7
Не тугујте, радујте се рају који вам је обећан.
Изашао сам у ноћ, дрвене ноге су биле пода мном, ледена језа је колала жилама, и умор, кајање, срџба, страх, скупило се у мени све лудо и немоћно, претворило се у мутљаг у коме се свијест гушила. Испратио ме учтиво, до ходника, свијеће су титрале у рукама двојице момака (како су знали да излазим?), ослијепиће ме треперењем у дугом мраку, позвао ме да опет дођем, кад год желим. Можда је још чекао да се вратим, можда би требало да се вратим, да кажем како нисам мислио ништа рђаво, на муци сам, збуњен и неспокојан, зато нека заборави све што сам рекао. Можда би требало да се вратим, да га убијем, да га ухватим за врат и удавим. Ни онда му смијешак не би нестао са блиједих усана, нити би се утулиле жуте фосфорне очи.
Трљао сам ознојене руке једну о другу, као да сам носио влагу његове коже на својим длановима, држао их отворене пред собом да извјетри замишљени додир, покушавао да га се ослободим.
Дуго сам ишао обалом ријеке, сусретао ријетке пролазнике, људи се рано затварају у куће, остају у ноћи само пасванџије, сархоши и несрећан свијет.
Све ме вукло у текију, да закључам тешка врата и останем сам. ®еља је била јака, као нагон да се побјегне. Али нисам допустио себи ту слабост, одбацивао сам је, чинећи насиље над собом, јер сам знао да ово жељено повлачење не би никад било опасније него сад, умањило би ме, обезвриједило, не бих више имао права на самопоштовање, не бих био спреман да икад ишта учиним, чекао бих све ударце погнуте главе, био бих јад, постао бих ништа. Не смијем да одустанем. Изазвао сам их, и морам остати на ногама. Дотукао бих сам себе ако бих сада устукнуо.
Корачао сам тихом обалом, слушајучи ход рјечице, и надао се смирењу, јер природа и њен моћни живот стишавају човјека можда баш зато што су равнодушни према њему. Али ријека ми није помогла, моји хукови су били јачи.
Нисам очекивао да сретнем ни одметника Исхака, сазрио сам од оног часа кад сам у џамији нејасно желио да га чујем. Његово мишљење и његов савјет данас ме се не тичу. Он има неки свој циљ, и недаће прима као кишу, као облак. А ја не мислим о одређеним недаћама. Знао сам да је све моје доведено у питање. Све - то је веома неодређено, али и веома стварно. То је изгубљеност и беспуће, то је испадање са животне стазе а друга не постоји, то је осјећање ужаса без имена, због празнине и глухог простора што би се могао створити око тебе.
Можда ће неко, далек и непознат, читати ове моје необичне записе, и бојим се да неће све разумјети, јер изгледа да заиста постоји посебан дервишки начин мишљења о себи и свијету, у коме све наше зависи од других. Нико не може бити тако разоружан и тако обесмишљен, тако коначно у себи упропаштен као ми, ако нас издвоје. А чак и ми то тешко увиђамо док се не деси.
Код дрвеног моста, гдје се ријека савија у луку, зауставио ме пасванџија. Стајао је у сјенци дрвета, скривен, шапнуо и мени да се склоним, док не оду, рекао је. Неки младићи гађали су камењем фењер крај пута.
Кад је стакло прснуло а жуто свјетло се угасило, отишли су без журбе.
Пасванџија је гледао мирно за њима, и објаснио да им је већ ушло у обичај да свако вече штогод униште. А он се склони, чува главу. И сутра плате махаљани, није право да плаћа он из свога џепа. А што га питам зашто их не пријави, како да их пријави кад не зна ко су? Ноћ, мрак, даљина, може човјек душу огријешити. А кад сам рекао да их ја не бих штедио да сам на његову мјесту, одговорио је да не би ни он, да је на моме мјесту. А овако, нити види нити чује, а шта му и остаје друго кад је ко маца: пухни, и нема га. А богзна чији су, све ситопјано, обучено опарено, не озебло не потегло, све до зоре лингају, траже женско, да опрости мој чин, траже белаја. По цијелу боговетну ноћ бјежи од њих, крије се да се не сусретну, а ако не убјегне, он им каже: идите мало у други крај; а они кажу: нећемо; а он им каже: немојте; а они њему кажу: ти си стара будала; знам, каже он, и сваког дана све већа; хоћеш ли да те бацимо у ријеку, кажу они; нећу, каже он. Тако се поразговарају, и он гледа како да измакне. Такав посао, вели, свачега се човјек нагледа и наслуша. Ноћ је створена за оно што се ради скривено, па он, ходајући до зоре, сазна и оно што не жели и што га се не тиче. А могло би се тицати многих, само он не воли да говори, поготову ако је бадава: што да човјек губи вријеме узалуд? А то што зна, њему не треба, не може га ни појести ни попити, а понекоме би могло послужити. Иако му дође некако чудно: он зна а не тиче га се, а другога се тиче а не зна. Њега, пасванџије, тиче се једино кад поклони то своје знање, кад га уручи ономе коме може бити од користи, а све за љубав и пријатељство, колико да не дође празних руку дјеци. Додуше, само онако каже: пријатељство, а баш да га има много, нема; по ноћи га не види, а по дану спава па не зна. Али од овог што зна, није се усрећио. Почео је и на своју жену да гледа испод ока, да му не смишља какво зло. Сад, што се тиче његове жене, то претјерује и душу гријеши, око би му ископала, то јест своје, кад би му затребало, и каже то више као један примјер.
Слушао сам то лукаво-махнито брбљање, ту шеретску отвореност свачијег жбира, спремног да прода туђе тајне, мене се не тичу, а нисам журио да одем, стајао сам дуго, прекраћујући вријеме и себи и њему, он је желио да прича, ја да слушам, свеједно шта, чак ме почело занимати како тобоже скрива мисао а онда је сасвим открива, неистрајан у препредености. Онда је постао чудан и ћудљив, стар је, педесет му је година најмање, а старим људима је досадно, или се плаше самоће. Позвао ме да обиђем с њим улице, сигурно нисам никад видио касабу у дубоку ноћ, а жив човјек треба све да види, особито је лијепо пред зору, кад се у пекарама ваде врући сомуни. Можемо да одемо и у Хасанов сокак, ако хоћу, Хасан шенлучи, довео је свираче, стаћемо гдјегод у крај и слушати, није то гријех, а може да разгали свачију душу, па и дервишку. Било му је жао кад нисам пристао. Како хоћеш, рекао је, како хоћеш, твоја воља, а штета што нећеш. Чудио сам се том позиву, личило је на грубу шалу или дјетињу жељу. Сад ће чекати неког другог.
- Па добро, хајде - рекао је испраћајући ме.
Да ли се плашио нечега?
Остао је испод једне капије са настрешницом, невидљиву сјенци.
Чудан свијет, мислио сам идући пустим сокацима.
Све се измијени кад падне тама. За гријех није остављено једно одређено доба, али је његово природно вријеме ноћ (сад спавају паметна мала и тупава велика дјеца, и они што стигну да сврше зло за дана). л увијек кад се не види.
