6
Слаб је који тражи, а слабо је и што се од њега тражи.
Ишао сам јутрос у поље, пео се уз исцвјетало брдо, стајао уз ниско стабло воћке, лицем уз грозд цвјетова, листића, чашица, лепеза, хиљаде живих чуда спремних на оплодњу, осјећао сам опојну сласт од тог бујања, од хучања сокова кроз безброј невидљивих жилица, и опет сам желио, као и синоћ, да уклопим обје руке у грање, да ме проточи безбојна крв биља и да без бола цвјетам и венем. И баш то понављање чудне жеље увјеравало ме о тежини муке коју носим.
Из шуме је звонко одјекивала сјекира, у одређеним размацима, у којима је био замах нечијих снажних руку, и кратка тишина послије ударца, и на тој даљини знао сам да је сјекира оштра, дугог сјечива, и да загриза дрво љутитим циком, бијесно продирући до срчике. И кукавица се чула, са својом двосложном тугованком, печално равнодушном, као судбина, и нечији зов, женски, ведар, продоран, неразумљив, жена је млада, прољетним сунцем опаљена, насмијана, не видим је, окрећем се према том младом гласу као према крбли, а знам све о њој. Само та три гласа у тишини прољетног јутра, у пространству туђег свијета. Затворио сам очи, сладак мирис пелуда је у мени, и слушао: три сасвим једноставна гласа. И тада сам доживио необичан тренутак заборава. Није то било сјећање, већ присуство у другом времену, много ранијем, ништа од мене садашњег није постојало тада, био је само лаган, радостан осјећај живљења, уздрхтала саживјелост са свим око себе. Знао сам, сјекира је очева, то његове јаке руке замахују у шуми изнад куће. И кукавичин глас препознајем, нисам је никад видио, али се јавља увијек са истог мјеста. Знам и дјевојку, шеснаест јој је година, видим је преко толиког бескрајног времена, као да су вијекови прошли, а ништа заборавио нисам, сићушне златне маље око насмијаних усана, стас за обруч двију шака, мирис на милодух, неишчилио кроз дуге године. Кога то дјевојка зове кроз вријеме? Нисам могао да се одазовем, нисам могао да се вратим.
Из те зачараности далеког времена пробудио ме ведар сусрет. Путем према мени наишао је дјечак, кидао је цвијеће и бацао изнад главе, грудама тврдог чачка гађао птице, извикивао неразумљиве ријечи, своје, весео и безбрижан, као маче. Угледавши ме, умирио се и пошао у страну, уозбиљен. Нисам спадао у његов свијет.
Давно, прије много година, сусрео сам на другој стази, у другом крају, истог оваквог дјечака. Није било никаква разлога да се тога сјетим и да их упоређујем. А ето, сјетио сам се. Можда зато што је дан био одређен за сјећање, или што сам и онда био на животном раскршћу, као и сад, или што су обојица буцмасти, занесени, сами себи довољни у пустом крају, и што су и један и други прошли поред мене озбиљни, као да сам им утулио радост. Упитао сам дјечака, очи су му као кудељин цвијет, исто што и оног некадашњег, питање је старо и звони тужно, али он то не зна.
Срећом, разговор између нас је био сасвим другачији него онај ранији. Записао сам га ради олакшице, без друге потребе, као што се уморни путник заустави поред свјеже воде.
- Чији си, мали?
Застао је, погледао ме нимало пријатељски.
- Не тиче те се.
- Идеш ли у мектеб?
- Не идем више. Јуче ме хоџа истукао.
- За твоје добро те истукао.
- Онда бих то добро могао да дијелим и шаком и капом. А хоџа га дијели по нашим стражњицама. За свако слово помодри као патлиџан.
- Не говори ружне ријечи.
- Зар је патлиџан ружна ријеч?
- Велики си ђаво.
- Не говори ружне ријечи, ефендија.
- Јеси ли јуче тако слободно говорио?
- До јуче сам био хоџин бубањ. Данас сам ко ова тица. Хајде, нека ме сад неко удари!
- Шта ти каже отац?
- Каже: алим свакако нећеш постати. А орати можеш и с елифом и без елифа, земља те чека, нећемо је другоме давати. А ако је дијелити батине, то могу и ја, вели.
- Хоћеш ли да говорим с оцем, да те поведем у касабу? Учићеш школу, постаћеш алим.
Рекао сам то и оном некадашњем дјечаку, сад је у текији, дервиш. Али овај је друкчији. Веселог израза нестало је с његова лица, а јавила се мржња. Гледао ме тренутак мрко, у бијесној недоумици, па се нагло сагнуо и узео камен с пута.
- Ено оца - рекао је пријетећи. - Оре. Хајде, пођи да му то кажеш, ако смијеш.
Можда би заиста ударио. Или би плачући побјегао у брдо. Био је паметнији од оног другог дјечака.
- Нећу - рекао сам помирљиво. - Нико те не може натјерати. А можда је и боље да останеш овдје.
Стајао је збуњен, али није испуштао камен из руке.
Пошао сам и осврнуо се неколико пута. Није се мицао с оног мјеста, препрека измеду оца и моје понуде, уплашен л неповјерљив. Тек кад сам се удаљио, кад није имао разлога да се боји, бацио је камен далеко у жито и потрчао према оцу.
Вратио сам се тмуран.
Мала жена је отворила капију, и тобожц сакривајући лице јашмаком, упутила ме у башчу, тамо су, вели, три луда хватају једног бијесног, па могу да одем, ако хоћу, а могу и да сачекам овдје а она ће јавити Хасану, и рећи ће ми шта каже, ако буде ишта казао, јер данас није разговорљив.
Идем тамо, рекао сам, а жена је затворила капију и отишла у кућу.
У великој башчи иза куће, на слободном травном простору окруженом шљивиком, два Хасанова момка хватала су младог ждријепца. Хасан је стајао крај ограде, с унутрашње стране, и мирно гледао, ћутећи, или их подстичући кратким узвицима и псовкама.
Нисам ушао у то травно борилиште, у коме је бусење земље летјело испод копита полудивљег коња.
Прилазили су му наизмјенце један и други момак, старији, низак и снажан, и млађи, висок и витак. Било је чудно што га нису хватали заједно, савладали би га лакше, и чудно је што је Хасан ћутао, пуштајући их да се муче.
®дријебац, црне и сјајне длаке, јаких сапи, жилавих ногу и танких чланака, стајао је насред башче, наљућен, раширених ружичастих ноздрва, издрељених биоњача, треперећи у лаким дрхтајима што су му набирали чврсту кожу као ситни таласи.
Старији момак, увучене главе у широка рамена, сав напрегнут, прилазио му је са стране, не покушавајући да га умири гласом или покретом, пристајући да буду непријатељи, и изненада скочио, настојећи да се дочепа врата и гриве, сигуран у своју снагу. Коњ је стајао привидно миран, и одједном се окренуо уокруг, стреловитом кретњом, али човјек као да је то очекивао, измакао се и бацио се с друге стране, ухвативши се за дугу гриву. Коњ је застао, изненађен, а онда почео да га вуче, настојећи да се ослободи, али је загрљај чврст, и јаке руке не пуштају витки врат. Изгледало је да ће га савладати, личило је на чуду како људска снага може да укроти овај чвор напетих мишића, стајали су укопани, као да су преморени, као да немају могућности да се раздвоје, као да не знају шта треба даље да чине. А онда је животиња изненадним трзајем одбацила човјека далеко од себе.
