2
Кад би Бог кажњавао за свако учињено зло, не би на земљи остало ниједно живо биће. (Мото на почетку сваког поглавља узет је из Кур-ана).
Све је почело да се заплиће прије два мјесеца и три дана, рачунаћу вријеме, изгледа, од те ђурђевске ноћи, јер је ово моје вријеме, једино које ме се тиче. Брат је већ десет дана лежао затворен у тврђави.
Ходао сам улицама тога дана, пред сумрак, уочи ДЈурђева, горак и узнемирен преко мјере. А изгледао сам миран, на то се човјек навикне, ишао кораком који не открива узбуђење, тијело само мисли на то скривање, остављајући ми слободу да у тами размишљања што се не види, будем какав хоћу. Најрадије бих кренуо изван касабе, у овај тихи предвечерњи час, да ме ноћ затече сама, али ме посао водио на другу страну, међу људе. Замијенио сам болесног хафиз-Мухамеда, позвао га је стари Џанић, наш добротвор. Знао сам да лежи болестан мјесецима, и да нас можда зове пред смрт. И знао сам да му је зет кадија Ајни-ефендија, који је написао налог да се затвори мој брат. Зато сам радо пристао да пођем, надајући се нечему.
Ишао сам као и обично, док су ме водили кроз авлију, кроз кућу, навикнут да не видим оно што ме се не тиче, тако сам ближе себи. Остављен на дугом ходнику, чекао сам да глас о мени допре гдје је потребно, ослушкивао тишину, потпуну, као да нико није живио у овом великом здању, као да се нико није кретао по ходницима и собама. У муку пригушеног живљења, уз самртника што још дише негдје овдје, у нечујности корака што умиру у простирци, и тихих разговора што се воде шапатом, једва чујним цијуком распрскавало се старо дрво прозора и таваница. Гледајући како вече полако опкољава кућу свиленим сјенкама и дрхти на џамовима посљедњим одбљесцима дањег свјетла, мислио сам на старца и на оно што ћу му рећи на посљедњем виђењу. Нисам једном говорио с болесницима, нисам једном отпремио самртника на велики пут. Искуство ме увјерило, ако је за то потребно икакво искуство, да свако осјећа страх пред оним што га чека, пред непознатим што већ куца, неоткривено, у обамрлом срцу.
Говорио сам, тјешечи: Смрт је јекин, сигурно сазнање, једино за што знамо да ће нас стићи. Изузетка нема, ни изненађења, сви путеви воде до ње, све што чинимо то је припрема за њу, припрема чим закмечимо ударивши челом о под, увијек јој ближе, никад даље. Па ако је јекин, зашто се чудимо кад дође. Ако је овај живот кратак пролазак што траје само час, или дан, зашто се боримо да га продужимо још дан или час. Земаљски живот је варљив, вјечност је боља.
Говорио сам: Зашто вам срца од страха дрхте кад се у предсмртним мукама ноге омотају једна око друге? Смрт је пресељење из куће у кућу. То није нестанак већ друго рођење. Као што прсне љуска јајета кад се пиле потпуно развије, тако дође вријеме да се раставе душа и тијело. Смрт је нужност у неизбјежности преласка у други свијет, у коме човјек достиже свој пуни успон.
Говорио сам: Смрт је пропадање твари а не душе.
Говорио сам: Смрт је промјена стања. Душа почиње да живи сама. Док се није растала од тијела, она је прихватала руком, гледала оком, слушала ухом, али је суштину ствари знала сама собом.
Говорио сам: На дан моје смрти, кад буде ношен мој табут, не мисли да ћу осјећати бол за овим свијетом. Не плачи и не говори: штета, штета. Када се млијеко поквари, већа је штета. Кад видиш да ме положе у гроб, ја нећу нестати. Зар мјесец и сунце нестану кад зађу? Теби се чини смрт, а то је рађање. Гроб ти се чини тамница, а душа је слободна постала. Које то зрно не никне кад се стави у земљу? Па зашто да сумњаш у зрно човјеково?
