 |
 |
|
|
ЛИК ВЛАДИКЕ ДАНИЛА Био је тврде и истините ријечи: што би и како рекао, тако би и учинио А клети, псовати и ружне ријечи употребљавати није ни другима трпио, а камоли да је сам имао такав обичај. Народ га је изузетно волио, а да је своме отачаству само једнога душманина имао - Азијата много би срећнији био у својим подухватима на корист Србства. Но вазда му највиша хвала што је успио да дух турски из Црне Горе протјера и очисти једном заувјек, као и сјенку турковања, па и саму помисао туђег владања над својима. Свеосвештени митрополит господин Сава Петровић, пошто се завладичио, ишао је у Русију ради тражења помоћи У то је вријеме на престолу била императорица ЈЕЛИСАВЕТА ПЕТРОВНА, која га је благонаклоно примила и царски сваким црквеним потрепштинама обдарила. Томе је придодала и она једну грамату црногорскоме народу, којом изјављује своју благонаклоност и признање за заслуге њеном бесмртног сјећања родитељу учињене. А ево и копија те грамате: "Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржица Сверосијска, и проч., и проч, и проч.: Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, а такође и другим духовним и световним Главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност! Однедавно пристигли овамо из Црне Горе Преосвештени Сава, митрополит Скендеријски, Приморски и Црногорски, настављајући раније указану Црногорског народа НАШЕМУ најљубазнијему родитељу, блаженоме и вјечнодостојноме сјећања Господару Императору ПЕТРУ Великоме вјерну и усрдну службу, указујући на своје и ваше опште нужне потребе - молио је да бисмо Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, пазили на ваше потребе и на обнављање за славословље Божјих светих цркава и Манастира и да се награде новчаном сумом, а за свештенослужење Архијерејским облачењем и одеждама и црквеним сасудама и књигама. Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, ту молбу смо благонаклоно примили и саизволили, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности он што је добијано за раније указану усрдност према Његовом Императорском Величанству, блаженом и високославном достојном сјећања НАШЕМУ Господару Родитељу од стране Црногорског народа, и слато из НАШЕ благајне, вишепоменутом Преосвештеном Митрополиту Сави дајемо за вас награду, и за обнављање светих Цркава и манастира - у износу од три хиљаде рубаља. Истом митрополиту предата је одређеном измољеном граматом родитеља НАШЕГА 1715. год. дана рожденственском Цетињском у Црној Гори Манастиру милостиња за све прошле године до 1743, и то три хиљаде и пет стотина рубаља. Уз то смо по Митрополиту у Црну Гору послали архијерејско облачење као и одежде за свештенике и ђаконе, а такође и црквене сасуде сребрне, и довољан број књига, чему се прилаже регистар. А самом Митрополиту учињене овамошње путне трошкове и издржавање и њега и његових пратиоца и за повратак дато је хиљаду рубаља. Тако је Митрополит са овом граматом НАШЕГА Императорскога Величанства и с поменутом помоћи упућен у Црну Гору као и раније. Надамо се, МИ, ВЕЛИКА Господарица, да ћете све то примити са захвалношћу, а НАША Императорска помоћ Вама биће обезбјеђивана и убудуће. Дато у Москви 10. маја 1744. године. По најмилостивијем Указу Њеног Величанства Државни Вицеканцелар Гроф Алексеј Бестужев Рјумин." (М.П.) А на коверти пише: "Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима." Послије овог путовања у Русију он је (Сава - прев.) све вријеме свога живота провео у миру у Стањевићима. А да народни послови не би остали запостављени, он је својега другобратучеда Василија за то у народном интересу изабрао. Али пошто му га затражи патријарх српски Анастасије у Пећ, да му га пошаље како би послужио престолу народног духовенства српског, овај му га пошаље и Василије остане на служби неко вријеме код патријарха. Али како га је црногорски и брдски народ волио, желио је да га има у Црној Гори. Зато преко кучкога војводе, тада познатога Илије Дрекаловића, пишу патријарху да им га (Василија - прев.) врати кући, али не другачије него као архијереја. То им патријарх и учини, о чему се овдје прилаже копија његове дипломе: "Анастасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх. Смјерност наша с овом Нашом садашњом потврђеном отвореном синодалном граматом, свакоме ко хоће да се обавијест, са сваком вјеродостојношћу, јасно предочава: По милости Бога у Тројици Светој слављенога, по правилима светих Прехвалних Апостола, и светих Богоносних отаца, судом и провјером и сваким избором од стране налазећих се Митрополита ниже именованих, који подлежу Славеносрпском најсветијем Престолу Пећком, а ради неугодног приговарања од стране противника вјере и хулитеља Крста, и по уставу древноме датом Најсветијим Црквама, и по Патријаршијским привилегијама утврђеним граматама поштоване најсветије Митрополије Цетињске, по љубави и милости љубљенога брата нашега Господина Саве, Митрополита Цетињскога; и по захтјеву Свештенога клира славнога онога народа епархије Скендеријске и Приморске између других нађосмо вјернога, смиренога, достојна да буде Хранитељ Цркве и словенских оваца, сведрагоцјеном Преблагога Спаситеља крвљу искупљених Стројитеља и Управитеља, међу јеромонасима Архимандрита Кир ВАСИЛИЈА ПЕТРОВИЋА: Њега, с призивањем Благодати Пресветога Духа, Уставом хиротонисао за Митрополита Богоспасајене епархије Скендеријске и Приморске. Кроз ово постављење добио је Власт да рукополаже у предјелима своје Епархије свећеносце, Чтеце, Појце, Подђаконе, Ђаконе, као и Свештенике и Стројитеље Манастирске. И све то управљање и уређење дужан је чинити сагласно догмама и Божанским правилима свете Источне Католичанске Апостолске Цркве. Њему ће свештенство, монаштво, господа официри, војска, и све христољубиво хришћанство сваког чина, пола и узраста указивати свако поштовање, повиновање, покоравање и оданост, послушност са сваком вјерношћу као својему у Господу вама кроз нашу смјерност постављеном Пастиру. Сам ће, пак, дужност обављати у складу с Нашим повјерењем: И возљубљеном у Господу брату нашему преосвештеном Митрополиту Скендеријском и Приморском Кир Сави показивати вјерност, покорност и с љубављу послушност, као у Господу оцу својему, у све дане живота свога. Све остале свештенога чина духовне и световне власти, и остали народ, чувајте покорност и изражавајте сваку достојну част овоме правилно Вама постављеноме Пастиру. Јер они има и примио је кроз рукоположење власт, по ријечи Спаситеља Христа, да веже и разрешује људске гријехе: од свакога треба сви да се строго чувате, како не бисте пали у противљење. Још и синодално потписујемо овоме Митрополиту Кир Василију Скендеријскоме и Приморскоме титулу да буде Егзарх Најсветијег Трона Пећкога, патријаршије Славеносрпске. И да свуда и на сваком мјесту, као званично патријаршијско лије, буде приман и поштован. И молитве да чита и благослове да даје - даје му се власт за то у свим Епархијама патријаршијства нашега. И у другим мјестима ко год хоће и има жељу да од нашега Престола прими благослов. Због тога и потписујем и печатом Нашим потврђујем. И ова наша Грамата, која служи као доказ и свједоџба, издаје се, за потврду њему најсвештенијем Митрополиту Скендеријском и Приморском и Егзарху Најсветијег Трона Српскога Кир Василију Петровићу; уручи се љета Спасења нашег 1750, Августа 22, у Београду. Атанасије Други, Архиепископ Пећки, својеручно. Смирени Митрополит Београдски Викентије Гаврило, Митрополит Рашки".[***] (м.