То се десило и млађем. Он је прилазио коњу опрезније, лукавије, покушавајући да га превари отвореним дланом, чак и љубазним лицем, на коме је лебдио бесмислен смијешак, али кад је дошао надохват руке, коњ се завртио у круг и одбацио га тијелом.
Хасан је добацио ружну ријеч, млађи се насмијао, старији опсовао ову дивљу мрцину.
- Ти си мрцина - рекао му је Хасан.
Гледао сам како мирно прати ову борбу, као рвање, као двобој, и није му важно да коња ухвате, иако је ковач чекао с ове стране ограде, као и ја, већ да види како покушавају и не успијевају, и не помаже им савјетом нити прекида ову опасну игру. Али ме више зачудило што је неуобичајено озбиљан, чак и тмуран, незадовољан нечим, али не вјерујем да је због неспретности момака. Чудно је и што је пуштао да све ово сувише дуго траје, личило је на непотребну суровост, која је међу њима можда обична, али је мени изгледала без икакве сврхе. А то понашање мијењало је и слику коју сам створио о њему. Није благ ни ведар, као што сам замишљао, или је такав кад је са себи једнакима, а са момцима је као и други. Али и кад ме примијетио, кратко ме поздравивши, није се измијенио. Није им скратио муке, а ни они се нису бунили.
Срећом, коњ је погодио старијег момка у стегно, и он му је вратио страшним ударцем у ребра.
- Луд си ко и он! Излазите! - викнуо је Хасан, а човјек је без ријечи отхрамао изван домашаја животиње.
Сачекао је да се измакну у страну и стану уз ограду, И полако пошао према коњу, обилазећи га у кругу, прилазећи с главе, упорно мијењајући положај, не журећи, не чинећи усплахирене покрете, не настојећи да га превари, све док коњ није стао, умирен нечим, можда Хасановим уједначеним кретањем, можда његовим тихим нејасним ријечима што су се чуле као непрестано жуборење, можда његовим упорним погледом, или одсуством страха и бијеса, и сачекао да му човјек приђе, још на изглед неповјерљив, фркћући широким ноздрвама, али је Хасан већ био крај њега, и још га умирујући тихим шапутањем, пружио руку према челу и почео да га милује, и опет без журбе, без нестрпљења, као да и не примјећује да коњ одмахује главом, полако враћајући длан на њушку, на чело, на врат, па га ухватио за гриву и повео према огради.
- Ево - рекао је момцима. - Сад ћете ваљда моћи.
И пришао ми.
- Јеси ли дуго чекао? Драго ми је што си дошао. Хајдемо у кућу.
- Ниси расположен данас.
- Бивао сам и гори.
- Хоћеш ли да одем, ако сметам?
- Не, зашто? Ја бих потражио тебе, да ниси дошао.
- Јесу ли те момци наљутили?
- Јесу. ®елио сам да један погине.
Ништа нисам одговорио.
Он се насмијао: - Прави дервишки одговор: ћутање. Да, накриво сам насађен, и говорим којешта. Опрости.
Рекао сам: да одем, а желио сам да ме задржи, не бих могао, не бих смио на сокак, ни јутрос нисам лутао без разлога, хтио сам да га видим, била ми је потребна његова мирна ријеч, и непријетећа сигурност што је стишавала олује око мене, тако човјек зажели да сједне понекад поред тихе моћне ријеке и да се успокоји због њене мирне снаге и сигурног тока. А ето, нашао сам другог човјека, непознатог, било ми је жао, осјећао сам се оштећен, и нисам знао шта могу учинити двојица узнемирених људи.
Срећом, он је умио да се свладава, или његова ведра природа није могла дуго да издржи бијес, и постајао је све више онај кога тражим.
Увео ме у велику собу, с прозорима на цијелој предњој страни, половина неба нудила се погледу, нескривена, изненадило ме пространство те љетне одаје, са миндерлуцима, левхама, изрезбареним долафима, са мноштвом ћилима, читаво једно запрашено богатство, раскош о којој нико не води рачуна. Као он, мислио сам. Волио сам ред, строг, дервишки, свака ствар треба да има своје мјесто, као и све у свијету, човјек мора да ствара ред, да се не избезуми. Зачудо, није ми сметала ова немарност, личила је на неситничаву слободу да се човјек користи стварима, не служећи им и не поштујући их сувише. Иако то ја не бих могао.
Смијао се, склањајући минтан, чизме, оружје, како се навикао на неред по хановима, па примијети тек кад погледа туђим очима, кад неко дође. А ја сам сигуран да је такав одувијек, то је дио његове природе, неодговорне и разбарушене. И рекао сам му то, у шали, да је баш то лијепо код њега, а сигурно је био увијек исти. Прихватио је шалу, са смијехом: тачно, увијек је био немаран, иако понекад поштује ред који други знају да створе, али сам не осјећа потребу за њим, не мисли о томе више. Једном у животу се чак и трудио, вршећи насиље над собом, узалуд. Као да је у непријатељству са стварима, или га не поштују, одбијају да му се подвргну, нема смисла за власт ни над чим. У ствари, реда се мало и плаши, ред је коначност, тврди закон, умањивање броја могућих животних облика, лажно увјерење да владамо животом, а живот се све више отима, све нам више измиче што га више стежемо.
Било је сасвим необично како је овај груби малопређашњи џамбас лако ускакао у разговор који не приличи његовом данашњем занимању, али ја сам га прихватио са задовољством.
Упитао сам: - А како треба живјети? Без реда, без циља, без свјесних намјера које настојимо да остваримо?
- Не знам. Добро би било кад бисмо могли одредити циљ и намјере и створити правила за све животне прилике, да успоставимо замишљен ред. И,ако је измислити опште прописе, гледајући изнад глава људи, у небо и вјечност. А покушај да их примијениш а живе људе, које познајеш и можда волиш, а да их не повриједиш. Тешко ћеш успјети.
- Зар Кур-ан не одредује све односе међу људима? Суштину прописа можемо примијенити на сваки поједини случај.
- Мислиш? Онда ми ријеши ову загонетку. Није ријетка, није необична, није далека од нас. Сусрешћемо се с њом кад год хоћемо да отворимо очи. ®иве, рецимо, муж и жена, и живе у љубави, на изглед. Или чекај, да говоримо о људима које знамо, биће лакше. Да претпоставимо да су то ово двоје које си видио, жена која ти је отворила врата, и онај старији момак, Фазлија, њен муж. ®иве код мене, у дворишној кући, није им лоше, он путује са мном, зарађује више него што им је потребно, доноси јој поклоне с пута, и ужива у њеној радости, а она зна да се радује, као дијете. Смијешан је, неспретан, јак као биво, помало дјетињаст, али необично пажљив према њој. Воли је, пропао би без ње. Мене помало поткрада, због жене, али воли и мене, погинуо би да ме одбрани. Драго ми је било што се слажу, побјегао бих од мужа и жене који се кољу. Стало ми је до њих, јер сам и ја помогао да се нађу, а мало сам их и заволио. И сад мислим овако: шта би се десило кад би жена нашла другог мушкарца и кришом му поклањала оно што је мужевљево и по божјим и по људским прописима? Шта би требало учинити кад би се то десило?
- Је ли се десило?
- Десило се. Видио си и њега, онај млађи. Муж не зна. Кур-ан каже: каменовати прељубницу. Али признаћеш, то је застарјело. А шта да урадим? Да кажем мужу? Да њој запријетим? Да отјерам младића? Све то не би помогло.
- Ни гријех не можеш гледати мирно.
