 |
 |
|
|
Историја Црне Горе У стара времена Зета (Зента) се називаше Превала, док још не бјеше добила име по рјеци Зети, која од сјеверне стране из Бјелопавлића и покрај града Спужа тече, и више Подгорице утиче у ријеку Морачу. А ова долази из Херцеговине, између Куча и Пипера, и изнад саме Подгорице прима ријеку Рибницу, а мало ниже Другу ријеку - Цијевну, да би поред града Жабљака сишла и улила се у Зетско језеро, или Скадарско блато. Овај предио је одавно подијељен на два дијела, тј. на Горњу и на Доњу Зету, према ријеци Морачи. У то вријеме под Црном Гором се подразумијеваше и Црна Гора у Горњој Зети, а затим поменути град Спуж, затим пиперско, бјелопавлићко, љешкопољско, понарско и врањинско становништво. У Доњој Зети остајаху Подгорица, Жабљак и села до Хотске горе, која одваја Зету земљу од Албаније. Обје ове Зете имаху заједничке банове своје, како раније српске цареве од дома Немањића, тако и по окончању те царске линије, не хтећи признати цароубицу Вукашина Мрњавчевића за свога господара, те остадоше под влашћу својих кнежева од рода Балшића, о којима и Мавро Орбини, дубровачки архимандрит, говори у својој историји. Иста породица бјеше прва међу тадашњим племством обје Зете, а имаше неко сродство по женској крви с домом Немањића. Када Срби окрунише Лазара Хребељановића великим и самодржавним кнезом српским, господарем и царем, онда и обје Зете приступише на Лазареву страну, али на тај начин да могу управљати по својим правима и законима. Мало иза тога времена подиже се турски цар Амурат с војском на Србију, а кад то схвати зетски бан Баош, сакупи што је могао више војске и пође својему господару у помоћ, али пошто доби на путу несрећни глас о погибији српске војске и самог цара Лазара, поврати се, кунући невјерног Вука Бранковића за издају, коју учиње својем господару и отаџбини и створи узрок за пропаст Српскога царства. Нашавши се у таквим несрећним околностима, Баоша не знаваше шта да чини осим да чека непријатељску силу на својим границама. Али како Обилић бјеше убио цара Мурата, тако се војна дејства послије Муратове смрти измијенише, те државу бана Баоше оставише у миру. Овај исти Балша (Баоша, Баош), владар обје Зете, бјеше ожењен Јеленом[1], кћерком цара Лазара, са којом роди сина Страшимира названог Црноје, јер бјеше врло тамнопут, због чега његови синови - Стефан и Божидар бјеху названи Црнојевићи, а под истим именом остадоше и њихови потомци. Тај Стефан, прозван Црнојевић, будући да бјеше први син, остаде да влада и једном и другом Зетом. Он даваше великоме витезу Георгију Кастриоту помоћ под вођством свог брата Божидара, којега вјероломни Лека, војвода дукађински, дочека заједно са Захаријем Алтисвером, баном једног дјела Албаније, и савезником Кастриотовим, те на једном мосту из тајне бусије уби обојицу и Кастриоту учини велику жалост, и цијелој његовој војсци, а особито брату му Стефану. Стефан имаше два сина - Ивана и Аврама, којега неки називаху Арванит. Први бјеше ожењен кћерком херцега Стјепана, по имену Маријом. Поставши насљедник Зете по Стефановој смрти, Иван преузе власт, а оца сахрани у цркви храма Успења Богоматере, у манастиру који бјеше саградио на једној отоци[2] вишереченог Блата, које се зваше Ком, близу града Жабљака, гдје бјеше столица ових владара. Иван бјеше врло мудар и добронамјеран, а уз то и храбар владар, али Мехмед, турски цар, завојевач грчке империје, освојивши послије Кастриотове смрти Епир и сву Албанију, желијаше да покори и овај мали остатак словенско-српске слободе, па окрену своју силу на кнеза Ивана Црнојевића. Иван га дочека у Хотској гори, на својој граници, али се не могавши толикој сили одупријети, би на Ћемовском пољу разбијен 1345. године и принуђен да одступи из Доње Зете у Горњу, тј. у Црну Гору; мјесто себе остави свог брата Арванита, а сам пође у Италију да тражи помоћ од западних држава. Међутим, Аврам (Арванит), којега је народ због његове неустрашивости назвао Храбри, не престајаше, час на једну час на Другу страну, својим присуством бодрити и соколити своје војнике, разбијајући и гонећи непријатеље који их нападаху. Али овај славни витез, на велику жалост својих Црногораца, јуришајући на Турке погибе на обали Мораче код Подгорице. Остави сина Лазара и двије кћери -Катарину и Анђелију. Прву Иван даде за Радула, влахозапланинског