5
Јесу ли стављени катанци на срца њихова?
На дугом ходнику што обухвата стари хан као четвртасти обруч, људи су закрчили пролаз. Пред вратима једне собе чекали су узбуђени, сабивши се у гомилу, затворивши неправилан круг, у чијем је празном средишту стајао стражар. Надолазили су и други, и ходник се пунио, као зачепљен канал, чула се шуштава шапутања, љутита и зачуђена, гомила има свој језик, друкчији од језика којим се служи сваки од ових људи, личи на зујање пчела, или на режање, губе се ријечи а остаје скупни звук, губе се појединачна расположења а остају заједничка, опасна.
Убијен је неки путник, трговац, синоћ, сад ће довести и убицу, ухватили су га јутрос, сједио је и пио мирно, као да није убио човјека.
Нисам смио да упитам ко је убица, иако ми његово име ништа не би рекло. Бојим се да бих га препознао, ма које име да чујем, јер сам мислио само на једнога. Готово и не размишљајући, приписао сам ово убиство моме бјегунцу. Учинио је то синоћ, гонили су га, склопио се у текију, а јутрос отишао да пије, мислећи да је сигуран. Зачудио сам се како је узак круг што се затвара око људских живота, и како су изукрштане стазе којима ходимо. Синоћ га је случај довео до мене, а сад је случај мене довео да му видим крај. Можда је било најбоље да то сазнање и доказ брзе божје правде понесем у себи као знак и умирење. Али нисам могао, чекао сам да му видим лице што ме збунило синоћ, и његову порушену сигурност, или злочиначку дрскост, да га одбацим. Слушајући око себе утишан разговор како је извршено убиство, ножем, у врат и у срце, мислио сам како сам умијешан у ружну ствар, како сам провео тешку ноћ, мучен савјешћу, ничим не предосјећајући да је то убица, упрљан сусретом, понижен његовим ријечима, крив што је побјегао и што је могао да не учини лудост и да не сврати у кафану.
Али узалуд сам све замишљао тежим, оптужујући се и претварајући да осјећам гађење. Било ми је у ствари лакше, мучан терет је спао с мене, нестајало је море што ме притискивала непрестано. Он је убица, гадни, сурови убица што носи туђу смрт на оштрици хитрог ножа, низашто, за ријеч или за злато, свим срцем сам желио да то буде, тако бих га се ријешио. Зато ме држао тај осјећај олакшања: сад ћу га истиснути из себе и заборавити луду синоћњу ноћ што је као ватра ожегла све што је било чувано у мени као неприкосновеност. А убица је само несрећник, и свеједно је да ли ћу га пљунути или ожалити, он у мени може покренути само тугу, или гађење, због људи.
По тихим узбуђеним гласовима што су шумјели као лагани вјетар (све је из њега могло произаћи, и олуја и тишина), гласовима пуним мржње, узбуђења, уздрхтале радозналости, мириса крви, потајног дивљења, спремности на насиље и на одмазду, знао сам да воде убицу. Најављивале су га живље кретње, узнемирено ситно помицање ногу што су се премјештале на једном мјесту, радознало окретање према онима што су наилазили, грч што их је стегао одузевши им глас, и дах ваљда. У потпуној тишини чули су се кораци калдрмисаним ходником, и не дижући главу, покушавао сам да одредим да ли је један непотпун, онда сам га видио између два стражара, од ногу, обје су обувене, дигао сам поглед навише, ничег се нисам сјећао од синоћ осим бијеле кошуље и оштрог лица, руке су му везане унакрст, помодреле, натеклих жила, ни о њима ништа не знам, зауставио сам поглед на мршавом врату, требало је да одем раније, па без журбе, и без воље, пренио очи на лице. Није био онај од синоћ.
Знао сам то и прије него што сам га видио.
Овај је стајао у кругу, блијед, миран, учинило ми се да се чак смијеши једним крајем танких усана, свеједно му је шта се с њим дешава, или је задовољан што га људи посматрају. Стражари су размакнули гомилу и увели га у собу у којој је лежао убијени трговац.
Пошао сам ходником, ово ме се не тиче. Нисам се зачудио што није био он, било би заиста невјероватно, а желио сам да буде, чекао сам чудо. Можда сам му учинио неправду, а можда и нисам, доводећи у везу спољашње узроке, а заборављајући све што сам јутрос и синоћ мислио о њему. Али није био важан он, него ја. Хтио сам да га се ослободим, као и јутрос. Ово је други покушај да га уништим, да казним себе и избришем траг што га је оставио.? ? Сувише сам се забавио њиме, замамио је мој дух толико да сам се колебао у себи, желећи чак да побјегне потјери и сачува слободу, као неукроћена ријека. Био је једна могућност, ријетка и необична, коју је требало сачувати.? ? Тако сам мислио, и одмах се покајао. Упао је у мој живот у часу слабости, и био узрок и свједок издаје, краткотрајне али стварне. Зато сам желио да буде убица, све би тада било лакше. Убиство је мање опасно него бунтовништво. Убиство не може бити узор и подстрек, изазива осуду и гађење, а дешава се изненада, кад се заборави страх и савјест, непријатно је, као ружно подсјећање на трајност ниских нагона којих се људи стиде, као што се стиде недостојних предака и преступних рођака. А побуна је заразна, може да подстакне незадовољства, којих увијек има, личи на јунаштво, а можда и јесте јунаштво, јер је отпор и неслагање, изгледа лијепо јер је носе занесењаци који умиру за лијепе ријечи, све стављају на коцку јер је све њихово несигурно. Зато је привлачно, као што понекад човјеку изгледа привлачно и лијепо све што је опасно.
Отац је стајао насред собе, отворио је врата и чекао.
Знао сам шта је требало учинити, прићи му и загрлити га, без часа гледања и оклијевања. Тиме би све међу нама било ријешено на најбољи и најједноставнији начин, развезао бих тако све узлове, своје и његове, и онда бисмо могли да се понашамо као отац и син. Али је тешко било пружити руке и загрлити овог сиједог човјека, који није узалуд стајао на средини собе, плашећи се овог сусрета. Били смо збуњени обојица, нисмо знали како да се држимо и шта да кажемо један другоме, између нашег посљедњег виђења стајале су многе године, а хтјели смо некако да сакријемо да нас је живот раставио. Гледали смо се један дуги трен, лице му је изровашено старошћу, очи укочено упрте у мене, ништа није као некад, све сам морао да надомјештам, оштре затегнуте црте, снажан глас, једноставност јаког човјека коме руке не сметају, потребно ми је било због нечега да га замишљам неоронулог, дуго сам га таквог носио у сјећању. А богзна како је он мене видио, шта је тражио и шта је нашао. Били смо два странца који нису хтјели тако да се понашају, а најмучније је због замишљања како је.требало да буде, шта смо могли и шта нисмо могли да учинимо.
Пригнуо сам се да га пољубим у руку, сви синови тако чине, али није допустио, ухватили смо се за мишице, као познаници, и то је било најбоље, изгледало је присно а није претјерано. Али кад сам осјетио његове руке, још јаке, на мојима, кад сам из близине видио његове сиве влажне очи, кад сам препознао његов крепки мирис, драг ми од дјетињства, заборавио сам на своју и његову збуњеност, и дјетињим покретом прислонио главу уз његова широка прса, одједном разњежен нечим што сам мислио да је давно нестало. Можда ме узбудио сам тај покрет, или близина старчева што је покренула скривена сјећања, мирисао је на језеро и житна поља, можда је разлог био у његову узбуђењу, осјећао сам како му дрхти кључњача на коју сам се ослонио челом, или ме савладала природа, чудом оживјели остатак онога што је могло бити моја природа, изненадивши и мене самога обиљем искрених суза. Трајало је то само тренутак, и још док сузе нису почеле ни да се суше, застидио сам се тог смијешног дјетињег поступка, јер није одговарао ни мојим годинама ни одјећи што сам је носио. Али сам, зачудо, дуго послије памтио ту стидну слабост као бескрајно олакшање: на час само био сам издвојен из свега и враћен у дјетињство, под нечију заштиту, ослобођен година, догађања, мука одлучивања, све је било предато у јаче руке од мојих, био сам дивно нејак, без потребе за снагом, заштићен љубављу која све може. Хтио сам да му испричам како сам синоћ јурио махалама уплашен гријешном узбуђеношћу људи, и сам отрован чудним мислима, увијек је тако кад сам сметен и несрећан, као да тијело тражи излаз из мука, а све је то због брата, и он, отац, дошао је због њега, знам и желио сам да му кажем како се бјегунац склонио у текију и нисам знао шта да учиним, све се ишчашило у мени, зато сам хтио да казним и себе и њега, јутрос, и сад, малоприје, иако је свеједно, ништа више није на своме мјесту, и зато тражим уточиште на његовим прсима, мален као некад.
Али кад је њежност минула, брзо, као бљесак муње, видио сам пред собом старог човјека, збуњеног и уплашеног мојим сузама, и знао сам да су биле глупе и непотребне. Могле су да му убију сваку наду, јер је мислио само на једно. Или да га увјере како сам промашио у животу, а то није истина. Јасно ми је било и то да ништа не би схватио од свега што сам мислио да кажем, иако нисам ни мислио већ страсно желио, као дијете, као немоћник: одмах би ме спријечиле његове ужаснуте очи и будни стражари мога разума. ®ељели смо исто један од другога, уздајући се он у моју ја у његову снагу, немоћни обојица, и то је било најжалосније у овом виђењу без сврхе.
