А заправо, огледавао се по соби за неким "благим средством", као да се ради о чишћењу, а не о умирању. Његов је поглед избјегавао све што је подсјећало на нож, уже и висине... све је то било просто, недостојно... Одједном опази да држи у руци свилену врпцу што ју је скинуо с Аниних писама. Да, неће пукнути... Лагао је. Свидјела му се бизарна симболичност тог, у неку руку, поетичног средства, па кад му је рукама искушао чврстоћу, и то је учинио симболично и неискрено, и врпца је лако издржала пробу. Направио је затим омчу, увукао у њу главу (видите ли што ради овај човјек?), а други крај врпце привезао за кваку на прозору. Тако, рекао је тада, А сад - збогом!... и нека је свима све опроштено... Окренувши леђа прозору, рече: један, два, три... као дјеца кад неодлучно скачу у воду, и чучне нагло пустивши ноге да му се одсклизну по налаштеном, глатком паркету... Бум! одјекне по цијелој кући. Он се одједном нађе сједећи на поду, раширених ногу међу Аниним писмима. Осјетио је најприје страховит шум у ушима и неки ударац у глави, па је тако и остао, изненађен, збленут, с црвеном врпцом око врата као престрашени псић што је с прозора пао на улицу. Прије него је успио да се снађе (а што му је све то требало?), отворе се врата и у собу улети геометар трљајући оћи, будећи се тешко пред тим призором на поду. Мало затим дотрчи и она, Ана, босонога, у кућној хаљини, коју је на брзину навукла, па јој је раскопчана на прсима и открива јој дојке готово до врха. - Тони, забога! - кликне она, а од страха и не види да је он сасвим гол. Геометар је остао код врата и полако схваћао: види комад врпце на прозору, а остатак о врату... Споји та два краја у мислима. Јасно. Појави му се на лицу гримаса гадљивог сажаљења. - Тони, што ти је? - дршће Ана над њим и ништа не схваћа; још никако не примјећује да је гол. А он осјећа своју срамну голотињу на поду, па узме навлачити писма на себе, као лишће, да би покрио стид свој, као Адам у рају земаљскоме, кад му се очи отворише, што вели Мојсија, и видје да је гол. Она тек тада опази, у том сакривању, његову голотињу и у исти час осјети своја гола прса, па тихо врисне од стида, покрије прса и заклопи очи. А он, он се загледа у њене босе ножице, које су газиле по писмима што су их писале оне горе ручице... и смијешио се празно и безнадно, као човјек-очајник што сједи на дну свог властитог живота и ништа више не очекује. Схватио је геометар и тај поглед на Анине ножице (прочитао је одозго почетак једног писма "Једини, једини мој Тони") и тај јадни смијешак овог голог несретника, па му приђе без ријечи скине му смијешну омчу с врата, подигне га на руке као дијете и понесе у кревет. Он се препуштао том самаританству, као мртво тијело, скинуто с вјешала, и шаптао је повјерљиво геометру: "Ви сте мислили да сам ја несретан... и да ћу се најмање... објесити због тога? Добро сам се с вама нашалио? Хе?" АНДЈЕО - Добро јутро, мајсторе. Је ли вам боље? - рече снажан момак румена, бубуљичава лица, а косе коврчаве као у овна, улазећи у болесникову собу. Мајстор направи нестрпљив трзај главом и стисне очи као да испија нешто горко. - Боље ми је, боље... - промрмља с гађењем већ познати одговор на то глупо свакодневно питање овог здравог клипана, који је дугом праксом добро извјежбао своје саучешће. - Него, дош'о сам по кључе од радионице - говорио је вртећи капу у рукама од неприлике. - Па бих ја, овај, на посао... - надовеже након тренутка шутње, коју је искористио у огледавању кревета, као