Проф. др. Радоман Јовановић
ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈЕ "Просути Сима" био је, по Матијиним ријечима, "писар, песник, хајдук, чувар бостана, пензионер, студент, земљорадник, политичар, преводилац, поклисар, .. секретар народа црногорскога", учитељ Рада Томова а био је и историограф. Тај "сироти пјевун" био је "не однекуд већ одасвуд" а завичај му није била "једна нахија"[1].
Много путујући и често мијењајући занимања, Сима се, послије двогодишњих студија у Лајпцигу (гдје је 1826. године објавио "Сербијанку" и заинтересовао за скупљање народних пјесама), упутио у поетску Црну Гору. Историчари су утврдили доста детаља из тог његовог странствовања и докучили добар дио мотива којима се руководио да путује на Цетиње.
У љето 1827. године 36-годишњи нежења Сима стигао је из Лајпцига у Трст, гдје се задржао мјесец дана. У Задар је допловио 25. августа и добио везу за Котор, гдје је стигао 12. септембра 1827. године Сјутрадан га је саслушавао окружни капетан Јосип Пајтони са својим чиновницима Сима је на саслушању изјавио да је циљ његовог путовања у Црну Гору да тамо сакупи једну збирку народних пјесама и објави је у Бечу или у Њемачкој. Рекао је да, осим тога, намјерава, ако му дозволи Владика, да прегледа архив Митрополије и Цетињски љетопис и напише историју Црне Горе[2].
У Котору Милутиновић је одсио у гостионици Анђелке Висковић. Како на Цетињу није било кога познавао, обратио се митрополиту Петру И и приложио препоруку руског вицеконзула у Дубровнику Јеремије Гагића. Остарјели Владика одговорио је Сими да га не може примити на Цетињу ако му аустријске власти не визирају пасош, ако му, дакле, не допусте да отпутује у Црну Гору.
Од 12. до 30. септембра 1827. године Сима је боравио у Котору, упорно тражећи од окружног капетана дозволу за одлазак у Црну Гору. Неки истраживачи наводе да је тих 17 дана Симиног боравка у Котору било бесплодно и да је тамо живио "сасвим усамљено". Никола Банашевић, на основу "примјечанија" уз прво издање "Пјеваније црногорске и херцеговачке" пише да је Сима већ у Котору почео прикупљати народне пјесме и да је прије одласка у Црну Гору забиљежио 18 пјесама. Претпоставља се даје у Котору наставио писање трагедије "Обилић"[3].
Како није успио да добије визу, Милутиновић је 30. септембра побјегао из Котора преко Шпиљара и Мирца у Црну Гору. Због густе магле тумарао је "осам дана без икака јела" по "пустој планини. не знајући на коју би страну имао окренути да дође на Цетиње"[4]. Њега је видјело једно црногорско чобанче и о томе обавијестило неког старца, па су га њих двојица довели 7. октобра на "уру ноћи" у манастир на Цетиње, веома исцрпљеног. Митрополит је писао Гагићу да је Сима "с первога мојега погледа уљега у моје сердце... Камо среће, да сам оваквога Серба человјека код себе имао, докле ме не бјеше болест и старост оборила. Ја не знам би ли се икакав други Сербин согласио живјети у Церној Гори, како што је наш љубазни Милутиновић согласан"[5]. Касније ће се тај први Митрополитов утисак о Сими нешто измијенити.
Аустријска губернијална влада за Далмацију није инсистирала код Митрополита да јој се изручи Милутиновић, али је, ипак, наредила окружном капетану у Котору да његове ствари и пасош брижно пази и да га, ако се појави на аустријској територији, одмах ухапси[6].
Већ 19. октобра у Котору се знало да Милутиновић обавља посао секретара црногорског митрополита и скупља народне пјесме. Тако је Милутиновић започео посао којег је сам одабрао и њему се, по свом начину, одао у Црној Гори све до 29. марта 1831. године, када ју је, службено напустио[7].
Тешко је прецизно утврдити чиме се све Сима бавио на Цетињу. То је зато што је он био тешко ухватљив, што је "као писар и почео и завршио", што је био "најпаметнији и најзбуњенији човек коме је име икада забележено у српској књижевности", што је имао "тапију на лудотворну воду" а била му је "махнитост омиљена"[8].