Упитао сам га зашто није дошао у текију, код нас одсједају и непознати путници, а зна како би ме обрадовао. И људи ће се чудити, зашто да тражи конак на другом мјесту, нисмо се ни завадили ни заборавили. А и незгодно је у хану, хан је свачије свратиште, добро за човјека који нема никога свога, ко зна ко долази а ко одлази, свакаква свијета има данас.
На сва моја увјеравања, којима сам одгађао оно што је требало да дође, одговарао је само једно: синоћ је касно стигао и није хтио да смета.
Одмахнуо је руком кад сам упитао да ли зна за убиство у хану. Зна.
Није пристао да пређе у текију, по подне се враћа, ноћиће код пријатеља у једном селу.
- Остани дан-два, одмори се.
Опет је одмахнуо руком и главом. Некад је говорио лијепо, полако, за све је имао времена, слажући ријечи у складно сложене реченице, било је неког мира и сигурности у том тихом неужурбаном говорењу, чинило се да је изнад ствари и да влада њима, вјеровао је у звук и смисао ријечи. А сад је то немоћно одмахивање руком значило предавање пред животом, одустајање од ријечи које не могу да спријече ни да објасне несрећу. И затварао се тим покретом, скривао збуњеност пред сином с којим више није знао ни да разговара, ужас пред градом што га је дочекао злочином и мраком, несналажење пред невољама што су му упропастиле старост. Требало је само да сврши посао због којега је и дошао, па да одмах побјегне из ове вароши која му је одузела све што је имао, синове, сигурност, вјеру у живот. Освртао се око себе, гледао у под, стискао квргаве прсте, крио очи. Било ми је жао и тешко.
- Расули смо се - рекао је - само нас несреће окупљају.
- Кад си чуо?
- Неки дан. Наишле неке кириџије.
- И одмах си пошао? Уплашио си се?
- Дошао сам да видим.
Разговарали смо о затвореном брату и сину као о мртвоме, не помињући му имена, он нас је, нестали, и саставио. Мислили смо на њега и кад смо говорили о свему другоме.
Сад је отац гледао у мене са страхом и надом, све што ћу рећи за њега је пресуда. Није помињао ни бојазан ни очекивање, сујевјерно се чувајући да не каже ма шта одређено, пИашећи се зле магије ријечи. Додао је само посљедњи разлог, који га је и довео овамо: - Ти си овдје угледан, познајеш све прве људе.
- Није ништа опасно. Говорио је нешто што није требало.
- Шта је говорио? Зар се и за ријеч затвара?
- Данас ћу ићи муселиму. Да сазнам разлог и да молим милост.
- Треба ли и ја да идем? Рећи ћу да су погријешили, затворили су најпоштенијег, о, не може учинити ништа ружно, или ћу клекнути на кољена, нека виде родитељску жалост. И платићу ако треба, продаћу све и платићу, само нека га пусте.
- Пустиће га, не треба да идеш никуд.
- Онда ћу чекати овдје. Нећу изаћи из хана док се не вратиш. И реци им да ми је само још он остао. Уздао сам се да ће се вратити кући, да ми се неће угасити огњиште. А опет бих све продао, ништа ми не треба.
- Не брини, све ће бити добро, с божјом милошћу.
Све сам измислио, осим божје милости, нисам имао срца да га оставим без наде, нити сам могао да кажем да о брату не знам ништа. Отац је живио у наивном увјерењу да сам ја брату могућа заштита својим присуством и својим угледом, а нисам хтио да му поменем да брату моје присуство није помогло а да је и мој углед доведен у питање. Како би могао схватити да је дио братовљеве кривице пао и на мене.
Изашао сам из хана под теретом обавезе коју сам преузео из обзира, не знајући како да је извршим, притиснут неопрезном ријечју што је оцу измакла у тузи. Никад је не би изрекао да је владао собом, по томе сам видио колика је његова жалост. А видио сам и да је мене отписао, за њега више не постојим и исто је као да сам мртав, само му је онај други остао. Тако је требало и да кажем људима: ја сам мртав за оца, само му је још онај остао, вратите му га. Мене нема. Мир души гријешног дервиша Ахмеда, умро је, и само изгледа да је жив. Никад не бих сазнао то мишљење о себи, да га туга није обезнанила, а сад га знам, и видим се друкчије, туђим очима. Зар је пут који сам изабрао толико ништаван за мога оца да ме ради тога жива сахранио? Зар ово што чиним за њега није ништа, зар смо толико одвојени, толико друкчији, на потпуно супротним стазама, да и не признаје моје постојање? Чак ни жалости није било у њему што ме изгубио, толико је тај губитак давно и коначно прежаљен. А може бити да претјерујем, можда би отац и због мене овако дојурио, ако би ме задесила невоља, и мислио само на мене, јер је најпречи онај коме је најтеже.
Шта се то одједном деси, који се то камен из темеља измакне па све почне да се руши и одроњава? ®ивот је изгледао чврста зиданица, ниједна пукотина се није видјела, а изненадан потрес, бесмислен и нескривљен, порушио је поносну зиданицу као да је од пијеска.
С брда, из циганске махале, што се повукла у вис и на крај, заглушно је ударао бубањ и пиштала зурна, ђурђевско весеље се сручивало на касабу као пљусак, непрестано, никуд се од њега није могло побјећи.
Будале, мислио сам несабрано, јучерашњом срџбом. Они и не знају да има важнијих ствари на свијету.
Али моја љутина није била врела као синоћ. Није била ни љутина, већ увријеђеност. То лудо весеље је сметња и неправда, моја брига је отежана њиме. Сав сам се претворио у њу, постала је мој свијет и мој живот, ништа изван ње не постоји.
Несавладиво је тешко све што сам могао да учиним, личило је на преступ или на прве кораке у животу. А морао сам, због себе, брат сам му, због њега, брат ми је, и не бих тражио други ни бољи разлог изван тог уобичајеног што лијепо звучи и објашњава се сам собом, да није било овог немира у мени, овог неспокојства пуног црне слутње, што ме нагонило да зеленом срџбом мислим на затвореног брата: зашто ми је то учинио. У почетку сам покушавао да се одбраним од те себичне мисли. Није лијепо, говорио сам сам себи, што његову невољу сматраш само својом несрећом, он је крв твоје крви, треба да му помогнеш, не мислећи на себе.
Тако би било љепше, могао бих да будем поносан на своју племениту мисао, али нисам успијевао да одстраним бригу о себи. И одговарао сам својој немоћној чистој мисли: да, брат ми је, али баш зато је тешко, и на мене је бацио сјенку. Људи су ме гледали подозриво, подсмјешљиво или сажаљиво, неки су окретали главу да нам се погледи не сретну. Увјеравао сам сам себе: то је немогуће, само ти се чини, свако зна да поступак твога брата није твој, ма какав да је.
Али узалуд, погледи људи нису као раније. Тешко их је издржати, непрестано подсјећају на оно што бих хтио да не знају. Безуспјешно настојиш да останеш чист и слободан, неко твој ће ти загорчати живот.
Скренуо сам из чаршије, путем поред рјечице, идући за њеним током, између башча и њеног плитког корита, туда људи само пролазе, не задржавају се; најбоље би било отићи за њеном водом далеко изван касабе, у поље између брда, знам да не ваља кад човјек жели да побјегне, али се мисао сама ослобађа кад јој је тешко. У плиткој води пливају ситни сребрни чикови, изгледа да никад не нарасту, и то је добро, гледам их упорно, не застајући, држим се њих, ово није мој пут, требало је да идем на другу страну, али се не враћам, увијек има времена за оно што је непријатно.
Било би лијепо да сам скитница. Он увијек може да тражи добре људе и драге крајеве, и носи ведру душу отворену за широко небо и слободан друм који не води никуда, који води свукуда. Кад човјека само не би држало освојено мјесто.
Иди од мене, одвратна немоћи, завараваш ме лажним сликама растерећења, које нису чак ни жеље.
Путем иза себе зачуо сам потмули топот, као испод земље. Велики џелеп говеда ишао је поред ријеке у облаку прашине.
Скренуо сам у једну баштенску капију да пропустим ту стоглаву рогату снагу, слијепу и луду, што је затворених очију јурила на шибе гонича.
На коњу испред џелепа јахао је Хасан, у црвеној кабаници, усправан, ведар, једини он миран и насмијан у тој гужви, у том узбуђеном мукању, вици и псовкама што су се разлијегали ријечном долином.
Увијек исти.
Познао је и он мене, и одвојивши се од џелепа, од гонича, од облака прашине, докасао до моје капије.
- Не бих желио да баш тебе прегазим - рекао је смијући се. - Да је неко други, не бих жалио.
Сјахао је, лако, као да је тек пошао на пут, и снажно ме загрлио. Било ми је чудно и нелагодно кад сам осјетио клијешта његових шака на својим раменима, он је увијек нескривено показивао своју радост. А баш то ме и чуди, та радост. Је ли то због мене, или је расипно разбацивање, исто према свакоме? Празна животна ведрина што се пресипа као вода, безвредна јер је свачија.
Враћа се из Влашке, мјесецима је на путу, питам га иако знам, само да нешто говорим. Синоћ сам био спреман да га издам сестри.
- Потавнио си - каже.
- Имам брига.
- Знам.
Одакле је могао да зна? Готово три мјесеца је ходао по туђим земљама, хиљаде миља је прешао тргујући, и тек што је стигао, све је чуо. А ја сам мислио да ни сви људи у касаби не знају. Увијек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено.
- Зашто је затворен?