Говорио сам: Буди захвалан, доме Давудов. И реци: дошла је истина. Дошао је час. Јер свако кружи својом путањом до одређеног рока. Ствара вас Бог у утробама мајки ваших, па вас из једног облика у други претвара, у тами троструко непрозирној. Не тугујте, радујте се рају који вам је обећан. О робови моји, нема за вас страха данас, и нећете бити жалосни. О смирена душо, врати се господару своме задовољна, јер је он тобом задовољан. Уђи међу робове моје, уђи у мој џенет.
Говорио сам тако, безброј пута.
А сад нисам сигуран да то треба да кажем старцу што ме чека. Не због њега, већ због себе. Први пут - колико ћу пута ових дана рећи: први пут? - смрт ми није изгледала тако једноставна како сам вјеровао и увјеравао друге. Десило ми се да сам сањао страшан сан. Стајао сам на празном простору, изнад мртвог брата, табут покривен модром чохом издужио се пред мојим ногама, око мене људи у кругу, далеко. Никог не видим, никог не познајем, знам само да су затворили круг око нас и оставили ме самог, у мучној тишини над мртвацем. Над мртвацем, коме не могу да кажем: зашто дрхти срце твоје? Јер и моје срце дрхти, плаши ме глухи мук. Боли ме тајна којој не видим смисла. Има смисла, говорио сам, бранећи се од ужаса, али га никако нисам проналазио. Устани, говорио сам, устани. А он је сакривен мраком, у магли нестајања, у зеленкастој тами, као под водом, утопљеник непознатих пространстава.
Како сад да кажем самртнику: Ходи послушно путевима господа твога. Кад ме језа обузима од тих скривених путева, о којима моје сићушно знање ни слутње нема.
Вјерујем у судњи дан и у вјечни живот, али сам почео да вјерујем и у страхоту умирања, у страх пред том непрозирном црнином.
Ништа нисам ријешио, кад су ме увели у једну од соба, млада дјевојка ме водила, ишао сам спуштенилх очију, да јој не видим лице, да смислим ма шта. Лагаћу ти, старче, Бог ће опростити јер ћу говорити оно што очекујеш а не оно што збуњено мислим.
Овдје га није било. л не подигавши поглед, осјетио сам да у соби нема тешког болесничког мириса, који се, након дугог лежања, не може ничим истјерати, ни чишћењем, ни вјетрењем, ни кађењем.
Кад сам погледао, потраживши дуготрајног болесника што не мирише на смрт, угледао сам на сећији лијепу жену, што је подсјећала на живот више него што може бити добро.
Чудно је можда што то кажем, али је заиста тако: осјетио сам се нелагодно. Разлога је могло бити доста. Спремао сам се за виђење са старцем, самртником, притиснут и сам мрачним мислима, а нашао се пред његовом кчерком (никад је нисам видио а знао сам да је она!). Невјешт сам разговору са женама, поготову са женама њене љепоте и њених година. Око тридесет, чини ми се. Младе дјевојке замишљају живот и вјерују ријечима. Старице се боје смрти и с уздахом слушају о рају. Овакве знају вриједност свега што губе и добијају, и увијек имају своје разлоге, који могу бити чудни, али су ријетко наивни. Њихове зреле очи су слободне и кад се обарају, неугодно отворене и кад се скривају трепавицама. Најнеугодније је што знамо да оне знају више него што показују, и да нас мјере својим необичним мјерилима, која тешко сазнајемо. Њихова необманута радозналост, што зрачи и кад се скрива, заштичена је њиховом неприкосновеношћу, ако то само хоће. А ми пред њима нисмо заштићени ничим. Увјерене у своју снагу, коју не користе, држећи је као сабљу у корицама али им је рука увијек на балчаку, гледају у нама могућег роба, или презрено створење без разлога поносно на своју некорисну снагу. Та луда самоувјереност толико је убједљива, да дјелује и кад је презиремо. Остаје страх у човјеку, и поред поуздања, у неку непознату могућност у неку враџбину, у неку тајну силу иблисову.
Ова жена имала је и неку посебну снагу која није њена већ соја коме је припадала. Њен став и њени покрети, сигурни, заповједнички (тако ми је показала да сједнем), изгледали су ублажени, умекшани нечим што нисам знао да одредим, дугом навиком, меканим сјајем сурмом осјенчених очију у прорезу јашмака, руком што је савијена као лабудов врат држала један крај танке тканине, чудном дражи што избија из ње као чаролија.