Ето, то смо постигли: потиснули смо гријех у невидјело, и учинили га моћнијим.
Пролазим утишаним градом, чује се само далек глас зурне, промакну понекад људске сјенке, немирне као обиљежене душе, пси лају у махалама, мјесечина је оловна, ниједна врата се не би отворила кад бих крикнуо макар и пред смрт, тешко се заустављам у овом часу што тече, све се у мени отима према ономе што је било или што ће бити, али не успијевам да пређем границе ове ноћи. Само, осјећам је издалека, као да са брда гледам тужни предио, изван њега сам а у њему, издвојен а обухваћен. Ситно ми изгледа све у овом моме свијету, многа рођења што се дешавају ево баш сада, многе смрти, многе љубави, многа зла. У моме свијету, јер другога нема. Око њега су сјенке и празна мјесечина. Око нас тихо капање времена. У мени немоћна равнодушност и тишина без живота. Видјела у мени нема, као у невјерницима.
Који је то незнани гријех због кога ме кажњаваш, мој Боже?
Молим те, услиши моју молитву.
Спас и мир Исхаку кога нема у овој ноћи.
Спас и мир Ахмеду Нурудину и његову брату Харуну, који се траже у овој ноћи.
Спас и мир свима изгубљеним у овом великом ћутању између неба и земље.
Требало је да останем са пасванџијом, да не будем сам са собом и са својом немоћи да се одупрем или помирим.
Празан и тужно равнодушан. А опет сам се обрадовао кад сам се приближио текији. Онда нисам ни празан ни равнодушан, јер добро је кад је човјеку драго или жао, ма због чега. И чим сам запазио то ситно присуство радости (а гледао сам у своју душу, и све што се у њој дешава, као што ратар гледа у небо, у облаке и вјетрове, да види какво ће вријеме бити), осјетио сам се чвршћим због тог трачка ведрине у облацима. Оно постоји и кад га не видимо, постоји и кад у њега посумњамо.
Кад сам крочио у свој уски сокак што ме пригрлио рођачки, из сјенке текијског зида изашао је неки човјек, појавила се само глава на мјесечини, као да је изронио из воде, као да је тијело оставио на другом мјесту. Поздравио ме, настојећи да буде љубазан, због мога страха који је морао претпоставити:
- Дуго си се задржао. Чекам те одавно.
Ћутао сам, нисам знао шта треба да кажем или да питам. Његово лице ми је изгледало познато, иако се не сјећам да сам га икад видио, познато на неки нарочит начин, кад уочавамо неку особину, неки израз, неко својство запажено негдје, некад, на некоме, па заборављамо јер није било важно.
Погледао сам према текији, тихој и мртвој на мјесечини, и док сам се окретао према њему, већ сам заборавио његов изглед. Окренуо сам се поново, сад већ настојечи да му запамтим лице, али узалуд, губио се из сјећања чим га нисам гледао, зачуђујуће безличан.
Примијетио је моје освртање, и пожурио да каже: - Шаљу ме пријатељи.
- Какви пријатељи?
- Пријатељи. Мислио сам да нећеш ни доћи вечерас, у текији нису ништа знали да ми кажу. Дуго си се негдје задржао.
- Ходао сам улицама.
- Сам?
- Био сам сам, све до сад. И био сам задовољан.
Насмијао се, учтив, љубазан.
- Разумијем, како да не!
Лице му је пљоснато, као два длана растављена носем, широка, јака уста развучена у ведар осмијех, живе очи пажљиво загледане у мене. Као да је веома срећан што смо се срели, и радује га све што кажем и учиним. Његов изглед могао би да буде пријатан, да није ноћ и да нисмо сами. Не бојим се овог човјека, ни трага страха у мени нема, чак ни од насиља. Само се осјећам чудно, постаје тијесно око мене. Нестрпљив сам.
- Добро, пријатељу, реци шта хочеш, или ме пусти да прођем.
- Ходао си сокацима и губио вријеме, а сад одједном толико журиш!
Покушао сам да прођем, али он је стао преда ме.
- Причекај. Ево шта сам хтио.
Изгледа збуњен, као да тражи погодне ријечи, или му је незгодно што ме зауставља. Али не оклијева да то учини.
- Отежаваш ми посао. Сад не знам како да почнем.
- Дуго си чекао, могао си да смислиш.
Насмијао се весело: - Имаш право. Није лако с тобом. Па ево. А можда је најбоље да уђемо у текију.
- Добро. Хајде.
- Свеједно, можемо и овдје. Порука је кратка. Од кога мислиш да је порука?
- Поруке ми нико не шаље, а пријатељи сами кажу шта хоће. А ти тјераш шегу са мном, или желиш да ме наљутиш.
- Таман посла! Баш сте ви учени људи смијешни. Па шта ако се шалим? Зар не можемо да поразговарамо као људи! Па добро. Пријатељи ти поручују да мало припазиш шта радиш.
- Мора да си погријешио, ти сигурно не знаш с ким разговараш.
- Нисам погријешио, и знам с ким разговарам. Да припазиш. Сувише истрчаваш, могло би да буде опасно. За тебе, мислим. Што да товариш кривицу на врат, и још кад нико тебе не дира. Шта ће човјеку невоља, без невоље! Је ли тако?
Дакле, пријетња. Намјерно понижавајућа, стављена у уста овог полицијског простака, што се још, за свој рачун, забавља са мном, дајући ми савјете. Сад сам му занимљив, као ријетка звјерка, ухваћена у ступицу, помало ме и воли: могао бих му донијети радост.
- Добро - рекао сам стишавајучи срџбу, јер нисам хтио да је покажем пред овим човјеком. - Реци својим пријатељима...
- И твојим.
- Реци тим пријатељима да им захваљујем на поруци, иако су могли и сами да ми то кажу. А за све што чиним, одговараћу пред Богом и пред својом савјешћу.
Јеси ли запамтио?
- Како да нисам! Него мислим, могло би се одговарати и пред неким другим. Пред Богом је лако, опростиће. А пред својом савјешћу још лакше: потурићеш јој хиљаду исприка. Али кад се нађеш у менгелама, горе у тврђави, богами, теже је. И још кад знаш да си под кривицом.
- Никакве кривице немам.
- Па сад, није баш да нема. Ко је нема, реци право. Ето, долази ли у текију Хасан, џелепчија? Долази. Водите ли свакакве разговоре? Водите. Па онда...
- Како те није стид!
- Није ме стид, ефендија. Па онда, је ли се у текијску башчу склонио бјегунац? Јест, склонио се. Је ли побјегао? Јест, побјегао је. А ко му је помогао да побјегне?
- Позвао сам стражаре.
- Касно си позвао стражаре. А о другим кривицама да и не говорим. А ти кажеш: немам кривице! Па опет, да ли те ко упитао за све то? Није нико. Е па, то велим, окани се белаја. А ако нећеш, твоја ствар, је ли тако? А моје је да кажем.
- Је ли то све?