На Цетињу се Сима бавио понајвише бавио сакупљањем народних пјесама, био учитељ Раду Томову, обављао званичну дужност митрополитовог секретара, помало био политичар и дипломата, понекад и нека врста судије, учио Рада Томова калиграфији а био је и историограф скромних могућности.
Као што га је било тешко на једном мјесту дуже задржати, тако је Сима мијењао послове, увијек тражећи да се што више искаже. Знајући за то, Јеремија Гагић је Сими, одмах по доласку на Цетиње, савјетовао да не "скита", да остане код Владике и препоручио "одмах по Божићу жените се Црногорком, која ће Вас совершено срећним учинити"[9].
Што се, пак, тиче Симине функције секретара историчари се у томе не слажу у потпуности. Неки наводе да Сима у вријеме Петра И није био секретар Народне канцеларије (или "народни секретар") већ искључиво лични секретар митрополита. То тврди и сам Сима у "Предисловију" Историје Црне Горе. Функција "народног секретара" била је "много тежа, а то ће ваљда бити и разлог што је Сима није примио. А као секретар Владичин није се послом преуморио" јер је своју преписку, углавном водио сам Владика. Уз то, до средине 1828. год, нека Владичина писма писао је "народни секретар" Јаков Стефановић, па је и то олакшавало Симин посао Сима је Владици писао концепте писама, ријетко потписујући своју функцију. При томе је Сима онако "махнит" давао остарјелом Владици на потпис и понешто што је митрополита могло наљутити. То се нарочито очитавало у вријеме руско-турског рата 1828. године са Митрополитовим читавим свежњем писама упућеним у Петроград. Мањи неспоразум са руском владом изглађен је тако што се кривица свалила на Милутиновића. Ни као миротворни судија међу племенима није био најревноснији и најправеднији. А секретарство у вријеме Петра И било му је најузгреднији посао[10].
Сима је и свог ученика-Рада Томова ангажовао да пише концепте писама остарјелом Владици. Тако је Раде Томов писао концепт писама Петра И окружном которском начелнику Јосипу Пајтонију од 2. децембра 1828. године Тај концепт Владика је знатно исправио и указао на језичке грешке. Један од бољих његошолога, Јевто Миловић, коментаришући тај концепт, констатује да су Рада Томова веома слабо учили и да "Нема сумње, више је вриједио Његошу рад у канцеларији Петра И од 1827. до 1831. него све оно што је научио од својих учитеља на Цетињу и на Топли".[11]
Добро је познато да је Сима "поправљао", уствари кварио, стихове младог Његоша а и народних пјесама,[12] управо радио оно што Вук назива "крпежом". Као секретар, Сима је имао доста посла тек послије смрти Петра И (30. октобра 1830), када ће, уз неискусног архимандрита Петра, управљати канцеларијом и водити преписку, потписујући се као "народа црногорског канцелар", иако те преписке није било много (за 1830 годину свега 9 Владичиних писама)[13].
Када је и како Сима почео да ради на Историји Црне Горе - тешко је утврдити. Изгледа да му је и то био узгредан посао и да је на њему радио без система - с времена на вријеме. Постоји и један недоказан додатак – да је остарјели митрополит Петар И био незадовољан Симиним радом као учитеља Рада Томова и да му је зато препоручио да се више ангажује на проучавању оно мало докумената што се налазило у Манастиру и писању Историје Црне Горе[14].
Из "Предословија к читатељу" (писаног у Београду 14/26. октобра 1835. године) и "Примјечанија" на крају књиге (стр. 120), види се даје Сима "саставио" историју за вријеме трогодишњег боравка на Цетињу и завршио је уочи смрти митрополита Петра ИИ на Лучин-дан 30 октобра 1830. године.