Иблисова кћи, мислио је у мени сељак, проклињао дервиш, зачуђени обојица.
Мрак се увлачио у собу, бијелио се само њен вео и њена рука. Сједили смо готово на два краја собе, између нас је недовољна раздаљина собе и мучно очекивање.
- Позвала сам хафиз-Мухамеда - р.елкла јо, заштићена полутамом.
Била је незадовољна. Или се мени тако учинило.
- Молио ме да дођем мјесто њега. Болестан је.
- Свеједно. И ти си пријатељ наше куће.
- Јесам.
Хтио сам да кажем више, свечаније: не бих заслужио лијепу људску ријеч ако не бих био, недостојан пажње нашег добротвора, у нашим срцима ова кућа је записана и тако даље, нешто као у пјесми, али је испало сакато.
Дјевојке су ушле са свијећама и послужењем.
Чекао сам.
Свијеће су горјеле између нас, на пешкуну, са стране. Изгледала је ближа, и опаснија. Нисам знао шта спрема.
Мислио сам да су ме позвали због њеног оца, дошао бих и да се нисам надао чуду, некој скривеној могућности, неком срећном случају, да покушам спасти брата. Између разговора о смрти и рају, смјестио бих негдје ријеч којом бих тражио милост за њега, можда би помогло, можда би учинио севап, пред велики пут о коме ништа не знамо, можда би подигао себи задужбину. Можда. Јер пред смрт се сјећамо да нам два анђела сједе на раменима и записују наша зла и добра дјела, и стало нам је да поправимо свој рачун, а тешко да се може корисније умријети него са племенитошћу која остаје свјежа и неукисла иза нас. А могао бих. Ајни-ефендији је више стало да се не замјери богатом тасту него да задржи у затвору неког јадника, ако би Алијага одлучио да му његово једноставно ослобођење, без жртве и без муке, буде степеница на путу у рај. Никад ништа лакше не би заслужио и не вјерујем да би одбио.
А о њој ништа нисам знао, ни о чему би могла да говори са мном, ни за што бих могао да јој послужим. Никакву везу између себе и ње нисам успио да сагледам.
Стајали смо једно према другоме као два ратника са скривеним оружјем иза леђа, као два противника са скривеним намјерама у себи, показаћемо се кад кренемо у напад, чекао сам да видим шта хоче да заузме, шта хоће да одузме, нада је још живјела у мени али није била чврста као малоприје, ова жена је сувише млада, и лијепа, да би мислила на анђеле што биљеже наша дјела. За њу је постојао само овај свијет.
Није дуго оклијевала, није дуго тражила ријечи, била је заиста ратник што полази у битку не задржавајући корак, не осврћући се. То је од њеног соја, али и због мог. Преда мном се не устручава, ако се икад устручава. У почетку сам с пажњом пратио њен намјерно тихи глас, боје зурне, и слушао говор што је личио на вез, на низање бисера, ријечима и склопом сасвим друкчијим од чаршијског, помало увео али кићен, с мирисом ових старих одаја и дугог трајања.
- Није ми лако да ово кажем, и не бих рекла свакоме. Али ти си дервиш. Видио си и чуо сигурно свашта, и помагао људима колико си могао. И знаш да се у свакој породици дешавају ствари које никоме нису драге. Ти познајеш мога брата Хасана?
- Познајем.
- О њему бих хтјела да говорим.
Рекла је тако, почињући, све што је требало: поласкала, показала повјерење, позвала се на моје звање, припремила ме на оно што ће рећи а што није лијепо, укључивши у то све породице, да не заборавим да су ружне ствари свачије а не само њихове, па иако је тако зло вече, срамота је мања, јер је општа, и може се о њој без зазора говорити.
Иза тог некоризно лијепог увода слиједила је прилично нам позната жалба због шургаве овце у породици, због великих нада које су срамотно изневјерене. Тој породичној залуталој овци не смета њена шуга, а за њих је то туга и несрећа, срамота пред свијетом и страх пред Богом. Ту лијепу тужбалицу пјевају пред нама понекад искрено, надајући се помоћи, коју обећавамо али ријетко испуњавамо, а најчешће да будемо свједоци пред људима како су они учинили све што су могли, чак су и божје људе покренули, и није њихова кривица што је зло неискорјењиво.