- Не знам. Не вјерујем да је икакво зло могао да учини.
- Да је учинио зло, знао би.
- Био је миран - рекао сам, не разумјевши га.
- Наши људи живе мирно, а страдају нагло. ®ао ми је, и због њега, и због тебе. Гдје је сад?
- У тврђави.
- Поздравио сам је издалека, заборавио сам шта је у њој. Доћи ћу вечерас у текију, ако ти нећу сметати.
- Зашто би ми сметао! - Како је хафиз Мухамед?
- Добро.
- Све ће нас он укопати - насмијао се опет.
- Чекаћемо те вечерас.
Неће ми ни помоћи ни сметати његова празна неплодна доброта. Све је у њега празно и некорисно, и мирна нарав, и ведро расположење, и бистар ум, празно и површно. Али је он био једини човјек у касаби који ми је рекао ријеч саучешћа, некорисну али сигурно искрену. Па опет, стидим се да кажем, личила је на милостињу сиромаха, и није ме ни загријала ни ганула.
Одјахао је испред воловских рогова, спуштених као за напад, завијен прашином што је као сив мјехур пловила над говедима, скривајући их.
Држао сам га на одстојању, због оног синоћ, и због оног што чекам.
У мислима сам скренуо преко дрвеног моста, на другу обалу, у тишину мирних сокака у којима корак остаје усамљен, а куће су скривене у гранама дрвећа иза високих ограда, као да се све склања једно пред другим, издвајајући се у самоћу и мир. Никаква посла нисам имао тамо, а желио сам да одем, одлажући све прије него што сам ишта покушао. Можда бих и отишао у те мртве скривене сокаке, на другу страну, куд је лакше, али сам тада из чаршије чуо уплашено ударање бубња, друкчије него циганско, и пискав звук трубе са сахат-куле, у невријеме, и збркане нејасне гласове што су се дозивали у заједничкој муци, личило је на нападнуту кошницу, зујале су ускомешане људске пчеле, одлијетале да побјегну и враћале се да бране, вичући клетве и дозивајући у помоћ.
Изнад касабе дизао се полако сив кончић дима, као да се у то танко повјесмо упрела људска цика поставши видљива, а око њега су летјела јата голубова, дигнута виком и врелином.
Ускоро је стуб ватре ојачао и почео да се шири изнад кућа, густ и црн. То се пламен ослободио и, несмиљен, жесток, бујан, скакао са нескривеном радошћу с крова на кров, наткриљен над виком и страхом људи.
Нагонски сам задрхтао пред том несрећом, увијек смо угрожени, увијек се нешто ружно дешава, а онда сам се одвојио својом невољом, била је тежа од ове, и важнија, чак сам са задовољством почео да гледам у ватру, надајући се да ће људи пред њом остати немоћни, и да ће се тако ријешити све, и моје. Али била је то тренутна лудост, послије ме се није тицало.
И ето, када сам имао довољно разлога да скренем с пута, да не извршим оно што сам наумио, одлучио сам да не одгађам. Нисам много размишљао, али је можда оживјела у мени нада да је лакше говорити о милости у оваквој несрећи која подсјећа људе на крхкост и немоћ пред вољом господњом.
А имам права да знам о рођеном брату онолико колико треба да ми кажу, колико би рекли свакоме, дужан сам да му помогнем, ако је могуће. Ружно би било да останем по страни, свако би ми замјерио. Кога имам осим њега? И кога он има осим мене? Храбрио сам се и оправдавао, утврђивао своје право и припремао одступницу. Нисам заборавио шта сам мислио прије тога, да се бојим за себе и да жалим њега, чак нисам знао ни шта је важније, нити сам лако одвајао једно од другога.
Пред муселиматом је стајао стражар, са сабљом о појасу и малом пушком у бенсилаху. Никад овдје нисам био, и нисам мислио о наоружаним стражарима који стоје као препрека.
- Је ли муселим у муселимату?
- Зашто?
Потајно сам се надао да нећу наћи муселима, ватра је у граду, и других послова има свакаквих, чудо би било да је баш овдје кад га ја тражим, можда ме та скривена мисао и натјерала да дођем, јер га нећу наћи, и отишао бих одгодивши посјету за други дан. Али кад ме стражар, с руком на јабуци пушке, дрско упитао оно што га се не тиче, букнула је у мени љутина, као да је неспокојство нашло одушка, једва дочекавши да се истутњи како било. Ја сам дервиш, шејх текије, и један сејмен не може да ме дочекује тако, с руком на пушци, макар и због ове одјеће коју носим. Био сам искрено увријеђен, а доцније сам мислио како се за страх светимо гдје можемо. Његово питање је грубо, истицало је његово право и значај, означило је моју безвриједност, показало ми да ни ред којем припадам не улива поштовање. А све то није могло да послужи као изговор да одем. Да је рекао да муселима нема, или да данас не прима, био бих му захвалан и отишао с олакшањем.
- Ја сам шејх мевлевијске текије - рекао сам тихо, смирујући срџбу. - Треба да се видим с муселимом.
Стражар је гледао мирно, нимало збуњен мојим ријечима, сумњичав, увредљиво немаран према ономе што сам рекао. Уплашио сам се тог курјачког мира, учинило ми се да би он, без радости и без љутине, могао да извуче кубуру и да ме убије. Или да ме пусти муселиму. Он је синоћ гонио мога бјегунца, он је одвео мога брата у тврђаву, он је крив њима. А они су криви мени, због њих сам сад овдје.
Не журећи, очекујући још нешто од мене, грдњу или молбу, зовнуо је другог стражара, из ходника, и рекао му да некакав дервиш хоће муселиму. Нисам се побунио против тог обезличења, можда је тако боље. Муселим сад неће одбити мене већ неког безименог дервиша.
Чекали смо да та порука прође кроз ходнике и да се врати одговор. Стражар је опет стао на своје мјесто, не гледајући ме, с руком на кубури, није га се тицало да ли ће ме примити или одбити, његово црно мршаво лице зрачило је спокојном безобзирношћу којом га је хранило ово мјесто.
Чекајући, покајао сам се што сам се заинатио да пређем ову препреку, мислећи да је ништавна, а она је исто што и муселим, његова испружена рука. Сад више нисам могао да одем, сам себе сам приковао за ово мјесто, довео сам се у прилику да ме уведу или врате. Не знам шта је горе. Намјера ми је била да свратим код муселима, познавао сам га, и да поведем разговор о брату, као успут. Сад је то немогуће, покренуо сам читав теспих људи, захтијевао да ме муселим прими, разговор више не може бити узгредан, дат му је значај права. А биће признање кукавичлука, ако будем говорио у пола гласа, понизно. ®елио сам да сачувам и достојанство и опрезност. Дрскост ми не би помогла, и немам је, понизност би ме увриједила, а осјећам је у свим жилама.
Боље би било да ме одбије, био сам збуњен и неприпремљен, узалуд сам замишљао шта ћу рећи, узалуд сам замишљао израз лица који ћу унијети у собу, видио сам згрчене црте усплахиреног човјека који није знао чак ни шта га гони на тај корак, љубав према брату, страх за себе, обзир према оцу, и који стрепи, као да чини нешто забрањено, као да све доводи у питање. Шта сам доводио у питање? Нисам знао, зато и кажем: све.
Позвали су ме да уђем.
Муселим је стајао крај прозора, гледао пожар. Кад се окренуо, видио сам да је несабран, у његову погледу нисам угледао себе, као да ме није познао. Ничим ми није помогло то непокретно лице.
У једном трену, док сам гледао његове одбојне очи, што су чекале да ми пресуде, осјетио сам се као кривац. Стајао сам између њега и почињеног непознатог злочина, и он ме гурао од себе, ближе преступнику.
Могао сам да уђем у разговор на више начина, да нисам био узбуђен. Мирно: - Нисам дошао да браним већ да питам. Широко: - Крив је чим је затворен, могу ли да знам шта је учинио? Умјерено увријеђено: - Затворен је, добро; било би право да сте и мене обавијестили. Требало је поћи с неком намјером, с неким одређеним хтијењем, показујући више чврстине у овом уплитању, а ја сам изабрао најгори начин, нисам га ни изабрао, сам се наметнуо.
- Хтио сам да питам за брата - рекао сам сметено, почињући како не треба, без сигурности, одмах откривајући слабо мјесто, не успјевши да припремим повољнији пријем и утисак. То тешко непробуђено лице ме присилило да кажем шта било, све одједном, да би ме препознао, да би ме примијетио.
- Брата? Каквог брата?
У том глухом питању, у мртвом гласу, у чуђењу што сам претпостављао да би требало да зна нешто неважно, осјетио сам како смо се брат и ја смањили до зрнца прасине.
Нека ми опросте сви часни људи, храбрији од мене, сви добри људи који нису доживјели искушење да забораве понос, али морам да кажем, ништа ми не би помогло кад бих пред собом скрио истину: није ме увриједила његова намјерна грубост, ни страшна даљина коју је поставио између мене и себе. Уплашило ме то, јер је било неочекивано, осјетио сам се неспокојан и угрожен, брат није постојао као могућа спона између нас, требало га је оживјети, довести га пред њега први пут, и први пут одредити степен његове кривице. Али шта сам могао да кажем да не нанесем штету брату и да не увриједим муселима?