да, тобоже, с тим креветом нешто није у реду. На концу дигне поглед на самог болесника. Поглед је дрзак, гледа га равно у лице, у очи, угасле, мутне, испијене од болести. "Каква одвратна сличност!" Мајстор је с ужасом мотрио младог помочника, који је под његовим погледом лако спустио главу и поново се узео банити креветом. Гледа све уоколо, заокружује, па онда уздуж и попријеко, у криж. Мјери, преноси тамо у својој глави дужину и ширину, кроји и комбинира, пили и саставља даске, забија чавле очима. Мајстор протрне. Затече своје бијеле руке прекрижене на прсима изнад покривача и брзо их растави у страху, поправи јастук под главом и остави их тако, забачене. Али и ту су код главе лежале мртве, немоћне. Све је слика смрти под овим подмуклим погледом што кроји сандук и копа гроб. Из очију му цури нестрпљивост као утров, види се, хтио би све убрзати, досадило му је чекање. Он је већ давно у овој кући скројио своје наде и сад само чека и губи стрпљење. Кад ће то већ једном? Долази свако јутро по кључеве, што висе тамо вани, на ходнику, иза кућних врата, али прије се ушуља у собу, понизно, нечујно, као дим, и пита забринуто: "Је ли вам боље?" Мајстор је већ више пута био спреман себе прекорити, пљуснути и згазити своју сунмњичаву, потиштену мисао, разорити тужну поезију своје напуштености, сувишности... Хтио је бити стваран, објективан, извући барем на час ту своју несретну "једну ногу" из гроба. Знао је да је једном ногом у гробу, да му се из хоризонтале лежања свијет измијенио, да је све око њега израсло, високо и надмоћно, и стрши над његовом немоћи. Али хтио би се усправити у својим мислима, завирити стварима у очи из своје нормалне перспективе, из своје висине метар и осамдесет у папучама, вратити своју оптику, свој смисао за простор и волумен твари под прстима. Хтио је погледати нормално, из перспективе здравља и равноправуости с људима. Клипан још увијек стоји ту пред њим, насред собе, збуњено врти капу у рукама и чека. Што чека? Кључ је за вратима. А можда у њега има и искрене сућути, оне једноставне, привржене, пасје сућути, која се не зна изразити па својом неспретном наметљивошћу постаје сумњивом? Како се све то измијешало од овог проклетог гледања одоздо! - Па знаш гдје су кључеви, Лојз! Осјети оштрину у свом гласу, па долије блаже: - Зар не висе тамо иза врата? - А висе, видио сам и сам. Него, као кажем, да пригледам мајстора како му је. А ето, хвала буди богу и срцу Исусову, кажете боље, па ако бог да и његова света мати, ви ћете још и оног анђела што пише у књигу завршити. Ја га нећу дирати док ви не оздравите... - Не, и не смијеш га дирати! Шту се ту догодило? Није знао. Не зна ни какво му је било лице, ни тај глас не зна одакле је смогао, из каквог је резервоара снаге провалио тај урилк. Сав се испријечио у обрану, као да му је засјао нож над главом, обје руке је испружио молећиво, здвојно преклињући. Лојз је од свега тога најприје схватио да треба да устукне у страху, а онда, видећи мајсторове испружене, мршаве, јадне руке, полетио к њима, загрлио их топло и стао их љубити вјерно, слинећи их и залијевајући сузама бескрајне оданости. Мајстор повуче руке. Гадила му се Лојзова влага на њима. Као да их је пас полизао, осјети слину на рукама и јави му се жеља за топлом водом и мирисним сапуном. Жеља за чистоћом. Као да би своју замисао хтио опрати од баналности, од балавости расплаканог анђелчића на гробу. Такве је анђелчиће клесао мајстор пред десетак-петнаест година по моделу љупке и кудраве главе