- А куд ћеш више? Паметну човјеку и ово би било превише. Али ако устреба, пронаћи ће се још, не брини. Сви тако у почетку питају: је ли то све? Послије не питају. Ја волим храбре људе, само гдје су? У неколико година један ако се нађе мало кочопернији. Један међу толикима. Да пљунеш на свијет! Ето тако. Па немој рећи: нисам знао. Сад знаш.
Гледао ме још с оним занимањем као у почетку, али сад је свршио посао и хтио је да види шта је постигао, је ли ужегао у мени страх.
Узнемирио ме, али страха нисам осјећао. Надвладала га је љутина због ружног поступка и увреде. Чак се јавио и пркос, да истрајем, изазван тренутном мишљу како желе да ме зауставе у ономе што чиним с правом. То онда значи да нису сигурни, и да се боје. Јер, да није тако, зашто би ме упозоравали? Учинили би што хоће, не обазирући се на оно што ја чиним и говорим. То је утврдило моју унутарњу сигурност, коју носим одавно, да представљам нешто овдје, у овом мјесту, у дервишком реду, да нисам прошао свијетом невиђен и безначајан. Толико глупи нису, знају да би њихова штета била да ме нападну, отворено би показали да не поштују никог, ни најпоштеније, ни најоданије, а то неће, нити имају зашто.
Размишљао сам тако, идући према текији, с пораслим поуздањем, да је чак и добро што су ми послали овог човјека: открили су да се боје, а увредом су подстакли моју одлучност. Само, знао сам да им не смијем дати много времена да дјелују против мене, морам прије њих отићи до онога који може све да пресуди. Да није ноћ, отишао бих овога часа. Обрадовала ме та ријешеност да не чекам, да се не препуштам празном туговању и немоћном надању, већ да учиним оно што могу. Не смијем да ходам сокацима попут мјесечара, са узетом вољом, као богаљ. Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.
Али кад сам затворио тешку храстову капију и навукао мандал, кад сам се нашао у сигурности текијске башче, супротно сваком очекивању, супротно логици, јер ме овдје све моје штитило, обузело ме мучно неспокојство, одједном, готово без икаква прелаза, као да сам отварајући и затварајући врата, навлачећи мандал и провјеравајући да ли се смјестио у своју дрвену постељу, испустио мисао што је одржавала моју бодрост. Нестала је, сунула у ноћ као дивља птица, а јавио се немир, сличан страху, тек тада, накнадно, не знам зашто, нисам се усуђивао да објашњавам разлоге, можда сам се бојао баш тих разлога и остављао их у тами, неразазнате, али свјестан да постоје. Облила ме мисао, као врелина, ударила ме, мислим да тако долазл кап, као болан бљесак, обзнанила се као дубока глуха грмљавина: опкољавају ме.
Нисам се сјетио ни тада ни дуго послије, да је људска мисао несигуран талас што га подиже или смирује ћудљиви вјетар страха или жеље.
Знао сам једино, знао поново, јер сам био заборавио, да је слутња први гласник несреће.
Али и у том часу ми је било јасно да се не смијем предати. Сутра, раним јутром, учврстићу брану пред том бујицом што јој већ чујем хуку.
Нећу се предати.
Нека ми се руке сасуше, нека ми уста онијеме, нека ми душа остане пуста, ако не учиним што човјек мора да чини.
А Бог нека одлучи.
Ујутро сам извршио све свете дужности, можда живље него обично, уносећи узбуђење у познате покрете и ријечи, сјећајући се синоћњег немира, мислећи о значају посла што ме чека, као пред одсудну битку, ниједног часа не сумњајући да ли треба да пођем. У боју се могу задобити ране, може се и погинути, и зато је молитва врелија него икад, али враћања нема, зато је клетва и заклетва, којом сам синоћ предусретао своје оклијевање, била непотребна. Сјетио сам се, заиста је све било као пред битку, онда. Синоћ сам се купао кад сам дошао, чинило ми се да ће ме вода смирити, окупао сам се и јутрос. Кошуља ми је била чиста, а узео сам свјежу, бијелу као снијег. Као онда. Само сам у ону битку ишао са другима, у реду чвршћем од камена, с голом сабљом у голој руци, с врелом радошћу у очима. Сад идем сам, о драго далеко вријеме, у црном џубету што се саплиће око ногу, празних клонулих руку, са стрепњом у души.
Али идем. Морам.
Свратио сам Хасану. Нисам имао много времена, због нестрпљења, а свратио сам, не бих могао да одем а да га не видим, као да бих пропустио нешто веома важно. Иако не знам зашто ми је то било потребно: није ми могао помоћи, није ми могао савјет дати. Можда зато што ми је најближи, иако ми ни он није близак. Личило је помало на гатање, на одбрану од урока: његова ведрина може донијети срећу.
Није га било код куће. Дуго сам куцао халком на вратима, мислио сам да спава, и кад сам већ одустао, капију је отворила она ситна жена, опет кријући лице, и намјештајући косу, чудно збуњена. Објаснила је, журећи и спотичући се у говору, да Хасан није код куће, отишао је синоћ и још се није вратио, њен муж га тражи, и сад их чекају, обојицу. Њих двоје чекају њих двојицу, закључани, узбуђени, задовољни због туђе невоље која им је донијела срећу.
Рекао сам и хафиз-Мухамеду куда идем, да чујем шта мисли. Не бих измијенио одлуку ма шта казао, али сам желио да ме охрабри. Био је пажљив, као да сам ја болесник а не он. Треба да идеш, рекао је. Штета што то ниси учинио и раније. Дужност нам је да помогнемо и непознату човјеку а камоли брату рођеном. И не устручавај се, никакво зло не чиниш. Тако је рекао, искрено и узбуђено, али ме није нарочито охрабрио, јер сам то очекивао. И знао је да сам очекивао. А добар човјек ће увијек тако рећи, и то није мишљење веч празно саучешће.
Хасана нема. Никад нема оних које тражиш.
Пролазећи поред пекаре, удахнуо сам мирис врућих сомуна, и сјетло се да од јуче ништа јео нисам. Пасванџија је синоћ говорио о сомунима. И њега морам пронаћи, данас. Како нисам осјетио да је хтио нешто да ми каже? Не само за оног човјека што ме чекао са пријетњом. Готово је силом желио да ме задржи уза се, да га упитам. А ја сам био глух и слијеп.
Онда сам се присилио да мислим о кадијиној жени, отићи ћу опет у ону ћутљиву кућу, и о Хасану, шта је чинио синоћ и куда је отишао, и о оцу, јавићу му одмах, чим се ријеши све ово, и о прошлој ноћи, дугој и бесаној, и о безброј ситница, нико није подрезао руже у текијској башци, зарашће у трње, и о Мустафиној дјеци, све чешће сједе пред текијом, жена их отјера да јој не сметају а Мустафа гунђа и износи им храну, смијаће нам се свијет, већ их зову дервишком дјецом, а немам срца да забраним, и још богзна о чему, само да не мислим на разговор с муфтијом. Не што не знам шта ћу рећи, већ што послије тога нема ништа. До пресуде има наде за све, а онда има само пресуда. Ако буде добра, нада и не треба, ако буде рђава, не вриједи ни мислити.
