4
Зар мислите да ће човјек постићи оно што жели?
На сокаку, поред текијског зида, зараслог у бршљан, чули су се кораци. Нисам обратио на њих никакву пажњу, једва сам их и запазио, по нечему што је могло да изгледа необично, али је утисак остао сасвим површан, непровјерен, растресеност ми није допуштала да повежем појаву и могући узрок. Није ме се тицало ни ко је могао да пролази у то касно претпоноћно доба поред текије, посљедње куће на изласку из касабе. Ништа се у мени није покренуло, никакав предосјећај, никаква слутња, ти кораци су имали значаја колико и лет ноћног лептира, и ништа ме није упозоравало да би могли бити пресудни у моме животу. Каква је то штета и какво чудо што човјек не осјећа ни најнепосреднију опасност која му пријети. Да сам знао, затворио бих тешки мандал на капији, и ушао у кућу, нека се туђе судбине рјешавају без мене. Али нисам знао, и наставио сам да посматрам ријеку, настојећи да је видим као тренутак раније, њу саму, без себе. Нисам успијевао, скоро ће поноћ, помало сам сујевјерно ишао у сусрет том часу буђења духова свакаквог мрака, очекујући да се нешто деси и од ове моје тишине, добро или зло.
Кораци су се вратили, тихи, тиши него малоприје. Нисам знао какви су, а био сам сигуран да су исти. Нешто у мени је знало, ухо је запазило необичност о којој нисам размишљао, и запамтило је: један корак је опрезан, други нечујан, можда чујан само зато што је било немогуће замислити да неко иде на једној нози, па сам сам стварао привид тог другог непостојећег корака. Ноћобдија се није чуо, јо ли то поранио неки једноноги дух?
Кораци су застали пред капијом, онај стварни, тих и опрезан, и мој, нечујни.
Окренуо сам се и чекао. Почели су да ме се тичу, наметнули су се језом. Још сам могао да приђем капији и да гурнем мандал, а нисам то учинио. Могао сам да се прислоним на црвоточно дрво врата и да чујем дише ли тај неко или је одлетио или се претворио у мрак. Чекао сам, помагао случају немијешањем.
Сокаком су се чули кораци, више их је, у трку, ужурбани и усопљени. Хоће ли им се једноноги придружити, или га више нема?
Капија се отворила, и неко је ушао.
Стао је на камену плочу довратка и наслонио се леђима на широка врата, као да је клонуо, или их држи да се не отворе. Био је то несвјестан и узалудан покрет, његово крхко ситно тијело никога не би задржало.
Два дрвета су бацала сјенку на капију, а он је стајао у процијепу свјетла, као осуђен, издвојен, изложен, а сигурно би волио да се склони у најгушћу таму. Али није смио да се макне, кораци су у трку прошли поред капије, протутњали калдрмом, па се утишали код окуке у сутјесци, ту је арнаутска стража, сигурно су гониоци питали за овог што стоји разапет на вратима. Знали смо и ја и он да ће се гонитељи вратити.
Гледали смо се, непомични на својим мјестима, и чутали. Преко цијеле ширине врта видио сам на плочи довратка једну његову босу ногу, и лице бјеље од текијског зида. У том бијелом лицу, у немоћно разапетим рукама, у ћутању, био је ужас чекања.
Нисам се мицао, нисам говорио, да не пореметим ту узбудљиву игру гоњења и бјежања. Што је наш положај постајао немогућнији, чекање је постајало све напетије. Осјећао сам да сам увучен у нешто необично, тешко и сурово, нисам знао ко је од њих суров, овај што бјежи или ови што гоне, није ми било ни важно тада, хајка је мирисала на крв и смрт, и све се рјешавало пред мојим очима. Синуло ми је у мислима да се то заплео у крвав чвор сам живот, можда мало прејако, сабијено, преблизу, изражено грубо, а увијек исто, у свим малим и великим гоњењима, која не престају. Нисам био ни на једној страни, а мој положај је изузетно важан. Узбуђивало ме што сам могао да будем судија, и само једном гласном ријечју све да пресудим. Судбина овог човјека била је у мојим рукама, ја сам му био судбина, никад нисам осјетио толико моћи у ономе што сам могао да учиним. Нисам га одао, а невин поздрав или тихи кашаљ могли су да га упропасте, не зато што ме његове очи, које са свог мјеста и не видим добро, сигурно преклињу за милост, ни што би то можда било неправедно, већ што сам хтио да се игра продужи, да будем гледалац и свједок, ужаснут и узбуђен.
Гониоци су се вратили, не више у трку, ходом, збуњени, бијесни, јер се све заплело, сад они више нису само прогонитељи већ и кривци: његово бјекство значило би њихову осуду. Овдје се ништа није могло ријешити мирно, исход мора бити ружан, ма какав да је.
Ћутали смо сви који смо били уплетени у ову игру, ја, гоњени, и гонитељи. Само су арнаути-стражари, на бенту у тјеснацу, пјевали отегнуту пјесму из свога завичаја, и та страна тужаљка, што је личила на дивљи јецај, чинила је наше ћутање још тежим.
Кораци су се приближавали, утишани и неодлучни, почео сам да их пратим са дубоком напрегнутошћу, помало и гонилац и гоњени, јер нисам ни једно, страсно сам желио да буде ухваћен и да побјегне, чудно се мијешао у мени страх за гоњеног и жеља да викнем гдје се налази, и све се то претварало у мучно уживање.
Гонитељи су застали пред вратима, престао сам да дишем, дамара набијених нестрпљењем проживљавао сам тај тренутак који је рјешавао и моју судбину.