малога шегрта Лојзека, кад су такви анђелчићи били у моди, па су их имућни грађани наручивали да им плачу или макар заливају цвијеће по гробовима. Но себи, за свој властити надгробни споменик, мајстор је исклесао одраслог Лојза, великог, бијелог анђела од мрамора. Страшног анђела, који је на кољенима растворио књигу и уписује... Као да је овај час слетио из неких непојмљивих висина на мајсторов гроб, огромна су му крила још сва у замаху, надута вјетром као једра, те се чини као да је још сав у зраку, да се једва додирује глатког огледала плоче црнога гранита. Огромним гушчјим пером уписује анђео у своју камену књигу уредним, тајничким рукописом Алберт Кнез - клесарски мајстор. У педантном покрету руке, у пажљиво свинутим леђима, у лаком нагибу главе на лијево раме и у томе како је савио палце на босим ногама види се дубока и напета концентрација над послом. Но лице на коме је хтио мајстор, у замишљеној гримаси, уклесати тврду, мушку тугу, остало је загонетно, нечитљиво, Лојзово лице с грубим и суровим цртама, с тврдим наборима око уста, која су се укрутила у глуп и бесмислен осмијех, а опет некако подмукло тајанствен и недокучив. Тај нехотични, нечитљиви осмијех на овнујски кудравој Лојзековој глави с лукавим мачјим очима што хитро обигравају и додирују ствари, као да их стреловитим погледима уписују у памћење, и добро извјежбане гримасе његове оданости спојиле су се на анђелову лицу у неку чудну мјешавину глупости и тријумфа. Ето, то је ово лице! Што више гледа свој загонетни модел (који је шмрцао усред собе и брисао нос и очи масном сукненом капом), све више налази ту подмуклу сличност између овог необјашњивог клипана и свога анђела. Лојз у анђелову лицу! Одатле је све и почело. Већ мјесецима лежи с њим у кревету та сумња и пакосно му шапће у ухо: "Хе, анђео Лојз, ха, ха, анђео Лојзек!" Лојзек уписује у књигу смрт, Лојзек, а не анђео! Лојзеково се лице смијеши од задовољства! Неподносива мисао, мисао-сотона, мучитељ, немилосрдни, окрутни, болесни монструм што се угнијездио с њим у постељи и трује му ноћи... Мајстор се презнојио од муке и потражио могућност наде у Лојзовим сузама. Ипак, он је плакао! По рукама су му капале његове топле, искрене сузе... Гле, сав се размазао том капом... - Но ипак, Лојз, ако ја прије умрем, постави га на мој гроб онако, не довршена... - Али не, мајсторе, не! - викне Лојз неким гласом као да поново кани плакати. - Само ћеш уклесати у књигу моје име и презиме, разумијеш - настави мајстор свечаним, хладним миром као да диктира опоруку, - Да, испод имена још само клесарски мајстор, и ништа више. Никаквих датума, разумијеш? - Па зар да ја вама?... Ех, мајсторе мој!... - и чудно одмахне руком да би показао како се љуто увриједио. - Па што? Не љути се, Лојз, то је природно, - рече мајстор с веселом резигнацијом, чак као и да задиркује младићеву стидљивост. Затим дода с мрачном озбиљношћу, заједљиво: "Природно је да људи умиру. Стари, непотребни, само сметају..." Младић груне у плач. Зарије лице у капу и рида, тули грубим, магарећим гласом. Мајстору крв живне у жилама, прокола, заструји, бије у свим билима, куца на сва врата, игра, живи. Мислио је да ће се онесвијестити. - Не, Лојз, не плачи. Хтио сам само рећи да ћеш ти то боље учинити него тко други... Распирује младићев плач, распламсава га као пожар на коме се грије. - Ти ћеш то учинити с више заната, хоћу рећи, и љубави... Лојз заглавиња као да ће се онесвијестити, но спусти се на кољена код подножја мајсторова кревета и