Муфтијина кућа је у брду, усамљена, у башчи ограђеној високим зидом. Никад нисам ушао унутра. Нећу ни сад, изгледа.
Стражар пред вратима ми рече да муфтија није код куће. Отишао је из касабе.
- Када ће се вратити?
- Не знам.
- Куда је отишао?
- Не знам.
- Ко зна?
- Не знам.
Ето, сав страх је био узалудан. Нада се продужава, али све слабија. Може ускоро да ми и не затреба.
Нисам знао шта да чиним. Ако одем одавде, тешко ћу стићи до муфтије, и касно, ако и стигнем. Куда је отишао? У коју од својих кућа? На које од имања? Угоско? Угљешиће? Гор? Тиховиће? У равницу? На језеро? На ријеку? Често је бјежао, и од свега, од врућине, од хладноће, од магле, од влаге, од људи.
Гдје је сад? Само ми овдје могу рећи.
- Не знам шта да радим - пожалио сам се стражару - Муфтија ми је поручио да дођем, имамо важан разговор. Морам да га нађем.
Стражар је слегао раменима, поновивши тако ону једну једину ријеч коју је знао. А ја никако нисам могао да одем.
- Мора неко да зна у кући.
Тада су се отворила врата, и мршав човјек, бивши војник, судећи по бразготинама на лицу и по дијеловима одјеће што је још задржавао на себи, сигурно жалећи да све одбаци, гледао је строго у мене. Док се не оправдам, ја сам за њега кривац.
И њему сам рекао што и стражару.
По неповјерљивом изразу учинило ми се да сумња у истинитост мојих ријечи. Увриједило ме то неповјерење, али је још јача била жеља да ми заиста не повјерује. Уплео сам се у лаж, био сам присиљен да тако поступим, али ако муфтија сазна, а сазнаће, мораћу да тражим опроштај а не правду.
- Па ништа - рекао сам повлачећи се.
У том часу примијетио сам да се строго војниково лице мијења, разблажује, расплињује у осмијех. Зашто?
Тада сам и ја њега препознао. Ратовали смо једно вријеме заједно, само је он на војни био и прије мене и послије мене.
Обрадовали смо се обојица.
- Промијенио си се - каже весело - ко би те познао у том дервишком руху! Али ето, познао сам те!
- А ти си исти. Мало старији, мало мршавији, али исти.
- Па нисам баш исти. Двадесет година је прошло. Уђи.
Кад је затворио врата иза нас, као да је постао несигурнији.
- А муфтија те позвао?
- Морам да говорим с њим. Стражар није хтио да ми каже куда је отишао.
Кроз башчу се бијелио раван чисти пут покоцкан ситним ријечним камењем, оивичен оградом од шимшира и бисерка њежно зелених листића. У башчи је неко вјешто разбацао стабла воћака, бреза, смрека, грмова дивљих ружа, остављајући понегдје једно једино дрво на чистој тратини, а негдје их збијајући у скупине, стварајући тако игру што је личила на природу и природу што је личила на игру. Ова цвјетна и лисната љепота огромног пространства дјелује као чудо, можда највише због мисли да је све ово створено да једна нога гази свијетло-зелену траву, и један поглед да се одмара на њежним вршикама стабала. Заиста изгледа да је љепота само сувишак.
Војник је утишао глас. И ја. Готово шапућемо у овој очишћеној, ограбљаној, његованој шуми којој је одузета дивљина а остављена свјежина, у овом тихом простору ограђеном зидом, гдје су и олујама подрезана крила.
Војник гледа дуж пута према бијелој кући скривеној у дрвећу. Гледам и ја. У оку се смјењује бљештаво и зелено, оштро и снено, од сунца на стаклу прозора, и лаког њихања грања.
Војнику је име Кара-Заим. Сад је сјенка некадашњег Кара-Заима, сад је дроњак оног неустрашивог младића што је голом сабљом ишао на голу сабљу, док му једна, уланска, није отворила пут између ребара на прсима и леђима. До тада је боден, засијецан, сјечен, скраћиван, није имао пола лијевог уха, ни три прста на лијевој руци, лице му је ишарано црвеним браздама на којима не израста нова кожа, остале биљеге сакривао је хаљинама, и увијек је лако преболијевао и враћао се у битке. Крв му је била јака, и дубоки засјеци у младо месо брзо су зацјељивали. А кад га је пробола душманска сабља уланска, начинивши отворе да свјетло сунчево уђе у њега први пут, кад су му врх и сјечиво прошли куд им није пут, кроз плућа, Кара-Заим је пао и замро, оставили су га узмичући, и џерах је у трку само дотакао његову хладну руку и пожурио за војском, намјеравајући да му проучи дову кад измакне на сигурно мјесто. Кара-Заим се пробудио у ноћи, од хладноће, међу мртвацима, изнемогао и тих као и они. Остао је жив, али није више био за војску. Изгубио је снагу, и брзину, и радост. Сад је чувар башче, или куће, или невољник што прима милостињу.
- Добро ми је - погледао ме весело. Присиљавам се да мирно гледам у његово изорано лице. - Посао није тежак. А муфтија има повјерења у мене. Ја сам као надзорник стражара, помало их учим, надгледам, и тако.
- Могао си да будеш и нешто друго. Диздар у тврђави. Помоћник кајмекама. А могли су да ти дају какав тимар, као и другима, да будеш на своме имању.
- Зашто? - упитао је узнемирено. - Нудили су ми, нисам хтио. Ја сам задовољан. На овом мјесту не може бити свако.
Вријеђало ме, и бољело, што плашљиво гледа према кући, некадашњи газија Кара-Заим. Да ли би требало да и ја овако гледам ако бих се упутио тамо? Чега се боји он који се ничега бојао није?
Рекао сам, не желећи да га повриједим: - Какав си ти јунак био! Боже велики, какав јунак!
И одмах се покајао. Зашто му оживљаваш прошлост? Зашто га будиш из дријемежа? Није заборавио, то је немогуће, али се стишао, примирио, прежалио можда; но треба му позлеђивати ране што су престале да крваре.
Авај, говорио сам и о себи.
Сад је касно, речено је што није требало.
Погледао ме запрепаштено, сигурно већ годинама нико није говорио о његовој прошлости, или је он сам говорио, наводећи друге да кажу, да га се сјете друкчијег, зар је умрло и сјећање? зар га нема ни у чијој успомени? А можда ни он више не говори, чему? или говори више и безнадније што прошлост бива даља, и не нада се да ће се ико сјетити. У њему је све живо, у другима је умро.
л ето, један дервиш је проговорио о њему некадашњем. И још како је проговорио! Сањао је можда да то неко каже баш овим мојим ријечима: Боже велики, какав си јунак био! Удариле су га по срцу, сигурно, сунуле су кроз крв као врели вјетар, уши му заглушиле. Или је мислио да су то ријечи из његових снова, нико их није изрекао, чула их је само његова жеља. Али не! Рекла је то ова стара дервишина. Сјетила се и рекла.