- Теже је спријечити га. Њу воле обојица, она се боји мужа, а воли младића. И он је код мене, мало је лукав али паметан, толико вјешт у пословима да се бојим за његово поштење, али ми је потребан. Станује овдје, с њима, муж га је сам довео, то му је далеки рођак. Муж је добричина, ништа не сумња, вјерује људима, и ужива у својој срећи; жена не жели ништа да мијења, боји се да све не поквари; младић ћути, али неће да оде. Могао бих да га смјестим у другу кућу, она би отишла и тамо, сама ми је рекла, и било би горе. Могао бих да га пошаљем у друго мјесто, она би отишла за њим. Ма шта да се измијени у овоме што је сад, не би ваљало. Муж би убио и њу и њега, кад би сазнао, јер је, будала, везао свој живот за њу. Њих двоје краду своју срећу, и мисле да имају право на њу, не усуђујући се да је учине љепшом. И није им лако, ни њој, јер мора да буде жена човјеку кога не воли, ни младићу, јер је препушта другоме свако вече. Мужу је најлакше, јер ништа не зна, и за њега ништа не постоји, а ми мислимо да је он највише оштећен. На њу он више и нема права, одржава га само њен страх. А ја чекам, пуштам да све траје, не смијем ништа да учиним, толико је све ровито, покидао бих танке конце што их држе заједно, убрзао бих несрећу што виси над њима. Ето сад, нади какво хоћеш правило, ријеши ми то, успостави ред! Али да их не уништиш. Јер онда ниси ништа учинио.
- То се може завршити само несрећом, сам кажеш.
- Бојим се. Али нећу да је пожурујем.
- Говориш о посљедицама а не о узроцима, говориш о немоћи прописа кад се нешто деси, а не о гријеху људи што га се не држе.
- ®ивот је шири од сваког прописа. Морал је замисао, а живот је оно што бива. Како да га уклопимо у замисао а да га не оштетимо? Више је штете нанесено животу због спречавања гријеха, него због гријеха.
- Онда да живимо у гријеху?
- Не. Али ни забране ништа не помажу. Стварају лицемјере и духовне богаље.
- И шта треба да чинимо?
- Не знам.
Насмијао се, као да му је драго што не зна.
Ушла је жена, унијела шербе.
Уплашио сам се да ће Хасан почети разговор с њом, сувише је отворен и нагао да би сакрио оно што мисли. Срећом, и чудом, није рекао ништа, гледао је у њу с једва видљивим осмијехом, нимало злобним, чак и с неком подсмјешљивом благонаклоношћу, као што се гледа драго створење, или дијете.
- Гледаш је као да си на њеној страни - рекао сам кад је изашла.
- Да, на њеној сам страни. ®ена је увијек занимљива кад је заљубљена, тада је паметнија, одлучнија, љупкија него икад. Мушкарац је растресен, или груб, или неразмишљен, или плачљиво њежан. Али сам и на њиховој страни, на страни обојице. Нека их даво носи!
®алио сам га у том часу, и завидио му. Не много ни једно ни друго. ®алио га што је свјесно разрушио у себи цјеловит и сигуран начин млшљења којим је могао да послужи вјери, а завидио му због нејасне слободе коју сам само назирао. Није била моја, противна је мени, а опет је личила на лакше дисање. И мислим тако због њега, чиним уступке, јер не могу себи да сакријем, драго ми је што га видим, драг ми је његов лаки прозрачни смијешак што се расцвјетава сам од себе, драго ми је његово вјетровима опаљено лице на коме блистају модре очи, пријатна ми је ведрина што га окружује као свјетлост, можда чак и лакомисленост која не обавезује. У необичном одијелу, плавим чакширама и жутим чизмама од јареће коже, у бијелој кошуљи са широким рукавима и са черкеском капом на глави, чист као бјелутак, широких рамена, снажних прса што су се трокутом здраве тамнине показивала из прореза кошуље, личио је на хајдучког старјешину кад се одмара код сигурних јатака, на веселог пустахију који се не плаши ни себе ни другог, на јелена, на расцвјетало дрво, на незауздани вјетар. Узалуд покушавам да га видим друкчијег, да га вратим на почетак. И претјерујем, супротстављајући га себи.
Некад је био што и ја, или сличан мени. Нешто се десило, некад, једном, зато је измијенио свој животни пут, и себе. Замишљам шејха Ахмеда Нурудина тако преображеног, како путује друмовима, шенлучи по хановима, кроти дивље коње, псује, говори о женама, и не успијевам да домислим, смијешно ми, немогуће, морао бих други пут да се родим и да ништа не сазнам од овога што знам. Зажелио сам да га упитам, можда зато што и ја слутим промјену у себи, не овакву, слутим и бојим се, а не знам како да то учиним, изгледало би сасвим чудно, он не види пут моје мисли и оправданост моје радозналости.
Пошао сам странпутицом: - Јеси ли задовољан својим послом?
- Јесам.
Па се насмијао и весело ми гледајући у очи, рекао без околишења:
- Признај да ниси то хтио да питаш.
- Погађаш туђе мисли, као сихирбаз.
Чекао је, осмјехнут, ослобађајући ме обзира отвореношћу и ведрим изгледом који охрабрује. Искористио сам ту повољну прилику, прилику за себе, он их нуди другима увијек:
- Некад си мислио као и ја, или слично као ја, као ми. Није лако измијенити се, треба одбацити све што си био, што си научио, на што си се навикао. А ти си се измијенио, потпуно. То је као да си поново учио да ходаш, да проговараш прве ријечи, да стичеш основне навике. Разлог је морао бити веома вазан.
Посматрао ме тренутак с чудном пажњом, као да сам га вратио у прошлост или у неку заборављену муку, али се тај напрегнути израз убрзо ублажио. Потврдио је мирно:
- Да, измијенио сам се. Вјеровао сам у све што и ти, као и ти, можда и тврђе. А онда ми је рекао Талиб-ефендија, у Смирни: ?АФКад видиш да млад човјек стреми у небо, ухвати га за ногу и свуци на земљу?АЕ. И свукао ме на земљу. - Одређен си да живиш овдје - изгрдио ме - е па живи! И живи што љепше, али тако да те није стид. И радије пристани да те Бог пита: зашто ниси то учинио? Него: зашто си то учинио?
- И шта си сад?
- Скитница на широким друмовима на којима сусрећем добре и рђаве људе, са истим бригама и невољама као и овдје, са истим радостима због мале среће, као и свугдје.
- Шта би било кад би сви пошли твојим путем?
- Свијет би био срећнији. Можда.
Затварао је круг разговора.
- И сад те се ништа не тиче. Је ли то све што си постигао?
- Нисам ни то.
Сједим и разговарам, са све мање пажње, са све мање занимања, очекивао сам много од његове исповијести, а нисам добио ништа. Његов случај је усамљен. Помало је чудак, или паметан човјек који крије своје разлоге, или несрећник који се брани пркосом, а за то је потребно бити сувише слаб или исувише јак, а ја нисам ни једно ни друго. Свијет нас држи чврстим везама, како их раскинути? И зашто? И на који се начин може живјети без вјеровања што је за човјека прирасло као кожа, које је ти? Како можеш без себе?
А онда сам се сјетио брата, сјетио сам се куда сам пошао. Сјетио сам се да не смијем остати сам.
- Дошао сам да ти захвалим на поклону.
- Волио бих да си дошао без разлога. Да поразговарамо ни о чему, ни због чега.