Ни гоњени сигурно није дисао, само га је танка даска дијелила од гонилаца, ни педаљ размака није их раздвајао, а били су далеко, као планином раздијељени, они незнањем, он надом. Руке су му још разапете, а лице бљешти као фосфор. Од узбуђења почеле су да се муте пред мојим очима рачве његових руку и ногу, али је бијела мрља лица остала као знамење његове грозе.
Хоће ли гониоци отворити капију и ући? Хоће ли му се омакнути нога на глатком камену, и упозорити их? Хоћу ли се накашљати, од узбуђења, и дозвати их? Опирао би се само трен, борила би се два очаја, а њих је више, и нашли би се очи у очи. То би му био крај, оборили би се на њега, са суровошћу због страха и срџбе што су га изгубили, и због среће што су га нашли. Ја бих гледао, згађен расплетом, и молио бих само да оду из текијске башче. Али тога часа осјећао сам се као гоњени, случајно, јер се могло десити да мислим и као гонитељи, а можда и није случајно, Њега сам видио и желио да невидљиви људи оду испред капије, да не видим ружни крај. Чинило ми се да та моја жеља помаже човјеку што се тако немоћно бори за живот да му даје неке изгледе на срећу.
И заиста, као да је моја напрегнута воља дјеловала, кораци су се одмакнули од капије, па застали у нереду, неко од њих није сигуран да ли би требало покушати, још су могли да се врате, али нису, кренули су низ сокак, према касаби.
Човјек је још стајао у истом положају, али је сигурно укоченост његових мишића попуштала, и што се кораци више удаљују, снага му је све слабија.
Добро је што се тако свршило. Да су га ухватили, или тукли преда мном, остала би ми сурова слика дуго у памети, а могло би да се јави и кајање што сам у једном тренутку био спреман да им га предам, и што сам уживао, болно, али уживао, у том људском лову. Овако ће кајање, ако се и јави, бити слабије.
Нисам мислио ко је крив а ко прав, чак ме се није ни тицало, људи рашчишћавају своје рачуне и кривица се лако нађе, а правда је право да учинимо оно што мислимо да треба, и онда правда може да буде све. И кривда исто тако. Док ништа не знам, нема ни одређења, и нећу да се мијешам. Додуше, већ сам се умијешао, ћутањем, али то је мијешање које ме не оповргава, увијек могу да га оправдам разлогом који ће ми бити најпогоднији, ако истину сазнам.
Пошао сам према текији, остављајући човјека самоме себи, сад може да учини што му је драго. Хајка је минула, нека иде својим путем. Гледао сам преда се, у пијесак стазе и зелене рубове траве, да га искључим, да покидам и оне танке нити везе што је постојала међу нама само трен раније, да остане оно што је, непознати, с којим се не укрштају ни моје очи ни мој пут. Али, и не гледајући, видио сам му бјелину кошуље и бљедило лица, можда у себи, по слици коју памтим, видио сам да је опустио руке и саставио ноге, није више напрегнут, ни свезан у чвор дрхтавих живаца што живе само за тај час трајања који одлучује живот или смрт, већ човјек ријешен тренутне муке, да би био ослобођен за мисао о ономе што га чека. Јер, знао сам, ништа није одлучено између њега и оних што га лове, само је продужено, одгођено на непознато вријеме, можда само на сљедећи час, јер он је био осуђен да бјежи а они да га хватају. А онда ми се учинило да је подигао руку, неодлучно, једва је одвојивши од тијела, као да је хтио да ме заустави, да ми нешто каже, да ме приволи да се умијешам у његову судбину. Не знам јесам ли то видио и је ли то заиста учинио, или сам погадао покрет који би могао, који је морао да учини. Нисам се зауставио, нисам хтио да ме се више тиче. Ушао сам у текију, окренувши кључ у зарђалој брави.
У соби сам још чуо тај шкрипави звук којим сам се одвојио. За њега је то било ослобођење, или можда још већи страх, коначна усамљеност.
Осјећао сам потребу да узмем књигу, Кур-ан, или неку другу, о моралу, о великим људима, о светим данима, умирила би ме музика познатих реченица којима вјерујем, о којима чак не мислим, носим их у себи као крвоток. Нисмо га свјесни, а све нам је, омогућава да живимо и дишемо, држи нас усправне, даје свој смисао свему. Увијек ме је чудно уљуљкивала та поворка лијепих ријечи о стварима које знам. У том познатом кругу којим се крећем, осјећам се сигуран, без бусија којима пријете људи и свијет.
Само, није добро што сам хтио да узмем ма коју књигу, и што сам тражио заштиту познатих мисли. Чега сам се бојао? Од чега сам хтио да побјегнем?
Знао сам, онај човјек је још доле, у башчи, чуло би се да је отворио капију. Нисам упалио свјетло, стајао сам у жутој тами собе, с ногама у мјесечини, и чекао. Шта сам чекао?
Био је још доле, све је у томе. Доста што га је текија спасла, треба да оде. Зашто не одлази?
У соби мирише на старо дрво, на стару кожу, на старо дисање, сјенке су само пролазиле њоме, понекад, већ мртвих младих дјевојака, навикао сам на њих, ту су живјеле прије мене. А сад се у овај стари мир, у ово старо склониште уселио нов, непознат човјек са бијелом мрљом лица, и са рашљама ногу и руку, што је, у муци, сам себе разапео на вратима. Знао сам да је промијенио положај, видио сам како му се тијело опустило, као да му је одједном поломљен цијели сплет костију, и то је било новије, и важније, и болније, а ја сам памтио његов ранији грч и напор, његову напетост, која живи, бори се, никоме се не да, памтио сам разапете опруге његових мишића способних на чудо. Више сам волио ту слику него ону другу, порушену. Од ње сам се више надао, лакше ме ослобађала, обећавала да се ослони на властите моћи. Друга је била зависност, ненадање, потреба за ослонцем. Сјетио сам се оног виђеног, или невиђеног покрета, којим је желио да окрене моје очи према својима. Звао ме, молио да не прођем поред њега и поред његова страха као да ме се ништа не тиче. Ако то није учинио, ако сам ја само замислио тај неизбјежни покрет живота који се брани и зове у помоћ, онда је остао потпуно без снаге, а сад и без наде. Штета што ништа не знам о том човјеку. Ако је крив, не бих мислио о њему.
