Покушао се пробити до извора сумње. Но као да је она све натопила и преплавила око себе, нигдје јој више није могао открити тока. Нигдје оне прве, изненадне помисли која би га потресла, која би створила прву карику једног ланца мисли. А ипак, све је то морало имати почетка! Но гдје је, гдје је тај почетак? Гдје је тај поглед, тај смијешак, то шапутање и шушкање у мраку, то скровито ноћно шуљање око њега?... А ипак - једном је почело! Једног јутра или једне вечери, као слутња, као осјећање самоће и напуштености... Нејасно, чудно, јавило се можда као жеља за Фридином близином, за њеним гласом, њеним дахом, њеном топлином у хладној пустоши самоће?... А Фриде није било... Тада је можда мислио на Лојза... Лојза - анђела, чисто, бијело, бесполно, мраморно биће с голубињим крилима? Жеља да га претвори у мрамор, у нестварно, у симбол! Гдје су се среле те двије жеље? Гдје су се загрлиле те двије мисли и задавиле његово повјерење? Још једно звонце с гробља; ово је данас ваљда посљедње, већ пада сумрак. А онај коме звони већ је у кутији као лутка, као да га шаљу на дар неком луђаку што прави колекције тих страшних играчака. Ноћ је болесникова као трула даска: гдје стане, пропада са својим тешким мислима. Мајстор се не усуђује мислима закорачити у ноћ. Као да је позатварао све мисли у кавезе и претинце, он се обрати својим малим, техничким питањима лежања. Кревет постане занимљивим и страшним свијетом, пуним тешкоћа и проблема. Ознојио се. Све је око њега мокро, лепљиво и одвратно. Знојне, згужване плахте омотале му се око ногу, лијепе се и сапињу, заробљавају кретање. Под ногама топла и влажна гужва платна, испреплетени рубови, набори, вијуге... Крпе. Ножним палцима улази у лабиринт крпа, иде браздама као неким прохладним кланцима; завлачи се у дубине, у рупе, у неке изненадне слободне просторе, гдје се може окренути и сусрести танку струју хладноће. Ногама тражи излаз из овог хаотичног и прљавог нереда. Он је навикао на глатке додире, равне прострте плохе, које је мазио својим длановима као свјеже избријано лице. Кревет је здравих као бијела јахта што плови с пуним једрима сна. Кад уплови у Јутро, бодро излазе путници остављајући за собом благе трагове одмора. Насисали су се сна, па се протежу, "добро јутро", говоре зијевајући. Без боли, без сумња, излазе из ноћи као излетници, пјевајући; затим марљиво жвачу свој доручак као да уче пјесмицу напамет. Пробава их гони као повољан вјетар у крму и отплове улицама олакшани, као истоварене лађе. Мазе свој оптимизам као јабуку коју кане појести. Његују своју браду, свој брк, свој врт, своје рибице у акварију и птичице у кавезу. Они осјећају савршену равнотежу живота и смрти: троше живот док не превагне тешки утег смрти... Онда им мајстор Алберт Кнез исклеше дирљиву играчку: љупког анђелчића Лојзека што плаче на гробу... или залијева цвијеће. Једни више воле да им плаче, други да им залијева цвијеће... Али љупки анђелчић је лукав, не лије ни сузе ни воду, он симулира као глумац, он чека свој час... Доље у граду одбијају уре на катедрали. Тешке, тамне уре, као да се комади бронце откидају и падају тешко, пљоснато на плочник, Болеснику не говоре о протицању времена; његово се вријеме грије на јастуку под главом, а звуци с торња само су сигнали за помицање главе, само рационална подјела хладноће јастука на једнаке оброке. Сваких четврт сата узима уски напитак свјежине и пије га лицем жудно, похлепно. Истражио је цијели кревет помном марљивошћу доживотног заточеника на отоку. Но нигдје више хлада, нигдје капи свјежине - све је потрошено. Све је захватио врући дах грознице и смотао вртлог бесане ноћи. Окрене јастук