3
Мој Боже, они не вјерују!
Немир ме стрпљиво чекао, као да сам га оставио пред овом кућом, и опет га узео кад сам изашао.
Само је сад био сложенији него малоприје, обогатио се, отежао, постао неодређенији. Никакво зло нисам учинио, али је остало сјећање на муклу тишину, непрозиран мрак, чудна свјетлуцања, мучно чекање, ружну напетост, скривене и смијешком уљепшаване мисли, стидне тајне, и чинило ми се да сам нешто промашио, да сам у нечему погријешио, али не знам у чему, не знам како, не знам а нисам миран. Тешко сам подносио тај осјећај нелагодности, узнемиреност којој нисам могао да одредим узрок. Можда зато што нисам поменуо брата, што нисам настојао да о њему говоримо. Али то сам учинио намјерно, да ништа не покварим. Или што сам присуствовао ружном разговору и чуо ружне намјере, а нисам се супротставио, нисам узео у заштиту невина човјека; само, ја сам имао своје разлоге важније од свега тога, и не би било право да себи предбацујем превише. Чему год сам се приближио, нашао сам оправдање, а тегоба је ипак остала.
Била је мјесечина, крхка и свилена, нишани на мезарлуцима бјеласали су се топло, између кућа ћућорила је разбијена моћ, по сокацима и авлијама узнемирено се кретао млади свијет, чуо се кикот, и далека пјесма, и шапат, изгледало је да у овој ђурђевској ноћи касаба цепти у грозници. И одједном, без икаква разлога, осјетих да сам издвојен из свега овога. Непримјетно се увукао у мене страх, све је почело добијати чудне размјере, нису то више била позната кретања, ни познати људи, ни позната касаба. Нисам их никад видио овакве, нисам знао да се свијет може толико изобличити за дан, за сат, за трен, као да се узбунила вилењачка крв, и нико је утишати не може. Видио сам их по двоје, чуо по двоје, били су иза свих тараба, иза свих капија, иза свих зидова, нису се смијали као других дана, ни гледали, ни разговарали, гласови су им пригушени, тешки, врисак се пробија као муња у овој олуји што пријети, ваздух је натопљен гријехом, ноћ га је пуна, полетјеће ноћас вјештице с кикотом изнад кровова поливених млијеком мјесечине, и нико неће остати разуман, букнуће људи страшћу и бијесом, лудошћу и жељом да се упропасте, одједном, сви, куда ћу ја? Требало би се молити, тражити милост од Бога за све гријешне, или казну, да их уразуми. Обузимала ме срџба, као грозница, као наступ. Зар ништа не помаже све што чинимо? Је ли ријеч божја коју проповиједамо мутава и глинена, или је ухо њихово глухо за њу? Је ли права вјера у њима толико слаба да се руши као трула ограда пред крдом дивљих страсти?
Иза тараба су се чули врели гласови дјевојака што су спремале милодух и црвена јаја у бакраче пуне воде, да се у рану зору измију, као дивљаци вјерујући чаролијама цвијећа у ноћи.
Срам вас било, говорио сам у дрвену тарабу, срам вас и стид било. Чију вјеру вјерујете? Којим се шејтанима предајете?
Узалуд је било ишта чинити и говорити те вечери, луђе од других. У поноћ отићи ће ове дјевојке под воденице и голе се купати на воденој маји што је расипа воденични точак, и шејтани, што тад устају са својих легала, рутавим шапама пљескаће их по влажним бутинама, сјајним од мјесечине.
Идите кући, кажем младићима што наилазе, обијесни. Сутра је ДЈурђев, каурски светац, није наш. Не чините гријеха.
А њима је свеједно, и цијелој касаби је свеједно, нико им ову ноћ не може одузети.