п.) [***] Напомена: Ова је диплома на пергаменту од лакта ширине и мало више дужине. За подланицу одозго је остављено мјесто на којему је на средини изображен Спаситељ, с једне му стране Богомајка, а с друге Претеча Јован. А на објема странама листа исто је онолико мјеста остављено као одозго, и на једном, десном, врху одсликан је двапут дуже него оно лик Светога Саве, а с лијеве Светога Арсенија, а испод њих опет онолико, као прочелно осликан Свети Никола, а с лијеве Свети Георгије. Цијело мјесто између њих је шарама од ружа испуњено. Како је речено, владика Василије је примио све народне послове и водио их је колико је боље умио. Но како је сва Црна Гора до тада имала само једнога војводу, а тај није могао свуда по народу да успјешно ради, владика Василије је, на општем сабору, изабрао за гувернатора цијеле Црне Горе Стана Радоњића Његуша, а они стални војвода је раније увијек био од куће Вукотића са Чева. Уз то, постави још неке главаре у неким племенима која их нијесу имала, кнезове и сердаре Ово је учинио да би олакшао и себи и народу, но му се стриц владика Сава томе не обрадује, али је постављења прихватио. Како је већ био обичај и владика Василије је, као и његови преци, ишао у Русију - да тражи помоћ, и због других послова. У неколико година тамо је ишао три пута. Први пут био је у вријеме императорице Јелисавете послат од стране патријарха српскога, за обављање црквених и народних послова, за шта му је патријарх дао посебно писмено овлашћење, чији препис наводимо и овдје: "Атанасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх. Неиспитаним свеправедним Сведржитеља Бога настројењем и допуштењем у свим странама угашене источне Државе, народи који припадају светој Јерусалимској Цркви, због преовладалог огрешења потпали су под Агарјанско ропство, особито сваког састрадања достојна Српска земља. Она не само што се лишила свакога свога права и лика, него постојано тако под ногама противника лежи, тако да је страдања и уздисаје тешко описати. И једино још освјежење од такве туге имамо пред собом то што и трпљење овдашњег Хришћанства подкрепљују Мошти Светих, Царева и Архиепископа ове дубоко пале Државе, који су свеправедном Богу угодили и који још својим заступништвом штите Божје народе од коначне пропасти. на сличан начин и у посљедњем тек минулом турском рату, тај богомрски род Агарјански овдашњу је Патријаршијску Катедру тако опљачкао да осим скривених моштију светих ништа није остало. Уз то и велике намете потом товарећи, у превелике дугове Обитељ ову је бацио, из чега се без посебне помоћи немогуће надати избављењу. Показало се нужним да најсветлијем и најдржавотворнијем Двору Сверосијскоме пошаљемо изасланство и да му се поклонимо. И општим свештеничким сабором и у име Славеносрпског Патријарха и Трона Пећког Егзарха и Катедралног слободног Принципата Црногорскога Манастира Цетињскога - Преосвештенога Митрополита Скендеријског и Приморског Господина Василија Петровића посласмо. Препоручујемо Њега одговорно свима високога достојанства и свакога чина Господи, да се омогући овоме Митрополиту слободно да пролази и да борави, те да износи повјерене му молбе слободно на надлежно мјесто, као службеној личности наше Патријаршије. Уз то да пренесе свима и свакоме овога Престола дужну благодарност. И у само име шаљем из резиденције Патријаршије Пећке 25 мјесеца марта, 1750. Атанасије Гавриловић на служби Викентије Стефановић, Митрополит Београдски Филотеј Рацановић, Митрополит Херцеговачки Гаврил Георгијевић, Митрополит Рашки." (м.п.) Велика царица велике Русије премилостиво га прими, царски га штедро обдари и граматом народу га снабдије, желећи свакако и свакоме најавити своју милост и благонаклону пажњу, јер су они помагали њеноме оцу, најсрдачније, борећи се против заједничког душманина људског рода, правде и чисте божје вјере, варвара Турчина. "Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржница Сверосијска, и проч., и проч. и проч. Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа, Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима а такође и другим духовним и свјетовним главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност. Прије неколико времена, дошав из Црне Горе Преосвештени Василије Петровић, Архијереј Црногорски, приносећи раније указану од стране Црногорског Народа НАШЕМУ највољенијем господару, Родитељу блаженог и вјечног високе славе достојног спомена Господару Императору Петру Великоме вјерну и усрдну службу и објављујући садашње своје и опште ваше тешко стање, молио је да би ми Велика Государина, Наше Императорско Величанство имајући у виду Ваше тешкоће посебно да се обнове за славословље Божје свете цркве и да се у том циљу помогну новчаном помоћи, и за свештенослужење архијерејским облачењем, свештеничким одеждама и црквеним књигама. Ми, ВЕЛИКА Господарица, Наше Императорско Величанство извољели смо тај захтјев благонаклоно прихватити, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности, за раније указану Његовом Императорском Величанству, блаженог и вјечног, високе славе достојног спомена НАШЕМ Государо Родитељу од стране Црногорског народа усрдност, изражену и од стране наведеног Преосвештеног Архијереја Василија, шаљемо вам као награду и за обнављање светих цркава пет хиљада рубаља. Самом пак Архијереју издато је одређеном даровном граматом Родитеља НАШЕГА из 1715. године датом Цетињском рождественском манастиру помоћ од 1743. до 1753. године; с њим су такође Архијерејима упућена архијерејска облачења и свештеничке и ђаконске одежде и књиге према приложеном Регистру; и посебно њему. Архијереју, за путно издржавање тамо и овамо њега и његових пратилаца три хиљаде рубаља, а уз то од највише Наше императорске милости њему Архијереју поклоњена је панагија украшена драгоцјеним брилијантима. И како је послије такве свемилостиве награде Нашега Императорскога Величанства и овом граматом Нашега Императорскога Величанства обратно у Црну Гору отправљен, тако Ми Велика Государина не сумњамо да ви стално живите у доброј жељи и усрдности службе према највишој Империји Нашој и да благодарност вашу нећете заборавити ни у ком случају да посвједочите. НАША Императорска помоћ вама и даље ће бити непрекидна. Дато у Москви 8. маја 1754. године." На оригиналу је “По свемилостивом Њеног величанства Указу Канцелар гроф Алексеј Бестужев Рјумин” (м.п.) А на коверти је: "Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорског Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима." Осим овога разумијевања дође на ум великодушној императорици да објави реченоме владици Василију, преко својега канцелара господина Михаила Ларионовича Воронцова, да би жељела да у Русији има један пук црногорски и да јој га он скупи и пошаље. Али владика Василије одговори да Црна Гора не може сама тај пук саставити и допуњавати због сталног рата са сусједима и да му та немогућност представља велику жалост. Одговорено му је да упише и пошаље колико може Црногораца, а оно друго из осталих српских крајева- да окупи добровољце и допуни пук, који ће се у част Црне Горе стално називати Црногорски пук. Тада владика Василије ту нађе неког Србина родом из Подгорице, који је био мајор у руској служби, а звао се Стефан Шаровић, узме га у своје братство и назваше га Петровић. Њега и пуковника Пучкова остави ту у Москви да прихватају Црногорце за пук који ће им он слати. Тако се владика Василије врати у своју отаџбину са пријатним налогом, а када дође кући, снађе га нова брига и прета (нужда, потреба): Турци му на Црну Гору великом силом ударе, који Црногорци с немало крвопролића разбију, као што о томе говори сљедећа пјесма: Књигу пише од Босне везире, Пошиља је ломној Гори Црној У Манастир на поље Цетиње Василију Петровић ' владици: "О владико, црни калуђере! Пошљи мене харач Горе Црне И дванаест младих дјевојака Од дванаест до шеснаест љетах, И сувише Белу Станишића.[32] Ако ли ми то послати нећеш, Кунем ти се вјером и кураном Да ћу Црну Гору похарати, Поробити мало и велико! Што је мушко и старо и младо Погубићу сабљом свеколико, Што ли женско младо и лијепо То ће бити у ропство узето." Кад владика књигу разумио, Од јада је сузе оборио, Одвећ што му за ђевојке пише. Пак сакупи од земље главаре, Главарима књигу кажеваше И овако ријеч говораше: Црногорци, моја браћо драга' Ако харач и дјевојке дамо, Ја у Црну стојат' нећу Гору Јер слободе имати нећемо, Ни јуначке славе и поштења. Него ћемо ув'јек останути Под срамотом у невољу тешку. Ви нећете бити господари Ни од себе ни од своје ђеце, Ни од својих младијех љубовцах, Ни од њиве нити плода њена." Кад главари књигу видијеше И кад ову ријеч разумјеше, Сваки мисли шта ће који рећи. Вели Милић протопопе Јово: "Ја говорим - ками да му дамо! Јер сам волим изгубити главу, Нег' срамотно вијек вјековати." Рече сердар Поповићу Стано: "И ја велим да му ками дамо!" Сви остали ово потврдише И заклетву страшну учинише- Да му нигда ништа неће дати До студена и трвда камена И живога огња из пушаках. То владика једва и чекаше, Па весео перо прифаташе И везиру тако одговара: "Чудим ти се, босански шљивару! Што будалиш и у књигу пишеш Да ти пошљем харач Горе Црне И дванаест младих ђевојаках Послаћу ти за ђевојке младе Од вепровах дванаест реповах, А за саму Белу Станишића Од овновах дванаест роговах, Да то носиш на турбану твоме, И сувише дванаест каменах Да их пошљеш цару за хараче. Нека знате шта је Гора Црна Да за Турке не рађа ђевојке, Но за своју ђецу Црногорце, Који би се пријед ископали Него једну тебе уступили, Једну стару, ћору и сакату, А камоли младу и лијепу. Пак нам удри кад гођ ти је драго!" Кад везиру књига допанула И кад зачу што му књига каже, Од великог јада и чемера За браду се руком уфатио, А о патос ногом ударио И срдито војску сакупио- Од све Босне и Херцеговине, По избору ђе је јунак бољи, Пак ћехају дозива својега: "О ћехају, вјерна моја слуго! Ето тебе силновите војске Четрдесет и више хиљадах, Иди, слуго, ломној Гори Црној, Роби, пали села и племена, Што је мушко