ЦРНА ГОРА ПОД ВОЂСТВОМ ВЛАДИКА
(који су сви били од србскога рода и језика) Послије одласка из Црне Горе господара Ђурђа у Италију, свеосвештени митрополит господин Вавил[5] остатак свог живота проведе на Цетињу спокојно, не гонећи ни оне потурчењаке (што су се са Станишом потурчили) да обуздавају гњев страшнога султана против себе, већ их је чак, ласкајући, кријепио духом - како не би заборавили ко су и од кога су, него да свој народ и отаџбину и из те вјере бране од зулума и да га заступају у свакој нужди и сили. И тако он по својој двострукој дужности успјешно сачува народ у стању вјере и слободе у којему га је примио, те без особитих политичких догађаја и промјена наслијеђену власт одржа у Црној Гори Свеосвештени митрополит господин Герман[6] сав свој живот проведе у истоме звању и дужности спокојно, као његов предак, па се и он без значајних догађања у вјечност пресели, а на његово мјесто братија и народ изаберу свеосвештеног митрополита господина Павела[7]. Он такође, као и његов предак, би и прође без посебних подухвата за општу народну корист, а њега наслиједи свеосвештени митрополит Никодим[8], који такође проживи као и његови претходници, а кад умрије, наслиједи га свеосвештени митрополит Мардарије[9]. Он се задржа на положају неко вријеме, и умрије као претходник му, а наслиједи га свеосвештени митрополит Пахомије[10], али се ускоро престави из трулежности у бесплотност, а на његово мјесто ступи свеосвештени митрополит господин Руфим[11]. Овај владика је православној побожности особиту службу учинио и тиме не мало Србство пробудио и поткријепио, јер је повратио у источно богословље (Православље - прев) Куче, Братоножиће и Дрекаловиће из римске вјере у коју су били премамљени од стране арбанашких попова, с којима се граниче и орођавају се, али сада паметније: по поуци и заклетви тога истога владике узимају данас од аих (Албанаца - прев ) жене, а њима своје не дају, те је узалудна мука прапоганима, више него пропагаторима Пошто овај владика умрије, наслиједи га свеосвештени митрополит господин Руфим Други[12]. Постоји предање да је у вријеме овога митрополита некакав силни Сенђер-паша с војском ударио на Боку, дошао до Котора и опколио га са стране Праћишта (ово је страна изнад Котора у правцу Црне Горе) са својом чудноватом (по казивању) лубардом, и да је граду одатле много јада задао. Но, у Котору се бјеше намјерио неки Чевљанин, поп Драгојевић, који гледајући како латини гађају својим лубардама с града, али не погађају, замоли их да му допусте да он лубардом нациља. То му дозволише и Бог му даде срећу да првим хицем погоди онај турски топ на Праћишту посред отвора цијеви и заглави га тако да Турцима није више могао да служи. Предање каже да се због тога турска војска одатле подигла и без икаква успјеха пошла, као разбијена. Томе попу за тај подвиг принцип млетачки даде златну медаљу (колајну) и плату до краја живота. Иза Руфима Другога дошао је свеосвештени митрополит господин Василије Први[13], који проживље тако што се у његово вријеме не деси ништа што би требало запамтити, а послије његовог упокојења наслиједи га свеосвештени митрополит господин Висарион[14]. У његово вријеме дође с мора принцип млетачки да узима Нови (град у Боки Которској) од Турака, опколи га и заузе га, али без помоћи Црногораца Бог зна би ли успио да га заузме. Некакав Топал-паша пође са војском да одбрани Кастел-Нови, али га сусретну Црногорци изнад Новога (у Кобиљем долу) и разбију га тако да је једва остао жив с мањим дијелом своје војске. Због тога млетачки принцип многима од Црногораца даде колајне и доживотне плате. Као што су раније свјетовни господари тако су и црквени водили мирољубиву политику и одржавали политички савез са млетачком републиком против Турака, али су сами доносили више користи Црној Гори него што их је у томе помагала Млетачка република Не марећи много за савез Млетака и Црногораца, Турци су често и неустрашиво ударали како на тада богату Републику, тако и на љуту и крајње сиромашну Црну Гору, премда су више гинули него што су добијали. Настојали су да Боку освоје силом а Црну Гору вјером, али нијесу успјели ни у једноме ни у другоме. Бока им се одбрани уз помоћ Црне Горе и млетачког принципа, а црногорска сироти&а им се одбрани милошћу божјом и својом мишицом. Све се ово јасније и чистије види из једног догађаја који се десио за вријеме овог владике мало послије горе описаног боја.
У оно вријеме је политичка мудрост Турака успјешно водила и одушевљавала њихову војну моћ и ратне подухвате. Никако нијесу мировали, а још мање су их порази заустављали. Чак су их раздраживали за нове бојеве и ратове. Тада Млетачка република склопи мир са Турцима и својега војног команданта Зана Грубичића, који је био упућен да са Црногорцима ратује против Турака, повуче у Млетачку. За Црну Гору нико ништа нити помену нити утврди, и то због слабости Млетачке и воље Турске, која је у тајности припремала нове и одлучније подухвате против Црне Горе и њене сиротиње. Ова се, међутим, није уклањала ни приклањала отоманској сили. У својој ратничкој гордости Турци не вјероваху да Црној Гори уопште ништа не могу, него опет дигоше војску на њу, ону исту с којом су скоро ратовали против Млетачке републике и Црне Горе. Сераскер пред војском био је Сулејман-паша Бегајлија из Скадра. Као вјешт Црној Гори, а у циљу олакшања свога успјеха, он је употребио црногорске потурице и друге лакомце, који га радосно сретоше и прихватише, и послије малог отпора на Вртијељци[15], гдје је погинуо славни Бајо Пивљанин са шест другова, изведу Сулејмана и сву његову војску на Цетиње. Ту он дигне у лагум Манастир и двор који је сазидао Иван Црнојевић, па се одатле врати у Скадар. Послије тога црногорског разарања, а ваљда видећи да се на тај начин Црногорци не могу ослабити, Латини смисле да учине крајње своје пакости - отрују владику Висариона, како би угодили Турцима и својему назови божанству (папи) и понизили Црногорце а себе уздигли. Али послије његове нагле и ненадне смрти, брже-боље се нађе да осујети њихове планове свеосвештени Митрополит господин Сава Први[16]. Он такође у своје вријеме ништа више ни боље не учини, осим што успјешно сачува оно што је наслиједио, и тако све остави своме насљеднику, а то је био свеосвештени Митрополит господин Данило[17] (по народноме - владика Данило Његуш). За њега се има нешто више казати, ако га посматрамо као човјека, као духовно лице и као завичајца натпросјечног. Али и то се може рећи за њега, колико је могуће знати, само на основу усменог казивања, као и за његове претходнике, премда је и данас на његово мјесто потомак исте куће која је и Данила родила и двојицу испред њега. Али и он, као преци му, само се ту и тамо у причи наводи, па жалимо што нема писаних трагова о тим важним временима, или су се, ако их је било изгубили у толиким ратним разарањима, тако да до њега ништа писано није стигло.
Данило је рођен у Његушима (црногорско село испод Ловћена планине а изнад Котора) у братству Херачком или Хераковићима, који су се ту населили послије заузећа Херача (Херцеговине) од стране Турака. Они су тамо боравили под планином која се зове Његош. Не могавши трпјети турски јарам и подносити варварски бич, они побјегну у Црну Гору, и у велику се пустињу и шуму тада у једно пољице завуку и населе, и то насеље назову по имену своје планине - Његош, или Његош, и Његуш по данашњему Предање казује да су се од два рођена брата - Раича и Херака - сви данашњи Његуши намножили, тј. Раићевићи и Хераковићи. Као што је овај Данило, тако су и све остале црногорске владике били природни Црногорци, али из других племена и братстава а не из овога. Некима од њих су наведена мјеста рођења, за оне за које се зна, док за оне за које се поријекло не зна оно није наведено. Али никакве двоумице нема да су сви били рођени Црногорци, као што су и владика Данило и његови насљедници.
Овај владика Данило једино из побожности остави својевољно очеву кућу и дође на Цетиње у Манастир, те се постриже у монашки чин. Њему је најприје било име Нико (Никола), а послије Данило Не зна се када се родио, али се 11 јануара 1735 године упокојио у свом Подгору у Маинама. Он никако није хтио, чак је плакао, да га бирају за владику, али су га свенародном вољом Црногорци изабрали и поздравили га огњем из пушака. То се догодило 1697 године, а послије три године по општенародној вољи би послан у Мађарску, у Сечуј, гдје је тада боравио српски патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, родом из Бајица (Црногорац), те га је рукоположио за архијереја, како и приложена диплома казује:
"Арсеније Чарнојевић
Божјом милошћу, архиепископ пећки и патријарх свим Србима и Бугарима, Приморју, Далмацији, Травунији, Вретанијским острвима и осталима.
