Ја сам се надао да је сад коначно успостављен мир након те велике фелдмаршалове побједе над Румуњима, али се показало да су такве (а и све остале) наде вараве, кад се човек нађе у друштву с тим љутим ратницима. Отпочео је он одмах други велики рат с Турцима ради Дарданела. Најприје је тражио од мене, као да сам ја турски султан, да пустим његову флоту кроз Дарданеле, јер да он мора још данас пријећи алпе и стићи у недјељу у шеснаест сати нула минута у Сингапур, гдје се има придружити трупама надвојводе Салвадора, а у понедјељак у зору (није ми хтио рећи у колико сати, јер је то била строга војничка тајна) почиње под његовим заповједништвом велика офензива против Велике Патагоније. Поставио ми је ултиматум; рок за одговор - једанаест минута!
Ја сам одлучио да шутим, јер - понављам - тко зна тко је он, а да га пустим кроз те Дарданеле, он би, како је био ратоборан, можда опет побио два милијуна недужних људи.
Нервозно је шетао по соби с рукама на туру чекајући нестрпљиво мој одговор.
Што да радим? Барем да ми није дао тако кратак рок, имао бих времена да нешто смислим, или макар да обавијестим људе што им овај спрема, да не буду побијени на правди бога. "Тако и тако, људи божји, чувајте се, иде на вас страшни војсковођа Бенито Флода фон Релтих са силним снагама; затворите врата и прозоре и угасите свијеће..."
Но он као да је читао моје мисли: одједном се окрене према мени и стане ме дуго и продорно гледати, затим се у њему нешто откине и захрипље: и он прасне у силан смијех те се од тога смијеха мој кревет затресао скупа са мном.
- Издаја, а? Хја, ха, ха... Тајни савез с Великом Патагонијом? Хја, ха, ха... Не брините се, војвода од Катафалка вам је ухваћен на путу са свим тајним документима скупа с вашим власторучним писмом у коме обавјештавате Пингвинце о мојим намјерама. Што? Хоћете ли појединост да се увјерите? Нека затворе врата и прозоре и нека угасе свијеће, ха?
Ја сам се запрепастио! Нисам, додуше, послао војводу, али сам управо намјеравао замолити оног старијег доктора да пошаље некога тамо у ону земљу и нека их обавијести... Гле, а Бенито Флода већ све зна, чак до самих свијећа!
Знао сам да ће ми се осветити и умирао сам од страха. Стајао је нада мном код кревета и гледао ме страшним погледом, као да ће ме овог часа зубима задавити. Мисли су ми се сплеле и зауставиле, срце ми је престало куцати, и у тој тишини што је настала у мени зачујем шапат, сасвим тих, готово нечујан шапат, као да ми срце шапће: "Хиљаду деветсто девет, хиљаду деветсто девет..."
Тада се сјетим (не знам да ли сам се при том и ударио по челу?), па шапнем и ја онако како ми је срце говорило:
- Хиљаду деветсто девет.
- А, то је већ друга ствар! - ускликне Бенито Флода, а лице му се разведри и смири, да, чак се и насмијеши од задовољства.
- Па ми смо клика, душо моја, ви и ја! - стане се он све више одушевљавати, жестоко трљајући тур длановима. Одједном, као да је нешто заборавио, лупи се по челу и отрчи вратима. Врата су била закључана, но то га ни најмање не збуни, он се сагне и рече кроз кључаоницу: "Позор! Позор! Шифра ,хиљаду деветсто девет'! Понављам: шифра ,хиљаду деветсто девет'" Затим се врати к мени и рече: "Врло добро. Ово вам хисторија никад неће заборавити, камерад! Ми смо осовина будућности!"