зарије главу у покривач. Сав се тресао у грчевитом, горком плачу, те се чинило као да се никада више он не може умирити. Да ће тако остати плачући и плакати до смрти. Цури тај плач и жубори весело као киша у жљебовима, Гони смеће свих ових дана и ноћи, свих немира и сумња, чисти, испире. Чист плач из извора дјетиње невиности разлијева се, натапа ову круту, окорјелу самоћу, голу, очајну пустош, по којој плазе дебеле и хладне змије што трују овај јадни остатак живота на болесничком кревету. Мајстор је поново стекао своју важну надмоћност, свој мајсторски углед, као да је опет узео чекић и длијето у руке и клеше из неке тупе и нијеме твари овај анђеоски чисти, бијели плач над својим гробом. Јеца ово камено, тврдо биће као да се под мајсторовом руком разбудила топла људска душа у камену, и сад се душа скрушено клања пред својим ствараоцем и лије сузе захвалности. Никада мајстор Алберт Кнез није доживио такво признање. Био је доиста кнез међу клесарским обртницима; чак су га и неки кипари признавали (што није мала ствар) и сматрали га својим колегом, а више пута је с њима и излагао своје гранитне и мраморне фигуре и био цијењен и хваљен од познавалаца умјетности. Но ово ослобођење једног срца, што је ту од дјетињства стајало везано на ланцу пасје покорности, запуштено и непознато под тупом маском једног блесана који је лукавством надомјештао све остале људске особине, то је мајстор сматрао својим највећим и коначним дјелом. - Иди, драги Лојз, иди. Можда ћу ја још и оздравити, а ти ме већ оплакујеш... Он га је очински отпуштао са захвалношћу и добродушном иронијом. - А кад ви, мајсторе, непрестано мене... као да сам ја неки... Ах - дубоко уздахне Лојз из препуна срца. - Тешко је то, мајсторе! - Знам, Лојз, знам да ти је тешко. Све је пало на тебе. Хоћу рећи, радионица, послови... - Ах, не мислим ја то - одмахне Лојз готово увријеђено. - Него ви, тако, у... у болести... Тешко је то. - А ти немој мислити на мене. Мисли на љепше ствари. Млад си... Имаш ли цуру? Лојз поцрвени и обори очи као дјевица. Није очекивао такву шалу; он је покорно трпио. - Озбиљно, не шалим се. Мајстор је пронашао игру и стао је вући за узицу. - Цура гони све бриге, мани; гдје год је убодеш, прсне смијех... - Ех, мајсторе, гријех је то што говорите - мрмља Лојз у под, не подижући главе. - Није то за мене... - Не? А што си ти? Светац? - Нисам светац. Него... - Него, што? Мученик? Кажем ја теби, Лојз, нађи цуру. Постат ћеш смијешан, момци ће те задиркивати. А остави се ти мисли; ја ћу већ сам оздравити... ако будем могао. Лојз се насмијеши, као да га је мајсторово поуздање окријепило. - Дат ће бог, дат ће бог, мајсторе! - Ето, и бог ће дати, што ти кажеш, па ћемо он и ја заједнички већ нешто учинити... - Хоће бог, хоће! - кликну Лојз одушевљено као да га већ види на дјелу па навија за успјех. - Молим га ја јутром и вечером, чиним деветнице, смиловат ће се, велико је његово милосрђе! "И моје стрпљење", помисли мајстор. Некако није волио Лојзову побожњачку фразеологију; подсјећала га је на опијела и друге тужне обреде. - Ето, све ће још бити добро... Хтио је растјерати црномисничку, обредну атмосферу, коју је развио овај клипан својим уздасима. - Све ће опет бити као онда кад смо клесали пастира с фрулом... Сјећаш ли се како си заспао кад си ми позирао за пастира... Ето, на то мисли. - Па мислим ја, мајсторе. Онда је још и покојна стара газдарица била жива, бог јој дао души лако - преврне Лојз очима за стару газдарицу. - Их, што сам волио