То је старо право на гријех у јурјевској ноћи. Чувају га мимо вјере, и против ње, погани у ова двадесет четири сата разблудног мириса милодуха и љубави, милодуха што гријешно мирише на жену и љубави што мирише на милодух женских бедара. Гријех је просут у том спрегу дана и ноћи, штедро, као из огромног ведра, из затворених мијехова жеље. Вуче се старо туђе вријеме за нама, јаче од нас, јављајући се у побуни тијела, која кратко траје, а памти се до сљедеће побуне. Тако и не престаје, и све остало је привид, све што је између тих исконских побједа гријеха. И није толико невоља у разблудности већ у вјековном трајању туђег зла, јачег од праве вјере. Шта смо учинили, шта смо постигли, шта смо срушили, шта изградили? Да ли се узалуд не боримо против природних нагона, јачих од свега што може да полуди разум? Да није сувише сухо и непривлачно, оно што дајемо у замјену за сочно древно дивљање? Чиме се супротстављамо чарима прадавних дозива? Хоће ли нас освојити далеки дивљи преци и вратити на своје вријеме? Ништа друго не желим већ да моје страховање буде горе од истине, али се бојим да је поглед моје узнемирене душе бистрији него у моје браће којима је ближи овај свијет од онога. Никога не тужим, Боже који све знаш, и буди милостив и мени, и њима, и свима гријешним људима.
Запамтио сам ту ноћ, запамтио бих је по врелини којом ме гушила и по празнини којом ме истругала туђа страст, да ништа друго није било. Али Бог је хтио да она буде друкчија од осталих, да се у њој случи, као на дуго припреманом сретању, све што је расцијепило мој живот на двије половине, и да ме одвоји од свега што сам био четрдесет мирних година.
Враћао сам се према текији, погружен, утучен, можда једини несрећан човјек те вечери у касаби, измручен немиром измијењених сокака, притајеном мјесечином, безразложно оживјелим страхом, несигурношћу којом ме испуњавао свијет, као да сам пролазио између запаљених кућа, и мирна заспала текија је изгледала као жељено уточиште, чији ће ме дебели зидови вратити тишини која ми је потребна и миру који неће бити гађење. Проучићу јасин и у молитви успокојити уздрхталу душу, што пати теже него што је Богу драго. Јер прави вјерник не смије пасти у очајање и малодушност. А ја, гријешан, био сам толико малодушан да сам и заборављао разлог што сам га нашао на путу, и враћао га напором свијести, да има за што да се држи мој немир. Хтио сам да жилави пагански гријех буде и једини разлог, како бих друге оставио у тами.
Није требало да јурим вјештице те ноћи по сокацима, није ми било стало до туђег гријеха, али сам хтио да окренем мисли од брата и од искушења које ми је послато, а успио сам само да се вратим неспокојан и затрован.
У другим ноћима остајао бих често на мјесечини над ријеком, пуштајући да ме полако осваја тихо палуцање сјећања, или нејасних жеља, знао сам кад то смијем, кад год је у мени ведри мир који не пријети бурама. Али кад сам наслућивао макар и наговјештај узбурканости, стјешњавао сам се у четири зида своје собе, и присиљавао се да идем познатом тврдом стазом молитве. Има у њима нешто присно заштитничко, као у старим породичним стварима које су постале непријетећи дио нас самих, оне су призната и примљена утјеха, смирују и умртвљују опасну мисао што понекад без наше воље оживи у нама, вјерујемо им не мислећи, своју слабост стављамо под заштиту њихове прастаре снаге, умањујемо своје људске бриге и море навиком да их мјеримо вјечним мјерилима, и стављајући их тако у неравноправан положај, сводимо их на незнатне размјере.
Те ноћи нисам могао да останем у башчи, потребно ми је било да се одвојим, да заборавим, а овдје се све наметало као изазов. Мјесечина је ледена и као да је заударала на сумпор, цвијеће је мирисало прејако, раздражујуће, почупати би га требало, погазити ногама, да остане само чкаљ и пуста ледина, да остане мезарје, без ознака, да не подсјећа нинашто, да остане гола људска мисао, без слика, без мириса, без везе са стварима око нас, и ријеку би требало зауставити да не жубори подсмјешљиво, и птице подавити по крошњама и под стрехама да не ћућоре бесмислено, и порушити све воденице под којима се купају голе дјевојке, заградити сокаке, заковати капије, силом утишати живот, да не буја зло.
Уразуми ме, Боже.
