РАДОМИР СМИЉАНИЋ
 
МОНУМЕНТ
(истините легенде)

Споменици су, могло би се рећи, ожиљци, патрљци, дубоки усеци једва исцељених рана на некад касапљеном телу народа. Страна реч приближног значења – монумент! У енциклопедији ова реч, монумент, дакле, објашњава се, поред осталог и овако: „споменик; уметнички израђено или писано дело које непосредно или симболично служи као успомена или документ о некоме или нечем. У ВАЈАРСТВУ – статуа великих димензија, нпр. Микеланђелов Мојсије у Риму, Мештровићев Гргур Нински у Сплиту“.
У енциклопедији стоји да монументи нарочито израстају на природном: тлу земље у архитектури – грандиозне грађевине које симболизују верске, историјске, ратничке и др. вредности. У сликарству су то дела која такође покривају огромне површине.
Када је реч о овоме поднебљу, онда се морамо вратити на ону горњу одредницу: „најчешће су то, могло би се, дакле, рећи – ожиљци, патрљци, дубоки усеци тек исцељених рана на некад касапљеном телу народа“. Таквих је монумената овде најчешће.
Мештани у давна времена напредног, многољудним задругама богатог поморавског села Забрђа, које је „ход времена“ избацио на прве степенике развитка што би му оправдавало назнаку варошице, покренули су потпуно самоиницијативно (без комитета, без СИЗ–ова и сл.) акцију да се на главном тргу, одмах преко пута новоизграђеног дома Први мај, подигне споменик њиховом давном земљаку, рођеном у том месту, поручнику из Прве армије војводе Мишића, Анђелку – Ђеки Мирасимовићу. Сећања неких говоре да су га ратни другови, поред оног Ђеко, називали скраћено – према презимену Мирасимовић – Мирасим. О том човеку је негде записано, а постоје – видели смо већ – и усмена сведочења да је оне трагичне хиљаду деветсто петнаесте ратне године у Србији, при ужурбаном повлачењу српских армија пред далеко надмоћнијим немачким, аустроугарским трупама, а због удара Бугара у бок („бугарски нож у леђа…“), како би се избегло фатално заокружење, одиграо на једном важном правцу одступања главнине Прве армије, улогу античког хероја Леонидаса. Онога са чувених Термопила.
Командант пука позвао је младог поручника Мирасимовића, Расима, саопштио му је да је његова чета одређена да се укопа испред кланца који је узан и дуг и кроз који ће дуго потрајати повлачење српских трупа. Прилаз кланцу и, дакле, сам тај кланац се мора бранити до последњег човека. „Ово до последњег значи и – вас, господине поручниче“ – рекао је Мирасиму пуковник и погледао га право у очи, оним одлучним и јасним погледом који су официри његовог пука волели, јер тај поглед у крвавим, суморним радњама рата никада није имао шта да крије. „Укопајте се испред кланца у земљу и камен, распоредите се што боље, похватајте све постојеће чуке, сваки човек нек за непријатеља буде – чета! Треба ли још нешто да вам кажем… А–да, добићете неограничену количину муниције, бићете ојачани са још два митраљеска вода, добићете по двадест бомби по човеку, заспите гадове невиђеном ватром. Увек смо шкргутали зубима што немамо муниције, бомбе, гранате, ви ћете с вашим људима све то имати у прегрштима, господине поручниче! Срећно“! Потом, пуковник стргну са мундира своју Карађорђеву звезду с мачевима и пружи је младом официру. „Ово је за вашу чету. Ставите је на узаставу“.
И већ је поручник Мирасимовић изјурио из кућице у којој се привремено налазио штаб пука, кад га са прага дозва његов старешина. „Мирасиме, синко – ослови га неуобичајено присно – ниси ме, дете, питао с којим ће те снагама непријатељ напасти“!
Расим се избуљи на седог пуковника. „Па – отегнуто ће он, као да се правда – ето, не сетих се… А, уз то, та зар то није свеједно? Прашићемо по њима својски, држаћемо кланац до последњег…“ Командант пука обори главу, а онда је подиже и поново управи у свог официра онај јасни поглед. „Ипак, рачунај са две до три хиљаде у првом налету. А можда и много, много више… Укопајте се, како рекох добро. Распоредите се на већа одстојања, ако је могуће, боље, да се укопавате у камен него у земљу“. Поручник, Расим му одмахну – „Не бринините, господине пуковниче, мораће Швабо сваког од нас бар пет–шест пута да умлаћује док и последњег не уцмека, пос’ му његов!“ И Расим опет одсечно салутира и одјури.