као посљедњу наду и узме разумно и шкрто трошити његову свјежину као воду у пустињи. А пустиња је велика, бескрајна као ноћ. Мичу се руке по ноћи као губавци. Плазе, гмижу руке, траже излаз из ноћи, из боли, из свега овога што се стисло и згужвало око њега у гваљу неизрециве одвратности. Траже руке свјетло дање, у коме би могле барем одијелити ноћ од боли, бол од мисли и узети све то засебно, на узастопно разматрање. Иду руке до руба кревета, чезну за сванућем, за зором на прозору, за јутарњим пијетлом, за звоном, за првим трамвајем, за првим пролазником и мишем што бјежи у рупу... "О, људи лопови, људи мишеви, људи пролазници, пијетли, јутарњи трамваји!" Запомаже мајстор, а свуда уоколо глухи оцеан мрака и празнине. Руке роне у мрак и осјећају језу од ништавила око себе. "Ето, ништа, кажу руке, нема додира." Осјећају само себе у празнини. Ни вјетра, ни мухе, све је угинуло у тмини; само руке живе у ноћи и тјескобно осјећају своју немоћ. Руке живе у тмини. Бијеле, мраморне руке над црним водама гранита. Тамо преко зида, под куполама и аркадама, у чудном граду мртвих облика, бијеле руке роне у мрак са својим тужним гестама, као да моле мало сућути, мало језе, двије честите сузе у индиферентним очима... Мајстор се тргне. Као да је завирио преко плота расклиманих нада у своју машту; ондје једнако сједи анђео Лојз с расклопљеном књигом. Рутинирано, као крвник, чека само миг да отпочне посао... Али књига је још неисписана, чиста, с хрптом међу анђеловим кољенима, а листови јој невино висе с једне и с друге стране у најприроднијим валовима лепршава папира... Ту долази име мајстора, аутора. Обилази погледом своју замисао, огледава ствар, и свиђа му се. Радост га обузима, ужива у остварењу. То није мали Лојзек што будаласто плаче, то је велики, страшни, фатални Анђео који, кад замахне крилима, чупа животе из коријена. Мисли мајстор на покољења што су зинула пред умјетничким дјелом и не долазе к себи од удивљења. Па се и сам умијеша међу гледаоце као непознат посјетилац, странац, и обилази, прислушкује, прима похвале инкогнито. Као да је из огромних даљина неке големе вјечности допрла до њега, у овај забачени, згужвани кутић привремене и ружне стварности, потврда и признање. Он осјети на себи дах бесмртности. На пријазно раскриљена врата насмијеши му се нешто лијепо и славно, бесконачно. Ноге су саме ушле у папуче и продуљиле с њима према вратима. Како тијело ипак слуша, без боли, без опирања! Тло под ногама, чврсто, солидно и тај простор уоколо, услужан, подређен! Осјети се страховито вертикалним, људским, међу патуљастим, четвероножним стварима, подмукло сакритим у мраку. Техника кретања у простору се, гле, не заборавља, а њему се жури као на смрт жедну човјеку који је зачуо жуборење воде. Хтио се напојити на свом дјелу жестоке, отровне снаге, као на отрованом извору... У предсобљу је висила његова стара бунда и кључ од радионице. На дворишту је млака прољетна ноћ и нека непојмљива, блага свјетлост звијезда. А под звијездама, у опално плаво небо урезала се чврста силуета бедема мртвога града с куполама, као багдадска кубета у небо алахово. Двориште је тихо почивалиште нерођених облика; леже посвуда груби, неистесани блокови камења у својој подмуклој аморфности као неукроћене звијери. Пролази мајстор између још нерођених лица, неослобођених покрета као силни Стваралац што пролази кроз Каос. Лијево и десно лежи мрак и тамне масе нерођених свјетова, а он ступа вијугавом млијечном стазом, посутом бијелом каменом прашином, као да се силна маса ситних звијезда прострла под његовим ногама. У дну каоса, у дну мрака, гле, тамо у дну дворишта мало ђаволско свјетло титра на прозорчићу шупе! Плашљиво, слабо свјетло, као да се настоји сакрити у тмини. "Гле, ту се живи!"