Човјек у оваквим часовима не мисли даље од спавања, Илија усјети жељу да легне на леђа, рашири ноге и тури руке под главу, па да се испава к'о човјек, а све ово нек иде до ђавола! Било па прошло. На боднику је стајало уза зид шест пушака као шест сирота без оца и мајке; на клупи бајунете, пиштољи, опасачи, као прћија покојнице. Нигдје једног жандара. "Кукавице", вели Илија и осјећа како му патос властите судбине надима груди. Он високо подиже главу и ступа ходником поносно, те му се Бергамаски уклањају с поштовањем, а из њихова шапутања се сазнаје да је то "љуел цапорионе". Илији годи то шапутање око његове особе, па и не гледа тај јад непријатељски. На његову је кревету била добро набијена сламарица, плахте од жутице и нови новцати покривачи, намирисани нафталином. Смота он то зачас, стегне каишем и напрти на плећа. Старетинар Франческо, који је знао што је роба, приближи се радознало и опипа квалитет покривача и жутице. Илија (зна се) криво протумачи ту кретњу. - Одступи! и налево круг! Ил' ти је можда, ћаћино? Франческо схвати по тону тог сусрета што треба да уради, и одступи готово постиђено. - Си сигноре, сцуси. Илија испадне на улицу. Али куда сада с тим теретом? Као да спасава посљедњи комадић државе, хитро замакне иза угла и удари према обали. Како је ходао погнуте главе под завежљајем, на углу опћине наиђе на убијено псето и застане начас, да би извршио летимичан увид: "Оборио те, бато, а? Кукавица крвава!". "Враг је ту узео шалу", помисли Илија и осјети свој терет као крађу која би могла стајати главе. Сјети се топова Сан Марца и жмирне онамо испод сламарице: били су уперени у њега! Обузме га немило чувство, које ми, у недостатку повољнијег израза, називамо страхом. Ако и није баш то, ипак - огледа се Илија за заклоништем. У несретном ред збивања тога знаменитог дана, Илија се нађе (опростите нам ту тривијалну чињеницу) пред опћинским заходом и с одушевљењем пољуби кажипрст Провидности која му је самилосно показала то мјесто. Улетјевши у емајлирану просторију, осјети атмосферу сигурности, као под кровом болнице, коју штити међународни знак Црвенога крижа. "Ху", учини нетко иза преграде, а Илији срце замре. "Ху, ху!" Илија одговори кашљањем. Као на уговорени знак, изађе иза преграде Манзо, стари чувар ове установе, и загледа се зачуђено у Илију. - Манзо, богати... - зашапће Илија у журби, - не буљи у мене к'о теле него... Стој, јесмо ли овдје сами? Ех, онда послушај, спреми ми ово ствари. Добит ћеш ћебе. Манза засврбје иза уха, затим боље намјести капу на глави, као да му се виде окрајци мисли. - А-ха. - Онда рече као да је схватио: -Ћебе? - Гледај, ново, ако сам се двапут покривао. Још све мирише на магазин. Илија тура Манзу ћебе под нос, не би ли га омамио мирисом нафталина. Но Манзо је гадљив, боље му мириши кожа: - Дај цокуле... - Цокуле? А ја бос да ходам? Ех, што си битанга! Ево, ћебе! - Нећу... Дај и блузу па метни то ево овамо. - Манзо покаже преградак са заходским алатом. Било је вруће. Априлско сунце упекло, па се Илији циједи зној испод дебелог сукна зимске униформе. "А треба је и тако скинути", покуша се помирити Илија, али онда одједном испадне пред њега некако службено, до грла закопчана прописна и строга ријеч "униформа" и дође му да пљусне Манза онако лијевом, по њушци заходској. - Хоћеш да ме свучеш до гола, ти лопове! Зубе ћу ти одбити... - Али тај је бијес био под поклопцем од сламе и некако се истутњио јадно и неопасно. - Е, страх ме, Илија, - рече Манзо потраживши га испод сламарице. - А гдје ти је сабља? - Ух! - уздахне Илија мученички, као да је ипак одлучио прогутати ту увреду; то је уједно био и знак да пристаје на крвничке увјете. Зна он ратне прописе: непријатељу је отео комад плијена из кљуна, а тко зна опет по каквим законима то "ови" суде? - Хајде, битанго