Напамет сам знао ту причу, одавно нам је већ причају, и моје занимање је одмах спласнуло чим сам је чуо, и слушао сам је с лажном пажњом, прикривајући то привидно будним изразом. Без разлога сам очекивао нешто необично, нешто несвакидашње што ће ме изненадити. Ништа ме неће изненадити, она ће рећи оно што је ред да каже, пожалиће се на брата и замолиће ме да разговарам с њим и да покушам да га уразумим. Ја ћу са саучешћем примити то тобоже тужно исповиједање, и обећаћу да учиним све што је у мојој слабој моћи, уздајући се у божију помоћ. И све ће остати на истоме, она ће бити мирна јер је извршила дужност и знаће се за то, ја ћу говорити с Хасаном трудећи се да не испаднем смијешан. Хасан ће наставити да живи како му се свиђа, срећан што његова породица због тога бјесни. И нико неће имати штете од свега. Ни користи. А најмање ја, и мој затворени брат. Јер она говори без стварне потребе, без изгледа на корист и успјех, са млаким осјећањем друштвене обавезе, намијењеним за туђе уши. Ја треба да га обзнаним. Али то је само лијепо опхођење, став који одговара угледу породице, оправдање за неокужене, ограђивање од кривца, његово искључивање. Она добија мало, ни издалека толико да бих за узврат могао тражити милост за свога брата. Оваквих одметника од породлце, као што је Хасан, бивало је све више, изгледало је да им је досадио ред и углед очева, и Хасан је само један од многих, па то и није била нека нарочита срамота, већ појава као и многе друге којима је људска воља тешко могла да управља.
Неудубљен, неувучен у њену причу, којој сам знао крај чим сам чуо почетак, нимало ганут њеним жаљењем јер је неискрено, а и она је знала да одржи мјеру, не желећи да претјера. Довољно је да каже. Било је неке прихватљиве безобзирности у том вршењу дужности коју срце није тражило.
Кад већ нисам имао разлога ни могућности да је слушам с пажњом, почео сам с пажњом да је посматрам. То сам чинио са занимањем, могла је мислити да је то због њених ријечи, и тако смо изгледали пристојни обоје.
Гледао сам је додуше од самог сусрета, изненадила ме љепотом глатког лица што се просијавало кроз танку тканину, и стишаваном свјетлошћу великих очију што су откривале врелу наглост и тешке сјенке у њој. Али то је био летимичан поглед, узнемирен, несигуран, у очекивању оног што ће она рећи, и више је говорио о мени него о њој. А кад је скинула са себе опчињеност, кад сам се ушанчио у сигурност тобожњег слушања, повукла ме да је видим очима а не стрепњом.
Није то била обична радозналост, да боље сагледамо ова необична створења, толико изван нашег свијета, а коју ријетко задовољавамо, или је чак и не осјећамо у сусретима, из разумљивих обзира. Изненада сам се нашао у положају да је посматрам скривен, не реметећи ништа у односу, остајући пред њом дервиш који уважава њену вољу и њено господство. Мало надмоћан у себи зато што знам шта мисли, и што је слободно гледам, а она мене не види. Не види, и ништа не зна о мени. То је предност коју би човјек увијек могао да жели, а ријетко је остварује. То је она стара његова жеља да буде невидљив. А не чиним ништа ружно, гледам мирно и сабрано, и знам да се у мени неће покренути ниједна мисао које бих се сјећао са стидом.