Неизречивим божанским даром избавитеља Спаса нашега Бога прими сва земља истинску и живоносну проповијед, а слушањем онога који је њу посијао, људи, налазећи се у тами незнања, видјеше велику свјетлост знања. Од заблуде избависмо се и царству небеском придружисмо се. Јер од првобитне Свјетлости због гордости човјек оступи и би изгнан из раја. Поново, нови човјек Христос, својим оваплоћењем, Адама на првобитну част уздиже и човјека обожи и свуда испуни тајним службама (мистагогијама) а међу људе положи љубав. Свете храмове испуни благодаћу и славом, и тајнама освети, и храну рајску свима понуди. Јер све старо прође и све постаде ново.
Тога ради и наша смјерност са Сабором све тачно разумјесмо и нађосмо законом Светих отаца и хрисовуљама даровницама правовјерних царева - које су митрополије и епископије под Светом великом црквом, Преосвештеном архиепископијом пећком и Патријаршијом управљајућом свим Србима и Бугарима, западним Приморјем и горњим Подунављем, и сјеверним странама.
Божанским старањем, тако, састависмо свечасни и свештени Сабор у богоспасаваном градићу који се зове Сечуј. На том сабору су били, прво, свеосвећени митрополит господин Саватије захумски, митрополит господин Јевтимије будимски, митрополит господин Стефан сремски, богољубни епископ господин Јевтимије бачки, епископ господин Исаија јованопољски, епископ господин Спиридон вршачки, епископ господин Герасим зворнички и најпреподобнији архимандрит господин Јоаким Ђурђевац (из Ђурђевих Стубова); и од други страна не мало калуђера и властеле с осталим клиром и свештенством црквеним. И свечасни и богољубни Сабор сачинисмо и у Богом спасавану Епархију скендеријску - која је остала без пастира послије смрти покојног владике Саве - божанским судом и црквеном провјером изабрасмо најчаснијег јеромонаха свога Данила, пострижника цетињског; и призивањем Светога и Животворног Духа постависмо њега на богољубни степен архијерејски да прими више именовану Епархију звану Скендеријску у којој су ова мјеста: најприје Црна Гора и племе Грбаљ, Паштројевићи, Кртоле, Луштице, и град Бар, град Скадар и град Улцињ, и град Подогорица и Жабљак, и племе Зета и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи са свим варошима, селима и парохијама. Богу да служи марљиво и стадо своје да чува са сваком пажњом. Да рукополаже свештенике, чтеце, подђаконе и ђаконе, и да поучава свештенике, као и игумане по манастирским правилима, а и духовним оцима да пружи науку за спасење душе; цркве Божје да освећује, које нијесу освећене, а све архијерејске дужности да испуњава по закону Божијем и по, правилу Светих апостола и по предању Светих отаца; да учи народ хришћански корисном спасењу душе, да спасе повјерене њему душе, да спасе повјерене њему душе колико је могуће све.
Па и ви, христољубиви саборе, свештеноиноци (јеромонаси) и свештеници, властело и сви хришћани - који се налазите у више реченој Епархији - послушајте њега и закону Божијем повинујте се и поштујте њега на мјесто лика самога Христа и у име наше смјерности јер к архијереју част на самога Христа прелази. И ако се ко нађе напрасан и непокоран овом нашем писму (грамати) тај ће бити проклет и одстрањен из Цркве Божије и од закона хришћанскога. И што буде хтио по закону да благослови - нека је благословљено; и што буде хтио разријешити - нека је разријешено; и што буде хтио по закону свезати - нека је свезано.
И написа се ова Синђелија на свако чување и утврђење. И даде се благољубивом епископу господину Данилу. У години од постанка свијета 7208, а од рођења Христовог 1700, мјесеца јуна.
Смјерни богомољац Арсеније Чарнојевић архиепископ пећки и патријарх српски"[**]
[**] Напомена: Свака запета је црвеним мастилом написана и у првом реду свако слово у свакој ријечи такође је црвено. Печат је потпуно округао, а три су му круга двоструко један другоме, како му је и на средини печата Вознесење насликано, а око њега написано - чита се исти потпис, а да ли има још нешто, не могу разазнати, мастило је готово изблиједело. Прво слово И у почетку дипломе особито је лијепо бојом насликано.
Ијекавизирани превод проф. др Александра Младеновића у: "Прилозима о Његошу", Ваљево, 1996. стр. 125-127.
Овај владика Данило се презивао Петровић, премда му је оцу било име Стефан, и то је вјероватно по некој старини чинио Он је први почео размишљати како би се Турци истјерали из Црне Горе, и настојао је да то и дјелом учини чим се за то стекну услови и да Турцима одузме и отклони убјеђење даје Црна Гора њихова за сва времена За то му даде повод и неки Демир-паша, којега су били послали из Цариграда с нешто војске да регрутује рају и одметнике у низам (послух) доведе цару Прошавши Албанију, Демир је дошао у Подгорицу, окупио Зету равну (подручну), јер је тајно у себи подозријевао њихов (Зећана) рајалук због њихове близине с Црном Гором, која се још никако није сасвим покорила турском цару, иако је још оне своје потурчењаке трпјела и допуштала неким извањским Турцима да се баве трговином на Ободској ријеци (Р Црнојевића - прев) Демир рече Зећанима да пред њега доведу својега владику са Цетиња, рекавши му да га зове везир и већил царев на важни разговор, те их је тако преварио. Зетски хришћани Срби пођу на Цетиње, позову Владику к везиру, али он није хтио никако да оде на тај позив да га Зећани не узеше на свој врат и душу, и тако Владика пође. Чим је видио Владику гдје иде сам к њему, прими га лажно лијепо док с њим не поразговара и увиди каквога је духа и срца, а очима је имао од њега шта да види, јер је био највиши и најприкладнији човјек, уз то и дрзак и неустрашив. Ове особине су, и без напрегнутог разговора, довољне биле да подигну јарост и пакост варвара противу себе, те одмах нареди да се Владика ухапси и стави у синџире и томруке (дрвена направа за окивање људи " прев.), па сјутрадан му упрти стржев колац (колац од црног дуба) на раме и поведе га пјешке до Спужа да изабере сам мјесто на којему ће га на колац набити Истог дана га врати у Подгорицу. И тако, прича се, неколико пута гаје водио тамо и овамо за неколико дана, а ноћу би га вјешао испод пазуха, те би му тако висио по сву ноћ у висини човјека, ваљда да га том муком и страхом принуди да се потурчи и да сву Црну Гору својим примјером принуди на турчење Али Данила Бог Спаситељ толико ојача да је био одлучио и да све муке издржи и да тако умре и варвару не учини вољу. Некакав зетски поп Божо Поповић (Љешкопољац), од свих због побожности поштован успијевао је да само сам тајно и уз подмићивање к Данилу улази, те му је понешто хране доносио и држао га на својим раменима док би што висећи појео и одморио руке и пазува од онога на шта је био објешен Сва се Зета ужаснула због таквог поступања с њеним Владиком, и одлучише да сви једногласно моле везире да им га поклони и за благо ослободи. Демир у почетку никако не хтједе да им изађе у сусрет, али они понављаху своју молбу, а Данило, истрајавајући у трпљењу, надвлада варварско безакоње, те им везир за њега шест стотина цекина затражи. Они му обећају да ће скупити тај новац, али га замолише да Владику више не меће на муке, па нека га макар у хапсу држи док донесу откуп, и везир им тој молби изађе у сусрет Тада Данило јави својој браћи да му пошаљу откуп. Они саставише триста цекина од свога имућа али им недостајаше још толико. Зато пођу на Топлу (манастир код Новога у Боки), гдје је митрополит херцеговачки господин Саватије још столовао, те им он позајми других триста цекина, које они понесу те га искупе и поврате кући, а Демир-паша одатле оде даље за својим послом Сада већ владика Данило, исте године, тајно наговори војводу цетињскога и остале поуздане Црногорце да његову ранију замисао спроведу у дјело. Тако они на сами Бадњи дан увече свуд по Црној Гори ударе на Турке, срећно их истријебе, неке посјекавши, друге прогнавши, а неке млађе покрстивши Ето тако се, и тада, сва Црна Гора са свијем очисти и ослободи од Турака, који су је били почели својим множењем превладавати За ово дјело постоји и народна пјесма, која је достојна да се и овдје дода, нека докраси повијест и да ко хоће види како дух природнога пјесмотворства то све одсликава на свој начин: Сабор чини хапи-попе Јове[18]
На сабор је Зету окупио,
Па пошто је Зету окупио,
Овако је попе бесједио:
"О Зећани, јадна браћо драга!
Шта хоћемо од живота свога?