Никад нисам с таквим неразумним бијесом мислио о људима и животу. Уплашио сам се. Одакле та жеља да ничега не буде?
Хтио сам да уђем у собу, морао сам да уђем, а нисам могао. Чудном снагом задржавала ме ноћ коју сам мрзио, јача од мене. А кад сам се већ предао, осјетио сам да ме утишала. Савладала ме благим насиљем тихих звукова, снених и само себи важних, свјетлуцавим мраком што је треперио у једва видљивом кретању, у необичним сјенкама и облицима, у мирисима што су продирали дубоко у крв и постајали дио мене, мирисало је животом што се ситним гласићима и покретима сплиће у нешто јако, јаче од свега што бих хтио, неодвојиво од мене, исто што и ја сам, још непронађен а жељан, заборавио сам да је малочас мјесечина била ледена и да је мирисала сумпором, то је био само страх од ње, сад га нема, и мирно свјетло је нада мном и над свијетом, траг нечега у мени, нечега што је могло бити и што је било, нечега што ће бити ако устрајем у овом празном стању, без одбране и без заштите, са дигнутом уставом навике и свијести и воље. Или ће из црних подрума моје крви сукнути непознате жеље, и биће касно кад изађу, никад више нећу моћи мислити да су помрле или укроћене, и никад више нећу бити оно што сам био. А чинило ми се да немам снаге да их зауставим, да их вратим у таму њиховог принудног боравка, нисам то чак ни желио. Нејасно ми је какве су, знао сам само да су веома снажне. Невине нису, сигурно, не би се криле.
У том часу немоћи и чекања, а желио сам да потраје, Бог ме спасао од опасног разграђивања. Кажем Бог, јер случај не би могао бити тако тачан, тако израчунато предусретљив, да дође баш у оном неухватљиво малом дјелићу времена кад су непознате снаге у мени почеле да расту, непознате, још необасјане мојим унутрашњим видјелом, али нагомилане и упола ослобођене. Послије, док сам разговарао са Мула-Јусуфом, драго ми је било што се нису отеле, али сам жалио што нисам видио какве су. Зато сам био растресен, у себи, пред другима сам научио да се кријем.
Пришао је тихо, чуо сам га тек кад је зашкрипао пијесак под његовим опрезним ногама, и кад ме опрљио његов стишани дах. Знао сам одмах ко је, и не окрећући се, јер нико не гази тако нечујно, сувише је рано усвојио опрезан корак.
- Јесам Ии те омео у размишљању?
- Ниси.
И глас му је тих, скривен, али још невјешто, птице пјевају у њему. И очи га издају, свијетле су и немирне.
Ништа га не питам, сам треба да каже. Пристао је да нема личних тајни, осим оних које нико не може сазнати. Ред у текији је строг, и запамтио бих да није рекао гдје се задржао.
- Био сам у Синановој текији. Абдулах-ефендија је говорио о спознаји.
- Абдулах-ефендија је мистичар. Он припада бајрамијском реду.
- Знам.
- Шта је говорио?
- О спознаји.
- То је све што знаш? Ниси ништа запамтио?
- Запамтио сам стихове које је тумачио.
- Чије стихове?
- Не знам.
- Да чујем.
- Тајну божјег јединства не зна Ахриман. Питај Асафа, он зна. Може ли врабац појести залогај као Анка-птица? Може ли једна тестија захватити воду великог мора??АЕ
- То су Ибни Аребини стихови. Говоре да је спознаја божје мудрости могућа само одабранима, само ријеткима.
- А шта остаје нама?
- Да спознамо оно што можемо. Ако врабац не може прогутати залогај Анка-птице, узеће колико је у стању. Тестијом не можеш захватити цијело море, али и оно што захватиш и то је море.
Наглавце, са страшћу и уживањем сам се бацио на то олако побијање Ибни Аребине мистике, можда први пут увиђајући да су небеса и тајне свемира, да су тајне смрти и постојања, најпогоднија област у коју се може побјећи од овоземаљских брига. Кад не би постојале, требало би их измислити, као прибјежиште.