онога пастира! Тако прошле ноћи сањам ја: ви, здрав и јак, клешете пастира, но он се не да. Ударите ви по длијету (сањам ја), а он се измакне, Опет ударите, опет измиче. "Чекај, несретниче, велите му ви, видиш како си ружан, а ја те хоћу учинити лијепим!" "Пусти ме, виче он, доста си ме већ измучио! Не требам ја љепоте, него правде. Хоћеш на мени паре зарадити (слушам ја тако све у сну), дај ми мој дио и ја идем!" "Гле, безобразника", вели покојна газдарица која се некако ту нашла. "Чекај, Алберте," вели, "ја ћу ти га држати, а ти удри." И доиста, ударите ви, но он се трзне, а длијето одлети у страну и - туп! - газдарици у чело. Забије јој се до половице... Али нећу, мајсторе, нећу даље, вама је зло. А како и не би, страшан сан, кад се само сјетим... - Не, није ми ништа, само причај. Што је било даље? Било му је доиста слабо, проблиједио је, руке су му дрхтале под покривачем. - Па вели пастир: "Не требам ја љепоте..." - То си већ рекао. - Е, а даље и нема ништа, пробудио сам се... Лојз испусти силну количину зрака из плућа, као да је изронио из воде. - Не, није истина! Још си сањао, не лажи! - Не... Није да лажем... - узме Лојз околишати - него је неприлично да се каже... - А зашто? Па то је сан, ниси ти крив. - Знам да нисам, сан је. Али каже се: што тријезан мисли, то пијан говори. А сан је као неко пјанство, човјек не зна што ради, па се може помислити... свашта. Ту улази млада газдарица, а ја не бих хтио... ех, је ли тако? Ја желим све поштено и по праву, како бог заповиједа и како срам људски налаже. А ви сте тада били здрави као дрен. Оно јест, ивер вам је био улетио у око, али иначе потпуно здрав. А што има тому? Ни седам година. Ето, што је човјек. "Ето, што је човјек, доиста, шака ништавила." Мајстор протрне. Угледа свој раскошно саграђен гроб од црнога гранита, а на њему мраморног Лојза с крилима арханђела како уписује његово име у свој страшни фолијант. Пише Лојз, и ђаволски му осмијех поиграва на лицу. Јест, у оно је вријеме био упознао Фриду, младу, лијепу, плаву удовицу, а покојна је Магда већ била болесна, пору жнила, сва набубрила од срца, љубоморна и пакосна, те му се знало десити да помисли (ах, што је човјек!), да помисли на њену смрт с неким објективним миром, кога се у исти час и стидио. Савјест га је мучила због тих мисли, али мучила га је и мисао на Фриду, лијепу, плаву... Дошла је Фрида да наручи споменик за покојног мужа, који је свирао обоу у филхармонији па је тако и умро, свирајући обоу. Нагло му је позлило на концерту те је умро ондје пред публиком: нису га успјели ни изнијети са подијума, а већ је био мртав. Фрида је тражила споменик који би био некако у вези с музиком (јер покојник је био умјетник на обои), нешто оригинално, дирљиво... Цијело вријеме је плакала док је наручивала. Он јој је одмах предложио пастира с фрулом. Био је и сам потресен њеном тугом. Дан је био красан, сунчан, а њен плач је цвилио као далека пастирска свирка, изгубљена и тужна под сунцем. Био је инспириран. Тјешио ју је, миловао очима, потресеним гласом говорио јој је добре, праве ријечи... ни сам није знао одакле му оне. Био је свједоком безбројних људских жалости, смрт је била његова инспирација, његов медиј, једина стварност његове маште. Тражио јој је непрестано нове облике, нове помодне симболе за укус својих муштерија, као што се измишљају нови модели женских шешира. Исклесао је читаве легије камених ликова: симболичних мемента, тужних вила, уцвиљених жена, мајки сломљених тугом, згрбљених