ниједна - рече помирљиво. - Гдје ти је то ћумеза? - А блуза? - Манзо није вјеровао пропалици без власти и плаће. _ Добит ћеш кад обучем цивил - издере се Илија, не би ли макар то упалило. - А јок! како ти оно знаш рећи, јок, бато! - и Манзо рашири руке, не да ни корака даље, - Блузу одмах, или носи све, нећу ја за тебе губити главу. Илија поново рече "ух"!" и сагне главу под завежљајем своје судбине. Завежљај одложи у коморици међу метле и канте, онда обрише зној згужваном марамицом и стане пред Манза са свим некадашњим ауторитетом. Збацивши терет с рамена, на којима су се опет забијелиле коштане звијезде, Илија се усправи и испрси; осјети у прсима, у ногама, у рукама своје наредничко достојанство. На један час пусти се омамити прошлошћу, те је готово успио и Манзу помутити осјећање за стварност. Из тог тренутног лијепог сна грубо продрмају Илију потковани кораци на улици и неки страни гласови баце га у стварност емајлиране опћинске установе с Манзовом нестрпљивом физиономијом пред собом. Узме откопчавати блузу некако растресено и чак свечано, као да код сваког дугмета моли одређену молитвицу, затим повади из џепова лисницу, аутоматску оловку, чешаљ и мало округло огледало са сликом голе жене на глаткој полеђини од каучука. Извлачио је руке из рукава затворених очију, као да кожу с њега гуле и придржа тако један час блузу у руци као да се с њом опрашта. - Чекај! - подвикне Илија нарушитељу потресног часа, па извади из џепа ножић и отпара шест коштаних звјездица, које још једном преброји на длану и затим помно спреми у посебан преградак лиснице. - Држи, гуликожо! Манзо двапут огледа блузу с једне и с друге стране, а затим и према свјетлу: нема ли рупа од мољаца... - А кад ћеш доћ по ово? Јер могу они овдје некога свога поставити... А ја, знаш, ако нађу, ја нећу... - Не бој се, док нађем стан. - Илија пође вратима утискујући кошуљу у хлаче. - Илија, скини капу упомене га Манзо пријатељски. - Како ћеш с капом, а у кошуљи? ... Доиста! Смучи му се од помисли да ће сада кроз град тако, к'о бараба, у кошуљи и чакширама, а на ногама му још кожнате жандарске камашне, те не зна ни сам како би ходао, јер питање је сада: што је он? Падне му на ум цигарета, као једно од ситних средстава сналажења. Пронађе у џепу згужвани Ибар, који му се готово смили онако јадно умотан у свој бијели, згужвани папирић као сироче. Принесе га самилосно устима као да га кани пољубити - и не припали. Дуго је Илија стартао на вратима споменуте јавне установе, чак и ногу спуштао на улицу да закорачи, али одмах је и повлачио, као да је газио у хладну воду. Онда, као да се ипак одлучио, скине капу с обје руке, као круну, отпухне с ње паучину што је покупио на тавану, и откопча кокарду, коју спреми у исти преградак са звјездицама. Обрише рупцем ознојено чело и унутрашњу кожу на капи (ово посљедње учини напросто по навици, без икаква дубљег, симболичког значења), затим и капу преда Манзу на чување... Ето, оде сад држава до ђавола. Осјети то Илија на својој откритој глави у хладном додиру зрака, и нека тужна неодговорност стане га упорно тјешити, управо као да је он све ово једва и дочекао. Поче га злостављати неко проклето осјећање ослобођења, што ли, те му чак дође и жао државе, као неке старе и поштоване личности с брцима и с генералским чином. Легло му на душу мучно олакшање, као да се избљувао након тешког лумпераја. Стале се чак рађати и неке наде, ружичасте и пуначке, с руменим образима и набреклим дојкама на пуним и округлим ногама. У Илију се ушуља топлина неке безбрижне идиле меког кревета с бијелим поњавама што миришу на прање, и у свему томе неке меке, обле руке, голе до пазуха... Нешто голо и мекано прелети преко његових жеља, као лахор што изазива јежуре на води. Није имао смјелости да закорачи у то своје