- Одавно нисам био тако узбуђен као синоћ. Добри људи су срећа на овоме свијету.
Била је то љубазност која не обавезује ни онога ко је каже ни онога ко је чује. Али сам се сјетио синоћње вечери и учинило ми се да заиста тако мислим, и да је мало што сам рекао. Осјећао сам жељу да кажем више, да задовољим неку своју потребу што је расла, да се испуним њежношћу и топлином. Узалуд је Хасан у смијеху покушавао да ме заустави, то је сад било немогуће. Држао сам се за њега као за котву, био ми је неопходан баш тада, у том часу, и потребно је било да ми буде драг, и најбољи. Рекао сам да ћу још сутра, можда и данас, учинити за брата све што могу. Вјерујем да сам у праву, и тражићу правду докле могнем да стигнем. Можда неће бити лако, као што мислим, можда ће бити и тешкоћа (већ их осјећам: јутрос муселим није хтио да ме прими, дрско су рекли да га нема иако је преда мном ушао у муселимат), можда ћу бити сам и угрожен, и ето, зато сам и дошао данас до њега, осјећам да ми је близак, и ништа не тражећи, осим људске ријечи, хтио сам да му то кажем, због себе.
Истина је била то што сам рекао, нека необична унутарња истина, која ме и довукла овамо, иако сам је и себи изрекао тек тада, пред њим. Као да сам полазио на погибељан пут, у опасну битку, гледао сам у јединог пријатеља, који се појавио са несрећом, да не буде потпуна, и мада ми ништа не може помоћи, нити треба, нека дубока а несазнана стрепња ме вукла да га сачувам. Можда ми је тек тада, пред тим сабраним човјеком што ме слушао стишан, привучен озбиљношћу мога гласа и скривеном тјескобом коју је могао да наслути, можда ми је тек тада, велим, потпуно дошла до свијести празнина коју сам јутрос осјећао пред муселиматом, док сам зачуђено слушао сејмене како ми мирно саопштавају лажи. Био сам понижен, али нисам имао снаге да осјетим увреду. Био сам запрепаштен сазнањем да су брата и мене неповратно везали осудом. Морао сам да спасавам себе, спасавајући њега. Али нисам могао да сакријем пред самим собом ледену пустош што ме запахнула. Знао сам, нису то једина врата на која треба да закуцам, није то једини човјек који треба да чује мој захтјев, има их још, бољих и јачих од овог силеџије обезумљеног влашћу, а опет сам претрнуо, нагло онемоћао, као човјек који у ноћи изгуби пут. И то је био разлог што сам у наступу повјеравања и тражења подршке везивао Хасана за себе спонама пријатељства, копчама љубави, изненађен сам собом и том новом потребом, неразумном колико и снажном. Успио сам, учинио сам то најбоље што је могуће, вођен несвјесним лукавством искрене немоћи, набујалом чежњом да задовољим неку велику жеђ, која је сигурно одавно постојала, скривена и гушена. Дуго сам послије памтио тај час и ону силну ганутост што ме обузела.
Узбудио сам и њега. Широко отворене модре очи су гледале као да ме препознају, издвајају ме из неке безличности, дају ми црте и лик. Израз његове обичне, подсмјешљиве веселости измијенио се у узнемирену напрегнутост, а кад је почео да говори, био је опет миран и сабран човјек који влада својим осјећањима, надзире их да не буду прејако изражена као код људи који лако заборављају одушевљење. Његов жар је трајнији, није пламен у коме изгоре вреле ријечи. И та мисао о њему је нова. Још данас, још малоприје сам сматрао да је површан, и празан, иако сам негдје у себи сигурно мислио друкчије, јер зашто бих баш њему дошао кад ми је била потребна људска ријеч. То га је бранила моја нова љубав, моје одушевљење које сам везао за њега, плашећи се усамљености. Уосталом, свеједно, нека је и површан, нека је лакомислен, нека проћердава своју несвакидашњу памет како хоће, али је добар човјек и зна тајну да буде пријатељ. Ја не знам, он ће ми је открити. То је можда молитва пред великом стрепњом, талисман против злих сила, гатање пред полазак на хаџилук патње.
Али никад не знамо шта изазивамо у другом човјеку ријечју која за нас има сасвим одређено значење и задовољава само нашу потребу. Покренуо сам у њему, изгледа, добро скривану жељу да се мијеша у туде животе. Као да је једва дочекао мој излив пријатељства да ми пружи руку и помоћ. Ријечи му нису довољне.
- Драго ми је што имаш повјерења у мене - рекао је спремно. - Помоћи ћу ти колико могу.
Све је у њему одједном оживјело, припремило се на нешто, на чин, на опасност. Требало га је зауставити.
- Не тражим помоћ. Мислим да није ни потребно.
- Помоћ никад није сувишна, а сад ће бити потребнија него икад. Морамо га извући што прије, и склонити одавде.
Устао је, немиран, устремљен нада мном, очи су му сијале злом ватром. Шта сам пробудио у њему?
Нисам очекивао ни ову понуду ни ову брзину у одлућивању, до краја живота упознаваћу људе а никад их упознати нећу, увијек ће ме збуњивати необјашњивошћу поступака. Размишљао сам тренутак, затечен, уплашен овом наглошћу, у опасности да будем увучен у ружан подухват. Одбио сам, не казујући прави разлог, и не знајући га тачно.
- Онда би остао крив.
- Остао би у животу! Важно је спасти човјека.
- Ја спасавам више: правду.
- Страдаћете и ти, и он и правда.
- Ако је одређено да буде тако, онда је то божја воља.
Те моје смирене ријечи могле су бити тужне, горке, беспомоћне, али су биле искрене. Ништа ми друго није остало. Не знам зашто су га толико изазвале, као да су биле блато које сам му бацио у лице. Можда зато што сам зауставио његов полет, спријечио га да буде племенит. Ватра се запалила негдје у њему, друкчија него малочас, изравнија, ближа, очи су горјеле ужареним бљеском, уз образе се пело густо црвенило, лијевом руком је ухватио десну, као да је спречава у замаху. Ријетко сам кад видио такву снагу узбуђења и такав бијес. Очекивао сам испад, прасак, псовку. За чудо, није викнуо, а више бих волио, говорио је мукло, неприродно тихо, стежући гласнице, поставши одједном толико узнемирен да му се и лик измијенио. Први пут сам чуо да говори врело, онако како је у љутини мислио, не ублажавајући тешке ријечи ни увреде.
Слушао сам запрепаштен: - О јадни дервишу! Може ли се икад десити да не мислите дервишки? Дјеловање по одређењу, одређивање по божјој вољи, спасавање правде и свијета! Како се не угушите од тих великих ријечи! Зар не може нешто да се учини и по људској вољи, и без спасавања свијета? Остави свијет на миру, ако Бога знаш, биће срећнији без те ваше бриге. Учини нешто за човјека коме знаш име и презиме, који ти је случајно и брат, да не пропадне ни крив ни дужан у име те правде коју браниш. Кад би смрт твога брата била залога за сутрашњи рај осталих, па добро, нека умре, искупио би многе невоље. Али неће, све ће остати као што је било.
- Онда Бог тако хоће.
- Имаш ли неку другу ријеч, људскију?
- Немам. И не треба ми.
Пришао је прозору, загледао се у половину неба над касабом и над брдима што су је окружавала, као да на тој широкој чистини тражи одговор или смирење, а онда почео да виче некоме у двориште, питајући да ли је коњ поткован, и да пожури по свираче.