Пришао сам прозору, и уплашио се мјесечине што ми је ударила у лице. Као да ме је проказала. Погледао сам, са стране, није га више било на капији, отишао је. Погледао сам слободније по башчи, да је видим пусту. Али није отишао. Стајао је под дрветом, у сјени, прилијепљен уз дрво. Опазио сам га кад се помакнуо, и његове ноге су у мјесечини, сјена га је сјекла изнад кољена.
Није гледао у кућу, ни у прозор, од мене више ништа није очекивао. Ослушкивао је према сокаку, чуо је сигурно чак и корак мачке, мешкољење птице, свој утишан дах. Погледао је у крошњу дрвета, и ја за његовим погледом: лагано се њихала покренута поноћним вјетром. Да ли је молио да се утиша или је проклињао њено шуштање? Јер више није могао да распозна шумове изван текијских зидова, који су му могли вриједити колико и живот.
Окренуо се око дрвета, с леђима уз стабло, у кругу помичући посребрене ноге, па се одвојио, кораком који се није чуо, као без тежине, пришао дворишној капији и опрезно је затворио мандалом. Затим се вратио, и кријући се испод сјенке дрвећа, дошао до ограде, наднио се над ријеку, погледао горе, у тјеснац, и низ матицу, према касаби, па се повукао и нестао у густом жбуњу. Да ли је нешто чуо или видио, или не смије да изађе, или нема куд?
Волио бих да знам је ли крив.
И ето, прошао сам поред њега, погледа оборена у земљу, закључао текијска врата, затворио се у својој соби, а нисам се одвојио од тог човјека што је нахрупио у овај мир, присиливши ме да мислим на њега и да, стојећи уз прозор, посматрам његов оживјели страх. Учинио је да заборавим на туђи гријех у овој ђурђевској ноћи, и на почетак свога, и на двије чудесне руке у сумрак, и на бригу. А можда је баш било због ње.
Требало је да окренем леђа прозору, да упалим свијећу, да одем у другу собу, ако не бих хтио да га непотребно мучи освијетљени прозор, да учиним шта било, само не оно што сам учинио. Јер то је везаност, болесно занимање, неријешеност у себи. Као да нисам више имао повјерења у себе и своју савјест.
Ово скривање је дјетиње, или још горе, кукавичко, немам чега да се плашим, чак ни себе, зашто се правим да не видим човјека, и дајем му прилику да оде а он то неће, зашто се претварам као да нисам сигуран да је у текијској башчи, да крије злочин или бјежи од њега? Нешто се дешава, нимало невино, знам да се стално дешавају тешке и сурове ствари, али ово је пред мојим очима, не могу да га отиснем у незнано и невиђено, као све остало, и нећу да будем ни кривац ни невољни саучесник, хоћу слободно да се одлучим.
Сишао сам у башчу, мјесец је свијетлио на крају неба, ускоро ће заћи, дафина је почела да цвјета, ваздух је окужен њоме, треба је посјећи, отужна је, наметљива. Осјетљив сам сувише на мирисе понекад, цијела земља воња неподношљиво и гуши ме, долазило је то изненада, са узбуђењем, изгледа, иако не знам какве то међусобне везе може да има.
Стајао је у сплету шибља, не бих га нашао да нисам знао гдје је, лице му је без црта, потрто полусјеном, он мене боље види, откривен сам свјетлом, па ми се чини да сам го, а не могу да се заклоним. Претворио се у шибље, израстао у гране, почеће да се њише под вјетром ноћником што кроз тјеснац силази с планине.
- Треба да идеш - рекао сам шапатом.
- Куда?
Глас му је чврст, дубок, као да није онај ситни човјек преда мном.
- Одавдје. Свеједно куда.
- Хвала ти што ме ниси одао.
- Нећу да се мијешам у туђе ствари, зато и желим да одеш.
- Ако ме отјераш, умијешао си се.
- Можда би било најбоље.
- Једном си ми помогао. Зашто да то сад поквариш? Могло би ти некад затребати лијепо сјечање.
- Ништа не знам о теби.
- Све знаш о мени. Гоне ме.
- Сигурно си им зло учинио.
- Никакво зло нисам учинио.
- Шта мислиш сад? Не можеш остати овдје.
- Погледај, је ли стражар на мосту?
- Јест.
- Чекају ме. Свуда су около. Зар ме гониш у смрт?
- Дервиши устају рано, видјеће те.
- Склони ме до сутрашње вечери.
- Путници могу да наиђу. Намјерници.
- И ја сам путник намјерник.
- Не могу.
- Онда зовни стражаре, ту су, иза зида.
- Нећу да их зовем. И нећу да те склоним. Зашто да ти помогнем?
- Низашто. И склони се, тебе се ово не тиче.
- Могао сам да те упропастим.
- Ниси имао снаге ни за то.