Рекао сам да жалим што се то десило, несрећа ме погодила као смрт мога најближег, судбина ме није сачувала од невоље да рођеног брата видим тамо куда одлазе гријешници и непријатељи, и да ме људи гледају с чуђењем, као да сам и ја понио дио кривице, ја који годинама часно служим Богу и вјери. И још док сам говорио, знао сам да је то ружно, чинио сам издају, али су ријечи текле лако и искрено, тужба на судбину отимала се сама од себе, све док пријекор из мене није постао толико јак и гласан, да ми се огадио тај слатки плач над собом, због кукавичлука којем нисам знао прави разлог, збогсебичности што је угушила сваку другу мисао. Не! зазивало је нешто у мени, ружно је, зар си дошао да себе браниш, од чега, брат је у опасности, стидјећеш се послије, отежаћеш му положај, ућути и изађи, реци и изађи, реци и остани,погледај му у очи, само те плаши својим кумирским лицем,ућуткај безразложни страх, немаш чега да се бојиш, не срамоти се јадиковкама и пред њим и пред собом, реци оно што мораш.
И рекао сам. Да је брат, како сам чуо, учинио нешто што можда није требало, ја не знам, али не вјерујем да је нешто тешко, зато молим муселима да испита ту ствар, како се затворенику не би приписало и оно што није.
Било је мало то што сам рекао, недовољно храбро и недовољно поштено, али то је све што сам могао. Обузимао ме тежак умор.
Његово лице ништа није говорило, није одавало ни срџбу ни разумијевање, из његових уста могла је да изађе и осуда и благост. Доцније сам се несигурно присјећао да сам тада мислио како је у страшном положају свако ко моли: нужно мален, ништаван, под туђом ногом, крив, понижен, угрожен од туђег хира, жељан случајне добре воље, подложан туђој моћи, ништа од њега не зависи, чак ни израз страха или мржње који га може упропастити. Под тим погледом без сјаја, што ме једва видио, престао сам да очекујем добру ријеч или милост, и само желио да одем, а све нека се сврши како алах хоће.
Напокон је муселим проговорио, а било ми је већ свеједно, мртво као што је и ћутао, годинама навикнут на тај став непробојности и строгог презира, али ми је и то било свеједно. Мало ме мучило гађење.
- Брат, велиш? Затворен?
Погледао сам кроз прозор, ватра је угашена, само се још дим вукао изнад чаршије, тром, црн. Штета што није све уништила.
- Знаш ли зашто је затворен?
- Дошао сам да питам.
- Ето, не знаш ни зашто је затворен. А долазиш да молиш, без обзира шта је учинио.
- Нисам дошао да молим.
- Хоћеш ли да га оптужиш?
- Нећу.
- Можеш ли да наведеш свједока за њега или против њега? Да укажеш на друге кривце? Или саучеснике?
- Не могу.
- Шта онда хоћеш?
Говорио је лијено, с прекидима, окрећући главу у страну, као да је увријеђен, као да му је мучно што мора да објашњава тако јасне ствари и што губи вријеме с неразумним човјеком.
Обузео ме стид. Због страха, због кукавичке себичности, због његова презира, због права на грубост, због досаде коју није крио, због тога што ме понизио, што је разговарао са мном као да сам хамал, софта, душманин. Навикао сам да слушам, да не приговарам, да сагибам главу, чак и то што сам питао за брата личило ми је готово на преступ, али је осионост овог суровог човјека, а можда још више његова простачка неучтивост, угушила у мени дугу навику. Осјећао сам да постајем зелен од мржње, иако сам знао да ми није корисна. Њему је свеједно, мени није, он то и хоће, он настоји, чак и не настоји, он зрачи осјећањем одвратности према људима. Не знам зашто му је стало да ствара непријатеље, и не тиче ме се, али како смије према мени тако да се понаша? Још ме заваравала мисао о значају реда и позива коме сам припадао.
Људи живе мирно, а умиру нагло, рекао је онај чудни џелепчија, Хасан, што никад неће пренаглити ни страдати због непромишљености. И ја сам вјеровао да сам сигуран од изненађења у себи.
- Шта хоћу? - рекао сам, чудећи се сам себи и знајући да није добро што то говорим. - Није требало то да кажеш. Је ли злочин упитати за брата, ма шта да је учинио! То ми је дужност, и по божјим и по људским законима, свако би могао да ме пљуне ако бих се оглушиоо то своје право. И све нас, кад би се то право оспорило. Јесмо ли постали животиње, или гори од животиња?
- Ријечи су ти тешке - рекао је исто онако мирно,само су му се сузили капци на тешким очима. - На чијој је страни право? Ти браниш брата, ја закон. Закон је строг, ја му служим.
- Ако је закон строг, треба ли ми да будемо курјаци?
- Је ли курјачки бранити закон, или га нападати, као ти?
Хтио сам да кажем да је курјачки бити суров по сваку цијену. Човјек страда нагло. Добро је што ништа нисам одговорио на његов изазов, он осјећа потребу и задовољство да избезумљује људе.
Послије сам био потиштен, љутина ме брзо прошла, а смијенило је кајање због наглости која ми није својствена. Одговорио сам оштро, јер сам био сувише напрегнут, неспособан да обуздам неразмишљене пориве. Све што се тада учини, обично је штетно: то је облик глупог јунаштва, самоубилачки пркос без сврхе, који не траје дуго и оставља незадовољство собом. л закашњело накнадно размишљање које ничему не служи.
Десило се оно чега сам се највише плашио, речено мије да браним брата, супротстављајући се закону. Ако је заиста тако, ако некоме изгледа да је тако, јер ја знам да није, ако људи буду мислили да ја свој лични губитак претпостављам свему изван мене, онда је све испало како најгоре може бити, и моја мутна страховања била су оправдана. А најгоре је што у ствари нисам бранио брата, само сам се у једном неразумном тренутку побунио против страшне суровости, а нисам био ни на његовој ни на муселимовој страни. Нисам био нигдје.
Драго ми је што је подне близу, што нећу остати сам, одвојићу се молитвом од данашњег дана, оставићу мучну мисао пред џамијским вратима, чекаће ме сигурно, али ћу бар неко вријеме бити без ње.
Кад сам стао пред неколико вјерника и почео молитву, јаче него икад осјетио сам заштитнички мир познатог мјеста, густи топли мирис истопљеног воска, љековиту тишину бијелих зидова и чађаве таванице, материнску њежност сунчаног свјетла што је искрило на златним зрнцима прашине. Ово је моја државина, похабани ћилими, бакрени свијећњаци, михраб гдје клањам пред људима погруженим на кољенима, моја тишина и сигурност, годинама сам овдје свој, знам ћилимску шару гдје стаје моја стопа, истрвена је и изблиједјела, траг свој сам оставио на ономе што траје дуже од нас, из дана у дан вршим свету дужност у овој кући што је постала моја, наша и божија, кријући и од самог себе да је била највише моја. Али тога дана, тога поднева, ослобођен море, враћен из чудног свијета на који нисам навикнут у овај стишани мир, ја нисам вршио дужност, био сам сигуран да никоме не служим већ да све служи мени, да ме заклања и враћа, да потире ружан сан о нечему нејасном. Ронио сам у насладу познате молитве, осјећао да ми се враћа поремећена равнотежа због свега што је годинама моје, због присних мириса, нејасног мрмљања људи, тупих удара кољена, због молитава увијек истих, због круга што се затварао као одбрана, као тврђава, оправдавајући ме и потврђујући. Не прекидајући молитву, вршећи је навиком, видио сам сунчеву зраку што се пробија кроз стакло, затегнута од прозора до мојих руку, као да се играла, изазивајући ме; чуо сам ведар свађалачки цвркут врабаца око џамије, непрекинут жамор њихових гласова, весело жутих, чинило ми се, као жито и сунце; и нешто топло и ведро лебдјело је око мене, одвајајући ме, будећи сјећање на оно што је једном било, не знам кад, не знам гдје, али било, немам потребе да га оживљавам, живо је, јако и драго као некад, као никад, неуобличено и зато свеобухватно, било је, знам, можда у дјетињству, које више не постоји у сјећању већ у жаљењу, можда у жељи да буде, и бива, прозрачно, лагано, као њихање, тихи ток воде, миран шум крви, сунчана радост ни због чега, и знао сам да је то гријех, то заборављање у молитви, та сласт тијела и мисли, а нисам могао да се отмем, нисам желио да прекинем тај чудни заборав.
А онда се прекинуо сам.
Учинило ми се да иза мојих леђа, међу људима у молитви, стоји мој синоћњи бјегунац. Нисам смио да се окренем, али сам био сигуран да је у џамији, ушао је послије мене, или га нисам видио. Његов глас се чује друкчије него остали, дубљи је и мушкији, његова молитва није молба већ захтјев, очи су му оштре, покрети гипки, име му је Исхак, зовем га тако јер је ту и јер му не знам име, а треба да знам. Дошао је мене ради, да ми захвали, или себе ради, да се склони. Остаћемо сами послије намаза, да га питам што сам пропустио синоћ. Исхак, понављам, Исхак, то је име мога ујака кога сам као дијете много волио, Исхак, не знам како их доводим у везу, и како и зашто тако упорно дозивам дјетињство, сигурно је то бјежање. Бјежање од овога што јест, спасавање несвјесним сјећањем и лудом жељом да не буде стварности, неостваривом жељом, натјерала би ме у очај да је била стварна мисао, а овако се чак и остваривала, у тренуцима, извитоперењима, магловитим заносима, у којима су тијело и непознате унутрашње снаге тражиле изгубљени мир. Нисам био свјестан у том часу да је вијек забораву кратак, али кад се јавила мисао о Исхаку, знао сам да се мој мир опет мути, јер и Исхак је из онога свијета на који нисам хтио да мислим, и можда сам зато и желио да га смјестим у простор далеких снова, одвајајући га од часа и времена у коме нисмо могли бити заједно. ®елио сам да се окренем, молитва ми је због њега била празна, сведена на ријечи без садржине, и дужа него икад.