Узалуд, тешко га упознајем. Чим видим једну страну, одмах искрсне друга, непозната, и не знам која је права.
Кад се окренуо, био је опет миран, али му осмијех није ведар као раније.
- Опрости - рекао је покушавајући да буде весео - био сам груб и глуп. То је џелепчијски начин. Добро да нисам почео и да псујем.
- Свеједно. То сад није важно.
- А можда и немам право. Можда је твој начин кориснији. Боље се држати небеских мјера него обичних, овдашњих. Неуспјеси те не узнемирују, увијек рачунаш на бескрајно вријеме, оправдање је у разлозима изван тебе.
Лични губитак постаје мање важан. И бол. И човјек. И данашњи дан. Све се продужава на трајање, безлично и огромно, поспано тромо и свечано равнодушно. Као море: не може да жали безбројне смрти што се у њему непрестано дешавају.
Ћутао сам. Шта сам имао да кажем? Те узнемирене ријечи су откривале несигурност и недоумице којима се не може наћи крај. Шта да оспоравам или одобравам, кад ни он не зна на чему је? Само сумња. Ја не сумњам. Заиста мислим да је божја воља врховни закон, да је вјечност мјера нашег дјеловања и да је вјера важнија од човјека. Јест, море постоји одувијек и заувијек, и не може се узбуркати због сваке сићушне смрти. Он је то рекао, горко, са другим смислом, не вјерујући. А ја бих желио да се уздигнем до те мисли, и кад је моја срећа у питању.
Нисам хтио да објашњавам, не би схватио, јер мисли друкчије него ја, да братово ослобођење припремљеним бјекством или подмићивањем не могу прихватити, јер још вјерујем у правду. Кад бих се увјерио да нема правде у овом моме свијету, остало би ми да се убијем, или да се окренем против тог свијета, који више не би био мој.
Хасан би опет рекао да је то дервишки начин мишљења, слијепа загњуреност у правило, зато ништа не говорим, али не знам како би човјек могао друкчије да живи.
Или може?
Гледао сам у испупалу грану под отвореним прозором. Требало је да одем.
- Прољеће - рекао сам.
Као да он не зна. Сигурно не зна овако као ја. Нисам се сјетио да му је могла бити чудна ова моја ријеч. Као да је прекидала разговор, и мисао, а није.
Сјетио сам се како се бијело и ружичасто обиље понављало у бескрај, јутрос, некад, било је много свијетлих сјенки испод стабала, мирисала је разбуђена земља, а ја сам мислио како би било лијепо кренути у свијет са дервишким кешкулом у руци, вођен једним јединим сунцем и ма којом ријеком, ма којом стазом, без иједне друге жеље осим да не будем нигдје, да се не везујем низашто, да са сваким јутром видим други крај, са сваком ноћи да легнем на други лежај, да немам обавеза ни жаљења ни сјећања, да пуштам мржњи на вољу тек кад одем и кад постане бесмислена, да удаљим свијет од себе пролазећи га. Али не, нисам то мислио, приписао сам себи жељу коју је Хасан малочас изрекао, учинила ми се толико лијепа, толико рјешавајућа, да сам је присвојио, и цио један тренутак мислио да је моја. Чак сам је обиљежио у себи његовим ријечима. Одговарала је моме јутрошњем беспућу, и прихватио сам је накнадно, као да је била. А није била, знам сигурно.
Испричао сам Хасану о сусрету са дјечаком, послије понижења које ми је поклонио муселим.
- Зашто си га звао? - упитао је Хасан смијући се.
- Изгледао је бистар.
- Било ти је тешко, бјежао си од муке, хтио си да заборавиш како су те сејмени отјерали испред муселимата, и тада, у часу велике личне тегобе ти примјећујеш бистре дјечаке и мислиш на будуће бранитеље вјере. Је ли тако? - Ако ми је тешко, јесам ли престао да будем оно што сам? Махао је главом, нисам знао да ли ме исмијава или жали.
- Реци да није, молим те, реци да ти је брат важнији од свега, реци да ћеш све послати до ђавола да га спасеш, знаш да је невин!
- Учинићу све што могу.
- То није довољно. Хајде да учинимо више!
- Хајде да не говоримо више о томе.
- Добро. Како хоћеш. Волио бих да се не покајеш.
Био је упоран. Не знам зашто је хтио да се упусти у опасан и несигуран посао спасавања човјека кога је једва и познавао, било је чудно и зато што је противурјечило свему што сам знао о њему. Али није лагао, није нудио само ријечи јер је видио моју одлучност да не пристанем: заиста би учинио, не оклијевајући ни часа.
Можда би неко могао помислити да сам био дирнут том његовом спремношћу да притекне у помоћ, да сам ту његову необичну жртву дочекао са сузама у грлу. Али нисам. Никако нисам. У почетку сам хтио да та његова понуда буде лажна, празна ријеч која не обавезује на дјело. Али кад нисам успио да је на то сведем, јер је његова искреност била несумњива, осјетио сам љутину и увријеђеност. Изгледало ми је неприлично толико његово занимање, неприлично и наметљиво, јер је неприродно. Надилазио је моју ревност, указивао на недовољност моје бриге, нудио своју жртву да укаже на моју малу љубав, приговарао и кажњавао ме. Измучио ме овај разговор, и желио сам само да се заврши, нисмо могли да се разумијемо. Збунио ме неочекиваним закључком послије приче о дјечаку, кад је открио оно о чему нисам мислио а што је сигурно истина, али је смисао свега што је говорио била побуна. Ископавши тај закључак, затворио сам се, постао опсађена тврђава о коју су стријеле узалуд ударале. Није ми пријатељ, или је чудан пријатељ који ми сијече коријење, поткопава темеље. Нема пријатељства међу људима који друкчије мисле.
То горко сазнање (а било ми је потребно као ваздух, као лијек) помогло ми је да га лакше одбијем, и да почнем тежак разговор који сам стално одгађао, и стално мислио на њега.
Могао сам да га замолим и као пријатеља, имао сам права на то, али је моја мисао ишла другим путем, онемогућавајући то; могао сам да кажем као туђу поруку, која ме се тобоже не тиче, али бих се онда мучио да кажем своју молбу, и све би испало ружно. Овако је најбоље: није ми пријатељ, то је сигурно, и изнијећу туђи захтјев од кога ја очекујем корист. Можда зато нисам ни показао малочас да сам љут, јер бих га окренуо против себе и умањио изгледе на успјех.
Рекао сам, спремајући се да пођем, као да сам се случајно сјетио, да сам био код његове сестре, позвала ме (знам, додао је, и тако ме упозорио да морам рећи више него што ми је можда корисно), и замолила ме да му кажем да ће га отац лишити насљедства (знам и то, насмијао се Хасан), и да би било најбоље да се сам одрекне, због свијета, пред кадијом, да буде мање бруке.
- За кога мање бруке?
- Не знам.
- Нећу да се одрекнем. Нека чине што им је драго.
- Можда је тако најбоље.
Узалуд је крити, уздао сам се да ће ми помоћи, мени и моме брату, посредовање у овом ружном послу. Кад је одбио, учинило ми се да је груб и тврдоглав, и стало ме великог напора да га подржим у одлуци. Тешко је било, ријеч ми је гризла грло као отров, а нисам могао да учиним друкчије: не бих себи опростио да је примијетио моју игру. Криво сам почео, све сам заплео, требало је рећи једноставно, као човјек човјеку, не би била никаква срамота ни да ме одбио, али сад сам све покварио. Прилика коју сам дуго чекао, неповратно се губила, а ја сам стајао немоћан.