ново стање, па се неодлучно устремио ондје на вратима као да трга латице тратинчице: да - не, да - не... Илија је постао добар; осјетио је потребу да некога замоли за опроштење или да спаси неко дијете из воде. Зажелио је да га људи воле или макар и сажаљевају, ако им је то лакше. Хтио је, једном ријечи, понијети јавно терет свога мучеништва и проћи кроз топли шапат публике, али онда замакнути за угао, у заборав... А за њим да остане само чуђење и признање... Тражио је неко кротко достојанство, којим би заогрнуо своју неодређену особу прије но што ступи на пут... тако, готово гол, у самој кошуљи и жандарским чакширама и с камашнама на ногама, а ноге више не знају ходати жандарски... Не знају више те строге шкаре (али праведне, говорио је Илија: ја сам строг командир, али праведан) не знају онако одлучно стрићи те државне улице уздуж и попријеко, па ако ми дођеш под ножице, бато, острићи ћу ти нокте скупа с прстима, да ме упамтиш! Ја сам строг, али праведан! А сада... као да се данас родио, а свуда око њега наједанпут велик и непознат свијет, пун смицалица и засједа. Био ту свијет код брице, домаћи, наш чово, а знаш му наћи краја на сва четири ћошка; извали он опет у шали, а ти скупиш само обрве, и сав ти је опет у шаци, сићушан и добар, само га спремиш у џеп. Хтједне ли стругнути за ћошак, причепиш га за ножни палац, е, не ничи ми, бато, гдје те не сијем, па за шијицу, натраг, ту ми се врти, гдје те видим. Бриј се и шишај к'о човјек, па реци ако што имаш, ту ти је мјесто, а не да ми брстиш тамо по окрајцима, у мраку, како би ти ово и оно... Па ето ти, дочекао си и "ово" и "оно"! Зар ти нијесам лијепо говорио, брајко? ... Али да, "кундачење", "жандари", то сам ти ја био! Де, окушај сада овога пјетлића с перцем... И, ево баш, ево ти га, на! И дође Илији жеља да се и сам макне, да се склони ту унутра пред Торљуатом, који онуда иза угла ступи на позорницу неким, како да кажемо? - хисторијским кораком, што ли, јер све се огледава по прозорима неће ли цвијеће падати по њему, но перо му се забринуто тресе изнад главе, као да се одозго нигдје никаква добра не види. Али, Торљуато освједочено корача по тлу, које је нетом освојио, а тло је мирно и покорно прострто под његовим ногама, Рома-дома. Илија осјети свој расквашени Ибар у устима па га одгризе, но било је већ прекасно да пљуцне духан; овај би ту чово могао схватити к'о: пљуцам ја на тебе, никоговићу! И није ред; пролази човјек прописно, к'о да кажеш, знанац ти пролази улицом, па не можеш да пљуцаш преда њ... Е, јесмо ми којипут марва! ... А миран официр, удешен... Него Илију шаљиво зашкакље оно официрово кокошје перце за шеширом но он обзирно жмирне и прескочи неумјесну шалу к'о разуман човјек, па се узме намјештати у неку "културну" позу не би ли упао у очи. Илија се горљиво изложи на вратима. Војник према војнику... или (што му можеш) подофицир према официру војске која је побиједила у рату, што јест, јест! Па к'о, јавит ће се човјек, знанци смо, проговорити ријеч-двије, питати какав је свијет овдје. Није шала, човјек преузима власт, а тко му може боље рећи што је ту миран грађанин, а што је опет она битанга у мраку, што брсти... Па рећи ће човјек: "хвала, гос'н наредниче; ако што требате, ја сам ту". "Хвала, гос'н капетане, ја за себе ништа, него ово нашег свијета, ето, да ми пригледате, а за чашицу примапримисима вина и добру рибу не брините; ја сам им сам био к'о отац..." "Зато сам ту", причини се Илији да је официр рекао пролазећи мимо њега. Илија жустро лупи петама својих цокула у знак захвалности и подигне руку изнад уха, али ту додирне голу главу па се збуњено искеси те се могло помислити да је један од оних шашавих бескућника што се врзмају са својим лонцем око казана војних кухиња, а за ситне услуге баце им из магазина по који