Не имамо цркве ни закона.
Но погибе Лазар на Косово,
А клетизи прискочише Турци,
Развалише цркве и олтаре,
Оградише све турске мунаре.
Но ја велим, моја браћо драга:
Окупимо ми мало пешкеша,
Да идемо Скадру крвавоме,
Да молимо пашу злочестога
Да нам даде турску бујрунтију
Да би мало цркве оградили
Да би своју вјеру придржали."
Све Зећани кабул учинише,
И за пашу пешкеш приправише.
Прво пошли Скадру бијеломе,
Те пред пашом жалбу учинише.
А пошто је паша разумио,
Пешкеш прима, бујрунтију пише,
Да би мало цркве оградили,
Да законе своје придржају.
Па отле се натраг повратише,
Дозиваше камене мајсторе,
Они мало цркве оградише.
И камене платише мајсторе,
На своје их доме отправише,
Ма говори Хаџи-попе Јове:
"О Зећани, моја браћо драга!
Ево б'јелу оградисмо цркву,
Што је фајде ђе је ограђена,
Она није боља но пећина,
Теке није освештена црква.
Нег, да опет пешкеше купимо,
да идемо Скадру на Бојану,
У нашега паше опакога,
Да бисмо га како умолили
Е ја би ни хатар учинио,
Е ја би ни како учинио,
Е ја би ни како допуштио
Да идемо малој Црној Гори,
На Цетиње владици Данилу,
А да бисмо њега умолили,
Да би доша, да ни свешта цркву.
Сви Зећани на то пристадоше,
те за пашу пешкеш окупише,
Пак се диже Хаџи-попе Јове,
С собом узе три-четири друга,
Пође опет Скадру проклетоме.
Ту пред пашу они излазаху,
Пред њим плачу и моле се љуто.
Пешкеш прима, бујрунтију пише,
Бујрунтију тако направљаше,
У њу добро поздравља владику:
Чуј владико, црни калуђере!
Ја ти паша тврду вјеру дајем,
Дођ, владико, Зети земљи равној
Да у Зету свешташ цркву малу.
Ево ти је дајем на поклоне
Зету равну и Брда остала,
Да им чиниш црковне начине,
Да им дају што се погодите.
Отолен се натраг повратише
И дођоше здраво на дворове,
Зећанима право кажеваху,
Па узеше танахну ђемију,
Те иђаху Блатом широкијем,
Док дођоше на Ријеку малу,
А с ријеке на Цетиње равно,
На Цетиње владици Данилу,
Те му десну пољубили руку,
На руке му бујрунтију дају.
Кад је виђе владика Данило,
Овако им бесједи Владика:
"Попе Јове, јадовна ти мајка!
Није вјера тврда у Омера,
Ма ћу поћи да нећу ни доћи,
Ради вјере и закона свога
Док ујутро зорица осване."
Он је своје слуге дозивао,
Овако је њима бесједио:
"Хаз, рте ми добра коња мога!
Е ћу ходит, пут Ријеке мале,
А с Ријеке Зети земљи равној,
Бог да знаде хоћу л'игда доћи."
Слуге су му коња опремиле.
Отале је пут Ријеке пош'о,
А с Ријеке Зети земљи равној,
У попа је конак учинио.
Сјутрадан се Зета окупила,
Зета равна и Брда остала
И гиздава варош Подгорица,
Свак да гледа владику својега.
Владика им освештаје цркву,
Ал' ев', побре, жалостиви гласи!
Клети Турци уфатише њега,
Свезаше му руке наопако,
Па га воде варош Подгорици.
Ту му руке мало попуштају,
У руке му стржев колац дају,
На који га мисле ударити.
То кад виђе Зета земља равна,
Зета равна и Брда остала, -
И гиздава варош Подгорица,
Заплака се мало и велико,
Пашу моле и куме га љуто:
"Немој, пашо, за Бога једнога!
Немој, пашо, изгубит' владику!
Немој Зету земљу отровати,
Е ти нигда ништа родит' неће,
А сувише, изгубићеш вјеру.
Но ходи га врзи на откупе,
Узми блага колико ти драго".
Пошто сеје псету досадило
Ево га је врга' на откупе,
Три хиљаде жутога дуката.
Двије даје владика Данило,
Ону трећу Зета земља равна.
А кад виђе владика Даниле,
Е га стави пашче на откупе,
Он направи лист књиге бијеле,
Па је шиље малој Гори Црној,
Црногорцим', својој браћи драгој:
"Откуп'те ме, не држите овђе,
Продајите крсте и кандиле
И путире од сухога злата,
Све црковно дајте за ме благо,
А да би ме само избавили
Из невоље, из турског синџира"
То кад чуше браћа Црногорци,
Одмаха су благо саставили,
Ш`њиме иду на Ријеку малу,
Ту нађоше владику Данила,
Састаше се туна са Турцима,
Благо даше, владику примише,
Вратише се здраво на Цетиње.
Ту владика дивно дочекује у
Манастир браћу Црногорце,
Пак овако зборе Црногорци:
"Благо нама, наше сунце јарко!
Када ни те срећа изнијела,
Како ћасмо живјети без тебе?"
Те владика њима одговара:
"Ками вије благо, Црногорци!
Један вама, а девет су мене,
Тек се клети умложише Турци.
Лаћајте се, не уздајте с' у ме
Ако мене послушат нећете,
Ја ви данас тврду вјеру дајем,
Већ ме овдје видјети нећете".
Сви му они тврду вјеру дају
Да ће они послушат' владику
"Но ни кажи, мили господару!
Како бисмо сада учинили?"
"Ја ћу вама казат', браћо драга'
Ево су се умложили Турци,
А у нашој малој Гори Црној,
Неколико бити неће доба,
А луду ће вашу турчит' ђецу,
Ђе гледате вашијем очима,
Да им ништа помоћи нећете.
Него јадна браћо Црногорци
Међу собом вјеру уфатите
За слободу крвцу пролијеват'
За слободу и за вјеру нашу,
Да с' бранимо од невјере турске
Покољимо Црном Гором Турке
Који су се међ' нас уселили
На срамоту и на пријевару,
Бранимо се, не издајимо се,
И Бог ће ни помоћ акобогда.
Ја не жалим де[19] ћу погинути
Ради вјере и закона свога!"
Црногорци вјеру њему дају,
Вјеру дају и дају бјелегу,
Бјелега је Мратињске покладе,
Таде с Турцим' да заметну кавгу.
Мало прође а покладе дошле,
Не би кавге ни свађе никакве.
То кад видје владика Данило,
Побоја се да га преварише,
Тере своју слугу дозиваше,
Одасла га к војводи Батрићу:
"Дођ', Батрићу, с браћом твојом драгом
Е имамо нешто разговора!"
Батрић зове Марка и Милоша,
И Томаша и брата Ивана,
Сви пет поше[20] к владици Данилу
Лијепо их бане дочекива,
Пак им бане поучења даје.
"Што су наши стари учињели,
И слободу како су чували,
Док погибе Лазар у Косово!
Но каж'те ми, о Мартиновићи-
Камо ваше вјере и аман'ти?
А које сте са мном оградили,
До покладах клетву учинили,
До покладах заметнути кавгу
Ев' покладе, не би другог гласа,
Јао, леле, до жалосна гласа!"
Таде скочи војвода Батрићу,
Те му десну пољубио руку,
А овако њему бесједио:
"Чу ли мене, мио господаре!
Ја се бојим и страх меје љуто
Јере те ме издат' Црногорци,
Ја бих давно заметнуо кавгу.
Но пет брата што смо од Мартина
Сви имамо нашу дјецу малу,
А и наше старе родитеље,
Мили су ни к'о цару цареви,
Хоте ни их потурчит, занаго.
Па те молим, драги господару,
Нађ' им мјесто, па не жали наске".
Владика им за то одговара:
"Слушај мене, војевода Батро!
Црногорци ако те издаду,
Би те они де и моја глава".
На то су се они раздвојили,
Међу собом савјет учињели,
Мало прође, Бадње вече дође,
Стадоше се браћа на вечеру,
Наложише блажене палице,
Бадњакове пак и бадњачице,
И уждише воштану свијећу,
Пак се милу Богу помолише,
Великоме Ристову Рождеству,
Да им вазда буде у помоћи.
Још доносе једну чашу вина,
Напијају сви у славу Божу,
И у славу Риста Спаситеља,
Тад сједоше и повечераше.
Пошто браћа слатко вечерала,
Овако им војвода зборио
"Сад на ноге, моја браћо драга!
Прифатите свијетло оружје,
Да идемо ђе смо углавили".
Прифатише свијетло оружје,
На Иногор, мало поље доше,
На бијелу кулу Мустафића.