О чему бих с њим говорио? О себи неће да каже ништа, увјерио сам се синоћ. Говорили бисмо о мени. Сјешћемо овдје, у овај празан простор џамије, у свијету а изван њега, сами, смијешиће се оним својим сигурним далеким осмијехом, који и није осмијех већ проницљива хладноћа, поглед који све види али се ничему не чуди, слушаће ме пажљиво, загледан у шару ћилима пред собом или у сунчану зраку што се упорно пробија кроз искричаву сјенку, и рећи ће ми истину од које ће ми бити лакше.
Замишљајући тај разговор, оживљавао сам његов лик, не чудећи се како сам много од њега запамтио, чекао сам да останемо сами, као синоћ, да наставимо необични разговор, не кријући се. Тај немирни побуњени човјек који је мислио супротно од свега што сам ја могао да помислим, хиром потпуне недосљедности изгледао ми је као човјек на кога бих могао да се ослоним. Све што је чинио било је лудо, све што је говорио било је неприхватљиво, а само бих њему могао да се повјерим, јер је несрећан али поштен, не зна шта хоће али зна шта ради, убио би али не би преварио. И док сам тако исписивао у свом срцу лијепе особине потпуно непознатог одметника, нисам ни примијетио колики сам пут прешао од синоћ. Јутрос сам хтио да га предам стражарима, а у подне сам био на његовој страни. Али, ни јутрос нисам био против њега, а и сад бих га можда пријавио, и то двоје нема међу собом везе, или има, али некако наопако, сасвим сплетено. У ствари, био сам само сигуран да би ми он, Исхак, побуњеник, могао да објасни неке ствари заузлане у мени у чвор. Једини он. Не знам зашто, можда што је патио, што је у мукама стекао искуство, што га је побуна ослободила навикнутог мишљења које веже, што нема предрасуда, што је рашчистио са страховима, што је пошао путем који нема излаза, што је већ осуђен и само јуначки одгађа смрт. Такви људи много знају, више него ми који клецамо од наученог правила до страха од гријеха, од навике до стрепње пред увијек могућом кривицом. И мада никад не бих пошао путем одметништва, ни у мислима чак, радо бих чуо његову истину. О чему?
Не знам о чему.
Рећи ћу му овако:
Двадесет година сам дервиш, а малим дјететом сам пошао у школу, и не знам ништа изван онога што су хтјели да ме науче. Учили су ме да слушам, да трпим, да живим за вјеру. Бољих од мене је било, вјернијих нема много. Увијек сам знао шта треба да чиним, дервишки ред је мислио за мене, а основи вјере су и тврди и широки, и ништа моје није постојало што се у њих није могло уклопити. Имао сам породицу, живјела је својим животом, моја по крви и далеком сјећању, по дјетињству које цијелог живота затрпавам, варајући се да је мртво, моја јер тако треба да буде, волио сам ту љубав без додира и користи, иако је зато била и хладна. Постојали су, моји су, и то ми је било довољно, и њима ваљда, три виђења у ових двадесет година нису ништа ни покварила ни поправила, нису ни сметали ни помагали мојој служби вјери, иако сам више осјећао понос што сам нашао ширу породицу, него жалост што сам се удаљио од своје властите. И ето, десило се да је мога брата стигла несрећа. Кажем ту ријеч, јер не знам праву, не могу да кажем ни правда ни неправда, и ту почиње мука. Не волим насиље, мислим да је то знак слабости и неразумног расуђивања, то је и начин да се људи отјерају у зло. Па ипак, кад је вршено над другима, ћутао сам, одбијао да доносим пресуду, пребацујући одговорност на друге, или се навикавајући да не мислим о ономе што није моја кривица, признавајући чак да се понекад мора учинити зло ради већег и важнијег добра. Али кад је бич власти погодио мога брата, и мене је расјекао, до крви. Нејасно мислим да је мјера сурова, познајем тог младића, неспособан је за злочин. Али ево, не браним га довољно чврсто, а њих не оправдавам, чини ми се само да су ми сви заједно нанијели зло, готово подједнако, пореметили ме, суочили са животом изван моје праве путање, натјерали ме да се одређујем. Шта сам ја сад? Закржљали брат или несигурни дервиш? Јесам ли изгубио људску љубав или сам оштетио чврстину вјере, изгубивши тако све? Волио бих да плачем због брата, ма какав да је, или да будем тврди бранилац закона, макар и брат био у питању, макар и жалећи. А не могу ни једно ни друго. Шта је то, Исхаче, бунтовни мучениче, који си стао на једну страну и не знаш шта је неодлучност, јесам ли изгубио људски лик или вјеру? Или обоје? И шта је онда остало од мене, љуска, мезар, нишан без ознаке? Страх се настанио у мени, Исхаче, страх и збуњеност, ни корак више не смијем да учиним ни на једну страну, изгубићу се и пропасти.
Нисам се окренуо да га видим, не вјерујући да је више ту, и не знајући шта бих могао да му кажем од све те муке што ни имена није имала. А била је опасна мисао да баш њему повјерим оно што никоме не бих рекао. Није ми пао на ум ниједан дервиш, ниједан од људи с којима се сусрећем, већ одметник, бјегунац, човјек изван закона. Јесам ли мислио да се само он не би изненадио кад би то чуо? Јесам ли вјеровао да ме једино он не би пријекорно погледао? Помози ми, Боже, да из ових искушења изађем исти као што сам био. А једини прави излаз видим у томе да се ништа није десило.
Спас и мир Ибрахиму, Спас и мир Мусау и Харуну, Спас и мир Илијасу, Спас и мир Исхаку, Спас и мир несрећном Ахмеду Нурудину.
Људи су излазили, кашљуцајући, тихо шапућући, остављали су ме, остао сам на кољенима пред муком, сам, срећом, сам на жалост, бојећи се да напустим ово мјесто гдје сам могао да се мучим неодлучношћу.
Напољу се чула стрка, неко је викао, неко је пријетио, нећу да чујем ријечи, нећу да знам ко виче и ко пријети, све што се у свијету догађа ружно је, прими, Боже, молитву моје немоћи, одузми ми снагу и жељу да изађем из ове тишине, врати ме у мир, први или посљедњи, мислио сам да између њих постоји нешто, била је некад једна ријека, и магле у њеним предвечерјима, и сунчев одсјај на њеним ширинама, постоји и сад у мени, мислио сам да сам заборавио, али ништа се изгледа не заборавља, све се враћа из закључаних претинаца, из мрака тобожњег заборава, и све је наше што смо мислили да је већ ничије, не треба нам а стоји пред нама, свјетлуца својим бившим постојањем, подсјећајући нас и рањавајући. И светећи се због издаје. Касно је, сјећања, узалуд се јављате, бескорисне су ваше немоћне утјехе и подсјећања на оно што је могло да буде, јер што није било, није ни могло да буде. А увијек изгледа лијепо оно што се није остварило. Ви сте варка која рађа незадовољство, варка коју не могу и не желим да отјерам, јер ме разоружава и тихом тугом брани од патње.
Отац ме чека, изгубљен од бола, због сина, само му је још он остао, мене нема, ни њега нема, сам, старац ме чека у хану, сам, некад смо мислили да смо једно, сад не мислимо ништа, прво ће ме његове очи упитати, и ја ћу одговорити, са осмијехом, имаћу толико снаге, због њега, речено ми је да ће брат блти пуштен ускоро, испратићу га с надом, зашто да одлази сатрвен, никакве користи од истине не би имао. И вратићу се тужан.
Удисао сам свјежу мајску ноћ, младу и искричаву, волим прољеће, мислио сам, волим прољеће, неуморено и неотежало, буди нас ведрим лакомисленим зовом да почнемо изнова, варка и нада сваке године, нови пупови ничу из старих стабала, волим прољеће, вичем у себи упорно, присиљавам се да повјерујем, крио сам га од себе ранијих година, а сад га зовем, нудим се да ме обузме, додирнем цвијет јабуке крај пута, и глатку нову гранчицу, сокови жуборе њеним безбројним жилицама, ток им осјећам, нека ми кроз јагодице пређу у тијело, јабуков цват да никне на мојим прстима, и прозирно зелено лишће на мојим длановима, да будем благи мирис воћкин, и њена тиха небрига, носићу оцвјетале руке пред задивљеним очима, пружаћу их киши хранитељки, у земљу укопан, небом храњен, прољећима обнављан, јесенима смириван, добро би било почети све из почетка.
А почетка више нема, нити је важан, нити знамо кад буде, послије га одређујемо, кад смо у вировима, кад се све само наставља, и онда мислимо да је могло бити некако друкчије, а није, и намећемо се прољећу, да не мислимо на непостојећи почетак, ни на ружно настављање.
Узалуд ходам сокацима, трошим вријеме што се не да потрошити, Хасан ме чека у текији. Отац ме данас чекао у хану, Хасан вечерас у текији, стоје на свим путевима и на свим раскршћима, не дају ми изаћи из бриге. - Одмах ми јави кад га пусте - рекао је отац на одласку. - Нећу се смирити док не чујем. А најбоље би било да дође кући.
Најбоље би било да није ни ишао од куће.
- Отиђи сутра муселиму - напоменуо је да не заборавим - и захвали му. Захвали и у моје име.