Збунио ме, нисам био спреман на овај разговор. Највише ме изненађивало, из ријечи у ријеч, то што сам очекивао да сусретнем сасвим друкчијег човјека. Преварила ме слика разапетих руку и ногу на капији. Замишљао сам га, према жаљењу, према бијелој мрљи лица, према слабој одбрани танке даске, као јадног, уплашеног, изгубљеног човјека, мислио сам чак да знам какав му је и глас, дрхтав, несигуран, а све је било друкчије. Вјеровао сам да ће га смекшати једна моја ријеч, да ће понизно гледати у мене, јер је био у безизлазном положају, јер је зависио од моје зле или добре воље. А његов глас је миран, чак није ни срдит, чинило ми се да звучи готово весело, подсмјешљиво, изазовно, да не одговара ни набусито ни понизно већ равнодушно, као да је изнад свега што се дешава, као да зна нешто што га чини сигурним. Толико је изневјерио моја очекивања, да сам сигурно и претјеривао у оцјени његове мирноће. Зачудило ме и како је тражио да га склоним, као да је то најобичнија ствар, услуга која би му добродошла али није пресудна. Молбу, или захтјев, није поновио, лако је одустао, није се љутио што сам га одбио, није ни гледао у мене, ослушкивао је, мало подигнуте главе, не очекујући више моју помоћ. Не очекујући више ничију помоч, знао је да му сад нико не смије пружити руку, да нема ни рођака ни пријатеља ни познаника, осуђен да буде сам у несрећи. Око њега и његових гонитеља остављен је празан простор.
- Сигурно мислиш да сам рђав човјек.
- Не мислим.
- Нисам. Али не могу да ти помогнем.
- Свако своје зна.
Ни то није пријекор, ни помиреност са несрећом, већ примање онога што јест, неко древно горко сазнање о никаквој вољи људи да помогну осуђеном човјеку, свих људи, и мене је убројио у њих, и не ишчуђава се ради тога. То га није сломило, није му одузело снагу, није се обазирао изгубљено око себе, већ врло сабрано, врло одређено, одлучан да се бори сам.
Упитао сам зашто га гоне. Није одговорио.
- Како си побјегао?
- Скочио сам са стијене.
- Јеси ли убио кога?
- Нисам.
- Јеси ли украо, отео, учинио какву срамоту?
- Нисам.
Није журио да се оправда, није се трудио да ме убиједи, одговарао је на моја питања као да су сувишна и досадна, не цијенећи ме више ни по добру ни по злу, ни као опасност ни као наду: нисам га издао а нећу да му помогнем. Зачудо, то прелажење преко мене, као да сам дрво, жбун или дијете, погодило је моју сујету, некако ме обезличавало и умањивало, одузимало ми вриједност не само у његовим већ и у мојим властитим очима. Није ме се тицао, нисам знао о њему ништа, никад га више видјети нећу, а стало ми је до његова мишљења, увриједило ме што се држи као да ме нема. Волио бих да се љутио.
Напуштао сам га, а узнемиравала ме његова самосталност.
Стајао сам тако, и стајао, у мирису дафине што ме гушила, у ђурђевској ноћи што је живјела за себе, у башчи што је постала свој свијет, стајали смо, човјек до човјека, без радости што смо се срели, без могућности да се раздвојимо као да се нисмо срели. Мучно сам размишљао шта да учиним с њим што се претворио у грање, да не учиним зло, да не подржим туђи гријех, не знајући какав је, желећи да се не огријешим о савјест а не налазећи рјешење.
Чудна је то била ноћ, не само због онога што се дешавало, већ како сам то примао. Разум је говорио да се не мијешам у оно што ме се не тиче, а умијешао сам се толико да нисам видио излаза, дуга навика да владам собом одвела ме у собу а вратио сам се гоњен неком новом потребом, текијски и дервишки ред ме научио да будем тврд а стајао сам пред бјегунцем не знајући шта да учиним, а то је већ значило да чиним што не треба. Сви су разлози говорили да оставим човјека његовој судбини, а ишао сам с њим његовим клизавим и опасним путем, који није могао да буде и мој.
И још док сам мислио о томе, тражећи погодну ријеч да се извучем, рекао сам ненадано:
- У текију те не могу увести. Било би опасно и за мене и за тебе.
Није одговорио, није ме ни погледао, ништа му ново нисам рекао. Још је било времена да се повучем, али већ сам почео да клизим и тешко се било зауставити.
- У дну башче има кућица - шапнуо сам - нико не иде тамо. Ту држимо непотребну старудију.
Тада ме бјегунац погледао. Очи су му живе, неповјерљиве, али нимало плашљиве.
- Склони се док не оду. Ако те ухвате, немој рећи да сам ти ја помогао.
- Неће ме ухватити.
Рекао је то с таквом сигурношћу, да ми се смучило. Осјетио сам поново ону узнемиреност због његове самоувјерености, и покајао се што сам му понудио склониште. Довољан је сам себи, одстрањује те: као да ме ударио, одгурнуо пружену руку, сигуран у себе до одвратности. Послије сам се стидио те своје нарогушености (шта му је остало друго него да вјерује у себе!), ухватио сам се у ниском осјећању потребе да нам људи буду захвални, да се показују малени и зависни, јер то ствара нашу налклоност, храни је, и повећава значај нашег дјела и наше доброте. Овако испада ситна и непотребна. Тада се, међутим, нисам стидио, био сам љут, чинило ми се да сам се упустио у бесмислену ствар, али сам пошао кроз башчу према оронулој кућици скривеној шибљем и зовиком. Без радости, без свог оправдања, без одређене унутрашње потребе, а нисам могао друкчије.
Врата су била отворена, шишмиши и голубови су ту становали.
Застао је.
- Зашто ово чиниш?
- Не знам.
- Већ си се покајао.
- Сувише си поносан.
- Могао си то и да не кажеш. А човјек никад није сувише поносан.
- Нећу да те питам ко си и шта си учинио, то је твоја ствар. Остани ту, то је све што могу да ти дам. Нека буде као да се нисмо ни срели ни видјели.
- Тако је најбоље. Иди сад у своју собу.
- Да ти донесем храну?
- Не треба. Већ ти је криво што си и ово учинио.
- Зашто мислиш да ми је криво?
- Сувише оклијеваш, сувише размишљаш. Што год би сад учинио, било би ти криво. Иди у текију, не мисли више на мене. Пријавићеш ме ако будеш мислио.