Пуковник је са прага сеоског кућерка, привременог штаба своје јединице, подуже гледао за младићем. Окренувши се да уђе он се затетура, придржа се руком за довратак. Као да закратко клону.
И док су се српске трупе у густим колонама уливале као у какав стањени левак, па се стешњавале и згушњавале, но ипак у каквом таквом поретку, а гранате непријатељских топова уз рику експлозија се распрскавале по висовима, гребенима и понека и по падинама кланаца, тражећи доњу, основну линију тог, за Србе, спасоносног „црева“, поручник Расим је окупио своју чету – све своје ратнике. Њих једва стотинак преосталих из свих ових љутих битака. Пришла су му и још шеснаесторица са пет митраљеза, сваки се повијајући под многобројним реденицима митраљеске муниције које су као какве чудне дебеле, злослутне венце покачили по себи. И њима су о пасу звецкале многобројне бомбе. Један вод дотрча, изручи пред Расимове борце из џакова и сандука мноштво ручних граната и муниције! Лица ратника синуше. Расим је на неколико стотина метара пред улазом у кланац издавао наређења, распоређивао сваког појединачно. Његови „аламани“, како их је називао, у ритама, у завојима, премрежених лица бразготинама и ожиљцима, чупави и непрани већ данима па и недељама, стално „на леђима јежа“, у непрестаним „гушањима“ са далеко надмоћнијим, самоувереним, раскалашним чак непријатељем у победничком наступу, увукли главе у рамена, трпају орно у полуразваљене торбице, у поцепане џепове, у дроњаве шајкаче, у гаће и панталоне сву ону драгоценост, безбројну муницију, срећни да су се најзад докопали толиког блага. Ћуте, раде, проверавају пушке, бајонете на пушкама, ручне гранате, многи од њих се крсте, љубе кундаке пушке, љубе бомбе… Рика непријатељских тешких топовских граната које се распрскавају једва три–четири стотине метара дуж висова кланца иза њих као да их се не доима. Чују они добро свог Расима. Чују а знају да нема ништа весело да им каже иако му очи грозничаво светлуцају, „рекао би човек, да Бог прости, шегачи се, зајебава као увек…“
– Ето, то вам је сад тако… На положаје! – заврши поручник Мирасимовић своју ратну наредбу. Потом скочи ка оним момцима што довукоше муницију и гранате и стрже са главе двојице њихове шајкаче. – И то вам узимам, боље вам да овде изгубите шајкачу но главу… „Ајд, Пантовићу – довикну свом поднареднику – трпај и мени у ове шајкаче бомбе. Што више, рођо, има да се разлеже музика овим доловима и висовима. И упамтите сви – довикну опет својим ратницима који су већ увелико кренули ка местима опредељења да се укопавају – они испред кланца остају тамо где су, све док мрдају, чак кад престану да мрдају… Ови у кланцу – исто. Ми који смо овде сад – Прва армија војводе Мишића!
– А колико ли ће да и’ бидне, госим поручниче, да им мајчину њи’ову?… – приупита га опрезно поднаредник Пантовић. Узе од оних војника из коморе своје троструко следовање цигарета (и то су добили у изобиљу, петоструко следовање војничког хлеба таина, по дебелу комадину пршута, по три главице лука, по чутурицу ракије и по троструко следовање цигарета – право богатство!).
– Јел’ се може знати, госим поручниче, ако није војна тајна, да знамо колико ће
да и’ умлатимо… – лукаво зачкиљи на Расима његов дугогодишњи саборац ратни друг, поданредник Пантовић.
– Е, па да, ја вам готово најважније не каза… – почеше се поручник по потиљку
у недоумици – па… биће их… биће их, тако… две до три стотине, можда и четири…
Сви војници као случајно мало успорили ход при одласку, ослушнуше га, неки се и осврнуше једни к другима, лица им се тек сада разведрила.
– Е, па ако и’ је толико само, па ми ћемо њи’ онда, бог и душа… Нађубрићемо
ово орање по падинама кланца ш њима… – осмехивао се разведрен и поднаредник. Пођоше опет сваки ка свом ћувику, својој „грби“, својој „стенчуги“, својој „рупчаги“ да се укопава, што дубље, сваки у свој својом руком својски начињени гроб…
– Није, није и’ млого, може нешто и да бидне од нас… – чуло се ту и тамо гунђање.
Поручник Расим је гледао за својим одрпанцима. Помисли: сви они ће за који сат, до ноћи ваљда, до јутра сасвим сигурно бити мртви. Он такође. Зар да с неистином оду у смрт.