стараца што кроче своме гробу а сиједа им се брада вуче по земљи, мноштво генија, анђела, анђелчића, бркатих биста трговаца, кућевласника, ватрогасаца и пјесника-родољуба што стоје тамо преко по парцелама гробља као да су се поставили у позу за неку игру и чекају само да засвира глазба, да ударе буднице, да одјекну корачнице па да поворка крене на свој гротескни марш кроз вјечност. Али глазбе нема, тишина, сви су заборавили на њих. Шушти око њих увело, сухо цвијеће, и то је све. И то је све радио празна, индиферентна срца, туђу жалост сматрао је приватном ствари муштерије и није осјећао потребу да га се она тиче. Али Фридину жалост осјетио је дубоко, као своју властиту. Њено га је уплакано лице надахнуло, њене су сузе отопиле обртничку равнодушност клесара надгробних споменика. Он је био умјетник. Тако је почело око пастира с фрулом. Лојз је позирао, а покојна је Магда псовала (углавном Лојза) што се посао отеже, што се ту праве неки керефеки, а зашто? Посао је посао, споменик као и други, па нека је и пастир! А што јој је, уосталом, требало неког пастира измишљати, оној музикантској милостиви? Мужу јој неће ни нос увехнути у гробу, а већ ће поћи с другим. Као да се не зна какве су те музикантске милостиве? Дај ти њима само новаца... Ту цмиздри као гладна година, али није заборавила њушку намазати! Колико само тога ружа пождеру, прасице безобразне! Магда је била сумњичава и љубоморна. Инстинктом невољене жене тачно је наслућивала опасност и одмах је знала гдје треба ударити. К томе се придружила и шкртост, страх да се ту можда не губи нешто на послу, па је ударала немило, али ударце није управљала изравно мужу (њега је обожавала), него некако у страну, Лојзеку, љенчини божјој, поспаној. Није га никако трпјела. Довео га к њима учитељ са села као сасвим малог кудравог дјечака да код мајстора изучи занат. Учитељ је више пута нагласио да је он први открио код малога таленат, још у школи... Хтио је да се упамти чињеница и да себи осигура ту предност за будућност. Јер мали је, по његовом мишљењу, а и господин жупник се с тиме слаже, мали је "један прави будући Мештровић". А сирота, сам на свијету... Мајстор је заволио дјечака, а будући да нису имали дјеце, хтио га чак и посинити. Али Магда, опрезна, одгоди то док Лојзек не одрасте, да се види какав је. "Ето ти га, сад видиш", говорила је покојна Магда у "вријеме пастира", кад је Лојзу већ било осамнаест година. "Сад видиш лопова подмуклог. Мени може сваки час срце стати, и готово. Али, пази, Алберте, што ти кажем: тај ће те лопов спремити у гроб." Гроб од гранита, величанствен, а на њему, ето, сједи Лојз од мрамора. "Не требам ја љепоте, него правде." Магди је једне ноћи стало срце и била је готова. Али пази, Алберте, тај ће те лопов... Ту улази млада газдарица, Фрида. Поставили су Лојза с фрулом обоисти на гроб, а затим се вјенчали. Све поштено и по праву, како бог заповиједа и срам људски налаже. Ето, што је човјек. А био је тада здрав као дрен. Оно јест, полетјела испод длијета оштра љуска камена и повриједила му око, али иначе сасвим здрав. А што има тому? - ни седам година. Ето, што је човјек. Дај ми мој дио и ја идем! Иди сада, Лојз, иди - а глас је мајсторов био горак од сјећања. Лојз је цијело вријеме одгонетао шутњу, вребао је пасјом позорношћу на мајсторове мисли, хтио се оријентирати. - Ма расрдио сам ја вас, мајсторе. Ето, човјек брбља и не мислећи... А вјерујте ми да сам сањао... Боже, ако нисам... - метнуо је чак и руку на прса. Мајстор га не