... То говори свјетло у шупи у дну мрака, а мајстора понесе ноћ према жишку иза оног прозорчића гдје свршава његова агонија. Смрт оживи у њему и поведе га леденом руком према "тако дуго жуђеној извјесности"... И сагне му главу до ниског прозорчића да завири унутра, да се наједе "огорчења"... Пред блиједим, побожно уоквиреним Алојзијем Гонзагом, заштитником младости, немирно титра кандило. При испосничком свјетлу млади се светац бичује, а мртвачка му се лубања смије из разваљених чељусти, из ископаних очију, из одваљена носа; она се за живота наждерала гријеха, и руга се свецу. А доље, испод те тужне слике усрдног кајања и подругљиве смрти, у непоузданом полусвијетлу титравог кандила виде се на бијелом узглављу лежаја двије главе, чежњиво сљубљене у сну. Ни бијеса, ни мржње, тек неки хладан додир одврне мајсторов поглед. Чак нека јадна самилост овлажи му очи. Због те шупе, тог лежаја, тог малог немирног свјетла, због те тужне љубави на оном бијелом јастуку што је Фрида брижљиво донијела из свога пустог кревета у овај прљави рај, гдје један биједни анђео кандилом освјетљава свечево бичевање, а сам грли живот и рони у слатки љубавни сан. У сан сиромашан: богу божје, свецу свечево, а себи узима... што му се даје... "Јадна Фрида!" Мајстор крене у мрак. Ни стазе посуте звијездама, ни каоса нерођених свјетова! Свега је нестало! Тек мрачно двориште с тешким блоковима камења и слијепих, неисписаних, плоча. А ту је радионица, одмах десно, с малим враташцима у великим двокрилним вратима. Кључ је имао у руци. Гладна, неподмазана брава препозна газду и зацвили вјерно, пасји. Он помилује врата, помилује старе, одане зидове тражећи електрични прекидач. Одједном, у сјају свјетла, раскрили се над њим радосно огромни бијели Анђео, као да га већ одавно чека тако развијорених крила да га прими у загрљај... Мајстор устукне неповјерљиво пред великодушно раширеним крилима и покуша потражити, разумно и тријезно, оно "друго", оно велико и непојмљиво на исклесаном Лојзу, оно бесмртно и страшно, за покољења... А Лојз, биједни анђео у шупи, гле, већ је написао у књигу АЛБЕРТ КНЕЗ клесарски мајстор-умјетник РОДЈЕН (с датумом) - УМРО (бездатума) красним, клесаним словима, писаним с много пажње и љубави, као да је у њима уписао страшну бол посљедњег опроштаја. "Ето, то је све: Лојз, и ништа више! Ни бесмртно, ни страшно. Банално и јасно - Лојз!" Мајстор се чак и насмијеши на додатак умјетник, као на надгробни вијенац с дирљивом врпцом. "Јадан Лојз!" Узме длијето и чекић и потражи датум на зидном календару: 21.липња - св. Алојзија Гонзага Мајстор се придружи Лојзову имендану и принесе му велики посљедњи дар - уклеше тај датум у анђелову књигу као дан своје смрти. Након посљедњег ударца чекића завлада мир над онима у шупи. Борба је свршила. Мајстор одбаци оруђе и преда се свом анђелу. КОШТАНЕ ЗВИЈЕЗДЕ У оквиру страховитих стратегијских замисли другог свјетског рата предлажемо да се узме и подвиг малог тенента окупаеионе дивизије Бергамо Торљуата Цоа. Већ у првим данима непријатељства против наше земље он је искочио као знатан детаљ из једног моторног чамчића на обалу нашег малог отока са два пиштоља, уперена у опћинску зграду, и повикао страшним гласом "придаити зе!", те умало није опћина од запрепаштења простењала "предајемо се, без даљњега"... Али нитко ништа није одговорио на Торљуатов позив на предају, јер нигдје није ни било никога. Па ни онај мршави пас, циник, који је случајно онуда растресено луњао обалом као неки антички филозоф, забављен својим мислима, не би