Али овај млади човјек није прикладан сабесједник. Човјек додуше најчешће говори ради себе, али мора да осјети одјек својих ријечи. А он је стајао преда мном, лица освијетљена мјесечином тако јасно да се на њему видјела свака црта. Стајао је послушно, није могао да оде док га не отпустим, али је мисао његова отишла без њега, богзна куда и како далеко, њу нисам могао да задржим, и оставила његово тијело да празним присуством изражава дужну послушност. А стихови и мистика и спознаја били су тако далеко од његове пажње и од могућности његова схватања, да је сигурно слушао само очима, посматрајући мицање мојих усана. Било је бесмисленије него да сам ријечи викао у празан бунар, бар би их одјек враћао. Није се ни трудио да схвати. Да се сагласи са мојом мишљу, макар је и не схватио. Није он дуго слушао стихове у Синановој текији.
Неискусан је, изложио се мјесечини, још не умије да се крије тамом и лажним изразом, очи су му широм отворене, тобоже слуша. Али сјај нечег виђеног прије овог часа, свједочи против њега, казује да ме не чује, издају га. Шта је у њима? Каква слика или сјећање, каква ријеч што још одзвања, какво то снено памћење, какав гријех? Бљедило мјесечине није угасило здраву боју његових образа, осјенчених мушким цртама младог тежака, женика, и снагом јаке крви. Шта тражи у овој тишини светог мјеста, у тврдим оковима дервишког реда, он је од овог свијета, од ове ђурђевске ноћи, од ове освијетљене млаке таме што зове у гријех, мирис милодуха је на њему, донио га је на рукама, у даху, прожет је чаролијом острашћених сокака, чуо је тетријебски шапат и оглухнуо од њега, можда му у обезнањеном длану још бије удар крви неког другог младог тијела и тешко стишавани пламен сукља из њега кроз отворе очију. Опогањен је овом поганском ноћи, упрљан, опрљен, освијетљен, очишћен, требало би га ставити вечерас под седам катанаца да не изгори у својој и туђој ватри, угушиће га ова текијска тишина, и самоћа, зашто се не врати у ноћ и не буде оно што је, тешко ће дочекати далеку зору, милодух мирише вечерас, нешто се дешава вечерас, нешто је страшно вечерас, мјесец дуго неће заћи, по згрудваној свјетлости пуној омамљујућих сјенки прштаће варнице водених капи под воденицама, под јохама, мјесец ће сјати цијелу ову ноћ, мјесец ће звати цијелу ову ноћ, отићи треба, с њим, отићи сам, отићи и лутати, отићи и не вратити се, отићи и умријети, отићи и живјети, ове ноћи што остаје кад се све губи.
Ето, провалило је.
Сигурно није трајало дуже од трена, колико очни капак да се спусти, знао сам по томе што је младић стајао преда мном са слеђеним одсутним смијешком, ништа није чуо. ништа осјетио од орљаве у мени, незачуђен лудилом што ме изненада обузело. Дошло је, као буна, послије муке и страха због брата, послије сумњи што су ме уздрмале у коријену, провалила је сила живота што чека да се поруше темељи које смо градили, и као бујица однијела дуго његоване засаде, оставивши крш и пустош. Нисам могао тада, у том часу запрепаштења, да судим себи, ни да се кајем, ни да се молим, сувише је још све било врело. Као да је гром ударио и спрљио ме, одузевши ми снагу.
Иди, рекао сам му тихо. Иди, рекао сам. Можда нисам ни рекао, али он је разумио, по мицању усана, или по покрету руке, јер је желио да оде, и отишао је, не журећи, да не покаже нестрпљење које га је сигурно гонило да што прије остане сам с оним што је донио у очима. Иди, рекао сам, јер он је био свједок моје слабости, несвјестан, слијеп и глуб, али ја знам да је био ту, и нисам желио да га се стидим. Ни да га мрзим. Хтио сам да останем сам са собом.