комад изношене војне одјеће, па поздрављају војнички свако униформирано лице сматрајући се и сами војним лицима. Чини се да је Торљуато управо тако оцијенио Илију, јер га омјери најприје с осмијехом пуним заштитничке склоности, а затим му прстом даде знак да приђе. - Охе, ту лаззароне! Виен љуа! - Је'с!, - одазва се услужно Илија ( "Види, човјека! Рек'о ја...") - Гуарда, - окрене му Торљуато главу са два прста према убијеном псету. - Љуел цане, хе, бутта виа. Цапито? Бутта гиу и покаже му кретњом псето и море. - Е, јест то нездраво, та цркотина на улици - рече Илија због конверзације... - А опет, ево сунце упекло... - Хе? - упита Торљуато с умјереном строгошћу. - А велим, вруће, не можеш блузе на себи издржати - и стане сукати рукаве од кошуље да би доказао... Чинило се да Илија разголићује руке због посла и свиди се Торљуату та покорна спремност па му пружи неку дебелу и мирисну цигарету коју извади из станиола и целофана... - Е, баш хвала - затакне Илија цигарету за ухо и раскопча кошуљу на прсима као да се напросто гуши од врућине, па рече "уф"! као доказ. Торљуато схвати да се Илија ту пред њим продуцира за поклоњену цигарету, па му даде још једну и брзо се покупи због властитог угледа. - Фа престо, хе, рече на одласку показавши му угинуло псето. - Сад ћу ја то, шјор... Илија се зачуди властитој употреби ове посљедње ријечи; дошла му је некако изненада и он је одмах прихвати као старо познанство. Као снажан загорски клипан с рудлавом косом и рутавим грудима што је управо одслужио војску, па се у војничким чакширама и бијелој сељачкој кошуљи спустио у град да тражи посла, ето тако је Илија остао на улици с дугим кошћатим ручетинама беспослено објешеним уз тијело па говори "шјор" сваком грађанину. А на нози као да има гумену пету па корача кротко и понизно као црковњак, да не би нарушио градско свечано ходање. Илија пође убијеном псету и сагне се над њим као над мртвацем који је сам крив својој смрти. - Е, бато, бато, јеси ли лајао, јеси, па ето ти!, говори Илија мртвом псу узимајући га на руке готово њежно као мршаво мртво сироче, а жао му је животињице, па јој предбацује смрт. - Ех, нема те што понијети, саме кости... А што се упушташ, јадно штене? Официру хоћеш да пркосиш? Е, мој брајко, не лај гдје не треба - и глади га Илија по ушима и по леђима низ длаку и сузе му се скупљају у очима. - А није лајао, не, мој брајко, него, ето, пасја ћуд у човјека - брунда Манзо у заходу и лупа запослено кантама. Илија није слушао Манза, него све тепа штенету носећи га према обали: - Ех, бато, бато... Одједном зачу ДЈокино мијаукање у близини и потражи га очима. Ондје иза угла стајао је дуги Миле Изјелица у неком прекратком цивилном одијелу, а на глани му капа с тврдим штитом од картона, који се преломио по средини па то даје још више сухоће и строгости његову погледу; а ДЈоко се умиљава Мили око ногу и мијауче. - Оставите то, гос'н наредниче - говори му Миле озбиљно, чак, ако је право чуо, и некако заповиједајући. - Ма што да оставим, Миле, је ли? - Илија као некако кроза сан гледа Милу, па не вјерује својим очима... "Гос'н наредниче" му долази некуд издалека и звучи као сјећање. Учини му се као да га опет вуку натраг у неко мучно и неодређено стање, у нешто тешко и строго, с дужностима и одговорностима... Хоће да га поново обуку у нешто што он више није, што је у њему завршило и умрло те, ето, и суза над том смрћу... - Оканите се! - понови Миле, а глас му поиграва од срдитости. - Ама чега да се каним, Миле? - пита Илија подложно, као подређени. - Тога штенета - подвикне Миле, а глас му љутито расте. - Нисте ваљда постали шинтер код непријатеља? - Какав шинтер (ова га је ријеч разбудила), будало! Ово се мора, да кугу не шири... - Нека шири! Што вас се тиче? Нека се сами брину! - А, ред ти смета, је