био ни залајао на тог окупатора, толико га је сматрао неважном појавом у оквиру свог пасјег погледа на свијет, да га Торљуато није упозорио на себе својим чудним држањем, какво наш пас дотада никада није видио на отоку. Али ни тада циник филозофски мудро није дао гласа од себе, него је само погледао Торљуата врло површно и до увредљивости нехајно, а затим је подупро ногом угао опћине... "ево, предајем ти је"... и пошао даље... Био је Торљуато осјетљив што се части тиче, па је лако закључио да је та пасја геста ногом врло увредљив, па ако хоћете и страховито несретан сусрет с непријатељем. То га је толико разбјеснило те му се одједном учинило да тај пас и није пас, него неко разумно и подругљиво биће, које пародира његов ратни подвиг; осјети како га шиба Дуцеова жестока парола "цхи нон е цон нои, авра дел пиомбо", - и Торљуато својим првим мецима ступи у други свјетски рат с осјећањем важности тога учешћа. Примивши олово из оба Торљуатова пиштоља, четвероножни сатирик прекасно схвати да је враг узео шалу и заокруживши пијано два-три пута мјесто на које ће посљедњи пут лећи, зајаукне мукло као да проклиње свога убојицу те се Торљуату срце стегло од неког сасвим неодређеног страха. Окружен одредом својих Бергамасца, Торљуато се на копну осјећао врло нелагодно. Ту је око њега било стотињак четрдесетгодишњака, све одреда резервиста класе 1901, који се одмах, не чекајући његових заповиједи, прихватише зида, врата, углова и свих могућих заклона, као што су, на примјер, бачве на обали и двије-три кржљаве паоме, што су тужно махале својим увенулим лепезама, као да самилосрдно нуде неки јадни мир овим преплашеним људима. Торљуато је имао много муке с оним несретним и врло личним опрезом људи одјевених у једнака одијела, којима су дали пушке у руке, па их као војнике послали да се искрцавају по туђим обалама, да се веру по туђим кршевима, да газе по туђем камењу, па ако их тко тамо упита зашто то раде, треба да га сматрају непријатељем и по могућности убију. Тај претјерано лични опрез не зове се страхом кад су људи одјевени у једнака одијела и кад носе пушку у руци; то јадно људско осјећање назива страхом само непријатељска пропаганда, склона претјеривању, а касније белетристи, као истинољубиви кроничари људских осјећања, који сва осјећања настоје разумјети, од тога праве приче у којима се не ругају људском страху, него његовом лажном имену. Кад је Торљуато не баш јако гласно повикао "аванти", четрдесетгодишњаци су се тромо помакнули и ускочили у "нове положаје", па се фронт опет усталио. Торљуатова офанзива никако да продре са обале у унутрашње уличице, гдје се још увијек није могло открити живе душе, што је изазвало још већи опрез Бергамасца. Торпиљарка Сан Марцо стајала је заштитнички мирно усред луке с упереним топовима у град. Но то је могла бити само гаранција за успјешан исход операције у цјелини. Али ако погледамо у детаљу оног блиједог и необријаног продавача старих одијела из Бергама, што се стиснуо уз врата лучке капетаније и усрдно молио у души становнике овог отока да му опросте што се и он ту налази, ни крив ни дужан, какву заштиту њему пружа торпиљарка Сан Марцо са својим упереним топовима ако је сада с неког прозора уперена пушка у њега и сваки час може зазвиждати метак и пробити му главу? - Ох, мамма миа, - уздише старетинар из Бергама, а Торљуато виче "аванти, еввива ил Дуце!" - Виче Торљуато за своје унапређење, за похвалу и за све оне предности које му може донијети овај подвиг, но и сам чува леђа уза зид као да се прилијепио. А старетинар уздише, јер му је тешка и несносна помисао да би сада овдје могао умријети, и то оног часа кад се