Драго ми је што је отишао, тешко је гледати у његово лице, које је тражило утјеху, а ја сам му је могао дати само кроз лаж. Однио је и једно и друго, мени је остало ружно сјећање. Зауставили смо се на крају поља, пољубио сам га у руку, он мене у чело, опет је био отац, гледао сам за њим, ишао је погурен, водећи коња као да се наслања на њега, окрећући се, непрестано, лакнуло ми је кад смо се растали, а био сам тужан и усамљен, сад је то било коначно, варке више није могло бити. Сахранили смо један другога баш у часу кад смо се препознали, ништа нам та непотребна посљедња топлина није могла помоћи.
Стајао сам усред широког поља кад је отац узјахао коња и зашао за стијену, као да га је прогутао сури камен.
Дуга поподневна сјенка, тмурна душа брда, пузила је пољем, затамњујући га, прешла је и преко мене, опколила ме одасвуд, а сунчана страна је бјежала од ње, узмичући према другом брду. Далеко је ноћ, то је само њен рани предзнак, нешто злослутно је у тим мрким претходницама. Никога нема на пољу преполовљеном сјенком, пусте су обје стране, једини ја стојим на тој завађеној ширини што се замрачује, ситан у простору што се затвара, обузет мутним тјескобама које носи моја прастара душа, туђа а моја. Сам у пољу, сам у свијету, немоћан пред тајнама земље и ширинама неба. А онда се однекле од брда, од кућа у пристранку, зачула нечија пјесма, пробијала се кроз сунчани простор поља до моје сјенке, као да ми је ишла у помоћ, и заиста ме ослободила кратке и безразложне зачараности.
Нисам избјегао Хасанову нетражену пажњу. Сједио је са хафиз-Мухамедом, у чардаку, изнад ријеке, у плавом минтану, подшишане мекане браде, јагом намирисан, свјеж, насмијешен, сапрао је са себе три мјесеца путовања, мирис стоке, зноја, ханова, прашине, блата, заборавио на псовке, на планинске превоје, на опасне прелазе преко ријека, и сад је личио на младог агу кога је живот размазио, не тражећи од њега ни напор ни храброст.
Затекао сам их у разговору. Тај џелепчија и бивши мудерис подстицао је хафиз-Мухамеда да излаже оно што зна, да би могао да му се супротстави, шалећи се, не придајући значаја ни ономе што је чуо ни ономе што је одговарао. Увијек сам се чудио како је у неозбиљним разговорима проналазио паметне разлоге, заодијевајући их у луде облике.
Упитао ме кад смо се поздравили: - Јеси ли сазнао штогод за брата?
- Нисам. Ићи ћу сутра опет. А ти, како си путовао? Тако је најбоље, моје бриге нека остану мени.
Рекао је неколико обичних реченица о свом путовању, шалећи се, како увијек зависи од воље божије и од ћуди стоке, и он своју вољу и ћуд подређује њима, а онда предложио да хафиз Мухамед настави своје излагање, веома занимљиво, и веома сумњиво, о постанку и развитку живих бића, питање од значаја све док има живих бића и погодно за спорења, нарочито у времену кад спорења нема и кад сви умиремо од досаде, слажући се у свему.
Хафиз Мухамед, који је три мјесеца ћутао, или говорио о најобичнијим стварима, наставио је своје излагање о постанку свијета, чудно и нетачно, Кур-аном непотврђено, али је занимљива слика коју је развијао, узета из богзна које књиге од многих које је прочитао, маштом оживљена, сва свјетлуцава од ватре усамљених грозница, кад се у његовим болесним виђењима свијет стварао и растварао. Личило је на богохуљење, али смо се већ навикли, једва смо га и сматрали правим дервишем, извојевао је себи право да буде неодговоран, најљепше и најређе право у нашем реду, и није се сматрало да је сувише штетно оно што је понекад говорио, јер је било прилично неразумљиво.
Изгледало ми је сасвим необично, незамишљиво готово, како један безазлен учењак говори о постанку свијета једном духовитом спадалу, неозбиљном добричини, некадашњем алиму и садашњем гоничу стоке и пратиоцу каравана. Као да се сам шејтан потрудио да састави ова два човјека који ничег заједничког нису имали, и да их наведе на разговор који нико не би очекивао.
Овај млади човјек ме увијек изнова изненађивао неком неочекиваношћу коју није било лако објаснити ни оправдати. Иако је паметан и образован, све што је чинио било је необично, изван свега што би се могло претпоставити. Завршио је школу у Цариграду, ходао по Истоку, био мудерис на медреси, службеник на Порти, официр, па оставио све, због нечег живио у Дубровнику, вратио се с једним дубровачким трговцем и његовом женом, говорило се да је заљубљен у ту бјелокожу Латинку црне косе и сивих очију, што сад с мужем живи у Латинлуку, тужио суду неког далеког рођака који је присвојио његово имање и одустао од тужбе кад је видио колико дјеце тај несрећни рођак храни, оженио се кћерком тог далеког рођака коју су му наметнули да се одуже за имање, а кад је видио чиме су га усрећили, побјегао је главом без обзира, све их оставивши у својој кући, и почео да се бави трговином, одлазећи на исток и запад, на ужас породице. Како је спојио толико занимања, шта је било његово, тешко је рећи. Ниједно, смијао се он, али се од нечега мора живјети, и свеједно је, на крају крајева. Био је сувише говорљив за службу на Порти, сувише бујан за мудериса, сувише образован за џелепчију. Говорило се да је отјеран из Цариграда, колало је исто толико прича о његову поштењу колико и о непоштењу, о изузетним способностима као и о потпуној неспособности; назвали су га немилосрдним кад је поднио тужбу због имања, а будалом кад је одустао; једни су причали да је бестидан јер живи са Дубровкињом, поред мужа мамлаза, а други да је он мамлаз, јер га Дубровкиња и њен муж искоришћрју. Претресан је на ситно касаблијско сито, згодан предмет за стотине радозналих нагађања, нарочито у почетку, док се нису навикли, а он је на све одмахивао руком, било му је свеједно, као и све у животу. Дружио се са сваким, разговарао с мудерисима, трговао с трговцима, пијанчио с барабама, шалио се с калфама, раван свакоме у свему чиме се бавио, а опет промашен у свему.
Нисам желио да говорим с њим о брату, био би ожалошћен али закратко, озлојеђен али закратко. А мучио ме и синоћњи разговор с његовом сестром. Волио бих да није дошао.
Срећом, није наметљив. И срећом, занимао га је разговор који су водили. Тако ћу моћи све да одложим.
Влага и топлина су извор живота, говорио је хафиз Мухамед. Из труле мемљивости, у којој су се дуго стварала, најприје су поникла жива бића, без облика, без удова, зрнца и штапићи у којима је тињала животна снага, кретала су се у мраку свога невидјела, тумарајући без сврхе и без циља, живећи у води, одлазећи на копно, завлачећи се у муљ. Хиљаде година је тако прошло...
- А Бог? - питао је Хасан.
Било је то шаљиво а ипак озбиљно питање. Хафиз Мухамед није хтио да га чује.
- Хиљаде година је тако прошло, та мала немоћна бића су се мијењала, једна су се навикавала на копно, друга на воду. Рађала су се глуха и слијепа, без руку, без ногу, без ичега на себи, и све је ницало послије дуге потребе и многих покушавања.
- А Бог?
- Бог је тако хтио.
Морао је тако да каже, иако је звучало неубједљиво, али је хафиз Мухамед више уклањао једну незгодну сметњу неприкосновеном општом тврдњом, него што је одговарао на изазов.
Зачудило ме држање и једног и другог. Хафиз Мухамед је заиста одрицао божије учешће у стварању свијета, а Хасан је само шаљиво на то упозоравао, не желећи да ствар тјера до краја нити да искористи предност коју је, могао лако стећи.
Знао сам, била су то нешто измијењена учења грчких филозофа, а пренио их је Ибн-Сина у својим дјелима на арапском језику. По том учењу, човјек је постепено постајао оно што јест, полако се прилагођавао природи, потчињавајући је себи, једино створење које има свијест. Зато му природа није више тајна, ни пространство око њега непознаница, освојио га је и савладао, прешавши огроман пут од црва до господара земље.
- Рђав господар - насмијао се Хасан.
Спор је и почео око тога, и цио разговор: да су људи рђаво удесили овај свијет, како је тврдио Хасан, не љутећи се што је тако. А хафиз Мухамед се није слагао, и пошао је за доказом чак до клице свијета.
Стотину приговора могло се учинити свему што је хафиз Мухамед говорио, од објашњења постанка живих бића, које се десило само по себи, па до тврдње да је човјек господар земље, готово независно од божије воље. Али кад сам се умијешао у разговор, нисам му приговорио због тих огрешења, изгледало ми је смијешно да се спорим око сувише познатих ствари. Важније ми је било нешто друго: зар није наивно мишљење да је човјек угодно смјештен на земљи и да је ту његов прави дом?
Пространство је наша тамница, рекао сам ослушкујући одјек својих непознатих мисли, уносећи неочекивану ватру у мртви и непотребни дотадањи разговор. Пространство посједује нас. Ми га посједујемо само колико може око да пређе преко њега. А оно нас умара, плаши, зове, гони. Мислимо да нас види, а ми га се не тичемо, кажемо да га савладавамо, а само се користимо његовом равнодушношћу. Земља нам није наклоњена. Громови и таласи нису за нас, ми смо у њима. Човјек нема свог правог дома, он га отима од слијепих сила. То је туђе гнијездо, земља би могла бити само станиште чудовишта која би била у стању да се носе с недаћама што их она пружа у изобиљу. Или ничија. Па ни наша.