Зна се даје Сима долазио у Црну Гору и 1832. и 1833 године, али другим послом[15] а из његовог "Примјечанија" се види да се више није бавио Историјом Црне Горе. Тек када је у "Грлици" 1835. године објавио "Кратка историја Црне Горе" владике Петра И, Сима ју је обилато искористио[16]. Тиме се и поставља питање када је Сима стварно завршио свој текст а и крупније питање- ко је писао "Кратку историју Црне Горе" Петра И и колико је она Владичина а колико Симина. То тим прије што се и сам Сима позива на Владику "како великога благодјетеља, тако и ревнивога спомоћника и руководца за Црнегоре Историју[17]. Што се "Историја" није раније појавила, Сима је објаснио тиме што је у штампарији "навала и налога особита била" и што се писац, због других послова, није могао о томе постарати[18].
Сима је "Предисловију" објаснио како је настала његова Историја и на основу чега ју је написао. "Она је из устнога причања некијех старијих Црногорацах, а особито горепоменутога Богоугодног" покојника само вјерно примљена, и на папир сведена... Колико је у њој озбиљности, и голе истине, то нека изволи замјетити и опредјелити особитиј славенскиј и сербскиј хисторик; а ово се овде представља овако заједино зато, што се намјерење предизабрало саслушати и по завјету вјерно списати самоизустно причање; нит је цигловита врста повјести ове списатељем игдје написана нађена била, сјем граматах како што су и неколике попјевке из народнога паметовања узете, и на своја мјеста за свједоџбу и миљање хисторије стављене. Списатељ ове књиге није тражио никакве рукописе старије, предизвјешћен бивши, да су морали пропанути, ако су и били који..." Сима је дакле, преписивао грамате које су као драгоцјеност чуване у Манастиру а оно што му је Владика казивао прекинуто је његовом смрћу. Сима је, ипак, писао да "При свему томе опет се ово и оволико описаније црногорске хисторије сматрати може како једно цијело древности а простотом изложење, и зато њега благонамјерна непропушћа штампом у свијет и одаслати". Сам "списатељ" је одао признање Петру И за писање Историје овако: "Оволико сам дакле од искона примио и списао, и радујем се да сам успјео то од заборава спасти, и за современике и потомство дочувати и на штампу изложити, што би се с покојнијем готово све ово и укопало, а томе барем Србин рад био неби никои"[19].
И тако се крајем 1835. године појави "Историја Церне Горе од искона до новијега времена. Списана Симеоном Милутиновићем Сарајлијом. У Београду. У Књажевско-србској књигопечатњи. 1835, 4, ВШ + 122".
Ту је Историју "добавио" и Петар ИИ Петровић. Иако је гајио велико поштовање и захвалност према свом учитељу, Његош је Симину Историју строго, али сасвим тачно, оцијенио. У писму Вуку Караџићу од 2. септембра 1836. године он износи да "оно и није историја, но само препис грамата, а виђећете кад је добавите и станете читати што вриједи и да историја не може се назвати"[20].
И са аспекта модерне историјске науке та Његошева оцјена се с разлогом прихвата. Она се може само и понечему објаснити стањем ондашње српске историографије и Симином нехарношћу. Сима се заиста није имао на кога у српској историјској науци угледати, али је могао бити ревноснији у коришћењу оно мало докумената што се налазило на Цетињу. Он је наводио да је користио једино Историју Мавра Орбинија и документе из Цетиња. Када је наводио дио чувеног писма владике Данила брату Раду од 27. ИИ 1713. године у коме стоји и "Ја сам Москов, Москов, Москов" напоменуо је "но ми је жао, што то писмо наћи не могу, да га соопштим овди међу осталијема ствар'ма", а сам га је, као аутограф, објавио између стране 44. и 45. своје Историје. Можда га је касније нашао, а можда и заборавио што је раније написао.
Симина Историја је, заиста, углавном препис грамата које су чувене на Цетињу. Оно мало другог текста има само библиографску вриједност. Он је хтио да граматама докаже међународни положај Црне Горе па иако у томе није имао система, бар је, као добар писар, тачно их преписао, јер се није усуђивао, како му је била навика, да их "поправља".
Кад се упореди Симина Историја са Кратком историјом Петра И одмах је очито да је Сима искористио Петра И и да има идентичних реченица у објема. То се особито односи на старији период црногорске прошлости. Мора се, при томе, констатовати да су обојица тај период слабо познавали.