отисне од лучке капетаније, унутра, у уску уличицу, гдје човјека могу дотући и камењем. А Торљуато виче "аванти". - Антонио - шапће старетинар свом сусједу и брише очи палцем и кажипрстом. - Францесео - одговара Антонио и проблиједи као да је смрт видио. - Аванти, рагаззи! - узвикује Торљуато и заповједнички жустро маше рукама да би цолоннелло с торпиљарке видио како то није шетња по граду, како ту има и потешкоћа, "порцо цан". Све је запело; са војничког гледишта чак ствар постаје озбиљном. "Ма, рагаззи..." Торљуато више не заповиједа; то већ наликује молби: изволите овуда десно, забога... Но четрдесетгодишњаци имају нека своја цивилна занимања код куће, знају Торљуатове бриге и друкчије превести - а дирљива ријеч "рагаззи" само их подсјећа на мајку, тужну старицу у црнини, са завјетима и круницама; свакога на прсима заштитнички благо притиска шкапулар, натопљен молитвама и мајчинским сузама. Торљуато је студентић, кога су у ГУФ-у одушевили за тучњаву и насилно напајање рицинусом. Његови су преци Сципио и Цезар; он је један од синова вучице, која му на поласку у рат није плачући вешала о врат завјетну медаљу из Лорета, него Дуцеове ријечи: "Цхи нон е цон нои, авра дел пиомбо." Дали су му оловне војнике, и дјечак их с муком помиче с мјеста; страх је тежи од олова. Али Торљуато вјерује у снагу зида: отто милиони ди баионетте, и његова се војска чврсто држала те вјере: камен је ипак непробојнији од мајчиних суза. У свакој вјери има снаге, а четрдесетгодишњаци су усрдно нудили Торљуату то што су имали као честити људи, који не подваљују лошу робу својој властитој држави као ратни лиферанти. Но дакако да се ишло на снагу камена с рамена што се, кажу, излијева из срца па тече и пали по жилама, не би се они, мајчини, Илији тако шетали по отоку! Али што, већ је изум праћке оборио дива Голијата и жгољу чобанина учинио краљем, а овдје су у наредника Илију били уперени топови непријатељског торпиљера који је тражио од Илије командира жандармеријске станице и команданта оружаних снага на отоку - да капитулира. Шест жандара - шест пушака, на челу им Илија с наредничком сабљом о бедру, а онамо кукавно Сан Марцо калибре нациљао, па као вели, предај се, рајо, нема ти спаса! "Еј, бато, да немаш тог гвожђа", срдито брунда Илија гледајући га с таванског прозорчића како у луци миче оним прстима, као да пипа по граду и тражи њега, Илију, да га згњечи к'о стјеницу. "Ма чекај, ти, свеједно још мало. Нисмо ми ово државе џаба добили", и опипа Илија своју сабљу, па се испрси на тавану и пљуцне преко крова на улицу. Боже, што се Илија начекао те сабље! Гурали се поднаредници к'о овнови, па знали и подвалити, подметнути ногу, ти на нос, а они напријед, на твоје мјесто. Јер трећа ти звјездица тек припасује сабљу, а са сабљом, е-хе, ти си, бато, нетко и нешто! Не висе ти више оне ручетине жандарски неупослено, него их палцима важно заквачиш за службени опасач, а сабља тобоже немарно тандрка по плочнику, па је к'о уплакано дијете подигнеш под десни лакат, да не зановијета, или је пребациш преко тура, па разговараш и к'о сједиш на њој, а опет стојиш на својим ногама, к'о човјек - наредник. Као наредник Илија је разумијевао многе ствари из велике политике, па је знао у бријачници додијелити своје мишљење и пресудити чак између Хитлера и Мусолинија као власт која је упућена у све оне марифетлуке других власти. Лупка сабљом о под Илија и мисли задраво и одлучно, нема шта да се боји, што рекне не порекне. "Нема ти код мене, мој бато, миле-лале, љубим рукице, што веле они у Загребу; гдје те дохватим, ту трава не ниче. Јок!" А бријачница мраморком шути, само шкаре шкљоцају по