Знао сам за немире и узбуне у себи и раније, али то је наилазило и одлазило, као тренутно губљење свијести, као необјашњиви пркос реду у себи. Била су то кратка посртања, која нису остављала трага. А те ноћи чинило се да ме задесила потпуна пометња, да су све везе попуцале у мени, и да нисам оно што сам био. Сагледао сам једну своју могућност, која би могла да постане разорна, ако устраје.
Прво што сам осјетио био је страх, још далек, али дубок, сигуран, као извјесност да ћу платити тај тренутак. Казниће ме Бог муком савјести, и нећу дуго чекати да се јави. Можда ове ноћи, можда сад.
Али се ништа није десило. Стајао сам на истом мјесту, ногама укопан у пијесак баштенске стазе, растресен и уморан, једва још врео од ватре што је букнула у мени. Опрости ми, Боже, шаптао сам несвјесно, без учешћа, не сјећајући се молитве која би ми у том часу могла помоћи.
Одмакнуо сам се са тог мјеста, као да сам бјежао, и стао уз ограду над ријеком.
Чинило ми се да ниједне мисли у мени нема, да су ми чула претрнула од удара. Али за чудо, био сам свјестан свега, осјетљивији и пријемљивији за све око себе него малоприје. Ухо је хватало звонке шумове ноћи, јасне и пречишћене, као да су се одбијали од стакла. Разликовао сам сваки посебно а сви су се опет сливали у заједничко брујање, воде, птица, лаког вјетра, изгубљених далеких гласова, тихог хујања ноћи што се лагано гиба под ударима непознатих и невидљивих крила. И ништа ми све то не смета, не узнемирује ме, хтио бих да је више тих гласова, шумова, брујања, лепета, да је више свега, изван мене, можда сам и чуо тако јасно да не бих слушао себе.
Било је то вјероватно једини пут у животу да су се гласови и шумови, да су се свјетло и облици, јављали као оно што јесу, као звук, шум, мирис, обличје, као знак и објава ствари изван мене, јер сам слушао и гледао издвојен, неумијешан, без туге и без радости, не кварећи их и не поправљајући, живјели су сами, без мог учешћа, неизмијењени мојим осјећањима. Тако самостални, истинити, непретопљени у моју мисао о њима, остављали су помало равнодушан утисак, као туђа непрепозната ствар, нешто што се дешава, што бива мимо свега, залудно и непотребно. Искључио сам се, и био искључен, одвојен од свега око себе, и свијет је прилично аветињски, жив али равнодушан. А и ја сам осамостаљен и непробојан.
Небо је испражњено и пусто, није ни пријетња ни утјеха: гледао сам га тако измијењено, изврнуто и разбијено у води, близак одсјај а не тајанствено пространство. Одсјеви камених бјелутака видјели су се у бистрој води, као трбуси риба што спавају или умиру на плитком дну, притајени и непомични попут мојих мисли, али оне ће исплутати, неће остати на дну мене. Па нека их, нека устану кад оживе, кад будем могао да их примим са значењем које није само наговјештај. За сад су мирне, и можда моја чула благо пирују, у затишју, за које не знам колико ће трајати, своја и ослобођена. За чудо, чула су чиста и невина кад их ја не оптерећујем насиљем мисли, или жеља, ослобађала су и мене и враћала ме у мир, у неко далеко вријеме које можда није ни постојало, толико је лијепо и чисто да не вјерујем у његово бивше постојање, иако га сјећање носи. Најљепше би било оно што је немогуће, вратити се у тај сан, у несазнано дјетињство, у заштићено блаженство топлог и тамног праизвора. Нисам осјећао тугу и лудост такве жудње, која није жеља, јер је неостварива и као помисао. Лебдјела је у мени као стишана свјетлост, окренута некуд уназад, у немогуће, у непостојање. И ријека је текла уназад, ситни набори воде оковани сребром мјесечине нису отицали, а ријека је опет текла своме извору, камена риба бијелог трбуха испливала је на површину, а ријека је опет текла своме извору.
Тада ми је дошло до свијести да то оживљава моја мисао, почињући да преобраћа оно што видим и чујем у бол, у сјећање, у неоствариве жеље. Исцијеђени сунђер мога мозга почео је да се натапа. Вријеме одвајања било је кратко.