Признајем да су ме његове ријечи уплашиле. Његова ми је особа постајала све загонетнијом, а ријеч "клика" учинила је напросто да задршћем. Не могу вам описати какве су ме све мисли тада спопадале. Било ме страх, кажем вам, било ме страх као никада у животу! Знао сам да ме он кани увући у нешто тајно и закучасто, из чега се ја никада више нећу моћи ископати. Језа ме спопадала кад сам мислио на оне неке тајне које ће ми повјерити и које ћу ја морати да носим у својој глави под страшном одговорношћу: оде ли тајна, оде глава! Па онда онај ропски живот с тајном у глави! Ходаш градом, а она бућка у глави, па стрепиш да тко не чује то бућкање, или да ти не исцури једна кап те тајне из ока, или да је у бијесу негдје напросто не испљунеш. А кад те тко погледа на улици, чини ти се да мјесто главе носиш на рамену прозирну стаклену куглу у којој се безбрижно праћака твоја златна рибица... На концу не знаш више живјети, а није ти више ни потребан живот, јер ти престајеш бити човјеком, постајеш кутијом, челичном благајном (с пепелом међу стијенама, против пожара), оданим спремиштем тајне, која те свега сапиње као тумор у мозгу. А кад то постанем (јер и на то сам помислио), сјетит ће се једног дана (можда баш и због самога хира!) Бенито Флода своје тајне у мојој глави, па ће ми, као човјек од праксе коме се жури, онако практично у журби скинути главу, повадити из ње своје ствари, а њу бацити на смеће као празну кутију од конзерве.
Проклињао сам час кад сам почео бројити. Зар нисам могао остати обичним пролазником поред ствари и не обазирати се на то што у њима има неки број? Не бих био доспио овамо у шаке Бениту Флоди и ја бих данас као и ви причао само своје смијешне и забавне сне.
Но да, данас... Данас је бројење код мене само аматерска пасија, као код других сакупљање поштанских марака; ја сам данас, ако хоћете, неки филателист бројења. Али онда, онда је то био мој пјеснички занос, мој позив, мој доживотни задатак. Ја сам хтио бројењем стићи до краја бројења. До краја могућности бројења. Ви се, видим, подсмјехујете и кажете да сам хтио постићи немогуће. А зар и ви не идете за немогућим свако јутро чим се пробудите? Већ онда почнете играти своју дневну улогу, јер сваки би од вас хтио бити нешто што није. Ја сам хтио пребројити све бројеве и стићи до краја бројења, до бесконачности, да бих упознао величину свијета, иначе не бих могао живјети, а ви бисте хтјели увјерити све људе да сте тај који нисте, јер вам је незанимљиво бити оним што јесте. Мој живот живи, а ја бројим и тиме му помажем да живи, и ви који јесте живите, а оним који нисте помажете му да живи. Ја прибрајам бројеве, ви прибрајате задовољства, али и ви и ја тежимо за бесконачним прибрајањем, за бескрајном задовољством, то јест за немогућим.
А ипак, како је замамљиво то непрестано додавање - још један, још један и још један; чини вам се као да непрестано додајете нешто себи, као да се убогаћујете, као да се ширите и сами постајете једна бесконачност за себе.
Ето, проклињао сам тај мамац који ме је довео у онај свијет Бенита Флоде, гдје се непрестано сновало нешто загонетно, мрачно и велико, а ја сам био човјек усамљен и без величине, без икаква дара и склоности за авантуре и закучасте послове, готово кукавички заљубљен у моје једноставне и мирољубиве бројке.
Док сам ја тако малодушуо размишљао о свом нимало завидном положају, Бенито Флода је сјео к мени на кревет, чак је и пријатељски наслонио лакат на моје кољено и непрестано нешто сам са собом потихо разговарао. Из тога сам разговора могао разабрати да он некога увјерава како сам ја "стопроцентно његов човјек", да заслужујем свако повјерење и да ће он мени свакако открити "своју тајну" још овога часа. Сад сам се увјерио да моја бојазан није била само плод моје "болесне маште", како ме касније увјеравао онај старији лијечник (с којим се и ви, дакако, слажете), него да је мене Бенито Флода већ уврстио у неке своје велике комбинације и да ме хоће због тога учинити носиоцем своје тајне. Тко зна што ће он тражити од мене? Можда да одем изнутра подривати Велику Патагонију прије његова напада на њу, или ће ме можда послати у неке друге крајеве свијета да ширим релтихизам?