Ту бијаху пет Тураках братах,
Пет Алијћах, седам Мустафићах,
Њих поклаше и тридесет ш њима,
Па отоле браћа Мартинићи
Здраво пошли на Јабуку село,
Нешто Турак' и ту изгубили.
Ал' им вичу двоје дјеце турско,
Они вичу да те с' покрстити,
Не шћеше их браћа изгубити,
Но их воде владици Данилу,
Владика их оба покрстио.
Још отоле с' браћа подигнула,
На Дубовик село одлазила,
И ту неке погубили Турке,
И ту вика једно д'јете лудо
Да се хоће покрстит', занаго,
Тако су му живот опростили,
Но и њега владици повели.
Он га крсти ка' но и остале.
То све било док огрија сунце,
Тер освану Рождество Ристово,
Пак се браћа назад повратила,
И низ поље, низ Цетиње равно
Шенлук чинећ и весеље драго
Глас допаде владику Данила,
Донесе га једно момче младо:
"Муштулук ти, драги господаре!
Погибоше иногорски Турци!
А осталим ни стрва се не зна!"
Кад је бане гласа разумио,
Сам собом је бане бесједио
"Мили Боже, на свему ти хвала!
Баш весеља што жуђех одавна"
У ријечи у којој се нађе,
Он е своје слуге сазивао,
Жежијаху краташне машкуле,
Тер чињаху радост и весеље,
А 'во иду пет Мартиновићах
И ш њима је Бориловић Вуче,
Крвавијех до раменах руках.
Од весеља пак их срета бане,
Ушетао у бијеле цркве,
Те одстоји божу летурђију,
Па изиде из бијеле цркве,
Даје њима пива и јестива,
Лијепо их бане дочекива,
Још их љепше даром дариваше:
Батру даје коња испод себе,
А Ивану двије пушке мале,
Даје Марку сабљу на појасу,
И Томашу златну перјаницу,
А Милошу танку талијанку-
Брешку пушку ситнога џефера,
Пак дарива Бориловић Вука,
И њем' даје двије пушке мале-
Самокресе по од четир' грла,
А међу њих мерџанли-ханџара,
Нек' душмане све коље и пара,
Нек' их бије да их нигђе није,
Ка' му браћа, дружина уздана
То све било кад се и чинило,
Покојнијем' душевно спасење!
А живијем здравје и поштење.
Кад се тако с помоћи Божјом Црна Гора очисти од пексијанске вјере и ослободи опасности од ње, владика Данило предузе те огради опет цркву и манастир на Цетињу, што су их Турци недавно пред његов долазак били разорили и спалили. Почне и с Млечићима озбиљније да поступа, не дајући им ни да се појаве и да озлобљују Црну Гору. Али им се свуда пријатељски одазивао. Чувао се њихове тајне пакости и политике а цијенио њихово према њему јавно уважавање. Ријечју, био је добар и користан сусјед Републици, али сусјед независан од ње. Имајући своју правицу и Отаџбину, уздигао их је богомданошћу до потпуне слободе своје вјере, закона и правде. Он је исти збјежишту несрећника дао облик државице, а самобезнамјерном ратољупцу дао је име Патриота, Завичајца, и упознао их је међу собом, обновио им љубав и слогу и њихову везу духа утврдио је тако да се и до данас тако држе - сви заједно, сложно, без другога подложја и страха осим од својега добра или зла дјела.
У вријеме овога владике у Русији је живио и царовао сверусијски цар ПЕТАР ПРВИ и ВЕЛИКИ, који се, украшавајући и уређујући своју отаџбину, био овдје упустио и у рат с Портом отоманском Али будући да није имао довољно снаге, тражио је свуда по турској империји да придобије и пробуди хришћане, себи и свом народу једнокрвне, да му помогну диверзијама против заједничког непријатеља, а ови су се надали да ће и себе ослободити и подићи свој углед који им је варвар био преотео насиљем и ујармио их. При томе цару налазио се у служби тада као генерал и један Србин, по имену гроф Сава Владиславић, родом из Попова (у Херцеговини). Имао је част да буде љубимац тога великога мужа Тако он и објави својему цару и господару за Србе у Црној Гори - како независно живе у својим претврдим горама и вјечито ратују с Турцима, те да су под руководством свог православног владике. Добро би било да се и њима обрати, да им што напише и да их позове у рат против њиховог свагдашњег душманина, и да се он тврдо нада да ће они то радосно примити и пристати са свом силом и слогом својом. Цар Петар Велики, који је знао сваки случај и средство да употријеби у своју корист, препусти ономе истоме Владиславићу тај посао, припреми своју царску грамату, препоручи му да он то испуни, и да нађе по коме ће тај позив тајно послати у Црну Гору. Гроф Сава Владиславић још из куће из дјетињства бјеше упознат с тадашњим црногорским владиком Данилом Петровићем и томе се двојако обрадује, знајући колико ће то бити пријатно и угодно његовоме давнашњем пријатељу и храброј браћи Црногорцима. Брже - боље нађе своја два земљака Славеносрба - пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића Подгоричанина (оба у служби Његовог величанства цара Петра), тајно им даде царску грамату и уз то неопходне инструкције, и одмах их пошаље кроз турску и војску и земљу у Црну Гору. Не може се исказати са коликом их радошћу дочекаше и владика Данило и сва Црна Гора, па истог момента прочиташе цареву грамату, а од весеља сви оборише ватре из пушака, па истога часа и смјеста ударе на Турке, затворе их и опколе у оближњим градовима, и ускоро у присуству и уз помоћ наведених изасланика хтједоше их освојити, а Зету и Херачу припојити Црној Гори, себи и Русији учинити корист и прославити их - али исте године дође од цара Петра Друга, прежалосна порука даје он склопио мир с Портом на ријеци Пруту... те да се ни Црногорци не упуштају даље у велики и посебни рат, него да се повуку у своје крше, а да оба изасланика хитно дођу у Русију. Тако и би- чим два изасланика предадоше Црногорцима за трајно једну грамату, па једну пјесму о том рату и несрећи брзога и ненаданога примирја, а затим ону другу грамату царског изаслаништва:
"Божјом милошћу, МИ, ПЕТАР ПРВИ, цар и император сверосијски и проч. и проч., и проч.
Благородним, најпревасходнијим, најпоштованијим, преосвештеним Митрополитима, Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, Витезовима и свим добронамјерним Хришћанима православне вјере, грчке и римске, и другим, духовног и свјетовног чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Херцеговине и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Хрватима и другима христољубивима који су се нашли под игом Тиранског Турског Султаната - шаљем радосне и веселе поздраве.
Нека је знано свима вашим благородним особама и свима народима који поштују распеће Христа Бога нашега, кроз које се сви надамо да ћемо ући у царство његово, добросрдачно се потрудивши за вјеру и цркву;
Како су Турци варвари, Христове цркве и православног народа гонитељи и завојевачи многих држава и земаља на неправду, и разоритељи многих цркава и манастира - незадовољни владавином грчке империје и многим другим потенетатима (владавина и земљама - прев.) неосвојеним али неправдом заузетим. Па обмањујући сироте и убоге, и обудовјеле, склањали су најприје под своју протекцију, а потом их као вуци овце растрзали и стадо хришћанско разарали, и толике хришћанске области у поданство неправедно подвели, тако и да данас њиховим мучењем и тиранством их разарају, а паганску мухамеданску вјеру насилно уводе. А сада видећи они нас и наше Царско Величанствено и хришћанском народу доброжелећи и уз помоћ Свемилостивога Бога у војним подухватима успјешне, подозријевају како смо ми намјерни да отмемо од њих неправедно заузете земље и да помажемо хришћане који се налазе под њиховим игом. Зато су се повезали са јеретиком краљем шведским (којега смо уз Божју помоћ оружјем поразили и његову војску на главу побили и од његове државе одузели немали дио а остали дио до праведног уништења и разарања довели. Одбранили смо не само наших блажених праотаца самодржаца земље и градове од неправедне шведске владавине, него смо заузели и три велике провинције с многим градовима око Балтичког мора, и тако Божјом милошћу оружје наше је прослављено што је, надамо се, вашим особама познато) и нашем царском величанству неправедно, а да им нијесмо дали никаквога повода - објавили рат, и изасланика нашег у Константинопољу, бацили у тамницу, намјеравајући да и остало стадо Христово приведу у своје поданство.
Тога ради, гледајући ми ове њихове неправде и прогоне Хришћана, призвавши Бога у помоћ - понудисмо се да скупимо не само нашу војску и снаге него и других владара, савезника наших, и имамо намјеру да овога прољећа предузмемо мјере. Да би не само могли противу непријатеља Бусурмана с војском да наступамо, него и јаким оружјем да уђемо у сред његових посједа, и притијешњене православне Хришћане, ако нам Бог допусти, да ослободимо од ига поганскога. на ову војну улажемо све наше способности и с најискуснијим јединицама наше војске против нашег непријатеља ћемо лично наступити. Зато је свим добрим, часним и витешким хришћанима потребно да својим срцима презру страх и тешкоће и за Цркву и православну вјеру не само да војују, него и посљедњу кап крви да пролију, што ће с наше стране по могућностима и бити учињено.