војводу, а Другу за Стевана, сина Ђура Бранковића, која роди Максима, архиепископа, и деспота Јована. Тај Лазар, Арванитов син, касније пође у Беч и прими цесарску службу, у којој и погибе у борби против Турака, још млад и неожењен. Цар Мурат је видио све покорено што бјеше лијепо и добро у Црнојевића држави, и да не остаје друго, осим један мали дио народа затворен у кршевитим горама. Његовом насљеднику Мехмеду добро познато бјеше да овај народ нема жеље да без слободе живи у његовом јарму, те не хтје своју славу и поштење царско остављати судбини, него остави санџак-бега у Скадру, са неколико хиљада војника да чува и брани турска мјеста и да поменути народ узнемирава, док му се досади трпјети, тако да буде принуђен да се сам препусти турском харачу Иза тога Мехмед поврати своју војску и пође назад, а санџак-бег остаде као заповједник над Доњом Зетом и над једним дјелом Горње, у којем се налазе Бјелопавлићи, Пипери и град Спуж. Утолико и Црногорци бјеху изабрали за свог вођу Тому, бившег доњозетског војводу - до повратка Иванбега из Италије. По повратку, Иванбег немаше никакве помоћи осим наде у Бога и вјерности и храбрости Црногораца, као и наде у тврде и камените горе, по којима стаде метеризе и утврде градити, задржавајући народ на одбрамбеним тачкама, а да изван својих граница не врши никакве нападе на Турке. Будући одахнуо, сагради манастир на Цетињу, цркву Рођења Пресвете Богородице и то назва Зетском Митрополијом, како и његова доле наведена диплома гласи: "Возљубљена браћо! Ноћ у сну, а дан приближи се! Одбацимо дјела тамна и будимо чеда свјетлости! И чујмо шта говори Слово Божје бесмртно ка људима: - Приђите к мени сви утруђени и обремењени, и ја ћу вам дати покоја! И опет, творећи чистоту, коју хвали рекавши: - Блажени чисти срцем, јер ће ти Бога угледати! Стога и ја, гријесима смјерни и недостојни роб Христу назвати се Иван Црнојевић, попуштањем Божјим заради сагрешења мојих, кад сам био изгнат из мога отачаства измаилтским царем, султаном Мехмедом, који многа царства прими и многе цареве побиједи, и нико њему супротставити се не узможе, и када сам дошао у стране Италије, нађох пречудни храм Пречисте Владичице наше Богородице, близу града званог Јакина, звани Де Лорита, и у њему видјех нерукотворени образ Пресвете Матере Бога нашега, која многа чудеса и знамења ствара, што и очима нашим видјесмо, и падох ничице на земљу пред њеним страшним образом, и помолих се њеном милосрђу, и објете моје свесрдачно дадох њеном благоутробију: Ако се умилосрди на мене, недостојнога роба својега, и поврати ме у земљу отачаства мојега, да потрудим се цркву створити у часно име њено. И прошење моје испуни, и ја се потрудих сведушно и свесрдачно објете моје испунити, колико ми би могућно. И саздах храм на мјесту званом Цетиње, у славу и хвалу те Госпође, Матере Божје, у име Рождества њеног. И манастир при њој створих за покој монасима, који и Митрополија Зетска назвасмо, ако буде угодно милостивој Госпођи. И приложих њеном пречасном храму колико ми би могуће, у договору са подружјем мојим и синовима мојим. Најпрво приложих подвиноград мој, на добро, који сам насадио трудом мојим, да се даје вина готова половина цркви од сваке љетине. И још приложих што год су имали Остојићи, Ратко са братом и синовцима, доње добро, па Илијину земљу и лозе и гору и воду и свеколико. А њима дадох у замјену добром вољом на Зачиру земљу за земљу, а лозу за лозу, дуб за дуб - увијек у власништво. И још даровах једну воденицу моју у Ободу, која је преме воденици комске цркве, да буде замјена. И што је било кућне земље, то све рекосмо да су стубови црковни. И још приложих стругаре са метохом њиховим, да ту станују кметови црковни, који ће радити цркви. И тако учинисмо за кметове који се населе на црквене баштине, све на добро, да ни једнога дана господскога не дају никоме, нити да им на работу заповиједа ико осим црква своју работу, а они су црквени работници. И још да дају цркви свака кућа по три крбље вина и по један стар пшенице, а други стар уродице (?). И још приложих планину нашу баштинску Ловћен, што год је радне земље свеколико, или да је црква сама обрађује или да је даје на доходак. И ко год би на доходак посијао жито, да даје цркви четвртину и да сваки свој доходак жита преда манастиру. И да нико не сије без