Прво сам запазио њене руке. Док је придржавала јашмак, присилном кретњом, која је одређена, без много могућности, биле су раздвојене и неизразите, једва су се примјећивале. Али кад је пустила тканину и саставила руке, оне су одједном оживјеле, поставши цјелина. Нису у поход полазиле нагло нити су се кретале живо, али је у њиховом стишаном мировању, или лаганом лутању, било толико снаге и неког необичног смисла, да су непрестано прикивале моју пажњу. Изгледало је да ће сваког часа учинити нешто важно, нешто пресудно, стварајући тако напетост очекивања, сталну и узбудљиву. Мировале су у крилу, састављене, обгрљене, као да се даве у тихој чежњи, или чувају једна другу да не одлутају, да не учине штогод неразумно, непомичне у непрестаном таласању што се једва видјело, сИично немирном дрхату, лаком грчу од преобиља снаге. Онда су се без журбе раздвајале, као да су се договориле, и само тренутак лебдјеле, тражећи се, па њежно падале, попут заљубљених птица, на атласно кољено, опет загрљене, нераздвојне, срећне у свом састављеном ћутању. Дуго је тако трајало, и једна се помакнула, прстима што су се споро и страсно грчили почињала да глади атлас испод себе, и кожу испод атласа, а друга је лежала на њој, приљубљена, утишана, ослушкујући нечујно пуцкетање глатког кумаша над округлим мермерним кољеном. Само понекад би се откинуле и једна би пошла у самосталан поход, да овлаш додирне минђушу на крају уха стидљиво скривеног испод црне косе црвенкаста одсјаја, или би се зауставила у ваздуху, да чује неку ријеч, па би се повлачила, без много занимања за разговор, идући у сусрет оној другој што је ћутала, увријеђена том малом непажњом.
Пратио сам их, изненађен изразитошћу њихова осамо стаљеног живота, као два мала створа што имају своју властиту животну путању, своје прохтјеве и своју љубав, своју љубомору, чежњу, блуд, у једном тренутку одушевљен, у другом уплашен, због луде мисли о затворености и бесмислености тог ситног живота, сличног сваком, али је то била брза и безопасна мисао, тренутни откуцај друкчијег живота у мени, који нисам желио да будим.
Гледао сам их и због љепоте. Почињале су од зглавака, оивичене халхалама и везеним рубом свилене кошуље, њежно облих и непојмљиво танких зглобова, прозрачних чланака. Најљепши су били прсти, дуги, гибљиви, свијетле коже саливене у правилне чуњеве са сјенкама прегиба, зачудно живи кад су се полако ширили или скупљали у прозирну чашку, као латице.
Али ако сам прво обратио пажњу на та два мала створа, двије животињице, двије сипе, два цвијета, нисам их примјећивао саме, ни у почетку док сам највише у њих гледао, ни послије кад сам је откривао као непознату земљу. Све је на њој било складно и нераздвојиво: поглед очију лако оивичен црном бојом, што се спајао с покретом руке једва скривене провидном тканином кошуље; меки нагиб главе; кад би затрептао златом обухваћени смарагд на челу, и несвјестан трзај ноге у сребрној папучи; лице без неравнина, по коме се разливала блага свјетлост некуд изнутра, из крви што се преобраћала у топле одсјаје; влажан бљесак зуба иза привидно лијених, пуних усана.
Имала је само тијело, све друго је њиме потиснуто. Није у мени пробудила жељу, не бих то себи допустио, удавио бих је у самом зачетку, стидом, мишљу о годинама и звању, свијешћу о опасности којој бих се извргао, страхом од немира који може да буде тежи од болести, навиком да владам собом. Али нисам могао да сакријем од себе да је гледам са задовољством, са дубоким и мирним уживањем којим се гледа тиха ријека, небо у предвечерје, мјесец у поноћ, процвјетало дрво, језеро мога дјетињства у зору. Без жеље да се има, без могућности да се потпуно доживи, без снаге да се оде. Угодно је било гледати како се лове њене живе руке, како се заборављају у игри, угодно је било слушати је како говори, не, није требало ништа да говори, довољно је било да постоји.
А онда ми је дошло до свијести да је опасно и ово радосно посматрање, нисам се више осјећао надмоћан, ни скривен, оживјело је нешто нежељено у мени. Није то била страст, већ можда горе од тога: успомена. На једну једину жену у моме животу. Не знам како је испливала испод наслаге година, није лијепа као ова, није јој ни слична, зашто је једна дозвала другу, више ме се тиче она далека која не постоји, двадесет година је заборављам, и памтим, долази у сјећање кад нећу и кад ми не треба, горка као пелин. Дуго је није било у мени, одакле сад да се јави. Да ли због ове жене с лицем из гријешних снова, да ли због брата, да га заборавим, да ли због свега што се десило, да се прекорим? Да се прекорим што сам испустио све могућности, и више не могу да их вратим.