ли, Изјелицо? Е, тај си ми! Сумњ'о сам ја и прије на тебе! Брстио си ти с онима у мраку...! Издајицо! - Хи-хи-хи - смије се Манзо унутра међу кантама као неки зли, заходски дух. Миле јако поблиједи и рука му се затресе у џепу, но одједном окрене се нагло на пети и нестане иза угла. Мачак ДЈоко остане на углу у недоумици и замијауче беспомоћно као сирота. - Дођи, ДЈокица, дођи ти овамо... ДЈоко се тргне на тај глас као на ружну успомену, па потрчи за Милом дозивајући га кроз пусте уличице здвојним мијаукањем. Илија спусти штене на земљу и веже му овећи камен о врат па, без суза и тепања завитла ревно њим у зраку и баци га далеко од обале. Манзо гледа то из захода па се окрене с гађењем и пљуне на тај посао. Вода прогута мртво псето, а Илија се загледа у кругове на води: - Ето, брајко, свршено је с тобом. И обрише длан о длан као да пере руке, као Пилат... БЕНИТО ФЛОДА ФОН РЕЛТИХ - Но, добро - проговори напокон и онај непознати човјек кога је те вечери наш заједнички пријатељ довео у друштво као свога знанца. Приликом упознавања промрмљао је неку сасвим неразумљиву ријеч, коју, дакако, нитко није упамтио, тако те нисмо још ни знали како се зове. - Но добро - рече, дакле, знанац, - кад је ријеч о сновима, могао бих вам испричати нешто... Само, бојим се да ми нећете опростити што уплићем у ваше приповиједање о сновима један збиљски случај, који је толико налик на сан, те често и сам посумњам нисам ли ја то ипак сањао? ... Ако ми допустите, ја бих отпочео тиме да често пролазим поред ботаничког врта, то јест најмање двапут дневно; ујутро кад идем у канцеларију и о подне кад се враћам, а који пут и послије подне, кад имам неког изванредног посла или каквих састанака, а тога се, дакако, увијек нађе у нашем послу. Ја, наиме, радим код државних жељезница. Али, уосталом, то није важно. Кад год идем поред ботаничког врта, бројим шипке на жељезној огради. То је нека моја глупа навика: те сам шипке тко зна колико пута већ пребројио (та велим, проиазим онуда двапут дневно и увијек бројим), а да ме убијете не бих вам знао рећи колико их има. То јест, знам отприлике, али не јамчим да се не бих преварио и за пар стотина. Прије, док сам радио на жељезничким станицама, бројио сам вагоне теретних возова, али увијек - како да кажем - неслужбено, тако "за свој рачун", напросто по тој проклетој навици, као да ме неки ђаво тјера да бројим. Бројио сам чак и жељезничке прагове, све два по два; напрезао сам вид и продуживао бројење све даље и даље, докле ми се поглед не би скупио у тачку гдје су се спајале трачнице у даијини. Онда бих наставио бројити у машти, а прагови су се низали у мојој глави као напаст од које се напросто нисам могао ослободити. Једном сам тако ишао у обилажење пруге и, наравно, бројим. Бројим и бројим, па се сјетим одједном да бих се требао вратити, али не могу да се откинем. Као да ме вуку сви они још непобројени прагови и траже да их избројим, па што ћу? - идем даље и бројим. Одлучујем да ћу, ево, још само до првог километарског ступа и онда се свакако враћам. И ето, километарски ступ је ту са стране, а преда мном прагови, прагови... у недоглед. И бројим ја, а умор ме хвата и ноге ми отежале те ми се чини да не газим више по земљи, него као да се пењем по бескрајним љествама у небо. И пењем се ја тако, а постаје ми све стрмије, све напорније: љестве као да су се сасвим усправиле па стоје вертикално, према небу. Мути ми се већ у глави од оног непрестаног додавања још једног броја, па још једног и још једног, а никако да се отресем, да се отријезним од тог пијанства. Као да је пало на ме неко проклетство, па немам другог излаза него то лудо бројење, ништа не видим око себе, ништа не чујем, већ само удмјерено бројеви ударају у мени као точкови о спојеве трачница. Не знам више да ли је