замолила..." , слагао је не трепнувши.
Више нисам чула јер је мој такси кренуо, али наставила сам да од срца навијам за њега. То што нисам прихватала гаy-свет, није имало везе са нашим пријатељством.