Не освајамо земљу, већ грумен за своју стопу, ни планину већ слику у своме оку, ни море већ његову гибљиву чврстину и одсјај његове површине. Ништа није наше осим варке, зато се чврсто држимо за њу.
Ми нисмо нешто у нечему, већ ништа у нечему, неједнаки с тим око себе, не исто, неспојиво. Развитак човјеков требало би да иде ка губљењу свијести о себи. Земља је ненастањива, као и мјесец, а ми себе варамо да је ово наш прави дом, јер немамо куд. Добра за неразумне, или за нерањиве. Можда ће бити излаз човјеков да се врати уназад, да постане само снага.
А кад сам изрекао сву ту неразумност, уплашио сам се да сам разголитио све што сам хтио да сакријем. Одговарао сам данашњем дану и својој озлојеђености. Довео сам у неугодан положај и себе и њих двојицу.
Хафиз Мухамед је гледао у мене зачуђено, готово уплашено, а Хасан растресено, смијешећи се, и ја сам тек у њиховим очима сагледао праву тежину својих ријечи, о којима раније нисам размишљао. Али ме савјест није прекоравала, чак ми је било лакше.
Хасанов израз лица постао је неочекивано сабран. Не, рекао је, полако одмахујући главом, као да се извињава што говори озбиљно. Не треба човјек да се претвори у своју супротност. Све што у њему вриједи, то је рањиво. Можда није лако живјети на свијету, али ако мислимо да нам овдје није мјесто, биће још горе. А жељети снагу и безосјећајност, значи светити се себи због разочарења. И онда, то није излаз, то је дизање руку од свега што човјек може да буде. Одрицање свих обзира је прастари страх, давна суштина људског бића које жели моћ, јер се боји.
- Овдје смо, на земљи - рекао је хафиз Мухамед узбуђено. - Порицати да је ово мјесто за нас, значи порицати живот. Јер...
Закашљао се, али је и даље махао руком да се не слаже са мном, не успјевши да смири узбуђену болест.
- Треба да идеш у собу - упозорио га је Хасан. - Хладно је, влажно. Да ти помогнем?
Одбио је руком: не треба. И отишао, кашљући: није волио свједоке у болести.
Остали смо сами, Хасан и ја.
Штета што се нисмо могли растати без икаква објашњења, без икаква даљег разговора, најбоље би било устати и отићи, тешко је било и прекинути и наставити, а није више било ни хафиз-Мухамеда, који нам је служио као спона и као разлог за општи разговор. Чекало нас је оно што се тиче само њега и мене.
Али Хасану није незгодно, увијек је налазио начина да све буде природно. Свратио је поглед са хафиз-Мухамеда на мене и насмијао се. Смијех му је пут до човјека, изражава разумијевање, олакшава.
- Уплашио си хафиз-Мухамеда. Изгледао је забезекнут.
- ®ао ми је.
- Знаш ли шта сам мислио док си говорио? Како неки људи могу да кажу све што хоће, и можеш да примиш или не примиш, остајеш миран. А неки у једну ријеч унесу себе, и одједном се све зажари, нико не остаје миран. Осјетимо да се нешто важно дешава. То више није разговор.
- Него шта је?
- Спремност да се све баци на ломачу. Сувише те погодила братова несрећа.
Никоме не бих допустио да овако са мном говори, одбио бих љутито, али он ме поразио, погађајући суштину моје побуне, а још више добронамјерношћу, која није у ријечима већ у погледу, дубокој искрености, разумијевању, забринутости, у читавом начину како је зрачио, као да ме тек сада видио и с оне стране која се обично крије. Али ако га и нисам одбио, желио сам да скренем разговор, нисам волио да ико копа по мени.
- Шта си мислио говорећи о прастаром страху који вучемо из давнине?
- Зар је ово вечерас први пут што се видимо? Хтио бих да разговарамо о твоме брату. Ако ти није незгодно.
Могао сам да му кажем: не тиче те се, остави ме на миру, не улази у моје скривене просторе, мука ми је од људи који дају савјете. И то би било најискреније. Али нисам подносио ни своју ни туђу грубост, стидио сам се кад би ме побиједила, дуго памтио кад би мене погодила. Рекао сам, извињавајући се, да ми је отац данас дошао од куће, и да нисам баш најбољег расположења.
- Већ други пут ме одбијаш - насмијао се.
- Шта бих могао да ти кажем? Ништа нисам сазнао.
- Ни зашто је затворен?
- Ни то.
- Онда ја знам више од тебе.
Није га лако одбити.
Испричао је чудну причу, коју сам једва схватао својим ограниченим и једностраним искуством, дјетињим по непознавању свијета у коме сам живио.
У околини града живио је неки мали посједник, рекао је Хасан, живио, сад је мртав. Је ли имао стварног разлога, зато што је био нечим погођен, или је био наиван, или поштен, је ли био напрасит, укољица, занесењак, је ли имао некога за леђима, или је имао доказе, да ли је био луд, или му је било свеједно шта ће се с њим десити, тешко је знати, а сад није ни важно, тек тај човјек је почео да говори све најцрње о неким људима из власти, оптужујући их јасно и гласно за оно што сви знају али не помињу. Лијепо су му поручили да дође себи, али он је мислио да га се боје, и није престао да чини оно што никоме није било од користи. Тада су послали по њега сејмене, довели га везана у касабу, затворили у тврђаву, написали саслушања у којима је несрећник признао многе гријехе, сам навео властите ријечи против вјере, државе, султана, валије, објашњавајући да је говорио у љутини и бијесу. Признао је чак да је одржавао везе са побуњеницима у Крајини, да им је слао помоћ, а његова кућа је била стјециште њихових гласника и повјерљивих људи. Послали су га са свим саслушањима везиру у Травник, али је човјек на путу исјечен, сабљама, јер је покушао да побјегне. Сад, што се тиче тог покушаја бјекства, може да мисли ко шта хоће, можда је и покушао да бјежи, а можда и није, свеједно му је било уосталом, јер би га посјекао везир да нису сејмени. И не бих ти о њему ни причао, није један, ни посљеднњи, да у све то није умијешан и твој брат. А није га ни познавао, није га чак ни видио, човјек није никад ни сазнао да постоји тај младић, а његова би судбина била иста и да се твој брат није умијешао. Нису се познавали, нису се никад срели, никакве везе нису имали, били су различити а опет по нечему слични: у обојици је било нешто самоубилачко. На несрећу, твој брат је радио код кадије, на несрећу, кажем, јер је опасна и тешка близина моћних, и као повјерљив писар некако је дошао до скривених списа. Како је дошао, нико сад не може сазнати, а сигурно му их нису показали, наишао је случајно, а то је најкобнија ствар на коју је могао наићи.
- На што је наишао?
- На саслушање кривца, написано прије него што је човјек саслушан, прије него што је доведен у касабу, прије него што је затворен, и у томе је његова коб и опасност. Схваћаш ли, унапријед су знали шта ће говорити, шта ће признати, шта ће га убити. Добро, ни то није тако необично, журило им се, требало је да се све брзо и сигурно сврши, и све би било како је било, да је млади писар оставио то унапријед припремљено саслушање ондје гдје га је и нашао. И заборавио што је видио. Али није. Шта је учинио, не знам, можда га је показао некоме, можда је испричао, можда су га ухватили с тим списима, тек затворили су га. Сувише је знао.
Слушао сам с невјерицом. Шта је ово? Лудило? Ужас који нас обузима у тешким сновима? Тамна област живота у коју неко никад не завири? Невјероватно изгледа да човјек може толико да не зна. Јесу ли људи преда мном ћутали, је ли се сувише тихо шапутало, јесам ли био унапријед спреман да не повјерујем, јер би ме сазнање избацило из освојеног мира и пореметило створену слику о прилично уравнотеженом свијету који је мој. Ако и нисам мислио да је савршен, вјеровао сам да је сношљив, како бих могао примити да је неправедан? Могао би неко да посумња у искреност мојих ријечи и да ме упита: како то да зрео човјек, који је проживио толике године међу људима, вјерујући да им је близак и да прониче у оно што крију од других, а није глуп, не види и не сазна шта се дешава око њега а што није нимало неважно? Је ли то лицемјерје? Или сљепило? Да није гријех клети се, заклео бих се тврдом клетвом да нисам знао. Правду сам сматрао потребом, а кривду могућношћу. А ово је све сувише заплетено за моју наивну мисао о животу, створену у издвојености и послушности, требало је много црне маште да се уђе у те замршене сплетове односа, које сам примао као мучну и часну, додуше прилично неодређену борбу за божију мисао. Или су људи крили од мене, чувајући се да не кажу оно што не бих желио да чујем? Тешко је у то повјеровати. Па и тада, кад сам чуо, био сам спреман да не повјерујем, бар не потпуно: повјеровати значило би смртно се уплашити, или учинити нешто, ни ријечи немам да обиљежим ту непознату неопходност коју би ми налагала савјест. Признајем, не стидим се, искреност мишљења ме правда, да је сама Хасанова личност умањила значај обавјештења које сам чуо. Био је добронамјеран али површан, поштен али лакомислен, и његова неодговорна машта могла је да измисли богзна какву причу, додајући на зрнце истине товар произвољности. И како би могао да зна, тек је стигао с пута?
Упитао сам га, бацајући котву за коју бих се ухватио:
- Одакле то знаш?