и старо и младо Све сијеци, никога не пушти. А што женско видиш по прилици, Младо роби, и на силу турчи, Довед' мени робиње лијепе. А остали шићар што добијеш- Од њега ти ништа узет' нећу." Црногорци војску дочекаше На границу од Херцеговине, Прам бијела Оногошта града, Ту се бише за петнаест данах. Али ево муке и жалости За јунаке младе Црногорце, Нестаде им праха и олова, А купит' га нигђе не могаху, Јер Млечићи бјеху забранили Под кастигом самрти жестоке Да им нитко ништа не продаје. Но бране се доб'јеном џебаном Што на мртве Турке находише Који у том боју погибоше. Докле Турци на Кчево дођоше, На крајично мјесто црногорско, Ту стадоше три неђеље данах. Но Бог посла, било њему фала! Од Приморја добра пријатеља Који ноћно дође и додаде Неколико хиљадах фишеках, Бог му дао душе спасеније! Црногорци кад то видијеше, Учинише хиску и весеље, Од радости играти стадоше, Пјевајући пјесне од побједе, Што' но буде срца на јунаштво. Једно јутро у зору бијелу Халакнуше, Бога споменуше И на табор турски ударише, Разагнаше Турке на буљуке, Ћераше их гором и планином Од зорице до мрклога мрака. Кад угнаше Турке до Броћанца, Близу б'јела Оногошта града, Ту ћехају ране допадоше, Рањена га Турци унесоше У бијела Оногошта града, Да он каже од Босне везиру Какво му је било путовање За ђевојке у Карадаглију, И колико води ђевојаках Да му не би коју потајили, Ол' за љепшу ружну подметнули. Вако, брате, јунаци се бране, Прије пану него се препану, Прије удре но Турци с'надају. И одоле свакојако њима, Јер правицу сам Бог потпомаже, Пак нам здраво, славни Црногорци, Душмани им клањали се мишци, Која вазда своју вјеру брани, И браниће до суђена дана, Кад ће Ристос пригледати своје! Послије тога владика Василије узме петнаесторо дјеце и неколико Црногораца, те их поведе у Русију, и узгредно зовне још одасвуд Срба. Људе остави у Москви да ту саставе пук. А дјецу поведе са собом на школовање у Петербург, и даде у Шљахетски војни пјешадијски корпус сву. Хтједе Срба поћи у Русију од свих страна, особито из Мађарске, као што неки бјеху пошли и с породицама. Али, чувши то митрополит карловачки Ненадовић, који је тада био у великој милости код својега двора, објави ћесарици Марији Терезији и предложи јој да забрани својим поданицима да иду у Русију, да јој толика земља не би остала празна. Тако и буде како је предложено. Ћесарица забрани, те нико не пође. Али су узалуд и они претходни били пошли, јер кад се у Москви окупи њих толико да могу образовати пук, дадоше им за команданта пука некаквога Цинцара, који је био узео име Хорват, да би му боље Срби вјеровали и да му се лакше покоравају Но лаж му не поможе, и Црногорци јасно рекоше да они хоће Србина за команданта а не Цинцара и којекога. То им не буде прихваћено, те они затраже пасош да се врате у своју отаџбину. Хорват их предусрете тајно код власти да им се не да пасош и да свакако морају ту остати, а власт им одговори да им се неће одатле издати пасоши него из Кијева, како би их помели не би ли остали. Али они рекоше "Остајте збогом" и крену у Кијев са својим торбицама, оружјем и струкама[33] како су дошли из Црне Горе. Када у Кијев дођоше и затражише пасош, рекоше им да нијесу добили наредбу да им дају пасош за повратак На то им Црногорци једноставно и слободно реку- "Е, а ви остајте с Богом! Ни у нашој земљи нема пасоша". Тако, нико им не изашавши у сусрет, отидоше без калауза као и без пасоша, и све пјешице, нигдје се не задржавајући више него док би хљеба купили, а спавали би поред пута гдје би ноћ затекла. Тако, двадесет и пети дан дођоше у Љубљану (град крањски), и ту починуше на пазару, посједјевши пред једном великом кућом на калдрми, а дуге пушке прислонише уза зид те куће. Уто им срећом дође и случајно их нађе владика Василије, који се овуда такође из Русије враћао, гдје је чуо за њих да су пошли кући. Тада им, а шта ће друго, даде трошка и упути их преко Хрватске и Далмације у њихов завичај. Ово се овдје детаљније описује само толико да се зна како је и зашто нестао црногорски пук у Русији. Брзо дође и владика за њима у Црну Гору и ту поборави неко вријеме. Али 1765. године поново пође у Русију. једно да од двора тражи новчане помоћи за увођење правитељства у Црној Гори и отварање народних школа, и друго-да доведе и ону црногорску дјецу кући коју је био повео ради школовања, како би била од користи отаџбини. Али, на велику несрећу Црне Горе, он тамо остаде заувијек - разбоље се и умрије. Сахрањен је код манастира цркве Светог Александра Невског, уз пристојну церемонију. Тако се од оне дјеце ниједно не врати у своју отаџбину, него проживјеше тамо радећи у различитим службама, и нестадоше. Особито сјећања достојно у житију владике Василија јесте то да је од првог јавног наступа био отровом прогањан. На примјер, кад је неко вријеме био у служби српскога патријарха, он га је послао у Сремске Карловце митрополиту Ненадовићу да поврати неке ствари пећкој цркви које су тамо биле остављене у ратно вријеме на аманет. Ови му их не хтједоше дати, те се он ту с њима посвађао. Василије стога оде у Беч код саме ћесарице Марије Терезије, те ту доби правду - да све ствари може узети и однијети а ћесарица Ненадовићу строго заповиједи да му их не смије задржавати него да му их да, а ако неће, да дође у Беч и да каже зашто их не да. И тако, по повратку из Беча владике Василија, предаде му све лијепо и мирно и учини му част трпезом, гдје га господин Ненадовић напоји, при својој љубави и пријатељству, те замало ту не умрије -да му сами Бог јаком природом не поможе. Али је до краја живота осјећао болест у утроби. Такође и кроз Приморје сусједно на његовим путовањима свуда га је отров тајно пратио, и то по својој прилици млетачки - једно од стране државе а друго од пропаганде ватиканске од којих се на крају није могао очувати, и то баш ондје гдје се отрова није бојао, стигну га и докончају, како се према свим тадашњим околностима и данас некако мисли да је отрован. Па и упркос таквом прогањању и намјерама зависника и мрзитеља имао је срећу да буде љубимац помазаних глава, као што је код ИМПЕРАТОРИЦЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ преосвештени обред умивања ногу у Двору чинио Тако гаје исто и ВЕЛИКА ИМПЕРАТОРИЦА ЈЕКАТЕРИНА у пуној милости имала. Да је још поживио много би добра своме народу и човјечанству учинио. Казато је раније о њему гдје је сахрањен, а овдје о његовом гробу. На плочи му је одозго стављен грб народа и Царства српскога - орао двоглави, који Црна Гора и данас слободно употребљава Тамо пише: "На овом мјесту је сахрањен Преосвештени Митрополит Црногорски и Трона Српскога Егзарх Василије Петровић. Имао је 57 година а преставио се 10. марта 1766 године". Када је умро, од сродника му се ту задесио ђак и синовац му Петар Петровић и један стари калуђер - Јосиф Вукићевић, родом из Маина, и оба га жаљаху неутјешно, а особито синовац му. По престављењу покојника дође ту императоричин придворни духовник, којему се мали Петар препоручи као оцу - да га осиротјелог он не заборави и барем негдје у школу на учење намјести. Стари и добри духовник му обећа да ће о томе поразговарати са Платоном, катихетом великога и насљеднога кнеза Павла Петровича, и тако учинише договор да га смјесте у њему потребну и његовом опредјељењу одговарајућу школу. Мали се тиме унеколико утјеши, јер му Бог, по великој његовој жељи према наукама, даје згоду и прилику да се чему понаучи, али онај саплеменик његов калуђер Јосиф никако не хтједе да га остави, нити без њега да пође говорећи да он сам кући не смије доћи и да ће му од цијеле Црне Горе бити зли пут ако им га не доведе. То се прихвати и двор их обојицу заједно отправи на пут, давши им два официра за сапутнике до саме Црне Горе Михаила Тарасова, поручника, и Ивана Василијевича Козловског, као преводиоца. Тако их ови двојица срећно допратише до Стањевића. За малога Петра је била двострука жалост. Тада га дома узе дјед владика Сава да га подучава и васпитава што се боље могло, те разумном и Богом изабраном Петру и мало буде доста. Ови двојица дођоше из Петербурга подјесен исте године, а на прољеће у почетку 1767 године у сусједном Приморју млетачкоме појави се Шћепан Мали, под тајним именом руског цара Петра Трећега, који тада бјеше у Русији страдао и нестао. Шћепан Мали најприје се појави гдје је и живио непознат неко вријеме у комуни или општини Маине, близу града Будве, у село Црнчани, у дому некога Вука Марковића Ко зна откуда дошавши, пребивао је код њега и понешто радио, па или му самоме дође на памет да се прослави туђим именом, или га, по својој вјероватноћи и прилици, неко од лукаваца латинских на то наговори, како би својој Републици и својој тврђави. прибавио штогод у таквим околностима. Елем, како се он