Али баш тада, кад сам изгубио сваку наду, кад сам помислио да је ова посјета бесмислена, он се сјетио:
- Ако се одрекнем насљедства, да ли би мој зет, кадија, помогао твоме брату?
- Не знам, нисам о томе мислио.
- Хајде да учинимо тако! Нека ти помогне, и одрећи ћу се свега. Са мунаре ћу викати ако треба. Свеједно ми је уосталом, оставиће ме без ичега и овако и онако.
- Могао би повести парницу. Ти си први насљедник, ниси увриједио породицу, отац је болестан, лако је доказати да све чини под нечијим притиском.
- Знам.
Напрезао сам се да то кажем, с муком се присиљавао да будем поштен, већ други пут. Хтио сам да му будем раван, хтио сам доцније, кад се сјетим његове великодушности, да имам одговор сам себи: учинио сам што сам морао, на своју штету, нисам га преварио, нека сам одлучи.
- Знам - рекао је - учинимо сад овако. И зет се боји парнице, он није глуп већ непоштен. И грамзив, срећом. Можда ће и помоћи, јер му је више стало до имања него до ситног непознатог писара. Ослонимо се на људске пороке, кад не можемо друкчије.
- Поклањаш сувише. А не могу ти ничим вратити него захвалношћу.
Насмијао се, и одмах умањио свој дар:
- Не поклањам много, свакако би било њихово. Ко би се вукао по судовима!
Сад сам могао да га одвраћам колико год ми је била воља, не би одустао. Али нисам више хтио да се играм са судбином.
Захвалио сам и почео да се опраштам. Вратило ми се добро расположење, и нада, побиједио ме својом неурачунљивом великодушношћу. Срећом, свега се одрекао сам, није ми објесио о врат своју жртву, није ме оптеретио захвалношћу, и није ми више непријатељ. (Све је могао да буде у тим првим данима, ништа још није постао одређено, одређивао сам се према тренуцима, као у првој несигурној љубави, лако је могла да се преокрене и у мржњу.)
- Штета што си дервиш - рекао је изненада, насмијавши се гласно. - Позвао бих те на весеље, доћи ће ми пријатељи.
И додао лукаво отворено: - Не кријем, јер ћеш сутра свакако дознати.
- Не волиш ред?
- Да, не волим ред. Знам, грдићеш ме, али, ?АФвама ваши послови, мени моји?АЕ. Није важно што не чинимо добро, важно је да не чинимо зло. А ово није зло.
Шалио се и с Кур-аном, али без злобе и без ругања. Није волио ред, није волио светиње, био је равнодушан према њима.
Одједном се његов весели глас нагло прекинуо. Развучене усне су се скупиле у згрчену кружницу, а лице, преплануло од вјетрова, пробило је једва видљиво бљедило. Погледао сам кроз прозор, за његовим очима: витка Дубровкиња и њен муж ушли су у двориште.
- Јесу ли и они дошли на весеље?
- Шта? Не, нису.
Трајало је само тренутак, то његово губљење власти над собом, и узбуђење које га је савладало. Очи су му застале међу широким отворима капака, руке се збуниле. Само тренутак, и све је прошло, као да није ни било. Вратио му се осмијех, и опет је био сигуран, и неузбуђено ведар, мирно радостан што су му дошли пријатељи. Али га је узбуђење још држало, ма да му је изглед смирен. Знао сам по томе што ме више није видио, што за њега нисам постојао. Није био нељубазан, није гледао мимо мене, рекао је да опет навратим, напоменуо ми да одем до његове сестре, све је на изглед било обично, али његова мисао није са мном: доле је, на дворишту, уз жену што му је ишла у посјету. Кренули смо им у сусрет, срели се на вратима, поздрављајући се погледао сам кришом и летимице у њено лице, није ми се учинила нарочито лијепа овако из близине, образи су јој мршави и блиједи, очи са траговима ватре од неке болести или туге, али има нешто у изразу лица што остаје у сјећању, и прошао сам кроз облак лаког мириса, удаљио се са мишљу о нерјешивости свега међу њима. Зато је с онаквим занимањем говорио о оној жени из дворишта и о двојици момака! Је ли то и његова мука, је ли то и његов безизлаз? Да није заљубљен, све би лакше и једноставније било, али његово нагло бљедило не вара. Зна ли она? Зна ли њен муж, добродушан Латинин што се поклонио преда мном дубоко, са угодним смијешком незлобива човјека, трома у свему. Сигурно не зна, њега страст не распиње. Он не би убио, и кад би знао. ®ена зна, жене увијек знају, макар ништа не било речено, и прије ће помислити да јест него да није. Шта се дешава међу њима, неказано, или измуцано, између мужа који их одваја присуством и подстиче несумњањем, увијек спреман да преброди њихове опасне ћутње веселим причањем ни о чему? Какав је бијес окушане или неутажене жеље међу то двоје младих људи, каква омађијаност која се, само мислима храњена, може развити у опасан занос. Или је само Хасан ухваћен, због њеног лелујавог стаса витке трске и тихе ведрине сјајних очију које је обиљежила болест. Зар се зато издвојио, да се овако неповратно заплете у страст што се не троши и не може да нестане? Мисли на њу, мјесецима раздвојен, сусреће је кад се врати, уљепшану жељама с далеких путева, упија жедним очима да је запамти и понесе на нова путовања. Гдје ће се затворити тај круг у коме се страст храни а не троши?
Заборавио је на мене сад, ако је икад могао да мисли, истиснула ме она одавно, и мене и све остало што није она; и ако сам је мрзио у том часу, било је то зато што су њена кадифена хаљина до тала и њена дјевојачка пуна уста и зрели мазни глас важнији од мене и моје муке. Потиснула ме до непостојања, уништила ми ослонац, који није ни постојао, али бих волио да варка није откривена.
Опет сам сам.
Можда је и најбоље тако, не очекујеш помоћ и не бојиш се издаје. Сам. Учинићу све што могу, не уздајући се у подршку које нема, и онда је моје све што постигнем, и зло и добро.
Прошао сам поред џамије на чошку Хасанова сокака, прошао поред медресе што се није видјела иза зида, прошао нанулџијски сокак, дошао до кожара, ишчилио је Латинкин мирис, блиједила је мисао о Хасану, корачао мимо занатлијских радњи и заначија што су мирно радили свој посао, почињала је граница моје властите бриге и пута у непознато. Али зашто у непознато? Нисам сумњао да ћу успјети, нисам смио да сумњам, јер не бих имао снаге да учиним ни корак даље. А морао сам, то је било питање мога живота, или нечег још важнијег. Чезнуо сам за миром у том часу, ишао погнуте главе поред ћефенака, клонуло уморан, осјећао мирис коже и јохове коре, уморан, гледао округли камен калдрме пред собом и ноге пролазника, уморан, без трунка снаге, жељан затворене собе и дугог мртвачког сна, као дављеник, иза закључаних врата, затворених прозора, као болесник. Али та слабост, и тај страх пред неслућеним тешкоћама, та жеља да се легне и умре, да се одустане и прими судбина, не смију сада да ме зауставе. Никакав замор ни клонулост не могу ме спријечити да извршим обавезу. Гонила ме моја преостала сељачка упорност и немилосрдно јасна мисао о потреби да се браним. Морам. Иди напријед, послије умри.
Одакле само страх и предосјећање пријетећих невоља, кад ме моје искуство није могло упозорити?