Гледао ме тренутак изгубљено, као падавичар, нисам знао да ли ће скочити од среће, и срушити се на камен, ломљив, или ће ме загрлити, да се одржи на слабим ногама, или се насмијати, или заплакати, и умријети, али ја нисам довољно познавао газију Кара-Заима. Сјетио сам се јунака, како да то не буде и сад? Само га издаје дрхтав глас и тихо кркљање у прободеним плућима, због узбуђења:
- Сјећаш се? Да ли се заиста сјећаш?
- Сјећам се. Увијек кад мислим о оном времену, видим тебе.
- Како ме видиш?
Шапат му је тих, зове ме из таме времена.
- У неком свјетлу, Кара-Заиме. На широком пољу. Самог. Идеш мирно, не осврћући се, не чекаш никога. Сав у бијелом. Руке су ти голе до лаката. У руци сабља, и свјетло је можда од сунца на њеном сјечиву. Личиш на вјетар што се не може зауставити. На сунчану зраку личиш што ће свугдје продријети. Сви други су застали, гледају, нема их. Само ти.
- Нисам тако ишао.
- То је моје сјећање. Избрисало се оно што је можда било, и само је то остало.
- Лијепо је. Љепше него у збиљи. Или није. У неком свјетлу, велиш. На широком пољу.
Шапуће опијено, а онда гледа у мене, тражи своју слику у мојим ријечима, своју далеку славу на мојим уснама.
Замишља да пјевам пјесму о његовој храбрости, а ја га жалим.
И не могу више.
- Драго ми је што сам те видио - кажем опраштајући се.
- Чекај.
Тешко му је да ме пусти, ја сам онај дуго жуђени који зна, ја сам свједок да не умиру успомене, ја сам потврда да није све само сјенка у њему, моје сјећање је накнада за дуги заборав, награда за чекање.
Исте ријечи, два расположења. И моје и његово истог је коријена, за њега је срећа што је за мене туга. Свеједно, и моје и његово старо је хиљаду година. И више. Не вриједи се око тога много бактати.
- Морам да идем.
- Чекај. Муфтија је овдје, у кући, Уђи, ако ти је важно. Реци да сам те ја пустио. Или немој. Реци да те он позвао.
- Није ме позвао. Сам сам дошао.
- Знам. Само тако реци: поручио си да дођем. Има толико послова да се неће сјетити. А ако упита за мене, и ако ти буде згодно, кажи што знаш. Оно од раније.
Мислио сам да муфтије нема и жалио ради тога, али сам се помирио. Готово да ми је било лакше што одгађам. А сад се све изненада измијенило, и оно што сам желио треба да се деси. Био сам збуњен и неприпремљен. Нисам се зачудио што Кара-Заим моли да га поменем, жалио сам што је нагло одустао од понуде да ми његова препорука буде ослонац. Још у мислима на своју слику, у свјетлу, на јуначком ограшју, понудио ми се за заштитника. А одступио у истом часу, чим се сјетио да је то далека прошлост. Плануо је и изгорио у истом тренутку. На исјеченом лицу још је трептала срећа због онога што је било, и плашљива несигурност због свега што је сад. Јесу ли се у њему увијек сударала два времена, различита по свему а неодвојива: не може ни из једног.
Док је шаптао с неким човјеком на кућном улазу, мислио сам смућено, вајкајући се што ми је измакла његова јадна подршка, да је моја несигурност иста као и његова. ®алосно смо чекали помоћ један од другога, не поуздавајући се много у себе. Састављали смо двије немоћи да испадне једно слабо надање. Код њега је надање остало, али је вриједило колико и моје порушено.
Кад је човјек изашао из куће и знаком или тихом ријечју рекао нешто Кара-Заиму, он ме позвао покретом руке: помогао сам ти, хајде! И ништа не говорећи, упутио ме према улазу, али сад је то значило: уђи, можда ће бити добро. Али све сам то видио успут, несигурно, тако блиједо видио сам и кржљави лимун пред кућом, и још кржљавију палму што је једва пребољела нашу тешку зиму и дријемала на прољетном сунцу као болесник. Не сјећам се ни куда сам пролазио, ни колико ме људи пратило очима, стално мислећи на прву ријеч коју ћу рећи. Прва ријеч! Као оружје, као штит. Све од ње зависи, не зато што ће нешто објаснити, већ што могу изгубити сваку храброст ако буде неприкладна, може ме учинити смијешним и наметнути се као суд о мени. Невјероватно много ријечи сам окушао у себи, и право је чудо шта се све наметало као прва мисао. Личило је на поремећај у мозгу, на потрес који је све испревртао, остављајући збрку и бесмисао. Док сам ишао тим пролазом што ми је остао мрачан и нераспознат у свијести, долазило ми је на ум све, од свечаних заклињања до псовке. Не могу ни да напишем шта је све хтјело да изађе при том првом сусрету; при првом виђењу. Била је то тешко објашњива махнитост, толико је изгледало несхватљиво шта сам ја, шта је мој мозак измишљао тада, бјеснећи и ругајући се свему разумном. Као да се сам иблис смјестио у мени, и шаптао ми тако недостојне и одурне ријечи, тако смијешне и недостојне поступке, да сам био згранут. Одакле ме нађе баш у овом часу кад ми је потребна највећа сабраност! Али он долази баш онда кад се не надаш и кад ти је најгоре. Јер, мислити као што сам ја мислио, озбиљан и миран човјек, да приђем муфтији и назовем га антиохијском козом, то може да буде само ђаволов гријешни миг. Остави ме, божји отпадниче! - пријетио сам, још више га раздражујући.
Збуниле су ме и оне јужне биљке у дрвеним гробиштима, палма и лимун, пред кућом. Знао сам да је муфтија из Антиохије, и да не познаје наш језик, али гдје је та Антиохија, у којој земљи, и којим се језиком тамо говори, никако ми није долазило у памет.
Срећом, није била потребна прва ријеч, није требало ништа да кажем, није требало ништа да учиним.
У соби, у коју су ме увели, муфтија је играо шаха с човјеком кога раније никад нисам видио. Заправо, игра је била завршена, или прекинута, у почетку нисам знао шта се дешава, нити ме се тицало, а непознати човјек, нездраво дебео, уморна, стрпљиво понизна смијешка, пристајао је на све, упорно окрећући главу према мени, како би скренуо муфтијину пажњу са себе. Сигурно ми је желио успјех у свему што бих тражио, само да ме муфтија примијети.
Али муфтија дуго није видио да је неко ушао у собу (а морао је рећи да ме пусте кад су га питали), нити је одговорио на мој поздрав.
Цијеле зиме је чамио у прегријаним собама, уплашен суровом хладноћом што је низала аршин дуге леденице по стрехама, гледао је у њих сигурно са запрепаштењем, измучен и жут, као и његове јужне биљке, што су једва живе дочекале прољеће. Леђима окренут прозору, огрнут ћурком, гријао се на сунцу, ископнио, зловољан.
Обојица угојени, само са салом неједнако распоређеним, безбојни и збрчкани, спарушени собним ваздухом, као да су пресједили од јесенас над овим црним столом од абоноса и над шахом од слоноваче.