прогласи за цара рускога, навали народ да се око њега окупља из цијелога бокељског Приморја, да га поздрављају и да му дођу на поклоњење. И, ваљда за бољи успјех, пође му у посјету и сама которска властела, а Млетачка република слаше тајно своје људе да виде ко је заиста то, или да га... поучавају и руководе. О цару Петру руском пукне глас у све околне а посебно словенске крајеве, те му и од Дубровника, од Херцеговине и Босне почеше долазити људи на виђење, поклоњење и приношење дарова: Кучи, Пипери, Бјелопавлићи и други који су још дотле били под агарјанском влашћу - тада одступе и приступе њему. Митрополит Сава никако не допушташе да је он цар Петар руски, јер га је он када је био у Русији насамо виђао, руке му цјеливао и добро га упознао. Зато је настојао да тога човјека макне са црногорске границе, и зле је посљедице отуда свему Приморју и оближњим крајевима предвиђао када се та лаж чује у Турској и схвати. Али му све то није ништа помогло, него и сва Црна Гора приђе овом човјеку и изведе га у своје крше и горе, поштујући га и слушајући сви једнодушно као рускога цара Најприје је изашао на прво црногорско село Мирац, затим на Његуше, а одатле по цијелој Црној Гори и Брдима, као по својој сопственој држави ходио и наредбе и суђење чинио, чиновнике смјењивао, а друге које је хтио постављао. Највише што је у народу дјеловало и што му је Шћепана Малога препоручило било је то, када се он лажно почео представљати, што је пред народ у Маинама изашао неки тамошњи капетан (из исте општине), из села Подострог родом, а по имену Марко Тановић, који лажом увјери народ даје цара Петра добро познавао и даје с њим имао посла, и ако то не буде исти онај руски цар Петар - да овај самога себе, сву породицу Тановић и сву имовину даје у закладу и на поклон народу. Послије овога Шћепан је могао да иде на позив народа у Црну Гору и све што хоће да ради по земљи и народу. Те исте зиме мало по Божићу, прије појаве Шћепана, добјежа у Црну Гору српски потоњи патријарх Василије Јовановић Бркић, бјежећи од зулума и прогона турских. Њега је Порта по грчкој оптужби била послала у заточништво на острво Кипар, гдје је проживио неколике године. Мало прије него дође у Црну Гору био је од стране султана отпуштен, али да више није патријарх, нити хоће да у Пећи има патрике (султан - прев.) који не слушају његовог, т]. цариградскога патрику, јер му патријарси од раје чине низам и у кауре је одводе и отуда с њом против њега ратују. Него нека захвали његовоме правоме и вјерноме патрики што му још остави на раменима главу. Нареди му да пође са острва без сваког звања него као други посник и прости калуђер. Тако је Бркићу речено. Али прије него стиже у Пећ, успут за њим пошаљу из Цариграда људе да му главу одсијеку насред Патријаршије пећке, али Бог даде те он о томе прије сазна, и ноћу утече из постеље, без игдје ичега, у Црну Гору. Ту га дочека митрополит Сава, прими га срдачно и преодјене га својом одјећом и снабдије по могућностима, а овај му рукоположи за архијереја сестрића из куће Пламенац, из Црмнице, гдје га и постави да владикује. Звао се Арсеније и сједио је у Брчеоском манастиру, али због болести није више као владика поживио од три године. Овакав ток догађаја могао је не само руског цара Петра у Црну Гору премјестити и васкрснути, него и изазвати подозрење Млетачке републике и узбудити код ње завист, а особито и понајприје гњев султана изазвати против сиротиње црногорске, како и би сљедеће године, када султан пошаље своју силну војску на Црногорце. Та војска је имала наређење да најприје на лијеп начин од Црногораца добије патријарха и рускога цара Петра, па да их на миру остави, а да пошто ову двојицу добију, хитно их пошаљу својему цару, а да војска Црну Гору похара, опали и пороби. Неки познати Шувајлија паша босански много је у томе посредовао између везира сераскера и Црногораца, како би им та два човјека предали жива. Зато везир, сераскјер те војске, пошто је залогорио у Подгорици, пошаље преко Шувајлије паше Црногорцима такав глас и вољу цареву, а да они код истога везира пошаљу неке своје изасланике, како би то чули и од њега самога, а он им задаје вјеру и гаранцију да ће се вратити здраво и весело. Тако Црногорци изаберу два своја изасланика - попа Јована Аврамовића из Бјелица и Лазара Јовова Богдановића с Његуша Пошаљу их к везиру да сами виде и чују шта везир хоће како би кад се врате то казали своме народу. Пођу они код везира и чују све оно што је поменуто, па му одговоре да они за људе које турски цар од њих тражи не знају, нити му шта знају, прије повратка и питања народа рећи. Тако их везир отпусти да се о томе с народом договоре, али тек пошто му дадоше божју вјеру да ће се вратити и дати му одговор. Он њима даде своју вјеру и својега Бога зададе да ће их опет здраво и весело пустити. Они пођу и договоре се с народом и главарима и врате се те му кажу да људи које цар од њих тражи нијесу међу њима, нити да Црна Гора зна за њих, те о томе више ни разговора нема. На то се везир наљути и разјари као лав, брже викне џелате да их на муке ударе и посијеку, ако већ неће казати за оба она човјека - гдје су, а он зна да су код аих у Црној Гори. Али ова двојица, као и сви Црногорци, остадоше, неустрашени том претњом, при својој ријечи. Плашећи их дуго да ће их сјећи на комаде док му не кажу све што сам жели да чује и сазна од њих, везир им најпослије на велику молбу Шувајлијину опрости и отпусти их здраво кући, иако му тајну однесоше Али дигне сву војску на Црну Гору, а како је то било и колико је за обје стране било штете и користи - нека нам народна пјесма љепше представи: Књигу пише дужде Млечанине На хиљаду и седме стотине И шездесет и осме године Пошаље је турскоме султану, У Стамболу, бијеломе граду, У књизи га мило поздрављаше А милије њему се клањаше, Пак овако дужде говораше. "Али не знаш, честити султану, Ол' не хајеш ни обраћаш главе? Што се један чоек огласио Под именом цара русинскога Међу наше земље и државе, У камену ломну Гору Црну За њега је народ прионуо Ка но дјеца за својега оца. Колико је народа српскога У државу моју и у твоју, Што вјерује у Источну цркву То ће к њему жељно приступити, И невјеру нама учинити, Но сакупи силовшу војску Да ми Црну Гору похарамо И да они народ погубимо Да од њега не остане трага. Ја ћу скупит, моје Далматинце И Хрвате, плаћене солдате, Поставићу по граници војску Што утече испод сабље твоје, Неће утећ, испод меча[34] мога " Кад султану она књига дође, Он сакупи силовиту војску Од све Босне и Херцеговине, Румелије и Маћедоније И од плодне земље Арбаније. Сакупио пјешца и коњика Сто и двадесет хиљадах војниках, И пред њима два силна везира Босанскога и руменлијскога, И Мехмеда, пашу скадарскога. Дође везир од Уруменлије Код бијеле варош Подгорице, А босански на Поље никшићко, Мехмед паша код села Плавнице, Баш напрема Нахије црмничке. А Млечићи поставише војску По граници крајем Горе Црне Од Грахова и Херцеговине До државе барске и скадарске. Црногорци кад то угледаше Да су са свих страна опкољени Вишњему се Богу помолише, Пак договор такви учинише Да за живот нитко не помишља Но да раде славно погинути Ради вјере и слободе драге, Да њихова не би погибија Злотворима радост донијела. Дочекаше од Босне везира Под Острогом, високом планином, А везира од Уруменлије Више равна Поља једношкога, Мехмед-пашу на крају Црмнице Туд’ се војске бојем ударише Без престанка три бијела данка, Но како ће, побре, одољети Десет хиљад, војске црногорске, А толико хиљадах Тураках Са џебаном и са топовима? Млого села Турци опалише И не мало робја заробише, Па на Кчево табор учинише, Но им худа срећа прискочила, Јер се они сакрити не знаду За дрветом нити за каменом Како што се крију Црногорци, Него Бошњак гласовито виче: "Стани, мишја душо Црногорче! На пољану да се огледамо, Куда бјежиш како миш у дупљу?" Ал' из дупља танка пушка пуца, Турчин пада откуђ се не нада. И бише се за девет недјељах. Него тужни, брате, Црногорци Не имаду праха ни олова, Али ево среће Црногорске, Добре среће, од Бога послане! На дан први ноемвра мјесеца, Пошто сунце на заходу зађе, Паде страшна киша из облака, Без престанка до сутрашњег данка, Ударише муње и громови Усред војске дужда млетачкога Близу Будве, града приморскога И у табор други гром удрио Ударио паше скадарскога На дно равна поља црмничкога, разагнаше војске обадвије. Ево друге среће црногорске! Дочекаше млади Црногорци И узеше од Турак' џепхану Што иђаше на Кчево крваво, А у табор два силна везира. Пак на Турке они ударише, Пређе зоре и бијела дана Прве страже огњем оборише А на друге јуриш учинише Што не паде мртво и рањено, То у табор огњем ућераше. Кад везири оно видијеше Џебхана им да је уграбљена, Да имају Црногорци праха, А