При томе, будући да смо се увјерили из многих историја да су се ваши древни краљеви и кнежеви и друга господа не само од језика словенског - не само поштовали, него и оружјем сами себе у цијелој Европи храбро прославили, чак све до тиранског неправедног загосподарења њима; ради тога у садашње, од Бога послано вријеме биће у духу подражавања ваших предака да своју славу обновите везујући се с нашим снагама и сложно се оружјем усмјерите на непријатеља - за вјеру и отаџбину, за част и славу вашу, за слободу вашу и ваших потомака. Они који од вас помогне ову праведну борбу за помоћ Хришћанима, добиће од Бога заслужену надокнаду, а од нас милост и награду, и биће одликован сваки од вас привилегијама нашим сагласно услугама и вашим жељама. Јер, ми себе друге славе не желимо осим да узмогнемо да тамошње Хришћанске народе од поганскога тиранства избавимо, да украсимо православне цркве и да узвисимо животворни крст. И тако, на крају, ако будемо заједнички по својим могућностима трудили се и за вјеру војевали, то ће се име Христово још више прославити а насљедници поганца Мухамеда биће прогнани у њихову стару отаџбину - у пијесак и степе арабљанске.
Ове, нашег Царског Величанства грамате вашим Благородним особама биће уручене нашим изасланицима.
Дано у Москви, 3. марта 1711. године."
Адресирано: Преосвештеном цетињском митрополиту господину Данилу, а друга адреса је. Благородном господину књазу Луки Петровићу - Црна Гора[21]
Сад ево она обећана црногорска народна пјесма:
Кад Русија с Турцим' ратоваше,
Петар Први, император руски
Оправио посланика свога
Михаила Милорадовића
(Од старине из Херцеговине)
Да понесе Црној Гори књиге,
Петровићу Данилу, владици,
И главаром од Горице Црне.
У књизи их мило поздрављаше
И овако њима говораше:
"Ево има доба неколико
Да војујем и да боја бијем
С јеретиком од Швеције краљем
За обрану краља пољачкога,
Кога браних од краља швецкога,
Ал' он мене учини невјеру,
И приступи душманину своме,
Пак ја јоште имам издајника,
Као Срби Бранковића Вука,
Издајника мога подложника,
Проклетога Мазепу Ивана,
Војеводу од Русије Мале.
Ни то мени досадило није,
Ни војнике моје утрудило, -
Ми смо Шведе сретно рашћерали,
Под Полтавом страшно поб'једили,
Још Мазепа жива уфатили,
И пољашког повратили краља,
Да се каје што је учинио
Него ми је Турчин заратио,
И сву силу на ме обратио,
Да освети краља од Швеције,
Већ ми каже вјерна слуга моја,
Вјерни Саво Владиславјевићу,
Од Попова из Херцеговине,
Да ви славни Црногорци вољни,
С Турци мира нигда не имате,
И да мене помоћи можете,
Пак ев'шиљем посланика мога,
Ја се уздам у Бога вишњега
И у мишцу народа српскога,
Особито храбра Црногорца,
Да ће мени бити у помоћи,
Да христјански народ избавимо
И славенско племе прославимо,
Да сломимо јарма агарјанска,
Благовјерја уздигнемо храме,
Омијемо нанешене сраме
Од Турчина, сваком душманина,
Ко не лиже прах његових стопах
Ви сте с Рус'ма иједнога рода,
Једне вјере, једнога језика,
Већ сроднији бит' немамо куда,
Кад к'о Руси јесте и јунаци
Но скочите кано витезови,
Покликните како соколови,
Подигните окружне христјане,
Све јунаке на старе налике,
Пак на турску земљу навалите,
Разарајте штогодер стигнете,
Освајајте што више можете,
У Стамбола да се састанемо,
У Стамбола оли у Једрену
Наша војска већ је ударила,
С Турцим' бије с', нигда не престаје
Тај посланик на Цетиње дође,
Владика га жељно дочекао,
Црногорце на збор окупио,
Ову њима ријеч говорио
"Ево, браћо, књига од Русије,
Ево књига, ево и посланик,
Од славнога цара ришћанскога!
Књига пише и посланик каже
Да је Турчин цару заратио,
Но сад, браћо, ако Бога знате,
Сви будимо справни и готови
Да ришћанском цару поможемо
И да наше крви не жалимо,
А за наше царство правовјерно
И за нашу вјеру само славну!"
Црногорци кад то разумјеше,
Сви кликнуше, а јединогласно:
Фала даје Богу великоме
Те смо књиге ове видијели
Од нашега цара славинскога,
Славинскога, но и ришћанскога!
Јер нијесмо нигда промишљали
То да ћемо ми кад доживјети
Да познамо цара православна
Нако негђе да је у свијету,
Ђе он за нас ни чути не може
А кад чуо и за наске знаде,
Ево наше сабље при појасу,
Ево наше пушке у рукама,
Сад и вазда справни и готови,
Сви једанак срца веселога
На ови час удрити Турцима,
И што брже, то је нама драже,
Што ли пређе, то је нама слађе!"
Владика је ово саслушао,
И владика и посланик сретњи,
Цара књиге преписати даше,
Пак преписе владика оправља
Уза своје књиге на све стране,
У сву Босну и Херцеговину,
У сва брда и у Зету плодну,
Да се с Црном Гором саједине.
Иза тога призива главаре,
А главари војску подигнули
И на турску земљу ударили,
Опалише села и вароше
Око б'јела Оногошта града,
Око Спужа, око Подгорице
И около града жабљачкога
Затворише у градове Турке,
А христјане себе присвојише.
Да ти бјеше видијети, побре,
Како с' она војска умложава!
Како трче Брђани јунаци,
Херцеговци и млади Зећани
Под барјаке цара русинскога
Да се здруже с војском црногорском,
Не би река' драги побратиме,
Да се иде с Турцим' боја бити,
Но на игру, хладно вино пити
И веселе пјесме запјевати
Но весеље ово не трајало
Нако само мјесец и пол данах,
Него се је брзо обратило
На србаљску жалост и несрећу,
Јербо худи гласи допадоше
Да се Петре с Турцим' умирио,
Не по вољи него по невољи –
Што га бјеху Турци опколили
Близу Прута, студене ријеке,
Тер му помоћ доћи не могаше,
Ни остало што је војсци нужно.
Ове гласе када разумјеше
И владика и сви спасољупци,
Уплака се мало и велико
Свак жаљаше ришћанскога цара.
Михаило пође у Русију,
А остави у рат Црногорце.
Како тадер, тако и досадер-
Вино пију, с Турцима се бију,
И браниће с' док једнога има
Од свакога, толи од Турчина
А својега двојног душманина
Душманима вјере и слободе.
Није сјенка слога црногорска,
Нејма тога ко б' их ујармио,
То л' их отле некуд призајмио.