прекине, остави му прилику да се закуне. Лојз причека. - Ништа, шутња. Спусти руку у очајању и уздахне као изгубљен човјек. - "Боже, ако ниси...?" - Али рече наглас с нестрпљењем: "Вјерујем ти, вјерујем. Иди и пошаљи ми газдарицу." Лојз изађе снуждено, као да су му ускратили заслужено признање. Чак прошапће "опростите" затварајући за собом врата, а то је требало разумјети као "опростите, нећу вам више сметати". "Хвала Богу!" Мајстор заклопи очи и стане пребирати по Лојзовој пређи (све је испреплео и замутио), а Фрида уђе спремно, на знак, као глумица што иза кулиса чека свој улаз на позорницу. Слаба глумица с удешеном забринутошћу на лицу. Човјек у коме су биле поколебане илузије могао је, без особите проницљивости, мјесто забринутости прочитати врло нехајно скривено нестрпљење. Мајстор је знао читати Фридино лице, зато одмах поново заклопи очи. - Боли те, Алберте? Глас јој је био свјеж и равнодушан. Она се информирала као да је погледала у термометар на прозору. Он јој не одговори; учини само нервозан трзај очима. Гледао ју је. Била је лијепа. Коса јој се прелијевала у златножутим, дугим валовима од чела према затиљку, гдје се одједном пропела увис, као да је ударила у бараже чешљева и нагло се рушила низбрдо у златним слаповима, прштећи уоколо фину, искричаву сумаглицу. Сива, уска хаљина припила јој се тијесно уз облине тијела и нудила замамне облике љепоте као у неком раскошном излогу. Он осјети страшну, бијесну жељу за тим самосвјесним, гордим тијелом, што се задовољно гибало у простору, ту, на дохвату руке... Испружи руку и лако, дрхтаво пређе дланом преко облине Фридина бока. Пробуде се милине некадашњих додира, бурни немири од љепоте овог тијела што се мачкасто мази у простору као да се излаже непрестаном миловању. Но Фрида се одмакне, уклони се миловању, и његова рука остане бесмислено испружена у празно као празна рука просјака. То је, дакле, крај. - Фрида - рече готово без гласа; стид му је загушио глас. - Молим, Алберте? - одазове се она гледајући кроз прозор. - Реци ми нешто... - Молим? - окренула се, али је остала код прозора. Бојала се његове близине. Он је шутио гледајући непомично у плафон. Уплаши је та шутња и коракне према њему, али застане насред собе. - Што да ти кажем, Алберте? - Ништа - шапне он, потпуно одсутан мислима. - Молим те, донеси ми топле воде. И сапун... - Топле воде? - Побојала се да бунца. Никад није био тако шутљив, тајанствен и чудан. - Што ће ти топла вода? - Она је губила стрпљење, глас јој је огрубио. - Хтио бих опрати руке... - Што теби не пада на памет! Сад хоће руке прати! Не знам због чега? - Због чистоће! - Постао је заједљив, чак се и насмијешио иронично, као човјек који зна што говори. - Но, ако ти је тешко, не треба. Доиста, Фрида, не треба. Само сам, тако, желио... Она уздахне као жртва бесмисленог болесничког хира и изађе покоривши се самозатајно и кротко. Тко би на њену мјесту толико могао трпјети? Она подноси своју судбину миром достојним дивљења. Он је пожали. Са срџбом покуша ублажити у себи тешко осјећање напуштености, вратити Фриди доброту и пожртвовност, вратити себи повјерење... Но у тој срџби, којом се хтио ослободити тежине, нађе опет њу, младу, лијепу - и покорну... Осјећао је ту њену покорност као начин предбацивања, у њу се она склонила да сачека крај... Било му је сада теже. Фрида се врати с умиваоником, из кога се пушила врућа вода; по соби се рашири угодан мирис паре. Преко руке је пребацила свјежи, бијели ручник. Донијела је и сапун. