САВРЕМЕНА ЖЕНА

Господин Морчек пробудио се са киселим окусом у устима и смехом који му је одзвањао у ушима. Био је то смех Џорџа Овена-Кларка, последња ствар које се сећао са пријема код Триад-Моргана. Какав је то само пријем био! Цела Земља прослављала је прелазак у нови век. Три хиљадиту годину! Мир и напредак за све и срећу у животу...
"Колико си срећан у животу?" упитао је Овен-Кларк, лукаво се церећи, већ доста поднапит. "Хоћу да кажем, какав ти је живот са твојом слатком женицом?"
То је било непријатно питање. Сви су знали да је Овен-Кларк био Примитивиста, али с којим правом је људима то гурао под нос? Само зато што се оженио једном Примитивном женом...
"Волим своју жену", рекао је Морчек срчано. "Она је неупоредиво боља и приступачнија од те гомиле неуроза коју ти називаш својом женом."
Али, разуме се, човек не може повредити једног дебелокожног Примитивисту. Примитивисти воле недостатке својих жена исто онолико колико и своје врлине - можда чак и више. Овен-Кларк се исцери још лукавије и рече: "Знаш, Морчеку, стари момче, мислим да је твојој жени потребан преглед. Јеси ли запазио да у последње време нешто није у реду с њеним рефлексима?"
Несносан идиот! Господин Морчек лагано устаде, трепћући услед јарког јутарњег сунца које се крило иза завеса. Мојрини рефлекси - до ђавола, постојало је зрнце истине у ономе што је Овен-Кларк рекао. У последње време чинило се да Мојра није више она стара.
"Мојра!" позва је Морчек. "Да ли је моја кафа готова?" Настаде пауза. Затим одоздо допре њен јасан глас. "Само час!"
Морчек навуче спортске панталоне још поспано жмиркајући. Хвала Држави, наредна три дана била су празник. Биће му потребна сва три да се опорави од синоћњег пријема.
Доле се Мојра мотала унаоколо, сипајући кафу, савијајући салвете, извлачећи столицу на коју ће он сести. Он седе, а она га пољуби у место где је почео да ћелави. Волео је да га љуби на месту где је почео да ћелави.
"Како је одјутрос моја женица?" упита он.
"Дивно, драги", рече она после извесне паузе. "Јутрос сам ти направила сефинере. Ти волиш сефинере."
Морчек загризе један, савршено испечен, и сркну кафу.
"Како се осећаш јутрос?" упита је он.
Мојра му премаза маслацем једно парче тоста, а затим рече: "Дивно, драги. Знаш, синоћни пријем био је даван. Уживала сам у сваком проведеном тренутку."
"Мало сам се нацврцкао", рече Морчек искрививши уста у осмех.
"Волим те када си нацврцкан", рече Мојра. "Говориш као анђео - као веома паметан анђео, хоћу да кажем. Могла бих да те слушам довека." Она му намаза још једно парче тоста.
Господин Морчек јој се насмеши од задовољства попут неког благог сунца, а затим се смркну. Спусти сефинер и почеша се по врату. "Знаш", рече он, "имао сам мали сукоб са Овеном-Кларком. Говорио је о Примитивним женама."
Мојра премаза пето парче тоста не одговоривши ништа и додаде га на гомилу која је расла. Затим посегну за шестим, али он је овлаш додирну по руци. Она се пови унапред и пољуби га у нос.
"Примитивне жене!" подсмехну се она. "Та неуротична створења! Зар ниси срећнији са мном, драги? Можда ја јесам Модерна - али ниједна Примитивна жена не може те волети онако како те ја волим - а ја те обожавам!"