– Пантовићу! – Излете из њега као крик. Али, одмах затим се и испрси, истури пркосно десну ногу, зазвекета оним бомбама у двема шајкачама – Слагах те, брате, слагах вас, браћо! Није тако. Много их има, има да их буде баш много, опасно много! Биће их можебити и на хиљаде, ал’ преко нас живих неће проћи да им мајку мајчину, је л’ тако, браћо!…
– Тако је, госим поручниче – замрмори из погружене опет групе као спарушено жегом, болештином, класје. Људи се поново повише, сваки одшапеља до свог последњег одредишта, да тамо себи начини раку.
Поручник Мирасиновић се увуче иза прве стенчуге на уласку у кланац, узвера се уз
њу, пронађе на узвушици од неких пет–шест метара пукотине, позва једну митраљеску поставу и нареди им да се ту као кртице у земљу они, заједно са својим оруђем, увуку у тај камен родни. За себе је нашао једно место нешто подаље, и опет дубоки усек у стену, ту се увукао и он, одатле је имао савршен преглед над будућим призором смрти. Овде ће многи да оставе кости – помисли задовољно, уперивши дурбин ка чистинама испред себе – оставиће кости и месо, једни преко других ће морати да газе док и нас не изгазе – промумла, навртао је точкић двогледа, добро процењивао како да густом убитачном ватром што боље прикрије чистину кроз коју ће у таласима наваљивати буљуци непријатеља.
Држали су положај до последњег.
Када замуче задњи хитац бранилаца, густе колоне нападача привлачиле су се опрезно, устрашено, спремне да и на крик ћука, кликтај коса полегну, залепе се за ову негостољубиву земљу.
На стотинак метара пред кланцем редови до зуба наоружаних Немаца и Аустроугара засташе као укопани. Попут некакве чудне авети, прикази из дотад кључалог пакла, изађе тетураво, високо дигнутих руку у знак предаје, у покиданој официрској униформи поручник Мирасимовић; покидане искасапљене коже, блед на оним местима лица које није прекривала гареж или крв, односно ту и тамо сукрвица (крв му се брзо сушила и прелазила из црвене у тамно–црвену, земљосану боју, спречавајући унеколико надирање нових врелих млазева). Једини преживели своје отписане чете! Право мноштво нападача упиљило се у тог чудака, шаке његових на предају одигнутих руку биле су учинило се умотане, преповијене у некакве крпетине, а то су у ствари биле оне две шајкаче војника из коморе који су их онако обилато даровали бомбама.
Иза густих редова нападача који кренуше да заробе тог српског ђавола, тог вампира, тог последњег ових до малобројних који су им ево готово цео један дан до предвече задавали толике муке, покосили им толике ратнике, уништили им толико драгоценог времена, омогућили да се противник у одступању и сасвим одвоји од њих и можда негде предахне, иза тих већ знатно бодријих људи у шлемовима, одјекну команда – Халт! Кроз размакнуте бесне нападаче с оружјем „на готовс“, кроз тај шпалир, пролазио је сада главом командант овог пука у претходници моћне армаде који је толико мука видео да савлада ову шачицу српских одрпанаца. Чак је тај господин, већ губећи и сасвим нерве, напустио свој безбедни штапски пункт, па се и сам примакао овој „долини смрти“. И управо је тада замукао и последњи хитац бранилаца, и последњи од њих остао да пред кланцем пређе у вечно. Осим овог очигледно официра – он је једини имао чизме, на грудима му је светлуцало некакво одликовање, био је додуше гологлав, али онако прав иако у тешким ранама и очито полуконтузован, деловао је, да, да, то се јасно видело, као онај који је овде, с оне стране линије смрти, издавао све те убитачне, смртоносне команде.
Пуковник прође кроз шпалир својих ратника и стаде. Свита од пет–шест осталих пуковских официра на неколико корачаја иза њега. Гледао је неко време с удаљености од два до три метра укочено, веома тврда израза у тог човека. „Фаст еинен ганзен Таг хаст ду унс гестохлен“ („Готово цео један дан си нам украо“) – процеди кроз зубе. А онда, корак по корак, са упереним пиштољем прилазио је том изузетном ратнику, желео је да га лично он, пуковник моћне немачке армаде – зароби. Као што је некада као војник, као фелдвебел, у пољу, на ратишту, заробљавао непријатељске војнике. Ево прилике да ову ретку звер, овог „црног ђавола рата“, овог „сатану пркошења смрти“ главом разоружа, да на овоме страшноме попришту за своје потомство остави белег! „Пхотограпхиерен, софорт!“ (Фотографисати одмах!) крикну он и не обазревши се. Његови штабски официри се разлетеше, за неколико секунди дојурише два ратна дописника, почеше да шкљоцају фотоапарати.