питања црквених отаца - архијереја с братијом. И тако, на тај начин приложих дохотке од Горњег поља на Цетињу што је год наше међу казивањима и по биљезима који су постављени - ко сије да даје цркви четвртину на Цетињу - докле смо ми за себе држали, давана је трећина дохотка. А за дату земљу учинисмо да се даје цркви четвртина, да је сваки сам доноси у манастир. Још приложих једну воденицу горњу, на Врелима. И још приложих ступ земље горњем добру којим се заложио Ђорђе Мркишић за 40 перпера на залогу. Ако ли је узмогне откупити Ђорђе за себе, али за другога никога, да да цркви 40 перпера, а земљу да узме за себе. Ако ли би хтио да је цркви да је откупи а другом да је прода - да не могу да је продају. И још приложих други ступ земље на Јаблану који ми заложише Остоја Радосаљић и Ђорђе Мркшић за 80 перпера. Ако ли би је могли откупити сами за себе, а ни за кога другога, да дају цркви 80 перпера, а земљу да узму за себе. Ако ли би хтјели да је цркви откупе, а другоме да је продају - да не могу да је продају. И ова оба ступа земље, које су код мене заложили, и ја им дао готове динаре моје, познато је свим Цетињанима и свим кметовима добрским. И још приложих од царине которске 30 перпера да се дају цркви сваке године на Рождество Пречисте. И још приложих од Дубраве коју посјекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртијељци, десну страну од Ђинова брда до наше међе, да нико ништа не смије таћи осим цркве. И још приложих дрва наша законита која о Рождеству Христову доносе Врељани и Угњани: свака кућа по 80 бремена (сиц!), и то увијек да предају манастиру. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом, од потока у понор и до пута који иде ка двору, нека је цркви за ћипур (за пороту?, ћипур-градина - прев.). И ово што смо приложили Светоме часноме храму Пречисте, нијесмо то коме силом замијенили ни одузели што нијесам ја коме дао или родитељи моји. И још што је имала мала црква комска и Горица, које су обје саградили наши родитељи у име Пречисте. И како су запустјели судом Божјим, и то и свеколико приложисмо овоме часноме храму пресвете Владичице наше на Цетињу - или су кметови, или земља или виногради, или воденице, или дохоци од царине или од соли или од рибе. А ова црква да чува сјећање на ктиторе кад им исходни дан. И да има два или четири калуђера који ће држати службу Божју у Пречистој. Ако ли би се кад Господ Бог умилостивио, и Пречиста Његова Мати, да се оне цркве опет наслиједе и обнове у смирењу како је и прије било, да је црква слободна да свака своје узме. А оци архијереји ове цркве, или ко буде старији, да свиме тиме овладају и дају све под заповијест овој цркви. И још учинисмо са најсветијим оцима архијерејима, с преосвештеним Митрополитом Зетским, кир Висарионом, и са Епископом кир Вавилом, и са братијом цијелом: да буде овдје у манастиру Пречисте општежитије, имали мало или много, и да ниједан брат није вољан себи ништа присвајати или у својој ћелији држати осим заједничког, како свуда гдје су општежитија при манастирима закон налаже. Ко се усуди да разруши општежитије и постане преступник закона општежитија по својој вољи, да га скруши Мајка Божја и душом и тијелом! И да прими педепсију и изгон из манастира као Божји преступник и злобник. Тиме ти се молим, Мати Пречиста Владичице Богородице, и надам се у творца Бога мојега да ће за вјекове бити сачувана тајна ријечју неизречена. Прими овај мали мој принос у дар као сина својег, и Бог наш два новчића оне убоге удовице. И покри ме кровом милосрђа твојега и буди ми помоћница у данима страшног суда. И по сада нека изволи господовати земљом овом или син моји или унук, или други когод од другога племена и другога језика који буде одређен Судом Божјим. Тога срдачно и смјерно молимо и заклињемо да наши више назначени прилози буду поштовани неизмијењено и стално, на вјек вјеков овом часном храму Преславне Матере Бога нашега. А ја сам Божјим црквама ништа не узех, ни порекох, него чак колико узмогох - приложих и то потврдих. Ако ли се дрзне злобе сијач и наш супарник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од крепке деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље! И силе часног и животворног крста! И од апостола врховних, и од тајни светих отаца пониклих. И од свих светих од вијека Богу угодних. И да су