Ево опет и оне друге условне грамате од посланика рускога, која је као привилегија дата тада Црногорцима за вазда:
"Ми Михаил Милорадовић, Божјом милошћу велики пуковник и каваљер Благочастивога цара Петра Алексијевича, првога императора и непобједивог Монарха све Велике и Мале, и Бијеле Русије, Самодршца и над многим државама владара и Овладатеља Другога Константина великога:
Дајем разујети свакоме Господару који би се споменуо части и вјерне службе јунаках и храбријех и вјернијех витезовах Црногорскијех који најприје почеше војевати за вјеру и закон за благочестивог Цара Петра и који најпрво нас примише и Царске књиге послушаше најпрви и у своју земљу Црну Гору позив на оружје учинише и многу муку и трудност поднијеше докле се око њих друга племена ујединише у друге земље. Зато ми видећи да на друго мјесто није толико вјерна и храбра народа који би могао учинити војску што би могла Господара и посланика Царева подржати до њих. Зато ми видећи њихову вјеру и храброст, који су држали свога Господара Ивана Чрнојевића и вјерно га служили, који бјеше Иван најпосљедњи Господин и Самодржац Зетски и који се најпосљедњи од све Српске Господе Цару Турскоме противио, како се находи у љетописе Царске. Зато видећи и такву њихову прву и садашњу вјерну службу, допуштавамо им сваку слободу да су својевласни, да немају над собом Господара осим Цара, а другу мању господу и официре да имају од својих племенах и од својега Отачаства а од друге земље и од другог племена - да нема никада међу њима ни Војводе ни Кнеза, ни Капетана, ни никаквога старијега осим Цара по Царскоме закону и суду, а по духовноме Митрополита, како смо их тако и нашли и тако им је било код Ива Чрнојевића. И духовни пастир и архијереји од њиховог племена и Отачаства, и Војводе и Кнезови, Капетани и сви официри да имају бити од њиховог Отачаства, а из друге стране никако. То им допустисмо са заклетвом, и допустисмо им да немају давати никакве дације ни хараче, ни десетка, ни на баштину ни на виноград, ни на ливаду ни на коња, ни на вола ни на другу стоку, ни на пчелу ни на никакву работу живу ни мртву него да су слободни од свашта, и да никаквога другога измећарства не чине, ни службе ни с коњима ни с воловима, ни с људима, осим с мачем и с пушком да су војници, Царевог другог измећарства да не чине никаквога, ни да имају давати зоб ни масло, ни сир ни месо, ни жито никоме на рачун данка осим што је коме од добре воље и части драго (тј. од образа или од своје добре воље). И сваки официр да има плату од Цара, Војвода војводску, а Кнез кнежевску, Капетан капетанску, и сваки официр има своју као у најбољега краља, и да имају ови први Бољари поштовање и бољарство коме од куће и од старине припада, и да су својевласни помеђу себе суд чинити за своје работе. А од племена Црногорскога који би трговину носио кроз ону земљу коју би Бог допустио Цару Петру владати - да нема ни један Црногорац царине давати и никаквога данка ни на коју трговину, ни на мало ни на велико, него им допуштамо да су од тога слободни. Сви им допуштамо да су од свашта својеласни осим двоје: једино црква која што има своје - или села, или њиве или винограде, или ливаде или планине, или бродове од рибе - свака своје да има како русоволи (хрисовуље - прев.) успишу, и то да је све под област Митрополита Цетињскога. У то мирски људи да се не мијешају без благослова Архијереја. И која се црква нађе пуста а отприје је била манастир, а будући да су Турци притисли баштине - допуштамо да се понови, и да своје има - и бродове и рибе, и баштине и све своје. И што би који Цар придао и то свака да има и да је слободна како је била за светопочивше Господе краљева, и како који пишу књиге, такви доходак да узме. И што смо више писали, да им двије ствари, не допуштамо, оне двије су поради духовне работе, а једна да нема ни један мирски човјек досађивати, нити да се има у суду мијешати, а друго им све допуштамо да су вољни и слободни у свакоме граду с мачем о појасу шетати и са свим оружјем да су вољни пред свакога Господара слободно изаћи, а они да су вазда готови са оружјем у руци за Цара војевати на своју крајину о своме харчу (трошку - прев.), осим што ће им Цар давати прах и олово и коме узмањка мач и пушка, а то Цар да им да кад је рат, а кад је мир да не ишту ништа у Цара нити Цар од њих ништа да иште, ни који други Господар. А ако би у које вријеме Цар звао да се на другу крајину војује, силом их нема тјерати, осим ако би ко хтио од своје воље поћи Цару служити, а тада да му Цар даје Царску храну и сваки начин војнички. Тако се ово писмо учини да не буде никада гажено, него потврђено са заклетвом. Писа се на збору Црногорском на Цетињу 16. априла 1712. године."
На полеђини је написано:
(м.п.)
"Благочастивог Цара Петра
велики пуковник и каваљер,
Михаил Милорадовић."
Давши то писмо своје Црној Гори, Милорадовић пође у Русију ка својему цару, а остави Црногорце не само у рату са Турцима, него и у великој жалости што је тако неочекивана несрећа великог цара Петра намјеру осујетила. Осим тога Црну Гору задеси још више зло, него што може бити, а то је султанов гњев, који толико ускипи да се без освете није хтио умирити због толике дрскости једне шаке горштака, који су се, без ичега осим голога јунаштва, били подигли на самосилнога отоманскога цара, да га на бојном пољу добију и да му земље и градове отимају, и то у вријеме и згоду када је он сву њихову узданицу и помоћника благочастивог цара Петра надиграо и умирио. Тако султан, да би се осветио Црногорцима, пошаље свога Сераскјер-пашу са доста војске, 1712. године, да му вољу испуни и разори Црну Гору. Али му се деси наопако, како се тада није надао. О томе догађају постоји и народна пјесма, коју овдје прилажем, ради разоноде и пријатне забаве читалаца:
Књигу пише царев серашћере,
Серашћере цар, Отмановића
Са сред Зете, са сред земље равне,
Из ордије силне и велике,
Пак је шаље на Цетиње поље,
А на руке владике Данила:
"Пошљи мене малога харача!
А уз харач три добра јунака,
Једно с Чева Поповића Драшка,
С Велестова Мрваља Вукоту
И сокола Мандушића Вука.
Е царево перо изговара.
Ако мене харач послат, нећеш,
Сву ћу Црну Гору изгорети
Од Мораче до мора сланога,
А тебе ћу жива уфатити,
На муке ти живот извадити."
Кад владици таква књига дође,
И кад виђе што му књига каже,
Грозне су га сузе пропануле,
Пак је млого књигах написао[22]
По свој малој ломној Гори Црној.
Окупио земаљске главаре,
Међу њима књигу проучио
Да сви чују што им царе пише.
Свакога се збора зађедоше,
Неко вели: "Да му харач дамо!"
Неко вели. "Да му ками дамо!"
Рече соко Мићуновић Вуко[23]"
Дајте харач, браћо Црногорци,
Ја не дајем Драшка ни Вукоту,
Ни сокола Вука Мандушића,
Нако с мојом од рамена главом!"
Проговори владика Даниле:
"А да је ли добра Црногорца
Ко ће поћи да уходи Турке?"
Проговори Мићуновић Вуче:
"Знам, владико, и два Црногорца!
Ђурашковић Јанка и Богдана."
Па их пита владика Даниле:
"Оли поћи Јанко и Богдане?"
"Поћи ћемо, владика Даниле,
Него дај ни друга и трећега
Големога Раслапчевић Вука,
Турску земљу јесте проходио,
Знаде турски, знаде арбанашки."
Даде њима Раслапчева Вука.
Отидоше три добра јунака.
А узеше до три џевердара,
отидоше низ поље Цетиње,
Низ границу Ријечком нахијом,
Уљегоше Нахији љешанској,
А ка[24] доше у Доње Кокоте,[25]
Ту их био данак оставио,
А тавна их ноћца прифатила.
Ту по мало хљеба заложише,
Па одоше низ Горње Кокоте,
На Ситницу воду[26] прегазише,
И Морачу[27] брзо препловише,
Уљегоше Зети земљи равној,
А кад паши у таборе доше,[28]
Колико је драге ноћи било,
Сву но иду паши проз тамборе,
Пита турски Раслапчевић Вуко:
"Колико је војске Сехратлине?"
Ко знаваше, казат' не 'оћаше,
А ко' ћаше, за војску не знаше,
Докле дођу цару до чауша,
Опет пита Раслапчевић Вуко:
"Кол'ко имаш, Сехратлија, војске?"
Казује му цареви чауше:
"Имам доста Сехратлија војске!
Сто хиљадах и седам стотинах,
А сувише Зета земља равна
И сва Брда до Никшића града,
Поселице нахије Љешанске,
И то ће све ломној Гори Црној."
Кажеваше Раслапчевић Вуко,
Кажеваше Нику и Богдану
Кол'ко има војске Сехратлија:
"Но хајдете на Цетиње поље,
Ак' нађете на скуп Црногорце
Покажите њима и владици,
Покажите све како сте чули,
Па на троје дијелите војску,
Чекајте ме на воду Лахињу
Е ћу остат у тамборе Турком
Да ја будем војсци калаузе
Да доведем прео Сињца Турке
Прео Сиња и преко Крњицах[29],
Крајем Врања ка' ће испод Хрида[30],
А ви глајте, ту их дочекајте,
И за мене бриге не имајте,
Бог ће дати да се замијеним."
Они пошли, Црногорце нашли.
Колико им тврдо мило било,
Опалише до два џевердара,
Одонуда попе Жутковићу,
Са соколом Мићуновић Вуком,
По једним се огрнули ћурком,...
Да их љетње не упече сунце,
Те сретоше два Ђурашковића,
За б'јеле се руке дохватише,
Па их Вуче и за војску пита,
Кажује му Ђурашковић Јанко:
"Млого има Сехратлија војске,
Сто хиљадах и седам стотинах,
И сувише Зета земља равна,
-И сва брда до бијела Нијша,
Поселице нахије Љешанске,
Е, то све ће ломној Гори Црној.
И тако ми Бога, побратиме,
Да бисмо се соли прометнули,
Не бисмо им ручак осолили."
Говори му Мићуновић Вуко:
"Немој тако у владике казат'."