Но чини се да се нетко жестоко противио таквом мишијењу о мени, јер се Бенито Флода почео страшно срдити и нестрпљиво махати рукама, као да му се гади слушати то што му говоре. Већ сам се био понадао да ће га те интриге против мене можда поколебати у одлуци, али кад сам видио његову чврстоћу којом је одбијао све оптужбе против мене и кад сам чуо како је на концу пријетећи изјавио да он својом главом јамчи за мене, али нека и други чувају своје главе, још једном сам се увјерио како су све наде вараве кад човјек има несрећу да се допадне Бениту Флоди. Подишла ме језа; већ сам гледао како се котрљају одрубљене главе...
Бенито Флода одлучно засијече руком, као да је дискусији одрезао главу, затим се обрати мени важним, готово бих рекао судбоносним изразом лица:
- Камерад, овим часом ви ступате у хисторију! Улазите у одабрани круг храбрих мужева хисторије који су посвећени у моју тајну. Али прије но што уђете, погледајте што је остало пред вратима? Пред вратима су Бенито и вон; то не улази. Бенито је почасна стража, костим и страна маска за варку, а вон је стари грамофон за валцер. Сад уђите са мном, без Бенита и вон, па ме читајте, наопако, то јест здесна на лијево, на сермитски начин... Што? Јесте ли прочитали?
Јесам, прочитао сам и мозак ми се завртио од запрепаштења те сам пао на кревет као мртан. Очи сам избуљио у њега, али нисам га више видио.
Видио сам само кавез с дебелим шипкама, а у кавезу себе као папагаја, како скачем од шипке до шипке и бројим и бројим кљуном све уоколо кавеза, без престанка увијек један те исти број.
- Хиљаду деветсто девет, хиљаду деветсто девет, хиљаду деветсто девет...
- Браво! - викне он. - Ви сте посвећени. Честитам! - и поздрави ме подигнутом руком.
Отада се ничега више не сјећам као човјек, јер ту почиње мој папагајски живот. О том животу причат ћу вам други пут као "успомене бившег папагаја"; мислим да ће вас прича занимати, јер такво што сигурно још никада нисте чули, а засада хтио бих вам рећи тек толико да сам слободно скакао по кавезу и понављао свој "хиљаду деветсто девет" до миле воље, те сам вјеројатно био досадио укућанима који су ме даномице слушали, али било је и оних који су хвалили моју вјештину говора, чак су сумњали у моје папагајство и одлучно тврдили да се ту сигурно крије нека смицалица, јер да их одвише подсјећам на људско биће.
Како сам дуго био папагај не бих вам ни данас знао тачно рећи, јер ми, то јест они, папагаји, друкчије рачунају вријеме него ми људи; будући да понављају увијек једну те исту ствар, чини се да се код њих ништа и не мијења, па према томе као да ни вријеме не протиче; можда зато и живе тако дуго те брбљиве и досадне птице.
Кад сам престао бити папагај - а то је било можда и након много година - то јест кад сам се поново вратио људима, нисам се ни најмање зачудио кад су ми рекли да је Бенито Флода вон Релтих, или напросто - пошто је одбацио "страну маску за варку" и "стари грамофон за валцер" - Флода Релтих (јер то је био он, ако сте ме добро пратили) скупа с Јапанцима (зар нисам имао носа?!) увалио цијели свијет у страховити рат, у коме је поубијано на десетке милијуна људи. Нисам се зачудио, како рекох, што је Флода направио такав покољ по свијету, јер сам имао довољно разлога, како сте чули, да претпостављам да је он једино за тим и тежио.
Мене је једино спасила моја привремена метаморфоза, иначе тко зна гдје би данас свјетлуцале моје кости, у ноћи на киши... И моје су се кости доиста обрадовале кад сам чуо како је Флода био са свих страна опкољен од противничке војске и како је у очају пуцао себи у уста.
Флода је мртав! Клицао сам ходајући улицама, те су ме пролазници гледали у чуду; мислили су да сам ваљда полудио, што ли, јер је та вијест била стара већ неколико година. А и самоме ми се чини да нисам био сасвим нормалан тих дана, јер сам непрестано понављао "Флода је мртав! Флода је мртав!" као да сам се поново вратио папагајима. Чак су ме људи почели подозриво гледати, што ја то ту мељем пред собом, а неки су ми знанци (и пријатељи) жестоко замјеравали што се сада испрсавам у сигурности, а онда кад се од човјека тражила људска ријеч мудро сам се преобразио у папагаја. Други, који су ми били мање склони, не само да су ми предбацивали папагаја него су ме, штавише, оптуживали да сам свјесно ушао у папагаје, и да сам управо као папагај подупирао јапанску терористичку организацију "Ашатсу", јер да нисам ја тамо изводио никакав "свој број", којим бих сада хтио себи прибавити чак и неки углед пјесника-патника и филозофа, што ли, него да сам тамо у кавезу непрестано клицао Релтиху - "Љах Релтих!"
Нити сам ја знао за ту неку јапанску организацију, нити ми је било тада познато како се кличе Флоди, већ ја само знам да сам хтио упозорити људе да се спрема крвопролиће, али ме Флода заскочио и затим, како већ рекох, на моје велико запрепаштење напросто присвојио, те сам од страха постао папагај, људи, моји, од страха и ужаса!
Зар се онда треба чудити што се не могу никада довољно наизговорити слатких ријечи "Флода - је - мртав"? Кад их изговарам, чини ми се као да нека устајала тама излази из мене, као да се чистим, умивам и освјежујем ујутро након неке густе и нечисте, дуготрајне ноћи са страшним и одвратним сновима. Осјећам своје двије људске ноге под собом како ходају и говоре, ноге говоре: "Флода је мртав, Флода је мртав"... Једна нога стане на земљу и каже "Флода", затим друга стане и додаје "мртав", а копула везује моје ноге у кораке, у смисао људског ходања по земљи, јер она тврди и потврђује слободу мога кретања. И оне, моје ноге, говоре свакоме о својој слободи, говоре другим ногама што пролазе поред њих, говоре дјечјим колицима и бициклима, ципелама и каљачама, точковима аутомобила и трамваја, свакоме довикују у пролазу: "Хеј, Флода је мртав!"
Тако неки дан, трамвај стоји на станици; ја ходам поред трамваја, а моје ноге мељу своје "Флода је мртав", кад ми неки познати глас сасвим близу шапне у ухо: "Мислите?"
Подигнем главу, обазрем се, кад оно неки дословно обријани човјек, без обрва и трепавица, као да је на ватри опаљен, одмиче се од мога уха и смијешећи ми се подругљиву скаче на трамвај.
Потрчим за њим да га упитам што је хтио рећи и уопће како треба да протумачим његово понашање, но трамвај ми одјури испред носа и остави ме збленута и укочена, напросто сапета страхом и сумњама.
И опет не знам ходати. Као да су ме бацили у неку врећу, везану изнад главе, па се мичем као слијепац пипајући око себе, а ноге ми се посвадиле у врећи и пакосно сметају једна другој, подмећу, варају, подваљују, сплићу се и спотичу, губе своју човјечност, своју људскост, постају глупе и злобне полуге, неспретна и бесмислена ходала што ни ходати више не умију.
Главињао сам као да су ми забили чавао у главу; доиста, она ми је ријеч кроз ухо продрла у мозак и ондје легла тешко и болно као јеж, па се непрестано миче и гнијезди и мучи ме старим страхом и немиром.
Чуо сам у себи онај познати глас, чуо сам страх како ми говори "Мислите?", и цери ми се подругљиво избријана, опаљена, страшна физиономија, без трепавица и обрва.
Ако сте када живјели у некој мучној неизвјесности па сте се стално вртјели око једне непомичне и несаломљиве мисли у вама као да сте натакнути на ражањ, онда ћете моћи и мене схватити.