дан или ноћ, не знам што је лијево а што десно, само осјећам како се гомилају бројеви у мени као да их гутам, па постајем од тога тежи и уморнији. Чини ми се да сам негдје у висини, да је земље нестало испод мене, па се хватам рукама за пречке љестава да не бих пао, јер ми се већ почело озбиљно вртјети у глави. То је било страшно. Чинило ми се кад бих се зауставио, кад бих престао бројити, да бих се оног часа стровалио у неку страшну дубину без дна и да бих тако падао тко зна докле. Језа ме хватала од те помисли. Уосталом, лажем: нисам на то мислио, то јест, нисам помишљао на то да се зауставим; ја сам само осјећао да морам даље, даље и више... у бескрај. И тко зна докле бих ја још био тако ходао четвероношке по жељезничким праговима да одједном нисам наишао на неке ноге што су ми стајале на путу. Као да ми се сама Смрт испријечила, обувена у блатњаве ципеле од телеће коже; учини ми се да је готово са мном, да ћу се сад преврнути и стрмоглавити у дубину. Да бих се спасио, станем упорно понављати број до кога сам стигао, а све гледам да заобиђем оне ноге и да пођем даље. Но ја десно, ноге десно, ја лијево, ноге лијево! Видим, не иде тако, па се покушам провући између ногу. И доиста, провучем главу али ноге ми стисну врат и у исти мах зачујем смијех изнад себе, грохотан и врло познат смијех. Тако се смијао сусјед, надзорник пруге, огроман човјек, који је могао, кажу, сам избацити вагон из трачница. Али одакле он овдје? то је једино што је мене зачудило. Затим ми је нешто говорио, али сасвим неразумљиво и без икакве везе с оним што је мене занимало. А мене је занимало само једно: како да свладам, да одгурнем запреку и да пођем даље, јер од тога је све зависило. Касније ми је причао да сам се копрцао онако уловљен (он је у почетку све схватио као шалу) и да сам стално понављао неки број, а затим, кад ме пустио, да сам га силно одгурнуо раменом те умало није пао. Он се, наравно, тада престао смијати, ухватио ме за рамена и усправио, но, вели да сам тако страшно изгледао те је помислио да сам полудио. Дрмао ме и тресао, звао ме по имену, чак вели да ме и пљуснуо, не би ли ме разбудио и дозвао к себи, но ја сам само с ужасом буљио у њега, отимао се и страствено понављао свој број. На концу то се натезање претворило у право хрвање. Вели да је био очајан. Знао је да ће сваког часа наићи брзи воз, а ја се никако не дам с пруге, него стално тапкам на мјесту са својим бројем. Да ме не би морао оставити ондје на трачницама, лупио ме шаком по глави и оборио, затим ме одвукао с пруге и тако сам остао жив. Дошао сам к себи у болници и прво чега сам се сјетио био је број, То јест, нисам се ја сјетио броја, већ га је нетко шапнуо у мраку и ја сам се одмах прихватио. Из почетка сам га у себи понављао, али убијала ме досада, па сам га стао изговарати наглас да ми вријеме прође. Лијечник ме је с врло љубазним смијешком упитао зашто то говорим, но ја се нисам ни осврнуо на то питање и наставио сам свој посао не обазирући се уопће на лијечника, управо као да га и нема. Прије свега, примијетио сам да је његов смијешак за мене увредљив: поставио се нада мном и смијешка ми се у лице, као да сам ја неко дијете што гради кулу од карата, која се непрестано руши, а он неки мудри родитељ што одозго дијели корисне савјете. А друго, што се њега тиче што ја говорим? Ваљда то није нигдје забрањено изговарати неки број? Уосталом, нека и други мало припазе кад непрестано понављају ријечи "онда", "знате", "је ли". Не би ли и њих упитао тај лијечник зашто то говоре? Коначно и он сам непрестано говори "ја", "ја", као да и нема никога другога на свијету осим њега. Касније дошао је још један лијечник, старији, који се није ни освртао на мене (ваљда зато што је био још мудрији од првога), него се одмах обратио свом млађем колеги