Је ли то подсмијех, ругање, презир? Одакле му снага да се тако држи?
- Не вјерујеш много људима.
- Скоро ће зора. Не би било добро да нас нађу заједно.
Хтио је да ме се ријеши, нестрпљиво је погледао у небо што се мијењало слутњом предјутарњег свјетла. А ја сам желио да му поставим безброј питања, никад га више нећу видјети. Нико ми не може одговорити, само он.
- Још само ово: сам си, зар се не бојиш? Ухватиће те, убити, немаш изгледа нинашто.
- Остави ме на миру!
Глас му је груб, пригушен од љутине, било је заиста непотребно говорити му о ономе што је и сам знао, мислио је можда да сам заиста рђав човјек, да пакосно уживам у његовим мукама. И вратио ми је, равном мјером:
- Нешто те мучи - рекао је с оном неочекиваном проницљивошћу која ме поражавала, ловећи ме у мојим властитим густишима. - Доћи ћу једном на разговор, кад не буде опасно. Иди сад.
Није ми одговорио на оно што ме занимало, вратио ме у мене сама. И какав је одговор могао да ми да? Какве смо везе нас двојица могли да имамо? Чему је могао да ме поучи?
Отворио сам прозор, загушљиво је у соби. Сишао бих у башчу да њега није било, да без сна дочекам зору, као што ћу је дочекати и овдје, није далеко, птице раноранилице најављивале су је све гушћим пјевом, а небо над тамним бријегом отварало је капке, показујући модру зјеницу. Дрвеће је сад снено у врту, покривено маглицом танког полумрака, ускоро ће у прво свитање и рибе почети да искачу из воде, волио сам тај јутарњи час буђења, као да живот тек настаје.
Чекао сам насред собе, с осјећањем немира, а нисам могао да му одредим узрок, горак због онога што сам учинио, и што нисам учинио, промашен те ноћи испуњене пријетњом и стрепњом без разлога.
Ослушкивао сам сваки шушањ, шум птичјег крила, чуо уједначен ток ријеке, а очекивао да чујем њега, или њих, како иду по њега. Хоће ли побјећи, хоће ли остати, хоће ли га ухватити? Јесам ли погријешио што га нисам одао, или што га нисам склонио у своју собу? Рекао ми је: што год би учинио, било би ти криво. Како је могао да погоди и оно што ни мени самом није било сасвим јасно? Нисам хтио да будем ни против њега, ни за њега, и нашао сам средње рјешење, никакво, јер ништа није било ријешено, само је мука прогужена. Мораћу да станем на једну страну.
Безброј разлога било је и за једно и за друго, да га уништим, или да га спасем. Дервиш сам, стојим на одбрани вјере, и реда, помоћи му значи издати своја увјерења, издати оно у што је уложено толико година мога чистог живота. Незгодно је и за текију, кад би га ухватили, а још незгодније ако би се сазнало да сам му ја помагао, нико ми то не би опростио, а сасвим је вјероватно да би се сазнало, он би казао, из пакости или из страха. Незгодно је и за брата. И за мене и за брата. Погоршао бих и свој и његов положај, нашла би се нека веза и досљедност у том поступку, личило би на моју освету због брата, или би изгледало као помоћ другоме, кад већ брату нисам могао помоћи. Било је доста разлога да га предам властима, па нека изравна свој спор са правдом како зна.
А опет, човјек сам, не знам шта је учинио и није моје да судим, а и правда може да погријеши, зашто да га узмем на душу и оптеретим се могућим кајањем. Било је доста разлога и да му помогнем. Али су били некако блиједи, недовољно увјерљиви, а што сам их измишљао и давао им значај, било је само зато да ми послуже као заклон испред оног правог, једино важног: што сам покушавао да њиме ријешим себе. Наишао је управо у часу кад је могао да постане језичац на кантару моје колебљивости. Осудивши га, предавши га властима, прешао бих преко своје збуњености, остао бих оно што сам био без обзира на све што се десило, као да се ништа није десило, без обзира на затвореног брата и на жалост због њега, жртвовао бих њега унесрећеног и себе озлијеђеног, и ишао даље утрвеном стазом послушности, невјеран својој муци. Али ако бих га спасао, то би била моја коначна одлука: био бих на другој страни, дигао бих се против некога и против себе досадашњег, невјеран своме миру. А нисам могао ни једно ни друго, од једног ме одвраћала пољуљана сигурност, од другог снага навике и страх од пута у непознато. Прије десет дана, док брат није затворен, било би ми свеједно, ма шта да учиним био бих миран, сад сам знао да је то одређивање, зато сам остао на пола пута, неодређен. Све је било могуће, а ништа се није остваривало.
А он је био у башчи, у старој кућици, у грмљу, гледао сам непрестано у том правцу, ништа се није помакнуло, ништа се није чуло, криво ми је било што није отишао. тако би сам све ријешио, сад више није могао побјећи, остаће ту цијели дан, и цијели дан ћу мислити на њега и чекати ноч спаситељицу, за њега или за мене.
Знао сам како се текија будила. Прво је устајао Мустафа, ако није спавао код своје куће, лупао тешком обућом по каменом поду у приземљу, ударао вратима, излазио у башчу и узимао абдест, дувајући снажно кроз нос, чистећи грло, трљајући се по широким прсима, клањао на брзину, а онда ложио ватру, узимао и остављао посуђе, све с таквом буком да би се пробудио и ко није навикао на рано устајање. Глух је, и у његовом пустом свијету без звукова и одјека бука је само жеља, и кад смо понекад успијевали да му кажемо како сувише лупа, удара, ломи, звони, он се чудио што некоме може чак и то да смета.