вријеме зимње настануло, Да у Црну Гору није стана, То л' у зимње доба ратовања, Повратише војску на трагове Оставише мјеста и путове Куда они бјеху проходили Свуда турском крвљу обљевене И турскијем' костим' оскврњене. Вјеруј мени, драги побратиме Да је ово истинито било, И да си ми здраво и весело! А Бог воли који му се моли, Њему, друже, Црногорци служе. Нико се озбиљно тада у Црној Гори није надао да ће остати жив, или у ропство пасти, али Бог премилостиви не само да порази душмане његова стада, него и прослави Црногорце. Шћепан Мали је тада био под планином Острог, гдје је градио метеризе да босански Турци не продру низ Бјелопавлиће и да тако сва Брда не отцијепе од Црне Горе. Али баш туда продријеше Турци до Чева, те и Шћепан одатле ноћу утече и тајно пође у Црмницу, гдје су га Црногорци оставили да га чувају као какву велику тајну - у манастиру Светога Николе у Брчелима. А патријарх је јавно стајао у селу Грађани, докле Бог јаки и храбри Црногорци разбију Турке и потјерају их, те се једва, за годину, појави Шћепан Мали опет пред народ, у истом стању у којему је био прије тога. Млечићи, међутим, похватају све присталице Шћепанове који су били у њиховој држави, неке казне смрћу а неке поведу у Млетке на вјечито заточење, а домове свих њих из темеља разоре. У то наступи и 1769. година и Русија отвори рат с Портом, а у Црну Гору пошаље грамату по кнезу Георгију Владимировићу Долгорукову, којом позва Црногорце у рат против Турака. Ево те грамате: "Божјом милошћу, МИ; ЈЕКАТАРИНА ДРУГА, Императорица и Самодржица Сверосијска, и проч., и проч., и проч. Преосвештеним Митрополитима, Архиепископима, Епископима и свим другим духовним главарима, Благородним чиновима и храбрим Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, као и свим наоружаним и другим војним и Грађанским началницима, као и Христољубивим Општинама с НАМА Јединовјернима и благочестивима свете источне Цркве, Грчких и Словенских народа. Желимо вам свима, према чину и звању свакога, славу и благостање и свако друго добро. Овом Императорском Граматом изјављујемо вам највишу нашу милост и благонаклоност! Из прошлих и садашњих догађаја познато је нама и цијеломе свијету с колико ревношћу и с коликом храброшћу су штитили и досад штите Православни Грчки и Словенски Народи своју истинито благочашће (вјеру) и древну од њихових предака наслијеђену слободу и колико они морају скоро свакодневно трпјети несносних увреда, насиља и мучења од нечастивих Муслимана и њихове према Хришћанству вјечите мржње. не пролази скоро ни један дан а да се за вјеру и благочашће не лије потоцима невина крв по Христу браће Наше и Ваших суграђана. Нема дана да се нигдје не скрнаве или пустоше храмови службе Христа Спаситеља Нашега. Колико се због Ваше кукавне биједе, с једне стране, грози ужасом човјекољубиво и топло, једино истинске вјере и љубави преиспуњено срце Наше, толико, с друге, по самим богоугодним побудама, Ми хоћемо и желимо ради потпуног једном за свагда одвраћања њиховог и предухитравања - дати Вама, Благочастивим Грчким и Словенским Народима, руку снажне помоћи, и употријебити је за Ваше ослобођење из чељусти тешке невоље и варварског тлачења! Нека Јединовјерној с Вама Империји нашој Свевишњи промисао дарује снаге и средства за то! Ми се сад налазимо с Портом Отоманском у јавном рату, који је почела она против Нас, уз крајње вјероломство и нарушавање освештених савеза вјечног мира - због тога што смо МИ у земљама сусједне с нама ријечи Посполите Пољске унапријед успјели НАШИМ старањем и заступништвом да православнима Грчкоросијског исповједања становницима сачувамо раније законе њихове, у свечаном Трактату с Империјом НАШОМ и обезбједимо им привилегије пуне равноправности с Папистима, из које су они силом и насиљем последњих (папских људи - прев.) потпуно искључени били. Тај НАШ праведан и према Цркви Христовој нужан подвиг Порта је назвала тлачењем слободе ријечи Посполите, као да би успостављање законске једнакости међу ЊЕНИМ грађанима било зазорно. Храбра, уређена, свиме изобилно снабдјевена и на побједе навикла НАША војска сакупила се већ у близини Турских граница, а кад ви добијете ову НАШУ ИМПЕРАТОРСКУ грамату, у то вријеме ће она са двије многобројне Армије бити у борбеном положају против заједничкога НАШЕГА непријатеља. Имајући у виду праведност НАШЕГ дјела, а при томе Цркву свету и саму Побожност имајући као неодвојиве присталице оружја НАШЕГА, МИ се без икакве сумње надамо да ће благослов Цара рата и мира бити увијек са њима и да ће он овјенчати још славним и корисним успјехом све НАШЕ подухвате, њему јединоме у част и славу припадајуће. Ви пак благочастиви Грчки и Словенски Народи, ако хоћете маћи са себе и ослободити се несносног ига злочестивих Агарјана, ако хоћете уздићи за себе и за потомке своје Цркву Христову на камену тврдоме и довести ЈЕ у будућности у безбједност; као и ако хоћете не само очувати остатке древне и драгоцјене Ваше слободе и подићи је на највиши степен како приличи древним завојевачима и Владаоцима великог дијела тад познатога свијета, од којих сте ви сви поријеклом - родом, језиком и витештвом - имате сада најпогодније услове, а ако их узалудно испустите, никада више нећете моћи достићи ове три врховне ствари Ваше заједничке цјеловитости и добробити под покровитељством оружја НАШЕГА - у овдашњем дијела непријатељских посједа и, под заштитом НАШЕ помоћи у Вашим сопственим стаништима. Успјех је сад у рукама Вашим, и једино зависи од вас самих. Призовите само, са вјером и надом, Бога у помоћ, и уједините се међу собом пред ЊЕГОВИМ лицем свештеном и неразрушивом обавезом заједничке клетве и потпуног једнодушја, а затим ударите на заједничкога Вашега непријатеља, јединственим срцима и удруженим снагама, продужавајући и простирући оружје и побједе Ваше чак до самога Константинопоља, као древних Грчких Императора престонице и града прослављенога светим мјестима - која до неба вапију! Истјерајте отуда остатке Агарјана са свим њиховим злодјелима и обновите Православље у овом њему посвећеном граду! Слава та сада Вама предстоји и Свевишњи ће Вам бити коначно невидљиви и непобједиви Вођа! Настао је за то погодан моменат, јер ће сва громада невјерника бити удаљена ка Нашој земљи и овамо потпуно уништавана дарованим нам од Бога силама. Осим тога, број благочастивих становника како на копну тако и на острвима Архипелага (Средоземља - прев.) неупотребиво увијек премашује број невјерника, па ће се они без сумње радосно прикључити Вашему подвигу, тако да ће Ваше снаге по броју и снази знатно бити увећане. МИ вам обећавамо од наше стране и даље сву могућу подршку. У том циљу Вам одређујемо потребног и познатог Предводника, провјерене неустрашивости и искуства, који ће и својом топлом вјером и побожношћу у Православној цркви посебно подстаћи способне команданте. Између осталога, МИ Вам обећавамо, на најсвечанији начин, да ћемо од сада заувијек признавати као вјерне и истинске пријатеље Наше Империје све Народе који у овом рату буду учествовали у своју сопствену корист за слободу и благостање и за заједничко дјело, и да ћемо МИ за такав њихов стварни подухват при постизању мира коначно их укључити у њега с гаранцијом у корист потребе безбједности и других погодности, са потпуном за побожност слободом. Светост Наше Императорске ријечи, којом МИ ову наду утврђујемо може свима Вама побожним Грчким и Словенским Народима служити као вјерна и стална залога њеног испуњења, јер она је неподложна у било ком времену ни најмањег изузећа или двозначности. Као гаранција за све у овој грамати написано наредили смо да се она потврди Државним НАШИМ печатом, а што је учињено у НАШЕМ престоном граду Санктпетербургу двадесет и деветог дана јануара мјесеца 1769. године од рођења Христа Спаситеља, а од НАШЕ владавине - седме године. По најмилостивијем УКАЗУ ЊЕНОГ Императорскога ВЕЛИЧАНСТВА гроф Н. Панин, с. р. (м.