Оборио сам поглед, никад човјек не смије мислити да је сигуран, ни да је умрло што је прошло. Али зашто се буди кад ми је најмање потребно? Није она важна, та далека, сјећање на њу замјењује скривену мисао да је све могло бити друкчије, па и ово што ме боли. Одлази, сјенко, ништа није могло бити друкчије, и нашло би се нешто друго да боли. Не може бити друкчије па да буде боље у људском животу.
Ова што ме покренула, вратила ме себи.
- Слушаш ли?
- Слушам.
Је ли примијетила да сам се изгубио?
- Слушам, настави.
Слушао сам заиста, то је сигурније. Слушао и чуо, изненађен што она не прича сасвим обичну причу, није додуше ни необична али није досадна, и вриједило је слушати, вриједило више него гледати. Моја нада је одједном дигла главу.
Испричала је, а то сам знао, чудну судбину свога брата, што је свршио школе у Цариграду и доспио до положаја који је одговарао и његову знању и угледу породице (једно је можда прецијенила, друго потцијенила, јер положај му није био висок, али је тако изравнила добитак и губитак). Били су поносни на њега сви његови, поготову отац. А онда се десило нешто ненадано, нико то не умије да објасни, нико не зна да каже прави разлог, чак ни Хасан: измијенио се, сасвим. Као да никад није ни срео у животу оног дивног младића, рекла је. И сви се запрепаштено питају, куд је отишло његово знање о коме су и мудериси говорили с признањем, како су се без трага изгубиле толике године, гдје се то припремало зло. Оставио је службу, не упитавши никога, дошао овамо, оженио се како му не одговара, почео да се дружи с простим људима, окренуо да пије и да разбацује иметак, чуда прави по касаби са својим друштвом, код ченгија (глас јој се утишао, али није клонуо) и на другим мјестима које није лијепо ни поменути. А онда је постао кириџија (у гласу јој гађење, готово ужас), догони стоку из Влашке, из Србије, и одгони у Далмацију и Аустрију, за друге трговце, као претрга, туђи слуга. Иштетио се, упропастио, имања нестаје, пола је продао што је од мајке остало, отац се избезумио, због Хасана је и у постељу пао, узалуд је молио, узалуд пријетио, нико га с тог пута не може одвратити. И отац више неће да зна за њега, не допушта ни име да му се помене пред њим, као да га нема, као да је умро. Она је очи исплакала пред оцем, али ништа није помогло. Тада је рекла онко што је пробудило моју пажњу: зурна је засвирала занимљиву пјесму. Отац је одлучио да га искључи из насљедства, да састави тестамент пред угледним људима и да га се јавно одрекне. И ето, да се то не би десило, да не бива грђе него што јест, моли ме да говоримо с Хасанонм да се он сам, добровољно одрекне насљедства, да не падне очева клетва на њега, и да буде мања срамота за породицу. О томе, додала је, њен Ајни-ефендија ништа не зна, неће да се мијеша између оца и сина, и она чини све на своју руку, да умањи несрећу, а ми јој можемо много помоћи, ја и хафиз Мухамед јер, чула је, Хасан долази у нашу текију, и то јој је драго да макар понекад поразговара с паметним и добрим људима.
Био сам јој захвалан што се тако разголитила преда мном. Показала је
додуше да ме не цијени много, јер се не устручава, али свеједно, важније су ствари биле у питању.