Готово у исто вријеме чуло се и хафиз-Мухамедово кашљуцање, понекад није престајало цијеле ноћи, у прољеће и јесен бивало тешко и загушљиво, знали смо да баца крв али је црвене трагове сам склањао, и излазио са смијешком, са црвеним печатима на образима, говорећи о обичним стварима, не о себи ни о болести, чинило ми се понекад да је то охолост нарочите врсте, да би био изнад нас и свијета. Прање је вршио с посебном пажњом, дуго трљајући провидну кожу. То јутро је кашљао мање, лакше, дешава се да га смири благи прољећни дах, исти који га други пут уништава, знао сам да ће данас бити угодан, стишан, далек, тако се он свети свијету, не показујучи, огорчење.
Онда је сишао Мула-Јусут. Клепет његових нанула је уздржан и спор, сувише одмјерен за његово бујно здравље, он своме држању поклања више пажње него иједан од нас, јер има више да крије. Нисам вјеровао тој смирености, личила је на лаж, не неприродност, са његовим руменим лицем и његових свјежих двадесет пет година. Али то није сигурна мисао, већ сумња, утисак који се мијењао према расположењу.
Нисмо знали много један о другоме, иако смо живјели заједно, јер нисмо никад разговарали о себи, и никад потпуно, већ о ономе што нам је заједничко. И то је добро. Личне ствари су сувише танане, мутне, некорисне, и треба их оставити себи ако не можемо да их угушимо. Начин разговора међу нама сведен је углавном на опште, познате реченице, којима су се служили и други прије нас, зато што су сигурне, провјерене, зато што чувају од изненађења и неспоразума. Лична боја је поезија, могућност искривљења, произвољност. А изаћи из круга опште мисли значи посумњати у њу. Зато смо се познавали само по ономе што није важно или што је у нама једнако. Другим ријечима, нисмо се познавали, нити је то потребно. Познавати се, значило би знати оно што не треба.
Али ова општа разматрања нису била нимало мирна, јер сам њима покушавао да се укопам у нешто сигурно, да ме олуја не одвуче из заједничког круга; ишао сам самом ивицом, и хтио сам да се вратим у нелично. Завидио сам свима јутрос, јер је њихово јутро свакидашње.
Постојао је сигуран и једноставан начин да своју муку умањим, чак и да је одстраним: да је претворим у заједничку бригу. Бјегунац се сад тиче текије, и одлуку не треба да доносим сам. Имам ли права да кријем оно што је постало и њихово. Могу да кажем своје мишљење могу да се заложим за бјегунца, али не смијем да га сакријем. Била би то управо она одлука од које бјежим. А треба учинити да буде наша, не моја, тако је лакше и поштеније. Све друго било би непоштење, и лаж, знао бих да чиним нешто недопуштено, а нисам имао никаква разлога за то. Чак ни сигурности да је требало да тако учиним.
Али с ким да разговарам? Ако будемо сви заједно, бјегунац ће бити унапријед жртвован. Бојаћемо се један другога и говорићемо за оне који нису присутни, и тада је најприхватљивије оно што је најстроже. Разговарати с једним је лакше, и поштеније, не вуче га број, пред мање ушију има више обзира пред разлозима разума. Само, кога да изаберем? Глухи Мустафа сигурно отпада, једнаки смо пред Богом, али би свакоме било смијешно да сам се с њим договарао, и не зато што је глух. Толико је обузет мислима о својој невјенчаној жени, од које је често бјежао, спавајући из ноћи у ноћ у текији, и о петоро дјеце, своје и готове добијене, да би се и сам чудио што га питам о нечему што он не зна, а много штошта тако потпуно не зна, да је у том погледу личио на своју многобројну дјецу.
Хафиз Мухамед би ме слушао растресено, са смијешком који ништа не казује. ®ивио је нагнут над пожутјелим књигама историје. За овог чудног човјека, тад сам му завидио на томе, као да је постојало само вријеме које је прошло, па и ово вријеме је само вријеме које ће проћи.? ? Ријетко је ко био тако срећно искључен из живота као он. Годинама је лутао по истоку, трагајући у чувеним библиотекама за историјским дјелима, и вратио се у свој родни крај, са великим завежљајем књига, сиромашан а богат, пун знања које никоме није требало, осим њему. Из њега је излазило знање као ријека, као потоп, затрпавала су те имена, збивања, страх те хватао од гужве што је у том човјеку живјела као да сад постоји, као да то нису авети и сјенке већ живи људи који непрестано дјелују, у некој страшној вјечности постојања.? ? У Цариграду га је један официр три пуне године поучавао и астрономији, и због те двије науке он је све ствари мјерио огромним пространством неба и времена. Мислио сам да и он пише историју нашег доба, али сам посумњао, јер су у њему догађаји и људи добијали размјере величине и значаја тек кад су били мртви. Он је могао да пише само филозофију историје, безнадну филозофију нељудских размјера, равнодушан за обичан живот који траје. Да сам га упитао за овог бјегунца, сигурно би му било мучно што га узнемиравам непријатностима у ово дивно јутро које је дочекао без грознице, и што га присиљавам да мисли о таквим ситницама као што је судбина човјека у текијској башчи. И одговорио би тако неодређено, да би опет све остало на мојој одлуци.
Ријешио сам да разговарам с Мула-Јусуфом.
Управо је довршио абдест, и поздравивши ме хтио да се уклони без ријечи. Зауставио сам га, рекавши да бих хтио да говорим с њим.
Кратко ме погледао и одмах оборио главу, нечега се бојао, али ја нисам желио никакву предност од његова мучног ишчекивања, и испричао му све о бјегунцу: како сам чуо, и видио из своје собе, кад је ушао у башчу, и склонио се у грмљу. Сигурно је и сад ту негдје, а сигурно је и да бјежи, јер се не би скривао. Рекао сам оно што је истина, да сам био у недоумици, као што сам и сад, шта да учиним, да ли да га пријавим властима, или да све препустим случају. Можда је крив, невине не вијају по ноћи, али сам опет мислио и овако: ништа не знам о њему и могао бих учинити неправду, а Бог нека ме од ње сачува. И сада треба да видимо, је ли зло ако се умијешамо или не умијешамо? Је ли горе сакрити злочин, ако је злочин, или не учинити милосрђе?