Љутито у почетку, а онда све бљеђе, све безвољније, муфтија је приговарао а други се саглашавао. Изгледало је чудно како муфтија пита, како тврди, како одговара. Једва сам успијевао да ухватим неки смисао.
- Нешто није у реду.
- Видим.
- Ништа ти не видиш.
- Нешто није у реду.
- Цијело вријеме стајао сам боље.
- Знам.
- Шта видиш?
- Негдје сам погрешно вукао.
- Како онда губим?
- Потпуно ми је нејасно.
- Сигурно си негдје погрешно вукао.
- Сигурно сам погрешно вукао.
- Одакле твој коњ овдје?
- Ето, ту је грешка. Нисам могао доћи на то мјесто.
- Онда, шах.
- Тачно. Ево, шејх је дошао.
- Зашто не пазиш? Не могу ја све да видим.
- Обично ми се то не дешава.
- Ако је коњ ту, ја га једем, је ли тако? Ја га једем. Једем. Га.
- И мат.
- Који шејх?
Ћовјек је показао на мене, срећом, и муфтија се окренуо. Лице му је сиво-жуто, млитаво, с тешким подочњацима.
Упитао ме, не устајући: - Играш ли шах?
- Слабо.
- Шта хоћеш?
- Рекао си да дођем. Молио сам да говорим с тобом.
- Рекао сам? Да, да. Коме? Како је напољу?
- Сунчано. Топло.
- И зимус су тако говорили: није хладно. Јесу ли зиме увијек овако оштре?
- Готово увијек.
- Страшна земља.
- Човјек се навикне.
- Досадна земља. Играш ли шах?
Дебели човјек се умијешао, тихо: - Не игра, рекао је.
- А шта хоће?
- Има неку молбу.
- Ко је он?
Рекао сам ко сам, и да сам у невољи, и да тражим правду, и да ми је нико неће дати ако ми је он не да.
Муфтија је погледао у човјека пред собом, не кријући досаду, готово с очајањем.
У чему сам погријешио?
Устао је, осврнуо се десно-лијево, као да је тражио куда би могао побјећи, па почео да хода по соби, газећи пажљиво по сунчаним плохама. А онда застао и замислио се, гледајући ме невесело:
- Говорио сам о томе са цариградским мулом. Волио сам с њим да разговарам, понекад, не зато што је паметан, паметни људи могу да буду врло досадни, већ што би знао да каже нешто неочекивано, што те изненади и пробуди - разумијеш ли, Маличе, сигурно не разумијеш! - због чега ти се чини да вриједи слушати и одговарати. Говорио је: - Знање људско је незнатно. Зато паметан човјек не живи од онога што зна. Али, хтио сам нешто друго... О чему сам говорио?
- О цариградском мули - рекао је Малик.
- Не. О правди. Правда - рекао је једном - ми мислимо да знамо шта је то. А ништа није неодређеније. Може да буде закон, освета, незнање, неправда. Све зависи од становишта. Ја сам одговорио...
Наставио је да хода, ћутећи, одједном клонуо, учинило ми се да у њему постоји нека опруга која га покрене, оживи му ријеч и тијело, а кад опруга застане, и он се умртви, обузме га чама.
Није ми понудио да сједнем, није га занимало шта сам хтио да кажем, и остало ми је да говорим или да одем. Овако сам и ја могао да постанем Малик, муфтијина друга сјенка, непотребна колико и прва. Одлучио сам да говорим.
- Дошао сам с молбом.
- Ја сам уморан.
- Можда би те занимало.
- Мислиш?
- Покушаћу. Говорио си о правди. Правда је као здравље, мислиш о њој кад је нема, и заиста је неодређена, али је можда највише жеља да се удави неправда, а она је врло одређена. Свака неправда је једнака, а човјеку се чини да је највећа која је њему учињена. А ако му се чини, онда и јесте тако, јер се не може мислити туђом главом.
Муфтијина опруга се опет затегла. Погледао ме изненађено, објешене очи његове зауставиле су се на мени с признањем, не баш нарочитим, али довољним да ме охрабри. Пробудио сам му пажњу. А то сам и хтио: сам ме поучио својом сакатом причом о цариградском мули. Али сам ускоро увидио да се лакше играти ријечима говорећи о општим стварима него о појединачним, које су наше а не свачије.
- Занимљиво - рекао је муфтија, очекујући, а Малик ме погледао с поштовањем. - Занимљиво. А да ли више људи може мислити исту мисао? И да ли тада мисле туђом главом?
- Двије праве људске мисли никад нису исте, као ни два длана.
- Шта је права људска мисао?
- Која се обично никоме не говори.
- Лијепо речено. Можда нетачно, али лијепо речено.
И даље?
- Хтио бих да говорим о својој несрећи. Рекао сам да ми изгледа највећа, јер је моја. А волио бих да је туђа, и не бих журио да је сазнам, као што сад журим да је кажем.
Хитао сам да са општих разматрања пређем на оно што ме боли, док га опруга држи, док су му очи колико толико живе, јер сам се плашио његовог скорог клонућа, кад ће моје ријечи узалудно облијетати око њега.
Бивало ми је све јасније: њега мучи чама и досада. Лежала је по њему као покров, падала као магла, умотавала га као иловача, опкољавала као ваздух, улазила му у крв, у дисање, у мозак, ширила се из њега и из свега око њега, из ствари, простора, неба, сипала као отровни дим. Требало је да клонем и сам или да се борим против ње.
Не претјерујем, да сам био сигуран да ћу растјерати барску маглу у њему, дигао бих скутове џубета и заиграо трбушну игру, учинио бих све што би разумном човјеку тешко и на ум пало. Можда би његова пажња, прије него што спласне, учинила толико да жута безвољна рука напише три рјешавајуће ријечи: пустити затвореника Харуна. И не знајући шта је написала, не сјетивши се никад више. Учинио бих све, кажем, сваку лудост, сваку срамоту, и не бих се стидио послије, чак бих с поносом мислио како сам побиједио једну мртвачку равнодушност, због живог човјека, због брата. Али се нисам усуђивао да мијењам игру, видио сам да га је на час пробудио само пехливанлук духа, као хашиш, и морао сам да му дам још, више, како се не би увалио у тежу непокретност.
То је била најчуднија борба за коју сам икад чуо, против мртвила у њему, против узетости воље, гнушања од живота. Борба тешка и мучна највише зато што се морала водити неприродним средствима, изврнутим мишљењем, ружним парењем неспојивих осјећања, силовањем ријечи. А бојао сам се, и још како сам се бојао, да ће његова пажња умријети онога часа кад престанем с игром и пређем на прави циљ, због кога сам све то и чинио. Морао сам лебдјети изнад правог смисла, приближавајући му се и кријући га, јер би његова чула могла да се затворе, сама од себе, чим га осјети.
Срећом, није био притворан, није непрозиран: све је показивао и све се на њему видјело, и допадање и одвратност. Зато сам водио своју усплахирену мисао према сјенкама и освјетљењима на његову лицу, радујући се том путоказу, јер, могло је и њега да не буде.