Када они у владике доше,
Владици су приступили дивно,
Љубе њему руку и кољено,
Па их пита за војску владика,
Кажује му Ђурашковић Вуко:
"Млого има Сехратлија војске,
Да бисмо се соли прометнули,
Не бисмо им ручак осолили,
Него се је војска побољела,
Побољела од далека пута,
'Роми коњи а јунаци бојни,
Да ми имат стотину јунаках
Ка' сокола Мићуновић Вука,
-На сред бих му Зете ударио,
На сред Зете и посред ордије,
Наш мејдан би акобогда био!"
Питаше га Владика Данило:
"А забога, два Ђурашковића!
Како ви је Раслапчевић Вуко?"
Њему зборе два Ђурашковића:
"Он је оста' паши у тамбора
Па доведе преко Сињца Турке,
Но, владико, купи Црногорце,
И на троје да их дијелимо!"
Војску ди'ли владика Даниле,
Даде једну Мићуновић Вуку
И посла га у Врању планину,
Другу даде Ђурашковић Јанку,
Посла њега на воду Влахињу.
А пред трећом сам владика пође,
Примаче се њима обојици.
Ал' се сила турска подигнула,
А пред њима Вуче калаузе,
Па кад Вуче испод Врања дође,
Он запоја што му грло даје:
"О соколе, који си у Врања!
Не ударај војски најпрвојзи,
Е ћеш удрит' на живоме огњу,
И не удри ни најзадњој војсци,
Е су у њу крвави Спужани
И остала Брда сваколика."
Оно зачу Ага Зечевића,
Хоћаше му добру посјећ' главу,
Но Вуче се посјећ' не даваше
Но срдито Аги говораше:
"Мак' се, Туре, да те Бог убије!
Овак аје пјесма наведена,
А мени је драго запјевати."
А кад војски на сриједу било,
Ударио Мићуновић Вуко,
А покличе владику Данила,
Удари им владика Данило,
И покличе Ђурашковић Јанка,
Удари им и Ђурашков Јанко.
Ну да ти се нагледати, побре
Како србске сабље сијеваху!
Још срете их дрвље и камење,
Не утече од њих ни имена.
То се мјесто Царев лаз назвало
И по данас вазда ће се звати.
Па тко воли, нек' се Богу моли
Да подржи младе Црногорце,
Све витезе и јуначке борце,
Амин, Боже, вазда их помагај!
Свако жестоко и неочекивано разбијање војске турскога султана не само да га не заустави него још више распали његову јарост за осветом, те 1714. године упути, чим му допустише други послови и ратови, и спреми својега најславнијега везира Ћуприлића са 120 000 војника јањичара, и уз то што је узгредно у Уремилији и Босни и Херцеговини прикупио. И тако дође он у Црну Гору, гдје му се нико не могне успротивити и одржати, учини све што је жудио, похара и попали све (и Манастир опет на Цетињу који је тек био обновио владика Данило), поведе и робља много, те је и сву Катунску нахију потпуно и сасвим био разорио. И сам владика Данило једва је у једној пећини изнад Паштровића жив остао, одакле је и брату своме кнезу његушкоме Раду Петровићу једну књигу (писмо - прев.) тада написао, из које се види његов дрзновити дух и витештво које још ни у тим условима није било клонуло, кад му слободу даје говорећи: "Ја сам Москов, Москов, Москов!". Но ми је жао што то писмо не могу наћи да га саопштим овдје са осталим стварима. Одатле исти Ћуприлић пријеђе у Арбанију, и пође у Морију, те њу завојује од Млечића, који су је дотле држали, и тако се узгред освети и њима као и Црној Гори. А владика Данило се стаде домишљати како ће опет Манастир цетињски уздићи и обновити и Црногорце опет око себе окупити Тако сљедеће, 1715. године сам оде у Русију и једним писменим захтјевом великоме цару Петру, као хришћанском покровитељу, измоли понешто, узашта му цар опет даде грамату за све Црногорце и другу посебну диплому за сталну помоћ Манастиру цетињскоме, док је Русије Овдје и прилажем, прво ону прву, а затим ону Другу, обје с оригинала преписане:
Ово је она прва грамата:
"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски и проч, и проч. и проч.
Преосвештеним Митрополитима најпревасходнијим, најпоштованијим господи Губернаторима, Капетанима, Кнежевима и Војводама и свим Хришћанима православно-грчког а такође и Римског Исповиједања духовног и Мирског чина у Србији, Македонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Кучима, Бјелопавлићима, Пиперима, Васојевићима, Братоножићима, Климентима, Граховљанима, Рудињанима, Поповљанима, Зупцима - НАШЕГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА благослов.
Како је нама, Великоме Господару, нашему Царском Величанству познато, да у прошлој, 1711. години, када противу нас Турски Султан, без икаквога од нас повода војну поче, ви по Нашој жељи и писменој инструкцији преко Пуковника нашега Михаила Милорадовића и Капетана Ивана Лукачевића од Подгорице, која је од њих уручена Преосвештеноме Данилу Шћепчевићу[31] Његошу, својом ревношћу и вашом Хришћанском, и због јединовјерја и јединојазичја с нама, а подражавајући стару славу предака Ваших Словенскога и јединоплеменога с вама народа, наоружавши се, свенародно показасте војничка против тога заједничкога Хришћанству непријатеља и храбра и славна дејства; ради чега је потом када турски султан с нама мир обнови, послао противу ваше провинције Турску војску, која је много од ваших људи посјекла и мучењем убила, неке пак по затворима размјестила, Манастире и цркве изгорела и црковне утвари и ваша добра разграбила. О томе смо ми обавијештени како од страних извјештаја тако и од Ваших извјеститеља пристиглих у наш Двор, и по Хришћанској дужности изражавамо за то саучешће наше. Наредили смо свим нашим Божјим црквама у Царству и манастирима за оне који су пострадали за вјеру Христову и који се вјенчаше мученичким вијенцем да се саборно Богу моле и помене чине. Вама пак који сте остали у животу ратницима - МИ ВЕЛИКИ ГОСПОДАР, НАШЕ ЦАРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, извољели смо кроз ову Нашу грамату свемилостиво похвалити ваше ревносно учешће у Хришћанском и Јединовјерном рату с нама, Великом господару, и према цијелој Нашој Империји помоћ одлучили смо Вам захвалити, упркос садашњем дуготрајном рату с јеретиком Шведским Краљем, у којему смо принуђени да употријебимо много расхода и који хоћемо што прије да завршимо. не можемо према Вашем достојанству и заслугама Вашим наградити Вас, па Вам као знак наше милости према вама, преко преосвештеног Данила Његоша Шћепчевића, Митрополита Скендеријскога и Приморскога, Вашег чиноначелника - шаљемо стошездесет златника лично НАШИХ и пет хиљада рубаља. А касније, када успјешно стекнемо мир и ослободимо се од великих војних издатака, нећемо заборавити Вашу вјерну службу Нашој Царској милости и наградићемо Вас. Због тога и Вама савјетујемо мир, а ако би они на Нас и на Нашу Државу рат подигли (што у садашње вријеме не очекујемо), од Вас желимо да, по Јединовјерју и Јединојезичју, оружју НАШЕМУ помогнете. И обећавамо ВАМ сваку Нашу Царску помоћ и награду, која се према Вама никада прекидати неће. Нашу помоћ Вама учинићемо преко Преосвештенога Митрополита Скендеријског Данила, који борави на Нашем двору.
Дато у нашем царствујућем граду Санктпетербургу, љета од рођења Христова 1715, а од НАШЕГА владања тридесет и четвртога."
Оригинал је потписан овако: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин."
(М.П.)
А ово је она друга грамата која је намијењена Цетињском манастиру:
"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски, и проч., и проч., и проч.
Објављујемо свима којима надлежи знати: Како је ове, 1715. године дошао к нама, Великом Господару, Преосвештени Митрополит Скендерије, Приморја и Црне Горе Данило и саопштио нам да је у вријеме последње међу НАМА и Султаном Турским војне народ Црногорски и Приморски (учествовао) по јединовјерју с нама и једнакости у Хришћанском Православном грчкога исповиједања закону. По ревности Хришћанској дигли су се против тадашњих Наших непријатеља Турака оружјем и дигли се на рат против њих и путем диверзија нам помагали. Због тога је потом, када је Султан Турски с нама мир успоставио послао у провинцију (Црногораца и Примораца) неколико турских војски, те су многе од њих поубијали а неке по затворима смјестили, манастире и цркве попалили и све црквене утвари и другу имовину опљачкали и тако све разорили и опустошили, због чега се многи људи из народа од тога прежестокога разарања крију по горама и у другим земљама, а сада се повратили и нијесу у могућности да спаљене манастире и цркве обнове и израде. Због тога нас је молио преосвештени Данило Митрополит да бисмо, имајући у виду то да су од стране Турскога Султана разорени, ради обнављања разорених манастира и цркава и црквених ствари наредили да им се дају архијерејске и свештеничке одежде и књиге. А такође да се помогне и осиромашеном народу хришћанскоме.