Гледао ме напрегнуто, скривајући пажњу и занимање које је у њему изазвала моја збуњена прича, али је његово румено лице без бора, свјеже од воде и јутра, постало живо и немирно.
- Је ли још у башчи? - упитао је тихо.
- До зоре није изашао, по дану не смије.
- Шта мислиш да учинимо?
- Не знам. Бојим се гријеха. Стигао би нас пријекор од људи ако је крив, а и за текију би било незгодно. Али ако није крив, гријех ће пасти на нашу душу. А само Бог зна свачију кривицу, људи не знају.
Ружичасто полусвјетло, још тешко сјенкама ноћи, ведрина неојачалог дана, час кад су све боје живље и сви ријетки шумови јачи. Али данас не примјећујем радост незамореног јутра, свезао сам јучерашњи дан са данашњим, бриге му не олакшавши сном.
Кад сам се вратио из џамије, несмирен јутарњом молитвом, затекао сам у текијској башчи стражаре с Мула-Јусуфом. Претражили су сваки кутак, прегледали кућицу, али бјегунца није било.
- Можда сам се преварио - рекао сам незадовољним стражарима.
- Ниси се преварио. Побјегао је синоћ и склонио се негдје.
- Јеси ли их ти позвао? - упитао сам Јусуфа послије. кад су стражари отишли.
- Мислио сам да ти тако желиш. Не би ми говорио да ниси желио.
Уосталом, свеједно, тако је најбоље. Скинуо сам одговорност и кривицу са себе, а никоме није зло нанесено. Требало је да олакшано одахнем и не мислим о прошлој ноћи.
А мислио сам, више него што сам то могао ма чиме оправдати. Обишао сам башчу, трагови су се видјели на пијеску стазе, једна нога обувена, друга боса, стајале су упоредо, то је све што је остало од њега, и поломљене гранчице бисерка, и слика разапетих руку и ногу на вратима, и присуство нечег необичног што лебди под гранама старих стабала, неки нови мирис, одсуство празнине и пустоши, свјежина послије олује. Сада, кад није био у моме домашају, кад није било опасности мени од њега ни њему од мене, мислио сам о том непознатом човјеку веома чудновато, као да је бујица, чист вјетар, као да је дошао у сан. Растварао се, искуство га је одрицало, жив човјек није одавдје могао отићи непримијећен, а два стопала су потврђивала његово присуство, не потирући тим стварним трагом некакав чудни смисао који сам осјећао, и не разумијевајући га сасвим. Побјегао је испред стражара, кроз прозор своје куће кад су га тражили, из затвора проваливши зид, скочио је са стијене, ушао у непознату капију не поштујући туђи ограђени простор, нестало га је а није се огласио кораком између стража што су га чекале у обручу, као да је дух. Није ми повјеровао, никоме више не вјерује, бјежи од туђег страха као и од стражарске суровости, сигуран само у себе, жао ми је што је потпуно изгубио вјеру у људе, биће несрећан и пуст у себи. Зато је сада жив, и слободан додуше, али бих волио да никад не сазна како сам ја могао бити кривац за његову пропаст. Не тиче ме се тај човјек, ништа не дугујемо један другоме, не може ми учинити ни зло ни добро, а драго би ми било да понесе у своју самоћу лијепу мисао о мени, да у тешкој невјерици према људима сачува сјећање на мене друкчије него на остале.
Гледао сам послије како Мула-Јусуф преписује Кур-ан, напољу, пред текијом, у густом хладу гранате јабуке, потребно му је уједначено свјетло, без бљеска и без сјенки. Посматрао сам пуну ружичасту младићеву руку што је извлачила сложене завоје слова, бескрајан низ редова по којима ће лутати туђе очи а неће ни мислити колико је трајао овај тешки рад нити ће можда примијетити његову љепоту. Зачудио сам се кад сам први пут видио ту младићеву непоновљиву вјештину, а ево, и послије толико времена гледао сам је као чудо. Оплемењене вијуге, сочне облине, уравнотежени талас врста, црвени и златни почеци ајета, цвјетни цртежи на рубовима листова, све се то претварало у љепоту која је збуњивала човјека, помало и гријешну, јер није била средство, већ сама себи циљ, сама по себи важна, бљештава игра боја и облика што је одвраћала пажњу од онога чему треба да служи; помало и стидну, као да из тих украшених страница избија путена чулност, можда зато што је љепота сама по себи чулна и гријешна, а можда и ја видим ствари како не треба.
Дафина је мирисала, она иста синоћња што ме гушила својим густим дахом, из махале се чула пјесма, она иста синоћња што ме запрепастила голом бестидношћу, обузимао ме црни бијес, онај исти синоћњи што ме испунио страхом, изашао сам из бразде, испао из круга, ништа ме више не држи, ништа ме не чува од мене и од свијета, ни дан ме не штити, нисам господар својих мисли ни својих поступака, постао сам јатак разбојника, треба отићи одавдје, ма куда, треба отићи од овог младог човјека што ме дражи испитивачким погледом, треба говорити шта било, да се не откријем, много зна о мени јутрошњем, нешто тамно има у њему, сурово а мирно, никад врелије а сигурније очи нисам видио.