п.) Кнез Александар Галицин, с. р." Шестог августа исте године на Цетињу је прочитана ова грамата и као обично радосно примљена и послушана. А Црногорци су и без тога били у рату с Турцима. Осим позива на рат с Турцима хтио је тај посланик, генерал-мајор кнез Георг Владимирович Долгоруков, увјерити Црногорце да Шћепан Мали није руски цар Петар, него да га они презру и отјерају, и да слушају кога су и прије Шћепана слушали, тј својега митрополита, гувернадура и остале главаре Они му то обећају, али не учине тако. Утолико се са неколико Црногораца изненада појави Шћепан Мали низ брдо и у поље и дружина му обори огањ из пушака. То чује цио скуп, па и они дају огањ из пушака у знак поздрава Шћепану, и сви к њему једнодушно отрче Кад то видје кнез, насмија се и зачуди превареној усрдности народа, и сазна шта би Црногорци за правога рускога цара учинили. Проведе ту још неко вријеме док се Црногорци по граници покољу с душманином општехришћанским, па пошто се задржа у Црној Гори два мјесеца, док је нешто средио, отиде опет у Русију, не оставивши сиротињи црногорској ништа осим ону царску грамату и рат с Турцима о њиховом трошку, као скоро што је и увијек било Али прије одласка кнез Долгоруков, пошто видје црногорску усрдност према измишљеноме цару Петру, дарива Шћепану руски мундир и препоручи га народу да га и убудуће држе и слушају као до тада. А то се уради овако Кнеза Долгорукова испрати исти Шћепан Мали до мора, а кад се вратио отуда, донио је на себи штабски официрски руски мундир и писмо упућено Црногорцима у којему га свима препоручује. Ако би му понеко шта и проговорио због тога што га Принцип Долгоруков раније није познавао, одговорио би да Принцип не може знати све царске ствари и тајне. То је и прихваћено и Шћепан Мали је држан за цара Петра свих седам година које је у Црној Гори проживио. Пошто је кнез Долгоруков пошао, владика Сава се за неко вријеме премјести у Црмницу, а Млечићи потајно дигну војску, под командом бригадира Рада Маине, који се ноћу са 700 војника примакне да заузме за Републику Манастир Стањевиће, што су покушавали и прије а и касније. Али их уочише манастирски људи, који су били у Стањевићима, те их чували и радили, па брзо јаве митрополиту Сави. Сава пошаље својега синовца Петра (још ђака), који окупи Црногорце, те се побију с Млечићима, и потисну их у село Поборе, гдје их опколе и тако задрже три дана, па се разиђу а Стањевићи остану чији су и били. Послије тога Шћепан Мали је живио у Црној Гори и њоме владао и управљао колико је боље знао. И данас се прича да није смио ни брав коме нестати из тора, а камоли да се учинило какво више зло, јер је свакојега злочинца примјерно кажњавао, а неке и вјешао. Шћепан је највише боравио у Црмници, и тамо је уз једну ријеку пут градио и крше минама ломио. Примакавши се једној затајалој мини, која тада пукне, он настрада и добије 62 ране, чак му и очи ископа. И казују, кад су га таквога одатле понијели у Брчелу у Манастир - запјевао је. Пошто се излијечи од тих рана, ту је стално, онако слијеп сједио, и тако проживио још близу двије године. И Бог сами зна колико би још проживио да га не задеси смрт на овај начин: Скадарски везир, по имену Мехмед паша, који се у Порти славио као мудар и храбар и који је имао све војничке врлине, а који је био с оцем славнога Кара-Махмута - би изабран од стране Порте и пошаљу га с његовом војском у Морију (Пелопонез), која се бјеше к Русима од Порте одметнула, када ратоваше руска флота у Архипелагу, под командом грофа Алекса Орлова. Између двије државе би закључен мир, а Морија остаде још под оружјем у својој слободи, па је Мехмед паша добио задатак да низам учини, тј. да је опет покори Турској и султану. Мехмед паша пође с Арбанијом и учини од Морије све што је хтио. Много робља пороби и пошаље у Цариград цару на дар, а доста га и кући у Скадар опреми. Међу тим робљем је било и људи јунака, који су му некако лукавством или по каквој нужди пали у руке. Одмарајући се кући од рата, Мехмед паша наговори 12 људи од оних заробљеника, наравно тајно, те побјегну право у Црмницу. Појаве се и поклоне Шћепану Малом, препоручивши му се као господару земље да их причува и ако када могне - да их у њихов вилајет пошаље. Међу њима био је један што се звао Станко, можда је име предјенуо, а родом и језиком је заиста био Грк. Тога Шћепан Мали узме да га послужује око софре, а оне друге пошаље у Доњи манастир Орахово, те они тако годину и више проведу радо радећи при том манастирчићу, и весело живјећи. Онај посрбљени Грк Станко бавио се око Шћепана Малога и бјеше му се веома умилио, али и сазнао му сваку слабост и штрбину (недостатак - прев.). Како је Шћепан Мали волио да пије, тако гаје Станко једног дана погостио (и јело му је спремио) и понапио, те он леже да мало приспи, и заспа, а Станко га закоље и покрије у постељи, закључа му камару (собу) кључем и каже домаћима да га нико не буди, јер је то наводно рекао сам Шћепан, као и да никога к њему не пуштају, док се сам не пробуди и не изађе из камаре. Рече да он има неки посао који му је наложио Шћепан, до у кћери своје (која је с њим заједно из ропства побјегла и у село Грађане у кући кнеза Војина живјела), па да ће брзо доћи. То му повјерују, а Шћепану се тога дана нико не смједе учинити вјешт, цио тај дан и до јутра сљедећега. Онај назови - Станко чим у Орахово сиђе, узме ону дружину те побјегну у село Сеоца, на крају Црмнице и Блата скадарскога, које се сматрало везиревим Везир не само што им бјекство опрости, него и Грку Станку поклони једне токе од осам ока, које су касније продате за 18 млетачких цекина, а једва су толико ваљале Не бивши дома, игуман, дошавши други дан из Доњега манастира, навали те отвори врата, и нађе Шћепана закланог, па га укопају, и тако се сврши његов живот. Када о смрти обавијестише митрополита Саву, он рече да га укопају по источном обреду јер се он тако и игуману исповиједио, те га тако у припрати Манастира Светога Николе сахране. Овај чудни човјек, и лажни цар Петар, био је осредњега раста, лијепа стаса, прикладна лица, смеђе боје, тамне косе, брка и очију. Био је добар коњаник, а кад је дошао у Црну Гору, имао је око тридесет година. Није се примијетило да је знао читати и писати, или говорити који други језик осим српскога, и то како на тромеђи Личани и Далматинци говоре. Али добро знаваше свуда по Босни градове, мјеста и многа села поименично. Није се, међутим, ништа могло сазнати које заправо он био и одакле је у Боку дошао, како се у такво дјело и име смислио упустити. Највише се бавио игром и шалом, а уз то волио је и пиће, и тако показиваше лакомисленост и дјетињарије више него озбиљност чврстога срца и духа. Био је необичан простак, осим што је само нешто притворства у цркви показивао -када би свештеник наузгред обично поменуо руску царицу и царску фамилију, па би при помену великога и насљеднога кнеза Павла крпом тобоже сузе отирао, а главу би приокренуо ка зиду црквеноме. А о облику државе, о њеним потребама, нуждама и крајностима, о политици, о суштини правде и снази земаљских закона, о користима цијелог човјечанства и посебно народа у којему се налазио – појма није имао, нити ]е с киме било у земљи било ван ње имао односа или преписке чинио. Ово што рекосмо све се јавно и видјело и сазнало, и нико га порећи не може. Иза тога, године 1778 митрополит Сава нађе за сходно да пошаље за народне ствари у Русију свога синовца Петра, који је тада био већ архимандрит, и са њим гувернадура црногорскога Јована Радонића и сердара његушкога Ивана Петровића. Пошто су дошли у Русију, најаве своје послове Иностраном колегију, којим је тада управљао државни канцелар гроф Никита Иванович Панин. Ту послови се не могну брзо завршити више пута су код Панина ишли, док им он не рече да су њихови предмети предати кнезу Григорију Александровичу Потемкину и да их он мора размотрити и Господарици на рјешење представити. Тако они пођу и к Потемкину, који им даде рок до следеће недјеље Али таје недјеља чекана седам мјесеци и никада не дође иако су сваке недјеље по једанпут к њему ишли, по свој прилици што се Потемкин тада био завадио с неким Србином, генералом Зорићем, те не само што бјеше замрзао све Србе него је тражио начин да им се свима, као и генералу Зорићу, освети Архимандрит црногорски Петар Петровић и дружина му видјеши да их кнез Потемкин мота и вара, пођу ка грофу Панину и затраже му пасош да се враћају кући. Он им на то одговори да жали што кнез с њима тако поступа и да ће он на првом састанку с кнезом поразговарати о њима и да дођу и узму рјешење Али када му ови опет дођоше, он им даде овакав одговор: "Уз моје крајње жаљење, наредићу да вам се пасоши дају, а виновник ће кад - тад за ово платити" Они се врате, ништа не завршивши, кући у Црну Гору. Ускоро умрије владика Сава, Црна Гора оста без Поглавара и обичнога својега умоводитеља Архијереја. Уз то, и тадашњи гувернадур Јован Радонић бјеше предузео самовољно и без ичијега питања договор са ћесаром да му преда Црну Гору, ваљда за некакву велику награду и обећање. Због тога и бјеше ишао у Беч, и бјеше довео од ћесара у Црну Гору некакву комисију под изговором да ту штампарију подигну, коју су били и донијели, како би се штампале књиге за српски народ. Тајно су, међутим, имали налог да виде Црну Гору, каква се корист од ње може имати и испитати хоће ли народ пристати на то. Тако су направили и њен географски план, и због тога проборавили на Стањевићима девет мјесеци, али ништа од праве намјере и не поменувши а камоли свршивши, отпутују. Ипак штампарију поклоне гувернадуру, а овај је касније продаде некоме