Сима је у својој Историји објавио неколико народних пјесама за које је утврђено да су митрополита Петра И. (пјесма без наслова, која је код Петра И насловљена као "Милорадовић"...- стр. 50-54; пјесма о нападу Турака на Црну Гору 1756. године, која је код Петра И насловљена као "Стан полако, Рогоје! Много ти је обоје"-стр. 85-90; пјесма о Шћепану Малом (стр. 96-100) која је под истим насловом и код Петра И). Сима је, како вели, сам биљежио народне пјесме, не указујући од кога их је чуо. Тако он, уз пјесму о нападу Серашћер-паше на Црну Гору 1712. године (није она која се сматра пјесмом Петар И) уз стих "Пак је много књигах пописајо" у напомени наводи: "То је чисто по изговору пјевца" (стр. 59).
Сима пише своју Историју од боја на Косову и Балшића, често гријешећи а затим наводи повељу Ивана Црнојевића Цетињском манастиру, хрисовуљ о границама Иванове државе и пјесму о Иванбегу и његовим синовима. Уз нешто свог текста о Црној Гори под управом владика из разних племена ("који су сви били од сербскога рода и језика"-стр. 24-29), Сима је саопштио бројне грамате руских императора, почев од чувене грамате Петра И од 3. Ш 1711. године до грамате Катарине ИИ од 17. ИВ 1788. године. Он је то радио, како каже "за више објашњење саме историје" (стр. 115.)
Тако, Симина историја је од интереса као један од првих покушаја да се напише историја Црне Горе, коју је он безгранично цијенио и волио. Неки каснији историчари користили су Симину историју, углавном због објављених грамата. Он сам, изгледа, и није могао боље, иако је његова Историја Србије оцијењена као вјеродостојна. И у Историји Сима се "рвао са језиком" а сам је, другим поводом, рекао "Нико се од мене није надао ни оволико"[21].
"Немирни" Сима није ни у политичком животу у Црној Гори имао много среће. Умијешао се он и у питање укидања гувернадурства у Црној Гори и замјерио се архимандриту Петру. Како је Његош 19. јануара 1831. године писао Јеремији Гагићу "наш Милутиновић узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство"... и пошао уочи Никољдана у Стањевиће и "није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио.. а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске... Ема нека ломи врат куђ му драго"[22].
Сима се и тада вратио на Цетиње а свој први, трогодишњи, боравак у Црној Гори завршио 29. марта 1831. године.
По Симином одласку са Цетиња Његош је остао без "писара" па је сам водио преписку. Неко вријеме "бјеше дошло једно момче... а именом Стефан Васича, али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију"[23]. Потом је неки дио преписке обављао, чак и полуписмени "ађутант" Иван Поповић. Он је Јеремији Гагићу јављао из Котора 23. ВИИ 1837. године"... да јавим тко писар и секретар код архимандрита; нејма нитко, све су вертопрахи што су доходили досад, Симо Милутиновић пошао како вам извјесно от његове маните главе, такођер сад скоро дошао Стефа Васић, такођер пошао и јер мука дјело дјелат, а хљеб ваља замучат, па га јест, а свима вертопраховима, чини њима дај у Черну Горе све ће учинит како сами хоћу одма".[24]
Тако, на Цетињу нијесу били задовољни са Симиним секретарисањем. Ипак, први Симин боравак на Цетињу оставио је запажен траг у српској књижевности.
Овај текст је објављен у Зборнику радова професора и сарадника Филозофског факултета, бр. 12, Никшић, 1992, стр 143-149.
Знатно више детаља о свим боравцима Симе Милутиновића Сарајлије у Црној Гори, па и о настанку и штампању Историје, изложио је др Живко Ђурковић у књизи Сима Милутиновић Сарајлија и Црна Гора, Подгорица 1996. У истој књизи налази се и текст мр. Драгице Вујачић, која је детаљно проучила како је коришћена Симина Историја. Она заступа и нешто другачије мишљење о научној вриједности Историје, од оног које је овдје казано. |
Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)