глави и шишају редом јежуре длака и мисли, нема шта, реда мора бити у држави. Илијина сабља ревно туцка по поду државе и шкаре шкљоцају у реду. "Гос'н наредниче" мило звучи у службеним сусретима Илијина уха; иначе, лијепо је чути и "шјор Илија" из уста трговца који му продаје уље за косу; та фамилијарност уноси респекта у односе. А кад већ уђеш у дућан као муштерија, мораш и измијенити ријеч-двије с трговцем због пристојности која влада међу бољим људима. - Ма исто ја мислим, шјор Илија, да је Хитлер јачи него Мусолини? - Их, битанга челава! Опази Илија да га је Мусолини отјерао на таван, у мишју рупу, а Сан Марцо вреба у луци к'о мачак. Притајио се сиви мачор и све се рогуши оним топовима као да је већ нањушио миша овдје на тавану жандармеријске станице, па к'о вели, нека те, већ ћеш ти мени изићи! Изићи? К'о да није Илија и сам мислио на то; потребна му је ваљда она тамо памет од макарона, што ли? "Него, нећеш ти, бато, к'о што ти хоћеш, нисам ни ја весло сис'о! Ех, јест, да ти на обалу изађем, па да ме удесиш из топова! Ех, јест, колац, бато! Види ти, кукавице! Да му се намјестим ваљда с цијелим гарнизоном на брисаном простору па да он само шиша господски по нама к'о брицо? Јок бато ту сам! Дођи ти овамо ако те мајка родила!" "Гос'н наредниче! Гос'н наредниче!" Жандар је био бледуњаво жута и необријана лица као болесник. "Не бркај ми мисли! Што је?" Илија није волио таквих лица. (А колико им говори да се брију, мамлази! Срамота те ступити и пред непријатеља...) "Припаши се чвршће, да не спаднеш у тур. Што је, дакле?" - Искрцали су се, гос'н наредниче! - Па онда? Јеси ли их дочек'о? Јеси ли изнио крух и со, ти, радости моја? Додуше, говорио је тако Илија, али га је ипак нешто ждрецнуло у желуцу: Ух, бога му крвавог, зар већ? Илији се то искрцавање учинило преурањеним и некако протупрописним. Он је најприје очекивао бомбардман бродске артиљерије па тек онда наступ пјешадије. Но добро, мисли Илија, искрцао се јеси, али се укрцати нећеш! Научит ћу ја тебе ратовати, кукавицо ниједна! Упознат ћеш ти моју тактику, па нека ти помогне бог отац римски! - Што да радимо, гос'н наредниче? Био је заборавио на жандара који је гледао у њега просјачким очима. - Што да радиш? Је л' ти то мене питаш? Гле ти њега, што да ради! Да својој Јелици платиш сладолед! А не знаш ти, је ли, што је дужност војника у рату? Да се бориш и да гинеш, мој бато! Ето што да радиш! Жандар схвати ствар озбиљно. - Значи да пуцамо, гос'н наредниче? - У кога да пуцаш? - Илија је већ губио стрпљење. - Но, у кога да пуцаш, ти топе убојити? - Па... у непријатеља... - Жандару се стужило од толике своје непроницљивости: никако да погоди наредникову мисао. - А гдје ти је непријатељ? Видиш ли га? "Ух, што је ово?" мисли жандар, страшно несретан. "Никако да се погодиш с овим лудовом, а непријатељ доље на обали!" - Па не видим га још, гос'н наредниче, - усуди се подићи глас према звјезданим раменима наредниковим, - али ускоро ћемо га видјети... Илија зачу своју властиту одбачену мисао из ових необријаних уста и осјети се окраденим у својој мудрости. Као да је жандар провалио у повјерљиви архив штаба и оданде украо ратне планове, он му се унесе у очи као кротитељ лавова и упита га строго, као пред војним судом: - А одакле ти то знаш? - Што, гос'н наредниче? - Жандар је био невин као дјевица коју питају о ружним стварима. - То да ћемо га ускоро видјети? - Па... већ је припуцао, гос'н наредниче! - Чуђење жандарово било је плод природне бојазни да је нарадник можда изгубио главу. Побјегао овдје на таван, па лудује... - Гле, богати, и то си чуо? Е, бато, много ти знаш... Увуче му два прста у изрез