"Мислите?" А зар сам ишта мислио? Ја сам се напросто био ухватио за једну поуздану нит-водиљу, да бих се извукао из оних заплетених тмина у које ме био замрсио Флода, да бих поново прободао као човјек по овој нашој људској земљи, по којој људи ходаја и говоре и цвијеће мирише, кад ми одједном, једном ријечи, једним шапатом у ухо, прекинуше нит и ево, јадан, прихватио сам се опет бројења као неког просјачења смисла од ствари око себе. Идем, доиста, као просјак од предмета до предмета и молим да ми даде оно што је њему сасвим непотребно, да ми поклони своју могућнуст да буде број - и ништа више. Ништа друго ја не требам од ствари, само њихово мјесто у бројењу, и то ми је довољно да бих знао да се мичем с мјеста, да ходам, да живим, као што болесник живи бројећи капљице медицине што падају у чашу безбојне воде и вјерује да његов живот зависи управо од броја капљица, а не од њихових љековитих састојина.
Тако ходам и бројим. Бројеви ме покрећу, стављају ми ногу испред ноге, вуку ме напријед, одмјеравају ритам и дају неки вајни смисао мом ходању. Кад пролазим поред ботаничког врта бројим, дакле, шипке на жељезној огради. Не бројим да бих избројио шипке, да бих сазнао колико их има, већ прстом додирујем сваку другу, сваку трећу, сваку пету да бих разбудио у себи оно безувјетно осјећање ритма које је потребно сваком људском кретању. Људи и не знају да се крећу по неком ритму, јер је он у њих природан, здрав и непомућен те се крећу лако и безбрижно као виртуози ходања, а ја тај ритам непрестано морам тражити и ловити негдје изван себе, непрестано га морам умјетно успостављати, као почетник на виолини што ногом лупа такт.
И јуче тако, боље - синоћ, пролазећи из уреда поред ботаничког врта, свирам по огради своје ритмове и прстом одрезујем шипке као ноте на цртовљу, кад, и не гледајући, одједном осјетим да нетко стоји преда мном и у исти час, а да још нисам ни дигао поглед, упита ме онај исти глас, од неки дан, онај од "Мислите?" оним истим шапатом:
- Но, па колико их има?
Преда мном је стајала опаљена физиономија.
Ја никако не знам што се у тај час догодило са мном; да ли се одједном пренуо у мом сјећању онај случај кад ми се испријечио надзорник пруге док сам четвероношке бројио прагове или се поново огласило моје папагајство, само ја сам сасвим неочекивано и за мене сама, као под утјецајем неке магије, попут најотрцанијег медијума што их воде разни чаробњаци по вашарима спремно одговорио:
- Хиљаду деветсто девет!
И зној ме обли. С "мојим бројем" појавило се у мом сјећању готово у исти час, као да је за ухо довучено, и једно давно и добро познато лице. Зато сам се и ознојио...
- Да, погодили сте, ја сам! - рече лице читајући моје мисли, лако као плакат са својим именом и презименом и с фотографијом. - А ви сте ме већ били покопали, камерад? Аб, не чудим се, било је бурно. Јесте ли видјели русваја? А погледајте само мене какав сам: без једне једине длаке на цијелом тијелу! - и скине шешир да би ми показао главу, која је била гола као и лице. - Све спаљено. Ватра цијелог свијета била је управљена на мене. Изгубио сам глас издавајући заповиједи усред експлозија, зато шапћем. Вриједно је, камерад, изгубити глас да се надвичу детонације цијелог свијета! Али погледајте мало и свијет како изгледа: ни Цезар, ни Џингискан ни Тамерлан, ни Бонапарте нису га тако удесили. Ха, ха, ха...
Смијао се ружно, без гласа, с неким слинавим хрипањем у грлу и прсима те је то прије било налик на кашаљ него на смијех.
- И наглух сам, морате знати. Неке свиње генерали, управо они што су против вас галамили да сте пацифист, кад су видјели да су изгубили рат, подметнули су ми експлозив под стол, па су ми пукли бубњићи у ушима. На концу сам остао сам у подруму своје палаче, са свих страна опкољен од непријатеља. Испалио сам себи у уста два метка, али сам их прогутао - и извади из прслука два неоштећена револверска метка - ево их, ту су. Ну погледајте их, чисти су, опрао сам их... Вриједно је погледати, то су хисторијски меци. С њима свршава једна приповијест. Али два су метка као двоточје: приповијест се наставља на другим континентима. Зато, до виђења, камерад, жури ми се. Ја сам само на пропутовању. Ах, толико посла да не знам гдје ми је глава! лмам мали посалац у Трсту, а онда преко Египта и Перзије у Азију. Тамо треба засукати рукаве! Све је већ густо засијано, ја идем само на жетву.