Окренуо сам се од њега, од ружне слике коју сам видио у њему, и од безразложне мржње што је у мени букнула, гушећи ме као дим, као гњилеж. Како је само мирно отишао по стражаре, да ухвате бјегунца. Ни за тренутак се није замислио над његовом судбином, ни над његовим животом, ни над његовом могућом невиношћу. Ја сам се ломио цијелу ноћ, он је пресудио одмах. И сад је спокојно исписивао своја дивна гријешна слова, везући као паук своја чудесна ткања, вјешт, суров, и неосјетљив као и он.
Пришао сам неједнаким стопама у пијеску, и избрисао траг.
- Једна нога му је била боса - рекао је Јусуф.
Посматрао ме, пратио моје кретање и моје мисли. Обузела ме луда жеља да му помогнем, да не лута, да не одгонета, да му кажем све о бјегунцу, да кажем све што мислим о њему, не би било нимало лијепо, и о њима, и о себи, и о многочему, чак и оно што не мислим, само да буде ружно.
- Можда су га већ ухватили - рекао сам у омаглици, готово губећи се.
Трен је био довољан да ме опрезност опомене и да се ријеч измијени. Уплашио сам се овог младог човјека, због оног што сам хтио да кажем, због оног што сам могао да постанем, због оног што би он могао да учини.
Моја ријеч је била неочекивана, несагласна са врелином срдите одлуке што се једва скрила, и са бојом гласа подешеним за хуљење, и он ме гледао зачуђено, као разоцаран.
И тад ми је постало јасно да сам од првог часа знао шта ће овај човјек урадити. Кад сам одлучио да све кажем некоме у текији, кад сам изабрао баш њега, унапријед одбацивши све остале, кад сам рекао да би било најбоље да се не мијешамо, био сам сигуран да ће позвати стражаре. Толико сигуран, да сам послије молитве у џамији ходао околним улицама, да не бих видио како га хватају и одводе. Рачунао сам на његову безобзирност. Знао сам, а ипак сам осјетио гађење и презир према њему кад је то учинио. Био је извршилац моје потајне жеље, која није била одлука, одлука је његова, али чак и да је моја, дјело је његово.
А можда сам и неправедан према њему. Ако је заиста мислио да ја желим да се бјегунац преда стражарима, кривица би му била у послушности, а то није кривица. Његову спремност да буде суров, још јуче бих назвао одлучношћу. Данас му замјерам. Није се промијенио он, него ја, и онда се све промијенило.
Хтио сам љубазношћу да му се одужим за могућу неправду, коју он није знао али је мени сметала, ма да мишљење о њему нисам много измијенио, мржња још није извјетрила из мене, и можда је нисам добро ни сакрио. Рекао сам да ће његов Кур-ан бити право умјетничко дјело, а он ме погледао зачуђено, готово уплашено, као да је чуо пријетњу. Можда зато што је искрена љубазност међу нама ријетка, а ако се деси, онда служи нечему.
- Требало би да одеш у Константанију, да усавршиш калиграфију.
Сад се на његову лицу показао прави страх, веома слабо прикривен.
- Зашто? - упитао је тихо.
- Руке су ти златне, била би штета да не научиш све што се може.
Сагнуо је главу.
Није ми вјеровао. Мислио је да тражим изговор да га удаљим одавдје. Умирио сам га, колико је његово неповјерење могло да се стиша у том кратком часу, али је у мени остао чудан осјећај нелагодности. Да ли је то његово невјеровање постојало и јуче, и лани, и увијек, а ја га тек сада откривам? Зар се и он боји мене, као и ја њега?
Никад раније нисам овако мислио, све се мијења кад се човјек помјери из лежишта. А ја баш то нисам хтио, ни да се помјерим из лежишта, ни да мијењам угао гледања, јер не бих био више што сам, а шта бих био, то нитко не би могао да зна. Можда неко нов и непознат, коме не бих могао да одредим ни предвидим поступке. Незадовољство је као звијер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача.
Јест, хтио сам да предам бјегунца стражарима, и миран сам ради тога. Он је био изазов, подстицај, мамљење у непознато, јунак из дјечијих прича, сан о храбрости, лудачки пркос, још опаснији ако сам само мислио да је то, требало је убити своју неодговорну мисао, његовом крвљу се укопати на мјесту које је моје, моје по разуму и савјести.
Текија је мировала на сунцу, озелењела бршљаном и сочним листом, из њених дебелих зидова и тамноцрвене капе крова зрачила је стара сигурност, испод стрехе чуло се тихо голубије гукање, успјело је да продре у моја дотле затворена чула, то се враћа спокојство, башча мирише сунцем и дахом загријаних трава, човјек мора да има неко мјесто које му је драго зато што је његово, и што је заштићено, свијет је пун замки кад си без ослонца.? ? Полако, цијелим стопалом газим по избујалом коштану, руком додирујем седефну куглицу бисерка, слушам гргољаво отицање воде, смјештам се у стари мир, као прездравјели болесник, као повратник, странствовао сам мишљу цијелу дугу ноћ, а сад је дан, и сунце, и вратио сам се, и све је опет лијепо, поново добијено.
А кад сам дошао до мјеста гдје смо се пред зору растали, опет сам видио бјегунца: нејасан смијешак и подругљив израз лица лебдјели су преда мном, у јари врелине што је освајала са даном.
- Јеси ли задовољан? - упитао је, гледајући ме мирно.
- Задовољан сам. Нећу да мислим на тебе, хтио сам да те убијем.
- Не можеш да ме убијеш. Нико не може да ме убије.
- Прецјењујеш своје снаге.
- Не прецјењујем ја, већ ти.
- Знам. Ти и не говориш. Ти можда и не постојиш више. Ја мислим и говорим умјесто тебе.
- Онда постојим. И утолико горе по тебе.
Покушао сам да се насмијешим сам себи, немоћно, готово поражен. Само је трен прошао како сам ликовао због побједе над њим, и оним што је могао да значи, а већ је оживио у моме сјећању, још опаснији.