блузе и лако га привуче к себи, као да му кани нешто пришапнути у повјерењу: жандар послушно испружи врат и приправи ухо, а он му зашапће равно у бубњић: - Издајицо! Жандара најприје засврби топли наредников дах у уху, а онда га тресне сама ријеч дубоко у мозгу, као муња. Покуша се насмијешити као човјек који разумије шалу, али му осмијех остане глупо урезан у угловима уста кад га наредник с гадљивом гестом одгурне од себе и, разочарано уздахнувши, погледа кроз тавански прозор у небо. Уплашио се наредник своје смијешне немоћи, па је нашао издају као савезника: лакше је удвоје подијелити мањак оданости. Жандар му је учинио услугу својом борбеном готовошћу, и он би га због те услуге био и заволио, да није сам почео вјеровати како је доиста издан. Осјети чак тугу самоће у устима и прогута је горко с пљувачком, као велик човјек који достојно дочекује своју судбину... Само, неприкладно мјесто за судбину... На тавану је било неких сандука, а на једноме од њих одмарао се угојени мачак ДЈоко, љубимац жандармеријске станице, који је цијело вријеме радознало проматрао час Илију, час жандара, а кад је настала шутња након "издаје", он нестрпљиво мијаукне: и ви сте ми неки... Глас ДЈоке охрабри жандара; "издајицу" није могао прогутати. - Господине наредниче - почне свечаним, цивилним тоном, али му се ријеч заглави у грлу кад зачу тај необични, туђи глас, што се неочекивано јавио из њега, као из неког грамофона. Илија се окрене на пети, а сабља му хушкачки звекне о бедро, као да га жели подсјетити "тко смо ми"... - Још си ту? Издири ми с очију да те више не видим! - ДЈоко скочи са сандука и баци му се пред ноге, те се стане умиљавати као да види неправду и моли милост. Илија није волио да му се итко плете међу ноге кад се радило о службеним стварима, па звизне ДЈоку својом тешком ципелом од телеће коже број четрдесет и шест, те је пожртвовани мачак одлетио међу сандуке, вриснувши запрепаштено од изненађења. То му се доиста још никада није догодило у овој кући. Илија је остао сам на тавану. Сјети се да је он ту због осматрања, те стане мотрити околне кровове с чудном растресеношћу, као, тобоже, није ту важан Сан Марцо с топовима. Ипак, није га испуштао из вида. Миче тамо оним роговима као пуж. "Пуж-муж, пусти роге ван...", говори мали Илија на паши, додирујући прстом тицала жутог пужа што је мучно клизио по камену с кућицом на плећима. Пуж увлачи рогове, а он му тепа од драгости: "Пуж-муж, пусти роге ван,, да ти кућу не продам..." Илија дигне прст пред око и додирне у перспективи топове Сан Марца - "пуж-муж"... Играо се. Овце су пасле по камењу Загоре, а Илија гради пужу између два камена мост од лишћа и ужива како се пуж миче по мосту... Нешто шушне и претрчи преко тавана босим ножицама. Илија се тргне. "ДЈоко!" но мачак се не јави. Жао му је сада било ДЈоке, па му стане тепати: "ДЈокица, гле, мишић! ДЈокица..." ДЈоко увријеђено запреде негдје иза сандука и не макне се. "Та то је страхота, ДЈокица, од тог малог скота..." Илији је, у оној загорској школи, увијек било смијешно: "гдје нањуши мало јела, хладна, врела, одмах скочи, да с'осмочи"... па је хтио ДЈоку одобровољити, но мачак не одговори. Илија осјети горчину самоће и уздахне. И она шесторица доље, и све ове кукавице на отоку и они тамо преко мора, на копуу, сви су га напустили! Тко сада тамо у градовима, по командама, штабовима и гарнизонима мисли на њега, командира Илију, како беспомоћно сједи овдје на отоку као у мишоловци; "пође лијево - нема куда, пође десно - жица свуда"... Па као миш ослухну Илија неке гласове, сасвим нове његову уху. Из уличица чули су се неразумљиви повици као да се неки људи