Он је тријумфирао. Очи су ну сјале као у луђака и као да му је цурила нека наслада из уста, у којима сам, уосталом, примијетио много црних и покварених зуби, као да су му и они страдали од пожара.
- Уосталом, знате што? - настави он шаптати, пун одушевљења. - Дођите са мном! Видјет ћете како ћу сада скресати микаду. Капитуланту! "Такотуци"? Богме и ударит ћу! Овај пут неће ни њега мимоићи, не бојте се! Дођите са мном, неће нас нитко препознати.
- Н-н-не, не могу - замуцам, јер ми се језик био укочио од страха. - Боли ме зуб - сјетим се одједном тог наивног ђачког изговора и метнем руку на лице.
- Зуб? - захрипље он срдито и ошине ме таквим погледом, да су ми доиста сви зуби протрнули. - Зуб! У рату нема зубобоље, то ваљда знате! Уосталом, ја мислим да вас не требам подсјећати на вашу обавезу! Ви сте посвећени! Носите моју тајну у својој глави и Хисторија вас никада више не може оставити по страни. Ваша глава мора ступати са мном или вам је морам скинути и узети из ње своје ствари. Бирајте!
Ах, како сам ја све то био предвидио!
Наступио је, дакле, онај страшни, такозвани "хисторијски час" - Флода је дошао по моју главу!
Моја глава није више била моја: он ју је већ држао у својим рукама и над њом држао мач, питајући је да се одлучи. А што је могла одлучити та јадна шака застрашеног мозга, што се сва стисла и дрхтурила као прогоњена птица у поткровљу очекујући у страви свој посљедњи час?
Покушао сам оком сврнути на пролазнике и затражити помоћ, но он то примијети, повуче ме благо за лакат и окрене ме према огради.
На прузи иза ботаничког врта звиждале су локомотиве и пролазиле композиције влакова са расвијетљеним прозорима. Тамо у оном свјетлу, мислио сам, сједе људи, једу своје кобасице, пијуцкају ракију, картају и разговарају; путују са својим главама тамо гдје киша пада или гдје сунце сја, а у глави им ракија и мирис кобасица, ријечи и разговори, карте, лукавштине и смијех. Иза мојих леђа пролазе људи са својим неодвојивим, неотуђивим главама, чврсто натакнутим на увјерење о природном праву ношења своје главе на раменима. А ја стојим овдје, наслоњен на жељезну ограду, с том својом "посвећеном" и заложеном главом, празном и јадном, над којом лицитира страшан вјеровник с мачем у руци, те је осјећам само као ортака у нечисту послу, као уловљеног крадљивца с туђом ствари у џепу, као носиоца убијствене тајне, као завјеру, као бомбу, као рат и смрт. И све мислим како бих је одбацио и одрекао се ње, "посвећене", па отишао ходати по граду, олакшан и спашен, отишао газити по земљи и осјећати своја стопала и земљу под њима као страствен додир мога бића са свемиром.
"Додир бића са свемиром? А без главе?" Видим како се чудите, ако се чак и не ругате? Доиста, луда мисао! Ах, у глави ми се све смутило; била ми је туђа и непријатељска; била је његова, у њу је он похранио своје ствари и припадала је њему.
- Но, што кажете? - упита он с нестрпљењем. - Ја немам времена...
У мени је срце задрхтало. Но ја сам прислухнуо том дрхтању као малом, јадном уточишту и учини ми се као да ми оно упорно откуцава моју стару спасоносну шифру.
- Хиљаду деветсто девет! - извалим одједном и укочим се у очекивању.
- А, то је друга ствар - рече он помирљивим шапатом и потапша ме пријатељски по рамену. - Добро, останите, душо драга. Водит ћете наше европске ствари...
Одједном се тргне и погледа на сат.
- Влак ми одлази за коју минуту - рече ужурбано. - Збогом и не плачите. Свијет мора изгорјети! До виђења, душо моја.
Ту сам осјетио двије мекане и хладне гује на челу: он ме пољубио.