Пуковник, Херр Оберст, приступи заробљенику. Ишчупа му, док је овај и даље држао високо на предају подигнуте руке, а шаке му биле обмотане оним дроњавим шајкачама као каквим прљавим, неугледним завојима, истргну му из појаса, поред отворене футроле још препуне метака официрски пиштољ и предаде га ађутанту иза себе. „Стецк дас инс Торнистер, еин Пресент фüр унсерен Херрн Генерал!…“ („Стави то у ранац, поклон за нашег господина генерала“)… Еин еинмалигер Тропхеи… – додаде („Јединствени трофеј“). Пошто, господин пуковник одступи корак два од заробљеног српског официра, баци искоса дискретно поглед да ли се даље фотографише овај призор, извуче из мундира монокл, затегну униформу и одсечно замахнув десницом принесе у поздрав јуначком непријатељском ратнику шаку челу – салутира му витешки. Монокл на оку светлуцну…
Мирасим климну главом у отпоздрав, коракну ка њему. Брзим покретом спустио је потом поручник Анђелко Дејко Мирасимовић, звани, како се сазнало, још и Мирасим своје шаке умотане у две шајкаче ка устима, тргну најпре испод једне а онда и испод друге снажним зубима плехане осигураче двеју бомби. Нешто зашишта и убрзо, с ужасом у очима, присутних, када Мирасим одбаци обе капе и принесе своје „дарове“ тик уз нос господину пуковнику с ускликом изговоривши: „И ја, ето, поклоне за вас…“ Касно схватише шта се дешава. Довољно касно да више никада буду у прилици било шта и да схвате. Две бомбе пресудише и Мирасиму, распрснувши му се у шакама, али и господину пуковнику, као и још десетини што његових штапских официра, што његових ратника наоколо. И за оба ратна дописника су ово били последњи фото–извештаји са тог врућег српског ратишта. Веле да је један од присутних војника, иначе поета, нешто касније записао у свој дневник стихотвор у коме се говорило о томе како један монокл лети ка небу, светлуца сабласно, а то светлуцање – објашњавала је метафорички та необична фигурација лирске песме што је настајала у предвојима пакла – били су први астрални сигнали, прво спајање са космосом одакле смо – говорила је даље песма – сви дошли, и у који се сви утапамо, загрљени поново у братству и љубави, искованим на наковању патњи неизмерних. Или је тако још некако било записано. У сваком случају, тај војник, тај кога је заобишла часна, света смрт за отаџбину („Тод фурс Ватерланд“), годинама и деценијама је касније, већ као, славан уметник речи, увек уз читање ове песме по монденским салонима показивао и њене опипљиве састојке: четири страховито изрецкана, зазубљена, оштра гелера, које је нашао као остатке Мирасимових бомби–дарова, тај већ помињани монокл (песма, чувена већ и изван границе земље поете, бившег ратника, се звала МОНОКЛ) и обе оне дроњаве, прљаве шајкаче с давно скорелим остацима скореле крви и масноће ратничког зноја.
А–да, тај невероватни тип, тај песник, бележник свог времена и злехуде људске судбине, сакупио је и неколико делића оних несрећних фотоапарата с чијим је уништењем било уништено и одсликано сведочење једне ретке појаве, наиме појаве предаје српског официра на његовој родној груди. Пропало…
Е, сад – монумент.
Када су неки сељани из Забрђа, на челу са учитељем Станком, кренули у акцију прикупљањем добровољних прилога да се подигне споменик том њиховом јуначини (однекуд, као понорница, изби међу ове људе та страшна прича о подвигу човека њиховог поднебља који је свом народу дао све што се могло дати), прикупљање пара у пет шајкача није баш ишло тако глатко. Овоме пропао кукуруз, ономе златица уништила кромпир, ономе… Нема се, буразеру, ко ће децу да ми ’рани!… Почело то да се отеже и велико је питање шта би на крају свих крајева било, да се и овде није умешала политика. Неком ревносном комитетлији се учини да је то баш добар повод за његову будућност, па поче да сазива компартијско чланство, да организује састанке по комитету, по сизовима, по месним заједницама, по одборима за ОНО (Општенародну одбрану), поче лонџа по овом и околним селима да неки роваре, да бушкају, да утрапе овој нашој стварности једну другу, преживелу стварност, да хоће да „калеме нешто што се не може бре и не сме калемити…“
И, тако – упалише се људи. Проради онај чувени инат, онај несразмерни и несавладиви пркос, сад више не почеше да се пуне оних пет шајкача, људи су учи и двојици домаћина, самоиницајитивној тројци за покретање „акције одоздо, из базе“ (неконтролисано, дакле, опасно по ову стварност) доносили и трпали паруштину у скоро двадесет шајкача. У две до три шубаре још. Сакупи се такорећи за трен ока – грдан новац.