у Боки. Архимандрит Петар још из дјетињства био је насљедник Епархије црногорске, од стране народа објављен, а и владика Сава је хтио да га за свог живота завладичи, али за то није било згоде и пригоде, те у народ немаше ко изаћи да му што боље каже од онога што зна сам. Живљаше још у Црмници владика Арсеније, али никуда и ништа не могаше од болести, док се ту наскоро и упокоји. Црногорци, дакле, навале на својега давно и уз општу сагласност изабранога и свима вољенога архимадрита Петра, и просто и искрено му рекну да се гдјегод завладичи, и да међу њима тако не живи. Јер, они без владике нити хоће нити могу да живе, те су принуђени да траже другога ако он неће. Тако се он спреми и пође у Беч, гдје од кнеза Галицина, рускога опуномоћенога и изванреднога посланика, затражи пасош, јерје желио да се управо у Русији завладичи. Али како му кнез не даде пасош, он напише писмо митрополиту у Карловцима Мојсеју Путнику и замоли га да га произведе за архијереја. На то му овај одговори да хоће радо, али да се зато затражи одобрење од Двора. Тада архимадрит Петар Петровић даде у ћесаров двор молбу за то, и би му дата дозвола, те пође у Карловце и ту се завладичи с посебним церемонијалом и на задовољство свих, а на дуговјеку радост и корист и дику уопште српску, како ће то показати и историја. Одатле се Петар поново врати у Беч да моли Двор не би ли му дали што праха и олова да понесе у Црну Гору, јер се чујаше да се Кара-Махмут Бушатлија, везир скадарски, од свога цара одметнуо и осилио, те је почео да присваја око себе земље и да пријети да ће ударити на Црну Гору. Ћесаров двор на то одговори да му се дозвољава да купује праха и олова, као и остале робе, колико год хоће. Како немаше новца, владика Петар стаде размишљати одакле би их брзо и доста стећи могао. Падне му на памет да пише у то доба пресрећноме Србину генералу Симону Зорићу, с којим се бјеше упознао у Русији када је тамо боравио и који тада у Шклову живљаше, и много богатства имаше. Одмах му напише све своје нужде и потребе отаџбине и о опасности малога остатка српске слободе и биједе, и затражи му да своме народу помогне новцем, кад му је дао да може... Зорић му одговори да је на путу према Шклову и нека дође да се лично виде и о томе поразговарају, те да ће он учинити што буде могао. Нуждом и љубављу према отаџбини силно гоњен, Петар пође и до њега кад ли тамо - проведе неколико мјесеци узалуд, не би ријечи утјехе, ни динара помоћи, осим безбрижних забава и весеља. Не траживши ништа од тога, а не нашавши што је тражио по обећању и по позиву Зорићевом, Петар пође одатле кући. Али окрене преко Берлина, да би још у онога озбиљнога витеза философа и цара Фридерика Другога своју крајњу нужду и опасност показао и напомене му о помоћи коју Је указао његов предак владици црногорскоме Данилу, када му је на путу за Русију златни крст даривао. Кад тамо, а оно Фридрих бјеше умро прије петнаест дана, а насљеднику му се још не знаваше нарав и начин пословања, те Петар и одатле без игдје ичега остаде и оде дома ујаде и у Црну Гору, да се сиротиња Богом и својом великом муком држи и одбрани. Међутим, док је владика Петар по свијету ходио и тражио узалудно помоћ гдје је знао и умио, удари Кара-Махмут паша Бушатлија, албански везир, на Црну Гору, а повод му за то дадоше сами црногорски главари својом крајњом неслогом и међусобним сукобима. Тако млади владика Петар Петровић нађе још и своју отаџбину у несрећном и срамотном стању: много села попаљено и похарано све што је дошло до турских рука, чак и владичанска резиденција на Цетињу немилосрдно је изгорјела и оплијењена, од свакога ко је што имао узета је глоба, и више од пола Црне Горе под харач и бич турски бјеше стављено. Преко свега тога застане свој Манастир у дугу 1.500 цекина, што су му домаћи за вријеме његовог четворогодишњег одсуства били учинили. Владика на ту своју, домаћу штету ни главе не окрену, него хитно благоразумно смисли и крепкодушно прене и пође са чистом усрдношћу кроз све околине црногорске и кроза села редом свуда и свако племе и братства корећи што се тако срамотно и неславно упустише Турцима, душманима вјере и слободе, самовољно, без крви и боја и сваке нужде и невоље под ноге се и под бич подложише. Уз то их тако закуми да се закуну сви сложно и једнодушно и да се завјере да ће се држати и бранити до последњег чељадета ако би Турци опет на њих ударили. Но, ако вјеру тврду и непоколебљиву имају у Христа Бога свемогућега и Спаситеља страдајућих за вјеру и правду, неће их он оставити да погину, него ће им допустити и помоћи да униште свога душманина и да прославе свога Свевишњега Творца и Оца и да ослободе своју отаџбину, повративши и обновивши своју независност и поштење који су им од искона били стечени, и никада до тада тако нијесу били упуштени и изгубљени. Овако је (отприлике) владика Петар свуда и дању и ноћу ходио, зборио и учио кроз народ свој више од цијеле године дана. И Бог му поможе, пошто је толика страдања и искушења јуначки претрпио, у којега се ја вазда вјерно и тврдо уздао. Народ се стаде одушевљавати и будити, општа сагласност свакога и свуда охрабри, вјеру утврди и поткрјепи умове, срца и мишице, па се усуди отказати Турцима харач и покорност, прогласи своју отаџбину поново слободном и само од Бога самога преко својега архијереја зависном. Тако се опет обнови и славно и свјетло се уздиже пали Српски Израиљ а ближњељубива Црква обасја своју околину, дично узнесе свој дивни Олтар и опште свесрдности жртву Новоме завјету вјернодржањем стану приносити, отада заувјек. Свемогући својим вјечно премудрим провиђењем усмјери скоро сву страхоту својих судбина против агарјанскога рода и накота, против заклетога душманина свих благочастивих, подигне сјевер словенски и запад аустријски да вајају сложно на Орканов двор и безочност. Такво славно дјело и опште хришћанско наоружање није и могло бити или не би ваљало да буде без учешћа и мале али значајне Црне Горе. Због тога у њу пошаље ћесар Јосиф Други својега капетана Филипа Вукасовића и са њим другога официра - Лудовика од Пернета, и са њима шест војника, са доста новца, хране и праха да Црногорци, као познати јунаци и овдашњи ратници оружје прихвате за диверзију, и окрену га на Турке, вјечне своје и свачије душмане. О томе позиву постоји и грамата од ћесара послата тада у Црну Гору, чију копију овдје као потврду прилажемо: "МИ ЈОСИФ ДРУГИ, Божјом милошћу изабрани Римски Цесар, увјек Множитељ царства Германије, Унгарије и Бохемије, Далмације, Хрватске, Галиције. Лодомерије и Словеније, Апостолски Цар Архивожд Тоскански, Велики Кнез Трансилваније, Вожде Медиолана, Монтове и Парма, Гроф Хабзбурга, Фландрије и Тирола, и проч., и проч. Гледајући на похвалну ревност и изванредну храброст с којом је храбри народ Црногорски увјек правио подвиге да вјеру своју и славу брани и штити - објављујемо свим становницима Црне Горе, и посебно њиховом Митрополиту Архијереју, Архимандритима, Игуманима, Протопрезвитерима и Свештеницима, такође и Губернаторима, Сердарима, Војводама и Нахијским или обласним Кнежевима, и свим црквеним и мирским Главарима - да доносиоци ове грамате Филип Вукасовић и Лудовик од Пернета јесу заиста официри непобједне наше војске, који су нарочито од НАС послати да се с Вама најбоље договоре о најбољем начину да МИ заиста извршимо НАШЕ најмилостивије намјере, како би се народ избавио од тиранства Отоманске власти уз помоћ Свемогућега и да му се да хришћанска слобода и сва она достојанства и преимућства која доноси слобода, коју сасвим мирно и спокојно уживају срећни становници свих НАШИХ царстава. Очекујемо дакле да по сили ове НАШЕ грамате и анализе важних узрока њихове сопствене користи поменути становници Црногорски и њихови главари - како црквени тако и свјетовни - речени официри с дужним почастима буду примљени и да се тврдо вјерује у све што им у НАШЕ име буду предложили, да с дужном искреношћу и захвална срца одговоре и да им не само допусте да могу слободно ићи и доћи у свако мјесто и тако мирно и безбједно боравити. И још да им се дају коњи и превоз, прелази, исхрана, путеводитељи и водич и свака друга ствар која би им на путу могла бити потребна, тј, да им се у сваком догађају и случају уопште свака помоћ даје и покаже свака љубав. У том смислу јесмо ово сопственом нашом РУКОМ потписали потврдили великим НАШИМ Цесарско-краљевским Печатом. У Бечу 17. априла 1788. године по рођења Христа. ЈОСИФ Наредбом Његовог Цесарско-краљевског Величанства Антониус А. Спиелман, с. р." Мало затим пошаље ћесар у Црну Гору и 400 својих војника, сто хиљада цекина и још неке официре. Они су ишли у Скадар до Кара-Махмута и настојали су да га наговоре да се преда ћесару уз најљепше нагодбе, и кад су хтјели да му опет