Пјесма о Иванбегу Црнојевићу и његовим синовима
изведена из "ГРЛИЦЕ ЦРНОГОРСКЕ" за годину 1835.
Све за славу Бога великога
А у здравље цара русинскога
И нашега владике светога,
Амин Боже, вазда те молимо,
А по томе браћо и дружино-
Ако знадох да ви пјесму кажем.
Пију вино млади Црногорци
Пред Котором, градом латинскијем,
Међу њима Црнојевић Иво
Но када се понапише вина
И јуначка збора назборише,
У то дође соко, тица сива,
Баш пред Котор ђе пијаху вино,
Те се сави соко до пазара
Кад виђеше њега Црногорци,
Поскочише на ноге лагане,
На шарке се пушке опираху,
Те с пушаках пут сокола скачу-
Тко ће њега први уфатити
Но кад виђе соко, тица сива
Е се грабе млади Црногорци
Ко ће приђе њега уфатити,
Препаде се, би му и невоља-
Да му златна не поскубу перја,
Те се диже опет у облаке
И надвиси град од Котора.
Кад то виђе Црнојевић Иво,
Убоја се, чудит' му се није,
Да му соко не доскочи сиви
И у туђе јато не одлети,
Па разагна браћу Црногорце,
А рашири с плећах кабаницу,
И позива сивога сокола.
Соко му се сави на пазару
И паде му на раме лијево,
Те му књигу испод крила дава.
Ал' га пита Црнојевић Иво:
"Мој соколе, црни гласоноша!
Да нијеси од Стамбола града,
Од Стамбола од Отмановића?
Видије ли Станишу мојега
И уз њега браћу Црногорце,
Што су цару на вјеру отишли?
Је л' их царе дивно дочекао
И лијепим даром даривао?
Хоће л' к нама брзо дошетати?"
Тица криком Иву одговара:
"Ја сам јуче од клета Стамбола!
Ноћила сам ноћас на Цетињу,
На Цетињу, на двору твојему,
Код Ђорђија, код твојега сина
Казаше ми да си пред Котором,
Зато сам ти јутрос доранила,
И танку ти књигу донијела
Од Станише, од сина твојега."
Но му вели Црнојевић Иво:
"А Бога ти, соко тица сива!
Што ми кажеш за Станишу мога?
Соко њему опет одговара:
"Пред царом ти изиде Станиша,
Цар из прве замоли Станишу:
Потурчи се Црнојевић Станко!
А ја ћу те пашом учинити,
Пашалук ти Скендерију дати."
Ал' Станиша цару одговори:
"Не бих ти се, царе, потурчио,
Нити мојом вјером преврнуо,
Да ми дадеш твојега престола,
Да ми дадеш дванаест престола,
Да ми дадеш дванаест реповах,
Навезене драгијем камењем,
Које носиш около турбана."
Цар Станиши опет рече твоме:
"Чуј ме добро, Црнојевић Станко!
Ал' ћеш твојом вјером преврнути,
Али нећеш главе изнијети,
С ниједнијем братом Црногорцем,
Из мојега бијела Стамбола!"
Станко ти се тад на муку нађе,
Боље живот и пашалук турски,
Него сабљу и црна џелата.
Потурчи се твој Станиша, Иво!
Султан га је пашом учинио,
Даровао му земљу Скендерију
И сву твоју до мора државу."
Кад то зачу Црнојевић Иво,
Смртно паде главом на пазару,
Те проклиње Отмановић цара.
"Авај, царе, ранах допануо!
Живога те Срби распарали!
Буд ли си ми потурчио сина,
Јер му даде на пашалук клети!
Моје земље и моје државе?
Јер ми ђецу покла, нечоече?"
Кад виђеше браћа Црногорци,
Дофатише Црнојевић Ива,
Па га воде пољу на Цетињу.
За тим вр'јеме мало постојало,
Вр'јеме мало за седам годинах,
Док цар узе Багдат у крај мора.
На Багдат је и Станко ходио,
И тридесет братах изгубио,
А када се натраг повратио,
Тада пође изић' пред султана,
Па султану проговара Станко:
"Султан царе, мили господаре!
Знаш ли, царе, што си обећао
Када си ме вјером оскврнио?
Сад испуни, вријеме је дошло,
Ја ли ћу се опет покрстити
И катил се тебе учинити
Ка' што ти је Муса у Приморје,
Ја л' краљевић у Прилепа града."
Тада царе на ноге скочио,
Па му даде бијела фермана,
И даде му браћу потурчену,
И са браћом војске неколико.
Глас допаде Црнојевић Ђуру
На Цетиње, пред бијелом црквом
(Баш кад баба копаше Ивана)
Да Станиша иде од Стамбола,
Да му узме бабову државу
Давно било кад с'о том зборило,
Мисли Ђуро заборавило се
Но кад нове и несрећне гласе
Разумио и у двор примио,
Троструке га сузе пропадоше,
Па он одма млоге књиге пише
И шаље их по свој Гори Црној,
С њима скупи браћу Црногорце,
Пред свијема глас и књигу чита,
Црногорце на искупу пита:
"А што ћемо сада, Црногорци
Од Станише и браће остале
Што су ни се, браћо, потурчили?
Ево на нас иду с' силном војском,
Да нас турче и мукама муче
А да оће с миром браћа доћи,
Ми бисмо их, браћо, прифатили,
Како своју браћу загрлили
Брат је мио које вјере био
Када брацки чини и поступа,
Али они с нама брацки неће,
Већ крвнички, по турском начину!