Кад сам чуо топот коњских копита по калдрми, дигао сам очи и видио два наоружана сејмена на коњима, јашу упоредо, не склањајући се никоме. У уском сокаку пролазници су се стискали уз ћефенке и зидове да их не одгурну коњске сапи и не закаче оштре бакрачлије. Јахали су полако, и свијет је стизао да се склони, без ријечи, и да сачека док они прођу. Нису хтјели да иког окрзну намјерно, али нису ни уступали. Готово да нису ни видјели никога.
Мислио сам, да ли да уђем у неку радњу и тако их пропустим, или да станем уза зид, као сви остали. Остаћу, као сви. Пустићу да ме понизе, пролаз је узак, пролаз је сав за њих, дохватиће ме стременом, подераће ми џубе, нећу се ни окренути, нека чине шта хоће, бићу као овај свијет што ћути и гледа и чека, шта чека, шта су чекали ти људи испред ћефенака док су сејмени ишли према мени? да виде како ће ме увриједити, или да чују како ћу викнути на њих, чин и одијело дају ми на то право. И једно и друго сам желио тада, учинило ми се одједном да је важно, да је пресудно шта ћу учинити, збунили су ме што су чекали и гледали, јесу ли на мојој страни, јесу ли против мене, јесу ли равнодушни? Ни то нисам знао. Викнути нисам смио, наругаће ми се сејмени и бићу само смијешан, људи ме не би пожалили ради тог пораза. Не, нека ме увриједе, сви ће видјети да сам се склонио, да сам исти као они, немоћан, чак сам желио да понижење буде што веће, да буде теже него осталима. Стао сам уза зид једва осјећајући леђима неравнине ћерпича, оборена погледа, неузнемирен понижењем што ме чека, намјерно сам изабрао најуже мјесто, чак сам са неком болном слашћу ишчекивао да дође, чуће се, жалиће ме, почињем да бивам жртва.
Али се десило оно што нисам предвидио: један сејмен је изјахао напријед, и прошли су мимо мене један за другим. Чак су ме и поздравили. У почетку сам био изненађен, тај поступак ме затекао неспремна, сав мој напор био је непотребан, и све је некако испало смијешно: и моје немоћно јунаштво, и сувишно склањање уза зид, и спремност да примим увреду. Кренуо сам, не дижући очију,између људи што су стајали на сокаку и испраћали ме ћутећи, преварен и постиђен. Био сам на самој граници да будем што и они, а сејмени су ме издвојили.
Кад сам прошао кроз замишљене шибе очију, не усуђујући се да их погледам, кад сам скренуо у други сокак, гдје више није било свједока моје промашене жртве, напрегнутост је почела да попушта, осјећао сам се растерећен, дизао сам поглед према људима, јављао се, отпоздрављао, смирен и тих, и све ми је јасније бивало да је добро што се овако свршило. Признали су ме, одали ми поштовање, одустали од насиља нада мном, а ја сам то и желио, ја сам чак гатао у себи, стојећи уза зид: ако прођу један за другим, све ће бити добро, све што намјеравам да учиним. Или можда нисам, може бити да сам то помислио доцније, кад се већ десило, јер бих се раније сујевјерно плашио да жељени успјех везујем уз немогућ услов, уз чудо. Али свеједно, чудо се догодило, или није чудо, већ знак и доказ. Како сам, малодушан, могао и помислити да сам одбачен и обесправљен? Зашто би било тако? Коме би користило? Остао сам оно што сам, дервиш угледног реда, шејх текије, освједочени бранилац вјере. Како да будем одбачен, и зашто? Не желим, нећу, не могу да будем ишта друго, и сви то знају, па зашто би ме онемогућили? Све сам уобразио, испреплео у себи без потребе, не знам само одакле се појавио тај кукавичлук, стотину пута сам стајао на биљези смрти и нисам се уплашио, а сад нам је срце камичак, мртво и хладно. Шта се то десило? У што се претворило наше јунаштво? У стидно презање пред совиним хуком, пред јачим гласом, пред непостојећом кривицом. Не вриједи тако живјети. У зубима сам сабљу носио пливајући преко ријеке, у тршћаку пузио на трбуху жељно ослушкујући дисање непријатеља, на пушку налијетао не заустављајући се, а сад се плашим пљеснивог сејмена. Авај, туго голема, нешто се десило с нама, нешто се грдно десило с нама, смањили смо се а нисмо то ни примијетили. Кад смо се то изгубили, кад смо то допустили?
Још је дан, слаб, уморан, сјенке га већ гризу, али мора трајати толико да не уђем у ноћ с муком и стидом. Знао сам куда идем, још док нисам ни одлучио да ли ћу га посјетити. Несвјесно сам мислио на њега, надајући се да му је жена испричала наш разговор, правићемо се обојица да нисмо упућени ниушта, чуваћемо тобожњу тајну, нећемо говорити о Хасану, али ће мој ведри изглед све открити. Па и да му није казала, немам чега да се плашим. Можда би било боље да сам прво отишао до ње, да јој однесем глас н Хасанову пристанку, као поклон. Лакше бих онда разговарао с њеним мужем.
Узалуд, кукавичлук нас је опсјео, мислимо њиме. Он говори из нас, нека је проклет, и кад га се стидимо.
Искористио сам тај тренутак огорчености, и учинио одмах, да не бих одгодио на никад.
За чудо, Ајни-ефендија ме примио истог часа, као да ме очекивао, нису преда мном ишли гласови ни гласници, иако се на ходницима осјећало прикривено присуство људи и очију.
Дочекао ме љубазно, с поздравом који није ни бучан ни равнодушан, не претварајући се ни да је обрадован ни зачуђен, одмјерен у свему, неодређено осмјехнут, не покушавајући ни да ме уплаши ни да ме охрабри. То је поштено, мислио сам, али сам се осјећао нелагодно.
Однекле се привукла мачка, погледала ме злим жућкастим очима, и пришла му, њушкајући га. Не скидајући поглед са мене, поглед љубазно расут, миловао је мазну животињицу што се сладострасно увијала под његовом руком, тарући се вратом и боковима о његово кољено, па се успузала и савила у крилу и почела да преде шкиљећи у мене злослутно. Сад су ме гледале двоје очи, жућкасте и хладно опрезне обадвоје.
Нисам хтио да мислим на његову жену, али је сама израњала из таме, из даљине, због њега, укоченог, на опрези, сакривених руку које су се сигурно давиле у дугим рукавима, прозирног лица, танких усана, уских рамена, испран, крхак. вода тече у његовим жилама, какве су ноћи међу њима у оној великој глухој кући?
Сједио је непојмљиво миран, не осјећајући потребу да макне било чиме (личило је на мртвачку обамрлост или на факирску снагу самосавладавања), с истим изразом лица што сам га затекао кад сам ушао, са осмијехом који ништа не изражава, варљлво разапет на устима без усана. Умарао ме тај осмијех више него њега.
Само, с времена на вријеме, а увијек ми је изгледало неочекивано, оживјела би рука некако подмукло, извукла би се из рукава као змија (њене су као птице), и очи што би погледале у исте такве, мачје, једино тада за тренутак смекшане.