Нека је благословена хафиз-Мухамедова сумњива болест, створила ми је прилику о каквој нисам могао ни мислити. Ни њен отац, пред смрт, не би имао више разлога да ми помогне. Било ми је јасно да Ајни-ефендија зна за све ово, да је можда и смислио ријечи које је његова жена са задовољством изговорила. Он је могао знати да није лако лишити јединца сина насљедства без стварних разлога. А да је био сигуран, да су били сигурни, не би се много бринули за углед породице, и не би нас звали у помоћ. Па добро, мислио сам, гледајући је с пажњом коју сам јој у почетку остао дужан, и настојећи да ми израз лица не буде сувише весео. У невољи смо и ти и ја, због браће. Ти свога хоћеш да упропастиш, ја свога да спасем. ®елимо то више од свега, обоје, само што је моје поштено, твоје прљаво. Али нека буде, не тиче ме се. Ништа не знам о вама, а чини ми се да јасно видим колико можеш да будеш надмоћна над својим бескрвним кадијом, који поштује твоју снагу и твоје богатство, јер нема ни једно ни друго. Једна његова стидна ноћ, и један твој одлучнији захтјев могли би да измијене судбину мога брата. Тако мало улажемо, а толико много добијамо.
Готово да сам јој отворено рекао: у реду, немамо више разлога да се кријемо. Даћу ти Хасана, дај ми мога брата. Теби до твог није стало, ја бих за свог учинио и много више.
Нисам рекао, наравно. Увриједила би се због моје отворености, не воле је код других.
Рекао сам, пристајући на њену молбу, да Хасан заиста долази у текију, да је пријатељ хафиз-Мухамедов (што је била истина), и мој (што није била истина), и да ћемо с њим говорити да учини што она тражи, јер сам дирнут њеном сестринском жалошћу и њеном бригом за углед породице. Јер ако су они оштећени, сви смо оштећени, и морамо помоћи да не падне љага на оно што је међу нама најбоље, да спријечимо злураде подсмијехе кад се угледнима дешавају несреће. А обавезује ме и захвалност према добротвору текије (поменуо сам њеног оца намјерно, кад кћи неће). И мислим да је добра не само њена намјера већ и замисао, јер би све друго било несигурно. Тешко је разбаштинити првог насљедника без крупних разлога.
- Крупни разлози постоје.
- Говорим о суду. Хасан тргује стоком, то је истина, али то није непоштено занимање. Троши, али оно што заради. Пола имања дао је својој бившој жени, а није продао. Тешко да има икаквих разлога, а не крупних.
Осјећао сам се сигуран, сигурнији од ње, измијенио сам однос у самоме себи. Нисмо оно што смо били у почетку, она господска жена лијепих очију, а ја скромни дервиш, вјечни сељак, већ двоје једнаких што говоре о пословима. Ту сам јачи од ње. Али док сам се саглашавао с оним што је говорила, гледала ме благонаклоно, било јој је то сасвим разумљиво, али кад сам рекао оно што није могло да јој се допадне, лук њених обрва почео је да се грчи, поглед јој се заоштрио. Моје супротстављање јој је изгледало глупо и инаџијско.
- Отац ће га разбаштинити, сигурно - рекла је пријетећи.
Нисам се много бринуо да ли ће га отац разбаштинити или неће. Нити ме много узнемирила својом љутњом. Хтио сам само да јој разбијем сигурност, да постигнем оно до чега ми је стало.
- Може га разбаштинити - рекао сам мирно. - Али отац је стар и већ дуго болује. Хасан може подићи тужбу за обарање тестамента, и доказиваће да је отац био слаб, немоћан, да није при пуној свијести донио одлуку, или да га је неко наговорио.
- Ко би могао да га наговори?
- Говорим о тужби. Свеједно ко. Бојим се да би пресуда испала у Хасанову корист. Поготову што се не би судило овдје, због Ајни-ефендије. А не смијемо заборавити да и Хасан има веза.
Гледала ме ћутећи. Скинула је јашмак давно, јос кад су свијеће донесене и кад је почела своју ружну причу. На лијепом лицу од мјесечине очи су сјале у угловима жишком одсјаја од пламена свијећа, дрхтаво и немирно. То није њен дрхтај, али га примам као њен. Мало сам злурад. Знам да сам је узнемирио, није вјеровала да ћу њеној замисли натоварити на врат оволике тешкоће, мада је сигурно знала за неке.
Посматрала ме нетремице, као да настоји да види траг шале на моме лицу, несигурност увјерења, могућу недоумицу. Али види само сигурност и жаљење што је тако. Чинило ми се да њена љутина расте, као из понорног извора, јеш тежа што није могла да се супротстави достојним разлогом, и намјерно сачекавши да је преплави, спријечио сам да избије. Пристао сам на све што је хтјела, али су оправдане замјерке остале:
- Треба га наговорити, да све прође без тужбе.