Но што ћемо, ако Бога знате!
Ја сам брата у књигу кумио
Да се прође силе и војштења,
А да дође на мјесто бабово,
Ја ћу му се с мјеста уклонити,
То сам воли но му крв попити,
Ал' се неће без ђавола проћи!"
Црногорци сви из гласа вичу
"Ког ђавола тражи, и наша' га,
Ми смо војска тебе, господару1
Чувај нама образ и поштење,
Да те наше не разнесу стр'јеле,
И зелени не здробе палоши!
Кад то зачу Црнојевић Ђуро,
Он покличе браћу Црногорце,
И отиде равну Љешкопољу
Ту се двије војске састадоше,
Убише се бојем жестокијем
Ту је Ђуро Станка предобио,
Млого њему војске погубио,
Заробио младе Црногорце
Што се бјеху потурчили с' Станком,
Насели их на њих отачаство
Станко бјежи Скадру бијеломе,
У њ не дају скадарска господа,
Већ га гоне селу у Бушате,
Те ми своје нагрди презиме!
Од племена славног Црновића
Прозва себе Бушатлијом Станко!
По добићу Ђуро књигу пише,
С књигом шаље своје поклисаре
Право Турској у Отмановића
"Слушај, царе, не чули те дома!
Кад си мога брата потурчио,
Ти си мога' више учинити,
Њему срећу бољу даровати
Равну Босну и Херцеговину,
Но си посла' њега на Цетиње,
На столицу оца његовога
У њу, знади, Турчин сјест' не може,
Јер је бране љути Црногорци
Које но си вјером преварио!
Кад си њину браћу потурчио,
Са тијем си вјеру изгубио,
Да је никад у тебе немамо
Докле трајеш и Стамбола твога,
А и они у Горици Црној.
Посад никад бити не можемо
Умирници нити увјерници,
Јере вјере није у невјере.
Ми смо вјера, а ти си невјера.
Ако посад бољи не узбудеш,
Убила те Бог и божја вјера!"
Георгиј (Ђурђ, Ђурађ) не даде се тим лакомисленим поступком свога брата поколебати у своме подухвату, нити ослабити духом и трудом у корист свога народа, већ одмах и најбрже добави штампарију из Млетака, намјести је код ријечког Обода и поче штампати црквене књиге, и свуда их по својој и по турској земљи народу и свештенству давати - да не клону цркве без књига и да не ослаби у свештенства дух вјере и ревност према пастви, као и да паства, тако предохрањена, не могне падати у искушење да је варају Турци, како варвари настојаху овдје као свуда друго. Као увјерљив доказ да је постојала штампарија у Црној Гори и да је радила - овдје се, ево, даје препис једног листа од књиге Осмогласник, која се штапала у тој штампарији, а тај лист се чува овдје у Библиотеци Цетињскога манастира, у кабинету ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА господина митрополита, који га је и нашао негдје код неког Пјешивца из села Повија. Многи од попова и других књижевних људи овуда и сада казују да постоје и да се налазе цијеле и различите црквене књиге још у понекога у барској крами из те исте штампарије. Али до сада није било среће да се нешто више осим тога листа нађе и објави. А он се овдје тачно копиран представља.[*]
[*] Напомена: Почетно је слово велељепно. И први ред је до ријечи Бог, која је у други ред прешла, црвеним мастилом штампан. Име и презиме с ријечју Господина ми - написано је црвеним мастилом, а такође и горе, у трећем реду Господин и име и презиме црвено су штампани.
Тако Ђурађ до дубоке старости проживи у Црној Гори неподложан другој власти осим божјег страха. Ту је тако могао и умријети, али будући рад да за живота још нешто учини за своје отачаство, а против заједничког хришћанског душманина, а видећи да сам са својом сиротињом не може том преосиљеном душманину ништа, а камоли штогод од изгубљене отаџбине да поврати из чељусти стоглаве турске аждаје, науми још једну жртву у корист отаџбине, и то највећу, тј слободе његовога народа учинити савјет тајни са митрополитом Вавилом да он, Ђурађ, пође у Млетке и у Италију под изговором да тамо до смрти живи, гдје је имао нека своја добра и дохотке, и одакле му је била жена, али да на сваки начин тражи погодне прилике да помогне својој отаџбини и хришћанству, који су у варварски љути јарам запали Размишљао је: ако остави народ и његову независност наизглед без себе, као тијело без главе, и без главара и заштитника - и тиме ослаби турску лакомост и пажњу, или је макар одврати, овда ће тајно моћи народ оставити на старање наведеноме митрополиту, којега би за свашта питали и сљедовали његовим примјером. А ако ништа од помоћи не буде, а оно да се макар задржи пређашње стање. Због тога Ђурађ сакупи народ, објави свима да одлази у Италију, како би кратки остатак живота провео у тишини и без главобоље, а да Црну Гору Богу и староме владици препоручује. Све што је имао приложи цркви, како би барем владика од тога могао живјети и у цијелој митрополији зетској као светињу народну слободу и вјеру чувати, као највећи божји аманет Тада се Ђурађ са свима изгрли и опрости и пређе у Италију, али тамо убрзо умрије не постигавши никаквог успјеха за свој народ и не добивши свога порода. А Црна Гора остаде на бригу и под владавином својих архијереја, који су тај скупи аманет један другоме у насљеђе, уз све веће искуство у управљању народом, додавали, пошто већ немадоше коме другоме из народа ту драгоцјеност као важни аманет повјеравати, и преносити на грађанску добронамјерност и знање. |
Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)