с неким питањем, у коме је било, осим ријечи "пацијент" (а тај сам, наравно, био ја) још неколико латинских ријечи, па тако нисам разумио ни питања. Млади је лијечник одговорио опет с неколико латинских ријечи и завршио саопћењем да непрестано понављам број 1909. Гле, па ја досада нисам ни знао који број говорим! Мени је, наравно, било свеједно који је то број, а ови, види, придају му важност! Смијао сам се од срца старијем лијечнику кад јо забринуто поновио: "Хм, хиљаду девет стотина и девет?" као да сам изабрао баш најопаснији број од свих могућих бројева који су до сада познати медицини. Затим је опет с много латинских ријечи, нешто упитао млађег колегу у вези с тим сасвим недужним бројем. Млади се одмах пожурио да употреби неколико пута ријеч "ја" и да објасни како је пронашао да тај број носи уједно и моја година рођења и да за сада он све гради на тој коинциденцији. Гле, богати, рекох у себи, ни то нисам досада опазио да је то број моје године рођења, па сам се већ унапријед смијао, очекујући што ће овај млађи "изградити на тој коинциденцији". Старији је, међутим, код тог податка ускликнуо: "Интересантно!" и онда нанизао цијелу литанију латинских ријечи, које, дакако, нисам бројио. Наставили су затим разговор преда мном сасвим разумљивим језиком о неким мојим врло личним стварима, као да ја ту уопће нисам присутан, као да мене напросто нема. Говорили су о мојој крви, о столици, о урину и пљувачки, истакнули како сам неожењен и на то климали главама затим "пубертет", "сексуалитет", "перверзитет", илис, алис, налис... и опет нестали у латинштини. То ме увриједило и разљутило, па сам стао гласно говорити свој број да бих им омео разговор. Нису се освртали, него наставили разговор, а ја број узео извикивати, и то их је напокон ипак отјерало. На одласку су ме погледали с мржњом, а то сам управо и хтио, и био сам задовољан. Но мислите да ми се нису још истога дана осветили? Како су то ситни и пакосни људи! Метнули су к мени у собу једног врло досадног човјека, који је непрестано говорио: "Уругвај-Парагвај, Уругвај-Парагвај." Можете замислити како је то убитачно непрестано слушати те двије ријечи, па још онако изговаране, оним реским и бијесним гласом и некако у журби, као да се те ријечи међусобно натјечу и непрестано истрчавају једна испред друге па би им и он, тај досадни глупан, хтио код тога помоћи. Нисам никако могао подносити ту утрку, па сам се умијешао с мојим бројем. Но "Уругвај-Парагваја" није то ни најмање сметало, него је наставио он горљиво лицитирати, као да на томе има добру зараду. Али нисам се ни ја дао гњавити, па сам смислио да му између сваког Уругваја и Парагваја убацим свој број, као кад се баци штап међу ноге некоме тко трчи. Заплест ће се, мислим, спотакнути и пасти. Али врага! - Тако је лако прескакивао моју запреку као какав олимпијски шампион у прескакивању препона, а мене захватио бијес, па сам стао из све снаге извикивати свој број. Хтио сам га напросто надвикати, само да га не чујем, јер ми је ужасно ишао на живце. Но стао се и он дерати, а код тога се држао као да је сам, као да чује мој глас извана, па виче према прозору "Уругвај-Парагвај". Ја ту, на три ннетра од њега, вичем му у лице "Хиљаду деветсто девет", а он у прозор - "Уругвај-Парагвај!" Ја: Хиљаду деветсто девет! Љн (у прозор): Уругвај-Парагвај! Да нас је тко чуо, био би помислио да лајемо један на другога као пси, боже ми прости, јер су се пси јавили у сусједству својим лавежом... Но, каже се, паметнији попушта, зато сам ја први спустио глас и говорио сам сасвим тихо, али опет нисам хтио сасвим ушутјети, да не би он помислио да сам потпуно одступио. Тај се мој поступак одмах показао корисним, јер је и он попустио, па је узео тихо брундати, готово шапћући, "Уругвај-Парагвај". Сутрадан, кад сам