Мислио сам да ће устрајати у своме пркосу, оспораваће могућност ма каквог парничења и мијењања очеве воље, а онда ће отпочети други разговор, који јој нудим.
Одустала је, међутим, од отпора одмах. ®урило јој се.
Упитала је, откривајући своју неувјереност: - Да ли ће пристати?
- Треба пронаћи добре и паметне разлоге који га неће ни наљутити ни увриједити. С њим је тешко на пркос.
- Надам се да можете наћи добре и паметне разлоге.
То је подсмијех, или нестрпљивост. Мислила је да ће све бити лакше.
И ја сам тако мислио.
- Покушаћу - рекао сам.
Не знам да ли је у моме гласу осјетила несигурност, колебање, сумњу. Не знам. Али моје одушевљење је заиста клонуло.
- Не вјерујеш да ће пристати?
- Не знам.
Да сам издржао само још тренутак, да је моја љубав према брату била мало јача од моралних обзира у мени, све би се свршило добро. Или би било горе. Али бих можда спасао брата.
Нисам лако одустао од своје жеље, као што би могло изгледати. У једном једином трену нашао сам безброј разлога и за једно и за друго, и да пристанем и да одбијем, и често је то био исти разлог, и док је она чекала, у кратком размаку времена, колико да се одахне, бјеснила је у мени олуја. Одлучивао сам о своме и братовљевом животу. Предаћу јој њеног лаковјерног брата, насјешће на савјете пријатеља. Наплатићу за труд и издају, не сувише велику, јер би и без мене учинили што хоће, а ја бих могао помоћи да све ипак изгледа љепше. Зашто да се стидим, зашто да предбацујем себи? Брата спасавам!
Само, требало је да вичем јаче, и увјерљивије, да надвичем други глас који ме опомињао. Не знам шта је брат учинио, не знам колико је крив, не вјерујем да је ишта тешко, сувише је поштен и млад за веће зло. Можда ће га и пустити ускоро. Али ако и неће, чак да сам и сигуран да неће, могу ли пристати на ову непоштену завјеру против човјека који ми никад ни ружну ријеч није рекао? Није у питању иметак, немам га и не поштујем га много ни код других. У питању је нешто друго, неправда, прљав поступак, непоштење, насилно одузимање права. Не цијеним много њеног брата, површан је, лакомислен, чудан, али и да је гори него што јест, како ћу се оправдати пред собом ако овој безобзирној жени помогнем у овој хајдучкој пљачки?
Шта сам онда говорио другима толике године? Шта ћу речи себи послије свега? ®ив брат ће ме непрестано подсјећати на мој ружни чин, који више нећу моћи поправити. Ништа немам осим увјерења да сам частан, ако и то изгубим, бићу рушевина.
Тако сам мислио, заиста. Можда ће некоме изгледати чудно како сам могао да се колебам између те двије неједнаке ствари, да учиним ситну издају да бих ослободио брата. Али кад је човјек научио да мјери своје поступке строгим мјерилима савјести, бојећи се гријеха можда и више него смрти, онда то и није тако чудно.
Осим тога, знао сам, потпуно сам био сигуран, треба само да одем Хасану и да му кажем: одреци се, због мога брата, одрекао би се, одмах.
Али нисам могао, нисам хтио ништа да јој кажем док с њим не разговарам.
Пожуривала ме, разбијајући моје колебање: - Не бих заборавила учињену услугу. Стало ми је да се не диже бука око наше породице.
Чиме би вратила услугу, велики Боже!
Устани, Ахмеде Нурудине, устани и изађи.
- Јавићу ти - рекао сам, утирући пут за поновно видење.
- Када?
- Чим Хасан дође.
- Враћа се за дан, два.
- Онда за дан, два.
Устали смо у истом часу.
Њена лијепа рука није се подигла да сакрије лице. Били смо у завјери.
Нешто се ружно десило међу нама, и нисам био сигуран да сам остао потпуно чист.