Не знам колико сам тако сједио, био је сумрак, па мрак, из његова крила жариле су се фосфорне очи, зачудо и његове, или ми се тако чинило, имао је четири свјетлуцава ока, онда су унијели свијеће (као и оно вече, али нисам више мислио на њу, нисам могао), и било је још горе, обеспокојавао ме његов мртви осмијех, плашио ме његов мртвачки изглед, плашила ме тама иза његових леђа и сјенка на зиду, узнемиривало ме тихо шушкање, као да су пацови пузали око нас. А од свега је можда било најмучније што ниједном није дигао глас, није измијенио начин говора, није се узбудио, наљутио, насмијао. Полако су отпадале од њега ријечи, жуте, воштане, туђе, и увијек наново сам се чудио како их добро слаже и налази им право мјесто, јер је изгледало да ће се просути из њега, нагомилане негдје у шупљини уста, и потећи без реда. Говорио је упорно, стрпљиво, сигурно, ни један једини пут није био у сумњи, није претпоставио неку другу могућност, и ако сам му противурјечио, ријетко, изгледао је истински зачуђен, као да га је преварио слух, као да се сусрео с лудим човјеком, и опет настављао да ниже реченице из књига, додајући вијековима њихове старости мемлу свога мртвила. Зашто говори? - питао сам се узнемирено. Зар мисли да не знам ове познате реченице, или да сам их заборавио? Говори ли то његово високо мјесто, његова истакнута дужност? Говори ли из навике, или да ништа не каже, или се руга, или нема других ријечи осим научених? Или ме мучи, да ме доведе до лудила, а ова мачка је зато ту да ми на крају ископа очи?
Онда сам помислио да је заиста заборавио све обичне ријечи, и то ми је изгледало страшно: не знати ни једну једину своју ријеч, ни једну једину своју мисао, бити нијем за све људско, и говорити без потребе, без смисла, говорити преда мном као да ме нема, бити осуђен на говорење које је памћење. А ја сам осуђен на слушање онога што знам.
Или је лудак? лли мртвац? лли привиђење? Или најгори мучитељ?
У почетку нисам вјеровао сам себи, изгледало је немогуће да га жив човјек пред њим и жив затвореник у тврђави не наведу на једну једину стварну ријеч, од овог часа. Покушавао сам да га навучем на људски разговор, да каже ма шта о себи, о мени, о њему, али све је било узалуд, говорио је само Кур-аном. Авај, а ипак је говорио и о себи и о мени и о њему.
Онда сам и ја заронио у Кур-ан, мој је колико и његов, познајем га као и он, и почео је мегдан хиљаду година старих ријечи, које су замијениле наше, садашње, и које су створене због мог затвореног брата. Личили смо на двије обатаљене чесме што су расипале устајалу воду.
Кад сам рекао зашто сам дошао, одговорио је кур-анском реченицом: - Који вјерују Бога и судњи дан, не држе пријатељство с непријатељима алаха и посланика његова, макар то били очеви њихови, или браћа њихова, или рођаци њихови.
Завапио сам: - Шта је учинио? Хоће ли ми ико рећи шта је учинио?
- О правовјерни, не питајте за ствари које би вас у бригу и очајање могле бацити, ако би вам се отворено рекло.
- До гроба ћу ти бити дужник. Дошао сам да ми се отворено каже. И овако сам у бризи и очајању.
- Охоло су земљом ходили и ружне сплетке плели.
- О коме то говориш? Не могу да вјерујем да говориш о моме брату. То Бог каже о невјерницима, а мој брат је правовјерни.
- Тешко онима који не вјерују.
- Чуо сам да је затворен због неких ријечи.
- Не може бити тајног споразумијевања и сашаптавања међу тројицом а да Бог не буде четврти међу њима. Тајни састанци су сатанино дјело, јер сатана хоће да растужи правовјерне.
- Добро познајем свога брата, није могао да учини зло!
- Не буди помагач и залеђе невјерницима!
- Брат ми је, забога!
- Ако су вам ваши очеви, ваши синови, ваша браћа, ваше жене, ваше породице, милији од Бога, од његова посланика и од борбе на његову путу, не очекујте милост божију.
- О правовјерни, клоните се сумњичења и клеветања, јер клевета и сумњичење је гријех.
То сам ја рекао.
Одвратио сам истом мјером, кур-анском, нисам више могао да останем на обичним ријечима, тако је био јачи од мене. Његови су разлози божји, моји људски. Нисмо били равноправни. Он је уздигнут изнад ствари, и говори ријечима створитељевим, а ја сам покушавао да своју ситну невољу ставим на вагу обичне човјечанске правде. Натјерао ме да свој случај подведем под вјечнија мјерила, да га сасвим не обезвриједим. Нисам тада ни осјетио да сам у тим размјерама вјечности изгубио брата.
Па и тада он је бранио начела, ја себе; он миран и сигуран, ја узрујан, готово разјарен. Говорили смо исто, а сасвим друго.
Рекао је: Нису за гријешницима плакали ни небо ни земља. А ја сам мислио: тешко човјеку ако су му мјера небо и земља. И рекао је: Заиста, биће несрећан ко душу своју окаља. И још: О, Зулкарнејне, Јеџуџ и Меџуџ праве смутњу по земљи.
А ја: О, Зулкарнејне, Јеџуџ и Меџуџ праве смутњу по земљи. И: Заиста биће несрећан ко душу своју окаља. И: Поред истине постоји заблуда. И: Нека људи опросте и смилују се, зар ви не желите да вама Бог опрости? И још: Заиста је човјек велики насилник, а насилници су најдаље од истине.
На то је он заћутао за тренутак, па рекао мирно, још се смијешећи:
- Тешко теби, тешко теби, и опет тешко теби!
- Алах је свачије уточиште - одговорио сам изгубљено.
Онда смо гледали један у другог, ја растрзан свим што је изговорено, мислећи како сам брата заборавио а себе оптеретио; он спокојан, гладећи уздигнути реп одвратне мачке што му се увијала иза леђа. Требало је да одем, камо среће да нисам ни долазио, ништа дознао нисам, ништа помогао нисам, а рекао сам што није требало. Јер и Кур-ан је опасан ако божију ријеч о гријешницима вежеш уз онога ко одређује гријешнике. Хиљаду пута се покајеш за оно што кажеш, ријетко за оно што прећутиш, знао сам за ту мудрост кад ми није била потребна. Боље би било да сам само слушао, и казао што би било вредније од свега, потпуно сам смео с ума, а сигуран сам да је значајно. Синоћ је било, њега се тиче, и мене, жена је рекла да крије од њега. Сјетио сам се: пријатеља сам издао ради тога.
И испричао му кратко, сузбијајући стид што ме запљуснуо, како сам наговорио Хасана да се одрече насљедства. Ништа више, само то. Ни у какву везу нисам довео ни себе, ни ову посјету, ни брата. Али он ће довести, мора, и неће моћи одговорити Кур-аном. Било је и црне пакости у том наглом мијењању разговора, и злураде жеље да га упрљам његовом властитом похлепом.
Преварио сам се, опет. Ничим није показао да ме схватио, није се ни изненадио, нисам видио на њему ни срџбу ни радост, али је у светој књизи нашао одговор и за ову прилику:
- Слаб је који тражи, а слабо је и оно што се од њега тражи.
Све је могло да значи то што је казао, или ништа. Прекид разговора, скривену љутину, ругање.
Узалуд, јачи је од мене. Личи на мртваца, али није мртвац: начело бјесни у њему.
Очи му свијетле у крилу, испод руке, мачије, не усуђујем се да погледам у његове, прожижу ме ледено фосфорним сјајем.
Оборио сам поглед и ћутао, уплашен својом непотребном смјелошћу и његовим надмоћним одбијањем.
- Сврати опет - рекао је љубазно. - Не виђамо се често.