Све је на њему говорило: изненади ме, пробуди ме, загриј ме, и ја сам га изненађивао, будио, загријавао, водећи очајничку битку да одржим на животу самртника, стално на граници страве да нећу успјети, а сва ми је нада у њему. Изврнуо сам дух наопако, грозничаво копао по закутцима да пронађем ђаволске брабоњке у себи, борио се са мртвацем да не буде још један, и на тренутак одахнуо тек кад је сјео, са нешто занимања и живости на млохавомлицу, те су и моме надању порасла крилца.
- Имам брата - булазнио сам не знајући да ли је и то довољно. - Али ако не пожурим да ти кажем, могао бих рећи да сам га имао, а имам и имао сам исто је што имам и немам. А може да одлучи сијев нечије зле или добре воље. Брат ми је, не зато што сам га хтио, јер да сам га хтио ја бих га правио, и онда ми не би био брат, а не знам ни да ли га је мој отац хтио, али кад се спарио с мојом мајком, кад је капља мутне воде ушла у родиљку, из тог задовољства за њих, из тог ничег за мене, израсла је веза и обавеза што се зове син и брат. Био жељена утјеха или уобичајена невоља, Бог га везује уз нас без нашег питања, ускраћујући нам сва његова задовољства а оптерећујући нас свим његовим невољама и несрећама, а као што зна твоја узвишена памет, несреће су много чешће него задовољства, па бисмо могли рећи да је брат несрећа коју нам Бог шаље, и зато је примамо као божију вољу и одређење, захваљујући му на свему. Тако, ето, захваљујем Богу на несрећи, а волио бих да је он твој брат па да захваљујем на срећи што слушам тебе, као ти сад мене, па да ми је свеједно. Али, како не може бити твој брат, јер је мој, а ја не могу бити ти, јер је Бог одредио га будем само недостојни дервиш, будимо оно што смо: ја молим, ти рјешавај. Или боље: ја ћу да причам, ти слушај. Теби је теже, знам. Ти не мораш, ја морам.
Пробудио сам га, оживио је, гледа, слуша, схвата, прима! Није потребна чочечка игра, довољне су празне ријечи, пусти их да лете као вјетар, да се преврћу као мајмуни, да безглаво јуре између прољетних сунчаних зрака и собне сјенке, као помахнитале, и ево, умирио се на столици, слуша, чека.
- л даље? -каже прилично живо.
И прва сјенка његова зури у мене, чуди се, можда учи. Не видим га добро, јер ме се не тиче. Гледам у муфтијино лице.
Има наде, брате Харуне!
- И ето, имам брата, или га имам упола: ја помињем име његово, а он је затворен у тврђави. Пола живота му је овдје, пола горе. Ако изгуби ову половину, могао би и ону другу.
- Коју половину?
- Коју ја још држим, причајући.
- Каквој тврђави?
- У тврђави, над градом.
- Свеједно, настави.
- У тврђаву се затварају рђави људи, лопови, злочинци, хајдуци, цареви непријатељи. Понекад. А најчешће будале. Зато што мисле да нису криви, а то човјек никад не зна. Увијек исправљају криву Дрину, а то није њихов посао, нити то ко од њих тражи. Како су поносни на своју лудост, лако их је ухватити, и зато их је највише. По овоме би се могло закључити да су на слободи само паметни, али није тако: остају и луди ако знају да то сакрију. И не остају паметни ако то показују. Још остају они који имају права да буду какви хоће. Мој брат је био нико и ништа, срећан човјек, ни паметан да га се боје, ни луд да не знају шта би могао да учини, кукавица да би био хајдук, наиван да би био рђав, лијен да би био нечији непријатељ. Једном ријечју, божијом провидношћу одређен да га људи поздрављају не поштујући га, да му признају вриједност не тражећи да је покаже.
- Зашто је затворен?
- Зато што није послушао оца.
- Занимљиво.
- Отац је прост човјек, ради колико може, даје колико мора, не тиче га се ништа осим кише, облака, сунца, гусјеница, кромпирове бубе, љуљка на пшеници, снијети на кукурузу и мира у породици. Како је сасвим једноставан, из једног комада, као дрвена кашика, као липов чанак, као руцељ плуга, није се одрекао непотребне родитељске навике да говори оно што очеви увијек говоре а дјеца никад не слушају. Савјетовао му је да не иде од куће, земља ће остати пуста а вароши тијесне, мало мјеста а много уста, мало могућности а много жеља, почећемо да се давимо међу собом за већи комад хљеба.
Брат није послушао. Онда је отац рекао: памти, несрећа је што код нас нико не мисли да је на правом мјесту, и свако свакоме је могући супарник; људи презиру оне који не успију, а мрзе оне који се успну изнад њих; навикни се на презир ако желиш мир, или на мржњу ако пристанеш на борбу. Али не улази у окршај ако ниси сигуран да ћеш оборити противника. Не упири прстом на туђе непоштење ако ниси довољно јак да то не мораш доказивати. Ни то није послушао. Сад отац има разлога да се радује и каже: ето тако пролазе непослушни синови.
Говорећи, примијетио сам с ужасом да се гаси нејако свјетло у муфтијиним очима, постајале су тешке и уморне, а у изразу се јавило нешто изгубљено. Упитао је, једва отварајући уста:
- Ко то није послушао?
О, Боже велики! Непрестано корачам, а све сам даље. Чим се приближим ономе што ми је циљ, он се уплаши. Чим пожелим да искористим што сам изградио, он све поруши. Мој посао нема завршетка!
Пожурио сам, наглавце. Још у њему има бар жишка живота, јер не би ни ово питао. Постао сам незанимљив, заморио га мудровањем, нисам се играо већ ругао, занијело ме огорчење, и све је почело да звучи озбиљно. Хватала ме вртоглавица: молим те, сачекај још мало, не угаси се само за тренутак.
Посљедњи одсјај сунца трне, а ја сам у слеђеној пустоши, преда мном дуга самртничка ноћ. А не смијем ни да крикнем.
Изгубио сам поуздање, нестало је лакоће којом сам мијешао ријечи, осјећао сам да више неће полетјети, неће залепршати, пузиће по земљи попут сљепића.
Још само прегршт лудих ријечи, Боже, мораш ми их дати, борим се за један живот! - молио сам очајан, али молитва није помогла. Убио ме промашај, видио сам га на његовом лицу.
Куда то нестајеш, брате Харуне?
Све што сам даље рекао, било је непотребно и узалудно. Био сам присиљен да откријем намјеру.
Муфтију је све брже потапала досада, све коначније је западао у бару мртве безвољности. Од њега ће почети свијет да замире.
Малик је спавао, с главом на прсима.
- Уморан сам - рекао је муфтија, ужаснут готово као и ја. - Уморан сам. Иди сад.
- Нисам све рекао.
- Иди сад.
- Нареди да га пусте.
- Кога да пусте?
- Мога брата.
- Дођи сутра. Или реци Малику. Сутра.
Малик се пробудио, уплашен: - Шта се десило?
- Боже, како је досадно.
- Хоћеш ли да играмо шах?