И Ми, Велики Господар, сазнавши сигурно да је такво разарање благочестиве наше вјере манастира и светих цркава - њима и народу Црногорскоме од заједничких гонитеља хришћана Турака, учињено, ради једне вјере њихове са нама, а такође и зато што су све вријеме с нама своје оружје подизали за благочестиву вјеру противу непријатеља Христова имена, а сматрајући молбу Преосвештеног Митрополита Данила оправданом, у односу посебно на њихову вјерну службу НАШОЈ Империји и за Хришћанску ревност - наредили смо сада да се из Наше благајне дају црквене сасуде, архиепископима и свештеницима одежде и црквама књиге потребне за свету службу. Такође смо Ми, Велики Господар, саизвољели дозволити да из Митрополије Скендеријске и Приморја, из Манастира Рождества Пресвете Богородице цетињскога који се у Црној Гори налази, шиљани убудуће долазе у Државу Нашу, и то у Москву и овдје у Наш Двор у Санктпетербургу сваке треће године по милостињу, а да долазе по два или три монаха и по два или три човјека од грађана по којима ћемо слати Манастиру за одређену годину по пет стотина рубаља годишње. Пришавшим монасима и грађанима давати исхрану и пиће а при одласку помоћ и превоз попут других њима сличних долазећих и других благочестивих манастира који се налазе под игом Агарјанским. А када из тог манастира по милости њу монаси у НАШУ државу, у одрежену годину и одређеног датума дођу - Наши Фелдмаршали, Генерали, виши и нижи официри, а у градовима Губернатори, Команданти и сви који ма гдје имају команду - да их пропуштају у Москву и до Наше резиденције у Санктпетербургу, без задржавања и заустављања, и да им дају потребан број превозника и гдје треба спроводника, да им буду на сваку помоћ. А преосвештени Митрополит Данило, и митрополити послије њега, јеромонаси и монаси, за нашу помоћ и пажњу према њиховом манастиру и према народу Црногорскоме - нека се моле у Тројици слављеноме Богу, за Наше и цијелог НАШЕГА Царскога дома здравље, за добро НАШИХ Држава и побједу над НАШИМ непријатељима, а НАШЕ Царско Величанство им и убудуће никада неће ускраћивати помоћ. А као увјерење за то дајемо НАШУ, Царског Величанства, грамату, и НАШИМ Државним печатом наредили смо потврдити је.
У нашем царствујућем граду Санктпетербургу године од рођења Христа Спаситеља Нашега 1715, јула 9, 34. године од Нашег управљања Државом."
На оригиналу је потпис: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин."
(М. П.)
Због одузете јој Мореје Млетачка Република се не могаше утјешити, нити је прегорети. Него се за то прегне осветити варвару и своју штету коликогод надокнадити другим парчетом земље у својој близини, коју се уздаше одржавати и бранити. То је био град Бар (Антивари) и његова околина. На њега пошаље свога генерала Алвиза Муценига са нешто своје војске, те позове и Црну Гору у помоћ, коју му даде владика Данило. Опколише Бар чврсто и умало што га не освојише када из Млетака дође од истога дужда књига да је Република склопила мир с Портом, и да се све остави онако камо је и чије је што било. Тако се и поступи. Алвизо пође са својом војском да ужива у миру, а за Црну Гору ни ријечи у трактату (уговору - прев.) не остане. И с те сусједске стране заборављена, Црна Гора оста као изазивач рата противу силне Порте. Те исте, 1717 год. Турци из Херцеговине ударе на Трњине, погранично црногорско село, као вуци на овце, али у томе не успију, већ буду разбијени, и то добро, како о томе говори и пјесма. На исто мјесто Турци су ударали и други пут (годину по Ћуприлићу) али су и тада као и раније изгинули:
Захвали се Ченгић Синан бего
Пред господом од Херцеговине
"Ах да би ме була не родила,
Но Влахиња која Влахе рађа,
Ако војску сакупити нећу
Да похарам село на Трњине,
На Трњине на крај Горе Црне,
Јер ми у њем чудан шићар кажу,
Б' јеле овце, коње и волове,
Што су они клети Трњинари
Све из наше земље уграбили
Опалићу кулу Роганову,
На коју се турске главе суше,
И у коју турско робље воде,
Те их нама дају на откупе
Заробићу љубу Роганову,
Младу љубу, скоро доведену,
Јер ми кажу који је познају
Да је љевша од виле бијеле."
Но му стари вели Катлан - ага
Од Мостара, града бијелога:
"Прођ' се тога, Ченгић Синан бего
Није ласно робит' Црногорце,
Ни палити села црногорска
Да се она крвљу не облију.
Знаш ли, бего, што је скоро било
Кад уприше наши Херцеговци
На бијелу кулу Роганову-
Нити они роба заробише,
Ни бијелу кулу опалише,
Но скочише млади Црногорци,
Разагнаше Турке на буљуке,
Тридес и шест живих уфатише,
Све беговах, агах и спахијах,
А сувише осталих Тураках.
Не шћеше их пустит' на откупе
За млетачке од злата дукате,
Већ за Турску бруку и срамоту
Заискаше мачванске вепрове.
Што искаше, то им Турци даше,
За крмчеве Турке мијењаше,
Спомени се, Ченгић Синан бего
Што се пређе могао догодити
То с' и опет догодити може,
Но прођи се тога војевања
Да те љута змија не удари."
На то Бего не обраћа главе,
Јер га носи жеља превелика
На лијепу Роганову љубу,
Да је узме за љубовцу вјерну.
Пак искупи седам хиљад' војске,
На Трњине село ударио,
Ал' се бране тридест Трњинарах
Који но се дома намјерише
Жестокијем огњем из пушаках,
А кликују браћу Црногорце
Из бијеле куле Роганове,
Ни приступит до куле не даду.
То зачуше Чевљани, јунаци,
И остали млади Крајичници,
Велестовци, Цуце и Бјелице,
На јуначке ноге поскочише
И шарене пушке прифатише,
Пут Трњинах брзо потекоше.
Кличе добар јунак из дружине:
"Стан', постани турски буљубаша!
Јер да имаш крила соколова,
Не би тебе данас однијела!"
Кад виђеше Турци Црногорце,
Побјегоше главом без обзира,
Но им лоша срећа прискочила,
Што их поточ скоро пристигнула,
Ћераше их гором и планином
До Прентина дола крвавога,
Деведесет главах осјекоше,
А остале даље поћераше
И на тврди кланац наћераше,
Сто и тридесет и два уфатише,
Међу њима агах и беговах
Седамдесет и четири друга.
Све остале туђер изгубише,
А господу живе поведоше
На сред Кчева на гумно камено.
Хоћаху их пустит' на откупе,
Но их женска глава укорила,
Вјерна љуба кнеза Моисија,
Баш од Кчева, мјеста крајичнога.
Она рече Којичићу Вуку
Што држаше Ченгић Синан-бега
Свезанијех руках наопако:
"Ој ђевере, Којичићу Вуко!
Ви хоћасте браћу откупити
У клетога Ћуприлић везира,
Но их не шће дати на откупе.
Спомени се, Вуко, удовицах,
Удовицах, црних кукавицах,
Ономлани што су остануле,
Кукајући и сузе ронећи,
Без мужевах и без бранитељах.
Није ли ви зазор и срамота
Да ви браћу своју не светите,
Но пуштате Турке на откупе?"
У јунаку пуче срце Вуку,
Сабљом махну Којичићу Вуко,
И одсјече Синан бегу главу.
Сву господу тако погубише.
Тад стадоше мијењати Турке
За јунаке, младе Црногорце
Који бјеху скоро погинули
Од велике војске Ћуприлића.
Ту пребише, драги побратиме!
Два Ченгића за попа Милића,
Љубовића за Ђукановића,
А Мекића за Томановића,
Јагличића за Мићуновића,
Два Звиздића за два Балетића,
А Диздара од Клубока Зука
За сокола Мандушића Вука,
А остале бројити не могу,
Јер би пјесма одвећ дуга била.
Ускоро послије ових догађаја владику Данила заболе ноге, те се смјести у свој манастир Маине, а свог синовца Саву Петровића постави на своје мјесто за архијереја, и њега је патријарх српски господин Мојсеј Чурла рукоположио и произвео кад је долазио у Црну Гору. Тако је још неко вријеме владика Данило поживео с болешћу се борећи, па се поменуте године преставио, и био сахрањен уз Цркву Ваведења Богоматере. А пошто ту другу велику цркву саграде, да му пренесу у њу мошти и ту остане завазда. |
Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)