подобни Јуди издајнику. И наречене узми и разапни, крв њихова да се пролије на нас и на чеда наша, и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду! У љето 1485. писа се, мјесеца јануара, 4. дана, на Ријеци. Тога ради и потписујемо и печат наш обични постављамо на знање свима. У Христа Бога благовјерни и Богом штићени господар Зетски, Иван Црнојевић." Иванов потпис на дипломи (од коже) сав је у један ред смјештен, Ја сам и њега ко и све остало из те дипломе дословно преписао, како би свако видио сву старину њену, да о њој може слободно размишљати и одатле штогод боље и вјерније закључити поцрпсти. Тако и двор свој на Цетињу сагради, и једно утврђење код ријеке која се тада зваше Обод, а послије је прозваше Црнојевића ријеком, која извире из Црне Горе, из предјела Ријечке, по истој ријеци тако назване нахије. Она тече између црногорских гора и улази у Скадарско блато, по којему лађе из турске земље и данас долазе, и уз ту ријеку до под Ободник (по прилици се звао Иванов град) на црногорски пазар излазе. Он је био принуђен да изгради и другу тврђаву на једној скоро неприступачној гори, званој Соко, гдје се и данас виде зидови од цркве и градића, који се по његовом имену назива Иванов град. Ту се налази једна велика пећина, која у себи увијек има доста за пиће прелијепе воде. Иза тога пође да обнови и утврди од барског краја до Херцеговине своје границе, о којима се овдје и његов Русовуљ (хрисовуља - прев.) прилаже: "Милошћу божјом прилучи се прићи мени господину Ивану Чернојевићу на мјесто Церницу (Црмницу - прев.) са властелом мојом, и то: Томом, зетским војводом, који је био са мном, а од нашег двора Ђурђ војевода, и Вук војевода, гефалија Никола, а од придвораца мојих Лазар и Стефан. И потражих границе светога Николе Врањинскога и обретох све по имену непомјерне, како пишу хрисовуље Светих српских царева, који су гдје што записали и приложили томе светоме храму. Ја видјех и потврдих, и још од мојих метоха и баштина и ја светоме Николи приложих, молебно призивајући светога Господина угодника да ми помаже и заступа ме. И одатле се подигох и поставих границе земље моје. Прво поставих границу на врху Сутормана (планина извише Цернице), другу на мјесту која се зове Три рога[3]. Одатле камивалом на Тројицу које се зваше Брчело. Трећа граница - одатле такође камивалом, све врхом у другу Тројицу, гдје је четврта граница. Одатле камивалом голим врхом више Еве на Снијежницу, граница је пета. Одатле иде поврх куле више Иртвичке продоли граница шеста. Одатле граница камивалом и голим врхом под Кориз, а уврх Ластвица граница је седма. Одатле иде страном у Горици крст, гдје је граница осма. Одатле иде у ријеку, у Три врела, гдје је граница девета. Одатле у море, од мора на светога Тому. Одатле путем кроз Бабин вир а одатле у сред поља Будванскога, гдје је крст. То је граница десета. Одатле иде страном на воду која се зваше Топлиш. То је граница једанаеста. Од Топлиша иде на врх брда Костанице. Одатле на јаз је граница дванаеста, а одатле иде све поред мора, гдје је на крају код мјеста Бигова граница тринаеста. Одатле иде покрај села Љешевић, на наша стара солила правцем поред мора, гдје је на солани граница четрнаеста. Одатле иде на брда граница петнаеста, а одатле под цркву која се зове Света Тројица, у чијим зидовима је граница шеснаеста. Од цркве иде у Мокру плочу, И то је граница седамнаеста. Од Мокре плоче иде у Шупљи кам и у Брштанову греду, ниже кашћела, гдје је граница осамнаеста. Одатле све редом: у Дебели кам, Јазавчеву главицу и одатле у Шупљу стијену, одатле у Мидину каменицу, и обером у Прасквену гомилу. Одатле управ у Црни крш, и обером. Одатле у Андријину улицу, и управ у стијену која стоји на стијени од суве црвене папрати, а одатле управ у доње чело. Одатле изнад рупице кроз прудове, гдје се састаје с дијелом Вука Иванише, затим у главицу гдје је црквиште, па у дио Лећевице. Иде путем који води ка извору Ораховцу, а одатле у ријеку у дио другога мета (посједа - прев.). Ту се завршава. - (Потписници - прев.): Ја, Николо Јакобовић, властелин которски, који је послат од которске властеле господину узмножноме Ивану Чернојевићу ради ових граница, потписах својом руком свједочанство. Ми Виценцо Францешковић, који је тада господину Ивану послат од властеле, потписујем својом руком за вјеру. Ми, Паоман