- Случајно - рекао је млрно, као да је очекивао питање.
- Можда је све то нагађање, празна прича?
- Није нагађање, ни празна прича.
- Тај који ти је испричао, је ли на таквом положају да може знати.
- Зна само ово што сам ти казао.
- Ко је он?
- Не могу ти рећи, нити је важно! Од њега би могао чути само ово што си већ чуо. Шта ти треба више!
- Ништа.
- Био је толико уплашен, да ми га је било жао.
- Зашто ти је онда говорио?
- Не знам. Може бити, да се растерети. Да га не удави оно што зна.
Био сам толико сметен оним што сам чуо, да никако нисам успијевао да саберем мисли, бјежале су као птице пред пожаром, скривале се у тамне јаме, као камењарке. Страшна се указивала преда мном слика свемочног зла.
- То је страшно - рекао сам. - Толико страшно, да једва могу вјеровати. Волио бих да ми ниси испричао.
- И ја бих. Сад. Па, нека буде као да ништа нисам рекао, ако ти не треба.
- То је немогуће. Ствари не постоје док се не кажу.
- Ствари не могу да се кажу док не постоје. Питање је само, треба ли да се кажу. Да сам знао колико ћу те узбудити, можда бих ћутао. Зашто се плашиш истине?
- Шта имам од ње?
- Не знам. А можда и није истина.
- Касно је сад да се повлачиш. Не можемо потрти што је речено. Познајем ли га, тог што ти је испричао?
Погледао ме зачуђено: - Хтио сам да ти помогнем. Мислио сам да ћеш размишљати како да спасеш брата, што прије, што брже. А ти си, изгледа, запамтио само тог јадника који сигурно ноћима не спава од страха. Као да не желиш знати ништа друго.
Можда је то тачно, можда је имао право, том мишљу о споредном олакшавао сам свој ужасни терет. Само, није требало овако разговарати, а чинило ми се да знам и како је требало. На самом рубу усана ми је било непаметно, дјетиње питање: шта да радим, добри човјече, који си прешао преко опомене свога разбора и кренуо у сусрет другом човјеку, реци ми шта да учиним? Запрепаштен сам твојим открићем, као да сам доведен над провалију, а нећу да погледам, хоћу да се вратим у оно што сам био, или да се не вратим, желим да спасем вјеру у свијет, а то је немогуће док се овај страшни, убилачки неспоразум не отклони. Кажи ми, од чега да почнем?
Нисам био свјестан, тада, како не пристајем на раскид, како упорно чувам давно успостављене везе, не знајући да тиме бацам кривицу на брата, јер неко мора бити крив. Камо среће да сам почео да говорим, престао бих да се заклањам пред њим, и пред собом. Не знам шта би се десило, можда ми не би знао ништа рећи, можда ми не би могао ничим помоћи, али би попустио грч моје душе, и не бих био сам. А можда бих избјегао пут којим је доцније кренуо мој живот, да сам прихватио његово веће и горче искуство, да се нисам затворио у своју муку. Иако ни то није било сигурно, јер су се наше намјере потпуно разилазиле, он је желио да спасе једног човјека, ја сам спасавао једну мисао. Додуше, тако сам мислио послије, а у том часу био сам пометен, огорчен, несвјесно киван на њега што је открио што нисам знао, свјестан да морам учинити све да истина изађе на видјело, сад морам; да нисам знао, могао бих да чекам, бранило би ме незнање. Сад више није било избора, осуђен сам истином.
Обузет бригом о ономе што је морало да дође, сутра, за два дана, кроз неко вријеме које није далеко, ипак сам мислио како је мучно да се растанемо. Да оде без ријечи, да кажемо нешто сувише обично, да се раздвојимо хладно и љутито? Не налазим праву ријеч и прави однос кад су моје личне ствари у питању: до сада сам увијек знао шта да кажем и како да се држим. Остала је нека непријатност од овог разговора, извјесна тежина предосјећања, и незадовољство што није све речено, али сам се и нехотице уздржавао да не покажем хладноћу и увријеђеност, јер нисам знао да ли ће ми овај човјек још бити потребан. Кажем: нехотице, јер нисам свјесно смишљао лукавство, нисам знао на ком би ми путу могао бити користан, јер га нисам ни одредио, али ми је унутрашња опрезност налагала да га не изгубим. А можда ће ми бити потребна његова наклоност због посла који сам договорио с његовом сестром. Зато сам завршио разговор тако да се може поново започети или не започети, како буде воља божија.
Рекао сам, с најбољом жељом да ми глас буде обичан и љубазан:
- Касно је. Ти си сигурно уморан.
Изненадио ме одговором и поступком, неочекиваним а природним, толико једноставним, да је баш зато био чудан.
Ставио је своје дуге чврсте прсте на подланицу моје руке што је лежала на наслону клупе, једва ме додирнувши, тек да осјетим угодну хладноћу његове коже и меких јагодица, и рекао мирно, тихим дубоким гласом којим се ваљда изговара љубав:
- Изгледа да сам те повриједио, а нисам то хтио. Мислио сам да знаш више о свијету и људима, много више. Требало је друкчије да разговарам с тобом.
- Како си друкчије могао да разговараш?
- Не знам. Као са дјететом.
Те ријечи могле би да не значе ништа, али је на мене оставио утисак начин на који их је изрекао, гласом дубоке крнете, без шумова и призвука, без немирних предисаја, са смијешком тужним због нечега што се није десило сада, а благим и паметним и ослобађајућим, и помислио сам с чуђењем, први пут, како у њему живи нешто веома зрело и пуно, што се открива само у часовима кад се не чува. При оваквој мјесечини што нас облива немиром. У тренуцима кад је тешко. Запамтио сам тај обли глас што гони на повјеравање, и тај осмијеХ што мирује, и то претпоноћно вријеме кад се отварају тајне, остало ми је у сјећању све, због нечег јаког а ипак неухваћеног потпуно. Можда зато што ми се учинило да сам одједном, сасвим изненада, доживио да један човјек покаже своју скривену страну, коју нико прије мене није видио. Не знам да ли се тек радао или откривао, свлачећи змијску кошуљицу, не знам ни шта је показао, а убијеђен сам да је тренутак био изузетан. Размишљао сам и о томе да је моје властито узбуђење у стању да преобрази сваку ријеч, сваки покрет, сваки доживљај, али је сјећање остало.
Тада је он устао, успјешно је развезао узлове нелагодности међу нама, нашао је праву ријеч која лијепо и дуго звони, и могао је да оде. Малопређашње безразложно узбуђење ме није више држало, замијенила га је ружна намјера, чуднија зато што се родила непосредно послије одушевљења, него што се јавила.
На поласку извадио је из џепа неки завежљај и ставио на клупу. - За тебе - рекао је.
И отишао.
Испратио сам га до капије. А кад је зашао за ћошак, пошао сам за њим. Корачао сам тихо, близу зидова и тараба, спреман да застанем ако се окрене, мислиће да сам сјенка. Губи се у тами сокачића, пратим га по удару корака, моји се не чују, мекани су и скривени, никад раније нисам тако ходао, поново проналазим плави минтан и високу прилику на раскршћима обасјаним мјесечином, и слиједим га, уокруг, чини ми се, а онда разочаран видим како се то варљиво кружење сужава, према познатом мјесту. Застао сам код џамије, он је куцнуо халком на вратима свога дворишта и неко је отворио, као да га је чекао иза капије. Да је ушао у неку туђу кућу, вјеровао бих да је свратио код оног кога ми није открио. Овако нисам знао ништа.
Вратио сам се у текију, уморан од нечега што није замор тијела.
На клупи је лежао Хасанов поклон: Абул Фараџова "Књига прича", у скупоцјеним корицама од сафијанске коже, са четири златне птице у угловима. Изненадило ме што су и на свиленој марами у коју је књига замотана биле извезене четири златне птице. То није купљено успут.
Једном сам у разговору поменуо Абул Фараџа, сјећајући се младости. Поменуо и заборавио. Он није.
Сјео сам на клупу и држећи књигу у крилу, гладећи прстима глатки сафијан, гледао мјесечином умртвљену ријеку, слушао како откуцава вријеме на сахат-кули, и чудно стишан, желио да заплачем. Од далеког дјетињег Бајрама што се већ изгубио у памћењу, ово је први пут да ми је неко донио дар, први пут да је неко мислио на мене. Запамтио је моју ријеч, и сјетио се негдје у далекој земљи.
Осјећање је сасвим необично: као да је свјеже сунчано јутро, као да сам се с далеког пута вратио кући, као да ме обасјала безразложна а јака радост, као да је тмине нестало.
Откуцала је и поноћ, јављале су се ноћобдије, као ноћне птице, вријеме је пролазило, а ја сам сједио зачуђен. Због Абул Фараџове књиге и због четири златне птице. Видио их је на безној марами, то је једино што ми је остало из наше куће, отац ми је донио тврде гурабије у сељачком пешкиру, давно, и мараму, љепшу, преко грубог ћетена. И то је запамтио.
Тешко је вјеровати, али је истина: био сам дубоко ганут. Зато што ме се један човјек сјетио. Ни због чега, ни због какве користи, из чиста срца, или из шале, можда. Тако се, ето, купује пажњом и стари окорјели дервиш који је мислио да је савладао ситне слабости у себи. А оне, изгледа, не умиру тако лако. И нису ни ситне.
Ноћ је пролазила, а ја сам сједио озарен, смијешан сам себи због узбуђења које нисам могао да објасним. А нисам желио да га се лишим.