дозивају у мраку. Мрак падне Илији на очи: "То су они!" - Гос'н наредниче! - промоли главу на таван дуги Миле, изјелица, а хлаче су му висиле на туру као пробушени балон, па су га жандари због тога задиркивали. "А напухујем га", вели Миле, "али пропушта, што му можеш." - Гос'н наредниче! - понови Миле, тражећи очима наредника по мрачним угловима тавана, иза сандука. - Ту сам, куд гледаш? Нисам мачак! - тресне Илија срдито. "То им је она битанга издајничка доље говорила..." - Но, што је Миле? - упита хладнокрвно, као војсковођа у повлачењу. - Каква је ситуација? - Продрли су, гос'н наредниче! Држе ћошкове! - Које ћошкове? Говори јасно, убила те стријела од грома! - Па... да кажемо... од захода на апотеку... И онамо држи ћошак код нотара и код "Бате"... "Па се смије врашкој справи"... Затим Илија дода наглас: - Значи блокир'о нас је прописно? - Јест, гос'н наредниче. - Миле је чекао заповиједи с пушком у руци у ставу "мирно"; он се налазио у рату. - Има их, по мом рачуну, два вода с резервама. - Значи било му је познато гдје се налази станица. - настави наредник анализирати положај. - А што то значи? То значи... - застане и свине нос кажипрстом као да размишља... - да му је нетко одао наш положај... те он право на нас. Да је пошао на опчину... Јасно, требало је да пође на опћину, да није било издаје! ... Ја сам зато имао план: напад с леђа, затим бих га марнуо с лијевог бока, тамо од поште... право у море! Али шта"... одмахне Илија резигнирано и замисли се. - Ех, да, - уздахне Миле и узме "вољно", спустивши пушку преда се. Свршио је рат. И сиђе с тавана, погурен. Пушка му је служила мјесто штапа. Слуша Илија како удара Милин кундак о дрвене степенице, као бубањ у посмртном маршу војне глазбе лани кад су у граду покапали команданта жандармеријског пука. Онога што га није хтио унаприједити за наредника: "Јок, док сам ја жив!" Тада је тај бубањ одјекивао у Илијиној души, Боже ми прости, слатко, к'о валцер. Све онако марширајући у спроводу жалобним кораком у одабраној чети отреситих жандара, Илији је долазило да заплеше на ту глазбу. Умро је стари. Сад ће напокон загрлити њу, дуго жељковану!... И доиста, мало затим пољуби је он и припаше о свом боку с тврдом вјером да се никада више од ње не растаје. "Об, мајку му! Нема ни шест мјесеци"... Као мртво дијете, узме је Илија на руке и пољуби дуго и њежно посљедњим, опроштајним пољупцем којим се живи растају од мртвих. Онда је отпаше и положи на дно сандука, као на дно гроба. - Готово је, - вели, а срце му плаче: - Ни шест мјесеци... - Гос'н наредниче, - чудним гласоом дозива Миле, не промоливши главе; зове са степеница. - Гос'н наредниче, траже вас... Илији је сад већ било свеједно... Торљуато је био узбуђен као дјечак који је први стигао на циљ. Илија га поздрави војнички. Торљуато се осмјехне презирно и нехајно дигне руку на очи. У жутим чизмицама и с оним алпинистичким перцем био је налик птичици што се врпољи на грани. Онако мален пред Илијом, налазио је личну сатисфакцију у побједи, Стављао је сад једну сад другу руку на бок, шеткао по Илијиној канцеларији као по освојеној земљи, ударао ногама покорене столице, заустављао се пред мапом Европе на зиду и премјеравао је педљима, као да стапа по континенту огромним, бахатим корацима, пун побједе до грла. "Та то је срахота - од тог малог скота", сјети се Илија и би му лакше од те мале освете. Торљуато упре прстом у једну тачку на мапи (под прстом је био наш оток) и упитно погледа Илију. - Ја - потврди Илија мрачно, као да тиме предаје оток непријатељу. И доиста, Торљуато му на то даде знак да изађе. - Значи - сјаши!, - рече Илија за себе и изађе. ДАЉЕ >>>