пођу, владика Петар им је савјетовао да не иду тамо по други пут, јер су Турци, посебно скадарски подозриви па би их могли и мимо везирове воље нагрдити. Они то не послушају, већ отиду и буду лијепо примљени и испраћени, али их пристигну на Блато у Крајину села Сеоца, и ту их све посјеку. Остаде само Филип у Црној Гори, јер с њима није хтио да иде. Црногорци су хтјели да ратују против Турака са ћесаром о његовом трошку, јер су се надали да ће раширити своје границе и тако себи земље прибавити, а ћесару олакшати заустављањем толике силе турске која је у њиховом сусједству и с којом Црногорци буду имали посла. Али када чуше од Филипа Вукасовића да ће сви градови који се освоје остати ћесару а земља ономе које узоре, умало му не отказаше сасвим и рекоше му да нико од њих на такав начин неће ни метак опалити, премда и Филипу не бјеше наложено ништа више него да се одовуда учине диверзије, тј. да се Црногорци заваде и зарате с Турцима, а он да се измакне откуда је и дошао. Тако је и мислио да учини, иако Црногорцима другачије говораше Уз то се још бјеше огласио да су и Руси с ћесаровцима направили алијансу према Турцима и да су с Портом заратовали на Дунав. Такав им извјештај дође и од рускога министра Александра Мордвинова, који је тада био посланик у Млетачкој републици Упутише им и царску грамату преко генерала Заборовскога, чије се обје копије (писма Заборовскога и царске грамате - прев.) овдје прилажу, ради потпунијег објашњења саме историје: (Писмо генерал-потпуковника Заборовскога уз грамоту бр 10) "Најпреосвештенији Господине Митрополите са својим најпоштованијим духовним властима и чиновима, Превасходна Господо Главари и други поштовани чиноначелници славних и храбрих Црногорских и других једноплеменика и народа, благородни дворани и сви грађани ових крајева! Из послате највише грамате ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА, Благочастиве Господарице Императорице и Самодржице Сверосијске упознаје се и Ваше Преосвештенство Ваша Превасходства са свим народом новом и увјерљивом потврдом ЊЕНОГ Милостивог промишљања о Народу вашем, који исту православну вјеру с ЊОМ и са цјелом ЊЕНОМ Империјом исповједа и да је у том смислу ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО послало морским и сувоземним путем ЊЕНЕ снаге у Средоземно море у циљу кажњавања обијесног непријатеља цијелог Хришћанства Турака, а својим војним командантима је наредила да подржавају свим средствима Народе Хришћанске у њиховој борби против варвара Агарјана који угњетавају сусједе и под нечасним игом држе страдајуће, уколико они, надахнути побожношћу, и обдарени сјећањем на храбра и славна дјела својих предака, устану на заштиту вјере и одбрану слободе, сјединујући своје подвиге са подвизима руских војника. Управо је такав дио даних ми од стране Свемилостиве Господарице упустава при мом именовању да командујем копненом војском, како оном која је упућена флотом, тако и оном која се по својој ревности побожности и слободи присаједињава нашој војсци. Избор на ово служење у мојој личности је за мене драгоцјен јер доказује Монархово повјерење. Пријатно ми је такође што ћу радити на истим пословима с Народима чију сам побожност, храброст и оданост Русији и многе друге квалитете увјек изванредно цјенио. не губећи ни мало времена, ових дана се одовуда упућујем да бих што прије био у вашој близини. А да бих колико је могуће убрзао све припреме за подвиге који нас очекују, шаљем заједно с поменутом Граматом Господу Пуковника Тутолмина и Примијер-мајора Драшковића, искусне и исправне официре, у које вас молим да имате повјерење, као и да им саопштите каква Вам је помоћ и у чему потребна, а у потребном случају да њихове савјете употријебите у Вашу корист. У очекивању док ја дођем у Италију, преко наведених Штапских официра или преко Ваших Опуномоћеника изјаснићу се и одлучити о свему што је Вама и Нама потребно, о чему сам писао Господи Министрима ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА по ЊЕНОЈ вољи, као и Господину Бригадиру Псаро, који се налази у Напуљу и на Сицилији, да би он по сусрету Господе Тутолмина и Драшковића по могућности дјеловао на обезбјеђењу добровољаца за Ваше потребе. Наређено ми је да наручим Вашем Преосвештенству Панагију од ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА, Вама поклоњењу у знак ЊЕНОГ благослова за почетак подвига у славу ЊЕГОВОГ светог имена и усталих у одбрану вјере и Отачаства. При томе ми је ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО наредило да поновим ВАШЕМ Превасходству и другим главарима да ће ВАША усрдност за заједничка дјела бити удостојена изванредним почастима и наградама Монарховим. Детаљније ћу с Вама разговарати по мом одласку у Италију, остављајући свагда Вашег Високо Преосвештенства и Ваших Превасходитељства и цјеле Заједнице Ваше доброжелатељ и на услуге готов. ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА Армије Генерал-поручник, командант сувоземне војске у Средоземном мору и околним мјестима, вршилац дужности Генерал-Губернатора Владимировскога и Костромскога Намјесништва и разних Ордена каваљер. Лично Заборовски. ПС: Заједно са овим од мене ће к Вама бити отправљен, уз опрему коју сада шаљемо, Господин Мајор Рафаил Петровић. У Санктпетербургу, 11. маја 1788. године." А ово што сад сљедује је наведена царска грамата: "БОЖЈОМ МИЛОШЋУ МИ, КАТЕРИНА ДРУГА, ИМПЕРАТОРИЦА И САМОДРЖИЦА СВЕРОСИЈСКА, и проч, и проч. Преосвештеним Митрополитима и осталим Архијерејима и цјелом духовништву, Благородним, Поштованим и НАМА љубезновјерним Главарима, Начелницима, Војводама, Кнежевима, Дворанима и свим Грађанима славних и храбрих Црногорских и других њима Јединоплемених народа - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност и милост. Већ Вам је познато да је вјероломно и изненадно непомирљиви непријатељ Крста Господњега изазвао Нас на рат, и да смо се нашли у нужди да бранимо цркву православну и да осветимо увријеђено достојанство Царског вијенца НАШЕГА, те смо на њега упутили копнене и поморске снаге. У очекивању доласка Наше флоте и војске у њој под главном Командом НАШЕГА Адмирала Грига у Средоземно море и у мјеста која су одговарајућа за пораз НАШЕГА Непријатеља, за избављење Хришћанских Народа испод Ига Агарјанскога, као и у циљу обезбјеђивања слободе и безбједности оних који су наслиједили храброст својих предака у борби против Варвара - МИ смо упутили сувоземним путем у Италију НАШЕГА Генерал-Потпуковника Заборовскога, снабдјевши ГА НАШИМ повјерењем и инструкцијама не само да све припреми за нашу борбу, него и да замоли све Хришћанске Народе који гравитирају тим предјелима а који желе слободу да им се омогући дати свака утјеха. Љубав према вјери Православној и приврженост према Сверосијским Самодржцима Црногорског и других њима једноплемених Народа позната је цијелом свијету, посебно од времена бесмртног и славног Императора ПЕТРА ВЕЛИКОГА. Увјерени будући у такво расположење ових народа, МИ смо наредили поменутоме Генерал-Потпуковнику да ступи са Вама у везу и да Вам пренесе НАШЕ ИМПЕРАТОРСКО милосрђе и благонаклоност према свима Вама, чија је побожност оскрнављена невјерницима а слобода угрожена, нарушена њихова безбједност и мир; као и да побуди код Вас ревност да с НАМА подијелите подвиге противу гонитеља имена Хришћанскога. Он ће се са вама договорити и о мјерама подјеле оружја и опреме, и са Вама се сагласити, у чему имајте повјерења у њега; тврдо вјерујте да ћемо увијек на срцу имати старање да Вас обезбиједимо колико год је то могуће. Оне пак који несебично усрђе и храброст покажу на заједничком послу, НАШОМ ИМПЕРАТОРСКОМ наградом и милошћу нећемо заборавити да одликујемо Богу Свемогућему Вас у свим Вашим добрим намјерама препоручујући, остајемо Вам НАШОМ ИМПЕРАТОРСКОМ МИЛОШЋУ увијек благонаклони. Дато у Нашем Царствујућем граду светога Петра 14. марта, од рођења Христовог 1788. године, и двадесет шесте године од НАШЕГА владања." На оригиналу је потписано: "Њено Императорско Величанство КАТЕРИНА. (м.п.) Гроф Иван Остерман, с.р." НАПОМЕНА. На велику моју и мојих ближњих жалост, ових дана се разболи наш остарели митрополит Петар И Петровић Његош, и на сами Лучиндан увече умрије - 1830. Господњег годишта, а у осамдесет и по година својега много и бесмртно знаменитога у историји, живота У њему сам ја, великога добротвора и ревносног помоћника Руководиоца за историју Црне Горе, изгубио. Оволико сам, дакле од искона примио и написао и надам се да сам успио да то од заборава спасим, како би се и за савременике и за потомке сачувало и у штампаном виду изложило, што би се с Покојником готово све изгубило, а што не би никоме, барем Србину, било мило. Писац |
Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)