- Дакле, остаје - хиљаду деветсто девет?
Не знам да ли сам на то одговорио "остаје", јер ме већ хватала несвјестица.
- Добро - шапне он, и то је посљедње што сам чуо. Свијест ми се сасвим угасила и сложио сам се на земљу као свијећа.
Вама је све то скупа снмијешно, то ја знанм, примијетио сам и у току свог причања како се снебивате и подсмјехујете. Мислите, памет му се помутила од тог пустог бројења па булазни којешта.
Многе се људске ствари чине смијешнима док их човјек гледа на другима. А на многе се чак и привикне, ма како чудне биле, и допушта да се јављају ту и тамо као занимљив изузетак због властите забаве. Штавише, многе човјек и заволи управо зато што се људи њима изузетно занимају.
Вама се, дакако, чини смијешним то моје бројење, као што бисте се, очито, смијали човјеку који би, рецимо, узео сакупљати бухе. А ипак има чудака који сакупљају бухе и људи их, додуше с подсмијехом, ипак подносе, док се сакупљачима кукаца, поштанских марака, разних кубура и нагорјелих лула чак ни не смију.
А зар и ви сами не бројите (и то с каквим узбуђењем!) колико је пута шупља лопта од телеће коже ударцем ноге, или чак мудре људске главе у којој лежи мисаони мозак, била убачена у мрежу од шпаге? Или, што је још чудније (да не кажем луђе, те није више ни смијешно), зар не бројите са стрепњом ударце по лицу, што их задају један другоме два сљедбеника култа снаге шака? Зар ви можда стрепите за вилицу, за нос (понос људског лица), за око (свјетло разума) оног несретника који ни вама ни оном што га туче није ништа скривио? Напротив, ви жалите за промашеним ударцима и бројите их као свој властити губитак, док ударце што дробе вилице, што ломе носове, што гасе очи бројите с одушевљењем, те бројеве сакупљате, чак их и памтите и причињају вам задовољство. Па зар вам се итко смије због тога?
Не смијте се, дакле, ни мени што сакупљам чисте, голе, мирољубиве бројеве, који не дробе вилице, не ломе носове, не гасе очи, који никоме ништа не одузимају, јер нису ни луле, ни кубуре, ни марке, ни кукци, набодени на иглу. Не причињају ми чак ни задовољство, јер каква задовољства може бити у бројењу голих, испросјачених бројева?
Ви ћете ме упитати: па зашто онда бројите? Бројим због потребе, због сиромаштва, због страшне пустоши коју је Флода оставио у мени. Узео ми је главу и у њу потрпао своје ствари па отишао даље уништавати свијет, "Свијет мора изгорјети!" то ми је још доспио забити у главу на одласку. У мојој је глави свијет већ уништен; остали су само бројеви као сјене уништених ствари, као имена мртвих, и мени се чини, кад бројим, као да их прозивам, као да их оживљавам, као да поново успостављам свијет. И опет све живи, све се миче, све хода и ради, мирно и разумно. Тако у мени свијетле бројеви као звијезде и ја ступам њима као по млијечном путу и сањам о људској срећи. То је мој сан.
- Лијеп сан - рече нетко од присутних. - Само, тај ваш Флода је луђак као и ви. Скупа сте били у лудници.
"Знанац" се збуни од тих ријечи и нешто чодно затитра у његовим очима, налик на неку бол или невидљиве, идеалне сузе.
- Имате право - проговори затим тихим, уморним гласом, готово као да себи говори, те смо га једва и разумјели. - Ја избјегавам ту ријеч, јер је не волим, зато сам вам захвалан што сте је ви споменули. Тако је, Флода је луђак. А зар би нормалан човјек могао бити то што је био Флода? А ја, да нисам луд, био би храбар као ви, па се не бих бојао луђака.
- Осим тога, лијепо молим све вас који сте ме слушали да ми опростите што сам вам покварио вечер овим својим лудостима, које, дакако, никоме не могу бити ни од какве користи. А како сам невјешт и нимало умјетнички надарен, нисам вам пружио ни забаве, па ме тим више и пече савјест. Опростите!