Трипковић и Марин Трипенџић и Јаков Грасовић, Марин Кувелица, Живко Јакомовић, Кашћелан и Паоман Трипковић (Они су били сви из властеле которске). Ми Гашпар канцелијер и ми Стефано Николетовић од Будве - узмножноме господину Ивану - сви вишепоменути туда с њим идући потписујемо својим рукама да смо границе поставили и утврдили - да ако би се наш или господина Ивана нашао који човјек и помјерио коју од ових граница - да га правда на смрт осуди. Писма остависмо у двије канцеларије: једно господин Иван у његовој канцеларији на Цетињу, а друго ми властела которска у нашој канцеларији у Котору. Писах ја Никола Грек, бивши логофед господина Ивана, љета 1482 (сиц!). Да је познато која је била земља Пиперовића, а господин Иван даде цркви: земљу Јаблано и са Узглављем, и земљу Спасов крст, и земљу под виноградом, и земљу подбрућску до под Милановића кућом, и земљу увлачку на врху Царине, и што је било винограда Пиперовића. И горе и дубраве: сав дио што је било Пиперовића, у Мекавцу. То све господин Иван даде цркви. Да се зна гдје је била граница са господарима Чернојевићима, синовима господина Ивана - са господаром Георгијем и господаром Стефаном, и проч. и проч." У вријеме овога Ивана Црнојевића которска властела, будући да се због пада Српског царства предадоше Млечићима - отроваше посредством неког Которанина, Друшка по имену, седамдесет и два калуђера с њиховим архиепископом у манастиру архистратига Михаила, на дно Солиоцкога или Грбаљског поља, како би житеље источног вјероисповиједања у приморским селима, лишене својих духовника пастира, лакше и брже могли обратити на западно вјероисповиједање. И тако тај манастир, који изгради свети Стефан Првовјенчани, краљ српски, остаде пуст и од њега се данас једва види која зидина.[4] Утрошивши све снаге своје на утврђивање своје владавине и на обезбјеђивање малога остатка народа српскога у неподложности под туђу а особито под турску власт и јарам, Иван умрије у својој отаџбини и у својој слободи на Цетињу, гдје би сахрањен уз тек сазидану цркву, а на своје мјесто остави старијега сина свога Георгија у истој земљи и у независности. Наслиједивши владавину свог оца, Георгиј Иванов Чернојевић наслиједио је и његову бригу о ваздашњем утврђивању својих граница и чувању своје независности и слободе. Као благоразумну је такође схватио одлуку свог оца да се изван својих граница према турској сили нипошто не помаља, него да води бригу о себи, и да је увијек спреман да брани своје горе до крајности, па је тако учинио, и тако би се држао цијело вријеме свог живота и тако према себи изазвао турску индиферентност - да га не би ни тражили ни узнемиравали. Али, млађи му брат Станиша (крштен као Стефан), понадавши се да може од султана повратити сву очевину под своју руку, а да му се при томе преда и обећа му харач плаћати, као што је тада учинио и Стефан Високи, Лазарев син у Крушевцу - дигне се са неколико Црногораца, пође у Скадар и преда се царевом намјеснику, који га, по његовој жељи, прими ласкаво, и опреми га својему цару у Цариград. И цар Станишу лијепо и радо прими, саслуша његову молбу, одобри је и даде му свеколику Зету, са истим правима и у насљеђе како је било од искона, али - да се потурчи. Не хотећи или не смијући да се одрекне такве милости силнога цара, Станиша прими различите дарове и очинство и потурчи се са свим Црногорцима (који су такође многи били даровани) што бјеху с њим из домовине кренули. Тада се он са својом дружином врати из Цариграда у Црну Гору. Али га почне савјест мучити што је промијенио вјеру, те се покрсти и узе монашки чин, у којему је и умро. А истурчени Црногорци који су путовали са њим, дошавши богати натраг, свак својој браћи оде и кући да живе као и раније, али у турском закону (вјери - прев.), који им се толико био омилио да су у њему не само живјели и помрли, него су га и дјеци својој оставили и наметнули, и многе црногорске домове тиме отровали и примамљивали. Тако они самовољом и краткоумљем својим и рајско дрво сопствене слободе својом руком бјеху уложили да подсијецају, тако да се за длаку и не посијече, јер се потурице временом у несрећној Црној Гори умножише и почеше да надјачавају домородне и христољубиве старосједиоце, како ће се из наредног казивања видјети. |
Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)