се пробудио, нашао сам у соби мјесто њега неког бившег аустријског војсковођу, страшног хвалисавца, а уз то је тако одвратно лагао да је мене било стид мјесто њега. Имао је раздијељену, сиједу браду као Фрањо Јосип и кратко ошишану косу, али био је раван као свијећа. Чини се да је цијело вријеме пазио на мене док сам спавао, јер чим сам отворио очи, он је скочио с кревета (на коме је лежао одјевен) чекајући да се ја пробудим, снажно ударио петама, тако да се сав затресао од тог ударца, отресито климнуо главом, ударивши код тога брадом у прса и проговорио службеним гласом, као да рапортира: - Дозволите да се представим. Ја сам Бенито Флода вон Релтих фелдмаршал Његова Цесарског и Краљевског Апоштолског Величанства. А с ким ја имам част, просим? Фелдмаршал је, укрућен, избацивши прса и увукавши трбух, чекао мој одговор. Но ја се нисам дао повући за језик, Тко зна да ли је он доиста фелдмаршал или је можда сасвим обичан потпуковник у служби јапанске шпијунаже? За сваки случај, ја сам шутио, штавише нисам га хтио ни погледати. - Можда строги инкогнито? - рече он, још једнако прса ван трбух унутра... - Но да, ја то знам цијенити, камерад. Тако сам и ја у Женеви чувао најстрожији инкогнито - настави он - кад сам 1898. био у пратњи благопокојне царице. Био сам на три корака од благопокојне владарице. Видим ја, онај факин нешто вади из џепа, Одмах сам потрчао и руком бранио царицу, али кобна турпија прошла ми је овдје између прстију. Издахнула је на овим мојим рукама. Видио сам душу како јој је излетјела из уста, мала и чиста, као бијела птичица. Одонда, камерад, ја вјерујем да постоји душа. - А кад сам под надвојводом Ханибалом Луцићем код Кане Галилејске хаметице потукао римске легије, чуо сам како се диже неки шум над бојним пољем (било је, морате знати, два милијуна мртвих). Питам мога ађутанта шта је то? - Вели, не зна, питат ће једног малтешког витеза, јер да се они, тј. малтешки витезови, у то разумију. "Душе наших непријатеља, господине, иду пред суд божји", одговорио је витез мом ађутанту. Ја сам се онда ругао, али откад сам видио душу благопокојне владарице, вјерујем да постоје душе, као што вјерујем да постоје птице. И ви ћете се, камерад, једном увјерити у то, има времена. Настојао сам да га не слушам, јер сам знао да је све лагао што је говорио, па сам прионуо уза свој број као утопљеник уз колут за спасавање. Овај је уображени лажљивац већ почео преда мном изводити којекакве параде, поздраве цару и царској обитељи, затим разне маневре с коњицом, па је узео скакати и пропињати се по соби као коњ, а на концу је извео и неколико великих битака са свим родовима оружја, чак и с подморницама, па ми се завлачио испод кревета и ударао ме шаком у леђа као у дно непријатељског брода. Нисам више могао подносити тог злостављања, па кад ми се у једном моменту приближио, издерао сам му се равно у ухо: - Хиљаду деветсто девет! - А то је опет румуњско-јапански рат, хиљаду девет стотина и девете! Био сам и у њему. Тада сам први пут говорио с микадом. "Чун ку ван, Бе-ни-то", мени ће он, а ја њему одмах натраг: "Гу-би-цу чу-вај!" (Јер они, морате знати, растављају сваку ријеч на слогове, као Кинези). Микадо ме само потапшао по рамену и промрмљао збуњено: "Такотуци", а то је нека врста војничког охрабрења, што дословно значи: "Свиђа ми се твоја одважност." Касније ми је власторучно причврстио на груди одличје Црног Змаја, након моје побједе на ријеци Кикуко Такамацу, гдје је пао у ропство румуњски генерал Паонадаску. Хоп!! Ту поскочи фелдмаршал Бенито Флода као да се спотакнуо о даску на поду, чиме је очито хтио показати како је већ у самом имену била садржана зла судбина несретног румуњског генерала. Видио сам да се нисам преварио кад сам одмах у почетку посумњао да он има нешто с Јапанцима. ДАЉЕ >>>