- Ништа се није десило.
Одговарао је у раскорак, прескачући питања, памтећи чудом неку ријеч на коју би доцније стизао одговор, па је изгледало сасвим бесмислено.
Изашао је не погледавши нас, убијен, можда је и заборавио да смо овдје. А можда је бјежао.
Нисам побиједио досаду. Савладала нас је обојицу, једва сам желио да одем. Да сам знао каква је, не бих се ни усудио да покушам.
Малик ме погледао крвнички, и поскакујучи, понио своје тромо тијело, журећи за муфтијом.
- Рекао је да дођем сутра.
- Ја ништа не знам. Ух, упропастио си ме.
Тако, сад је готово. Можда је ипак требало да га ухватим за оба уха, или да га ударим чукљем прста у жуто чело. И опет нисам знао гдје је Антиохија, ни којим смо језиком говорили. Цијело вријеме ми се чинило да дубим на глави, да висим између пода и кандиља, да строп подупирем плећима, изгубљен, поблесавио због његове чаме и своје жеље да је савладам. Чудним језиком сам говорио, заиста, а узалуд. Можда и сутра узалуд, јер ће ме унапријед обесхрабрити данашњи неуспјех. Морам доћи, а доћи ћу клецајући, и нећу знати не само гдје је Антиохија - проклета била! - већ ни како је име сину моје мајке. Мучићемо се поново као двоје старих у другој брачној ноћи, послије прве што је жалосно пропала, само ће све трајати краће, јер се нећемо много надати ни ја ни он.
Сад немам куд да журим. ®ута трома рука није у часу краткотрајне бодрости написала: пустити затвореника Харуна.
Је ли због тога Харун затвореник пропао у још дубљу таму?
Изашао сам, извели су ме, изгурали, а пред кућом ме сачекао заборављени Кара-Заим. Људи га не памте послије двадесет година, ја сам га заборавио након једног сата. Само он не заборавља, и то је тако.
- Дуго си остао - каже гледајући ме радознало.
- Зар мегдан траје краће?
- Обично излазе брже. И обично су збуњени.
- Јесам ли ја збуњен?
- Не бих рекао.
Кара-Заимово око није баш бистро. Нека буде како он каже.
- Причали смо о свему.
- А о мени?
- Рекао је да дођем сутра.
- Тако. Значи, сутра.
И опет смо ишли чистом стазом од ријечних бјелутака. И ићи ћемо опет, сутра.
Мислио сам да нећу имати снаге да разговарам са Заимом, да нећу ни чути шта ми каже, а чуо сам, и одговарао, иако је све било испревртано у мени, ако сам још стајао наглавце, и полако, полако се исправљао, сигуран да ће све изгледати још чудније кад дођем себи. Личиће на пијанство, на ружан сан, вјероваћу да сам ударио на чини, и да ништа стварно није било.
Заим не зна шта се дешава у мени, он мисли да сам успио.
- То је добро - каже - што те зове сутра. Обично не зове. Значи да си му се допао, значи да си му у вољи.
Ниси много мудар, ниси много ни рјечит, мој добри Заиме. Да, допао сам му се, веома, отишао је једва дишући, а мучење настављамо сутра.
Заим гледа у мене збуњено, тражи ријечи.
- Па ево, хтио бих да те замолим.
Гледа ли и он у моје лице да ли се гаси од његових ријечи? Храбрим га, без воље, сјећајући се:
- Реци, Кара-Заиме. Слободно. Нешто те мучи.
Тако је требало онај да каже мени, малочас.
- Па, ништа ме не мучи. Али овдје не знају ко сам, мисле да сам овако сипљив и никакав одувијек. Не кажем за муфтију, већ за друге.
- Да ли ти се нешто десило?
- Ништа ми се није десило. Кажу да нисам више за службу.
- Отпуштају те?
- Значи, отпуштају ме. Па мислим, ако би могао да кажеш муфтији, да ме остави. Нисам више за војску, али да врата чувам, то могу боље од других. Примам сто гроша годишње...
- Муфтија прима дванаест хиљада.
- Друго је муфтија. И велим, ако је много сто гроша, нека буде мање, нека буде осамдесет. Нека буде и седамдесет. Значи, седамдесет на годину, зар је то много? Ето, то сам хтио.
Па, обично није много седамдесет гроша на годину. Значи, нећеш се угојити од тих седамдесет гроша, мој Заиме, који си грдно погријешио што ниси умро на вријеме. Али, опрости што не могу да те жалим, дуго сам се рвао с каранђолозом и сав сам разглобљен, ниједна кост ми није на своме мјесту.
- Ниси за војску, - рекао сам ништа не мислећи - али пушку можеш да носиш. Јатаган можеш да носиш. Колико би тражио да ослободимо једног невиног човјека. Затворен је на правди божијој, ништа није крив. Да ли би пристао за сто гроша?
Збунио се.
- Не знам да ли ме испитујеш, или говориш о нечему што може бити.
- Одговори ми.
- Није лако одговорити. Док сам био прави Кара-Заим, не бих узео ништа. А сад, ако је ствар поштена...
Сто гроша?
- Двјеста.
- Двјеста гроша! Боже милосни! Три године бих могао да проживим са двјеста гроша. И невин човјек? Гдје је?
- У тврђави.
- Значи, двјеста гроша. И невин човјек, у тврђави. Не бих могао.
- Прије двадесет година би пристао? И да је у тврђави? Само да је невин, затворен без кривице?
- Пристао бих.
- А сад не би?
- Сад не бих.
- Онда ништа.
- Је ли то збиља или шала?
- Шала. Хтио сам да видим колико си се промијенио.
- Па, промијенио сам се. А ако ме отпусте, да те потражим?
- Ако те отпусте, ја ћу ти наћи посао.
- Хвала ти, запамтићу то. Али опет, говори сутра с муфтијом.
Желио је да остане на овој бијелој стази од врата до куће по сваку цијену. Одсјај муфтијина значаја падао је и на њега, безначајног, и сигурно му се чинило да је много ближе одатле до оног газије са бојног поља, него из пекарског хамурлука или са баштованске лијехе. А он му је важнији од свега на свијету.
Срео ме истог часа, пред вече, у најтежи час, кад сам ишао према капији смрти, излетио је из магле, с неба пао преда ме на путу гдје није било никаква смисла да се сретнемо, ни ми, ни наша лица, ни наша расположења. Моје не знам какво је, његово зрачи весељем. Хрипање му је побједоносно.
- Остајем - рекао је одушевљен. - Неће ме отпустити. Значи, остајем. Питали су ме шта сам говорио с тобом, и ја сам причао. Па су ме одвели Малику, и опет сам причао. Оно о свјетлу и о бојном пољу, па како си ми нудио двјеста гроша, и остало. Ако останем без посла. Малик се смијао, добар човјек, каже, то за тебе, а и ја кажем, јест, добар човјек, и тако, значи, не треба ништа да говориш сутра.
- Добро.
Није ни знао да сам му помогао.
Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је, да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утваре и живот, па нема ни чистог сјећања ни чистог живота. Даве се и оспоравају, непрестано.