На првом „неформалном“ збору свих давалаца прилога за подизање споменика краљевском официру Анђелку Мирасимовићу–Мирасиму, учитељ Станко Петрашиновић предложи да се доведе из Београда славни вајар, уметник, оној што сачини на мосту пред Мионицом спомен–обележје војводи Живојину Мишићу“. Тај човек себе, рече уча, потписује онако у шали МИ СА ТРИ Ћ, а што значи – Митрић. Његово име му дође Небојша Митрић. Поклонио је народу многе споменике, ал’овај ће да му платимо. То је за нашег Мирасима.
Није вредно оно што није плаћено. А ово ће бити од нашег зноја и од наше муке.
Учитељ је довео вајара са три ћ (а напред МИ) – Митрића – и велики уметник је морао тачно да сазна од оних најстаријих у селу како је изгледао поручник Мирасимовић. Све што су му ти старци причали, вајар Митрић је цртао по свом блоку. Нацртао је, како рекоше неки упућени, преко стотину цртежа. И на сваком цртежу је Анђелко Мирасимовић имао на глави шајкачу (јер тада је, када су га ти старци упамтили још био наредник, није још имао официрску шапку, али је као наредник на шајкачи носио – кокарду!). Сад шајкача ко шајкача, и дан–данас такве носе сељани по целој Србији. Али ова, наредничка шајкача је на Мирасимовој глави имала крупну, светлуцаву кокарду. „Оволичку“ – говорио је један старац и стављао на чело целу своју згрчену, чворновату старачку песницу.
Тек када комитетлије видеше скице за споменик, све оне цртеже које је велики уметник оставио инвеститору да се одлучи за „ужи избор“ из кога ће онда коначну одлуку и решење за сам споменик донети вајар, настаде пометња. Зар кокарда! Али он се онда, у оно време њој заклео, она му је море била ко отаџбина, с њом на глави су многи отишли у смрт… Е, неће бити, е, оће бити – не иде па бог! Састанци данас, састанци сутра, сељани, забрђани занемарише сетву, занемарише жетву… Оће бити, неће бити, сељак упоран, не попушта. Његов рођени новац је ту. Шта се сад ту ко меша. И ово сиз – јебем ли га шта ли му је сад то. Нек они дају паре па нек просуђују, ал’ док је ово његова, сељакова пара, он има право да бира… Чудо се направи.
И како да не, шта би све настало, да једног дана такорећи преко ноћи, не освану споменик Мирасиму! Гологлави ратник, али, што–јест, замахнуо бомбом (мада је многима та бомба пре личила на – микрофон певача новокомпоноване музике. Само је недостајала још хармоника дугметара). Замахнуо бомбом, то јест, неким дугуљастим предметом које му дошло до тачно испред уста. Локални вајар, који је на брзину склептао тај споменик, односно монумент, објашњавао је да је тај предмет једна она бомба којој је управо тог тренутка Мирасимовић зубима откинуо плехани затварач и активирао је. Ама каки бомба! И откуд једна! Ама он је непријатеља засуо са две бомбе! То се зна. И напослетку… Ди је она шајкача? И оно на шајкачи, а? Е, јесмо па сад и ми неуки и наивни. И шта ће то сад он да је овако поскочио, као певач Пашаулић кад залуди народ! Није то море наш Мирасим, онај испред кланца, не дао Бог.
Народ, веле, поново скупља новац у шајкаче (без кокарди) и шубаре, овога пута није луд да ту своју муку преда месним властима као инвеститору у монумент. Народ оће сâм да прави монумент српском официру који није имао другог избора него да на улазу у кланац том истом народу дадне оно једино што је имао да дâ. Свој живот.
А оне скице вајара Небојше Митрића, прича се, прекопирају на стакло, или у ђачке блокове и свеске забрђанска деца и чобанчићи, умножавају то у хиљаде и хиљаде примерака, разносе по многим крајевима Србије, дакле. А неки и продају. За малу цену.
Тако дело тог вајара уђе у многе куће и душе његових и Мирасових сународника, иако није исклесано из камена или изливено у бронзу. Па сад, да л’ је то све баш онако, енциклопедијски, монумент или није, пресудиће историја. И трајање овог народа.