Оно што је рекла било је тачно. Мушкарац никада није могао у целокупној познатој историји да живи срећно са необновљеном Примитивном женом. Та егоистична, покварена бића целог живота захтевала су да се неко о њима брине и да им поклања пажњу. Било је познато да је жена терала Овена-Кларка да брише судове. А та будала се помирила с тим! Примитивне жене непрестано су тражиле новац да купе одећу и накит, захтевале су да им доручак буде сервиран у кревету, излазиле су на партије бриџа, сатима разговарале телефоном и сама Држава зна шта још. Покушале су да преузму послове мушкараца. Коначно су доказале своју равноправност.
Поједини идиоти као што је био Овен-Кларк одлучно су тврдили да су оне изврсне.
Под утицајем свеобухватне љубави своје жене, господин Морчек осети како се ослобађа поспаности. Мојра није јела. Знао је да је то учинила раније, како би могла сасвим да се посвети храњењу њега. Такве ситнице чиниле су ту разлику.
"Рекао је да ти је успорено време реакције."
"Стварно?" упита Мојра после извесне паузе. "Ти Примитивисти мисле да су свезнајући."
Одговор је био у реду, али дошао је са превеликим закашњењем. Господин Морчек је поставио својој жени још неколико питања, пратећи време које јој је било потребно да одговори помоћу секундаре на кухињском часовнику. Успоравала је!
"Да ли је стигла пошта?" упита је он брзо. "Да ли је неко звао? Да ли ћу закаснити на посао?"
После три секунде она отвори уста, а затим их поново затвори.
Нешто страшно није било у реду.
"Волим те", рече она једноставно.
Господин Морчек осети како му срце удара у ребра. Волео ју је! Лудо, страствено! Али тај одвратни Овен-Кларк био је у праву. Био јој је потребан преглед. Мојра као да је осетила о чему размишља. Она се осетно скупи и рече: "Једино желим да будеш срећан, драги. Мислим да сам болесна... Хоћеш ли ме лечити? Хоћеш ли ме узети назад када будем излечена?... И не допусти да ме измене... не желим да будем промењена!" Њена светла глава клону на његове руке. Плакала је... нечујно, тако да га не узнемири.
"Само ће те прегледати, драга", рече Морчек, трудећи се да задржи властите сузе. Али знао је... као што је и она знала... да је стварно била болесна.
Све је то тако неправедно, помисли он. Примитивна жена са својим простим менталним ткањем, била је готово имуна на овакве слабости. Али осетљива Модерна жена, са својим танано уравнотеженим осећањима, била им је сувише склона. Крајње неправедно. Јер Модерна жена садржала је сва најтананија, најдрагоценија својства женствености.
Сем отпорности.
Мојра се поново скупи. С муком се подиже на ноге. Била је веома лепа. Болест јој је облила образе руменилом, а јутарње сунце јој је посветлило косу.
"Драги мој", рече она. "Зар ми не би дозволио да још мало останем? Можда ћу сама оздравити?" Али поглед јој одлута у даљину.
"Драги..." Брзо се прибрала, придржавајући се за ивицу стола. "Када будеш имао нову жену... покушај да се сетиш колико сам те волела." Она седе, безизражајног лица.
"Идем по кола", промрмља Морчек и пожури напоље. Да је још мало остао и сам би заплакао.
На путу до гараже осећао се обамро, уморан, сломљен. Мојра болесна! А модерна медицина са свим својим великим достигнућима није била у стању да јој помогне.
Он стиже до гараже и рече: "У реду, напоље."
Лагано, његова кола изиђоше и зауставише се поред њега.
"Нешто није у реду, шефе?" упиташе га кола. "Изгледате забринути. Још сте мамурни?"
"Не... у питању је Мојра. Болесна је."
Кола су за тренутак ћутала. Затим меко рекоше: "Веома ми је жао, господине Морчек. Волела бих да ја могу нешто да учиним."
"Хвала", рече Морчек, срећан што има уза се пријатеља у овим тренуцима. "Бојим се да ту нико ништа не може."
Кола унатрашке одоше до излаза и Морчек поможе Мојри да уђе унутра. Кола лагано кренуше.
Владала је танана тишина док су се враћали у фабрику.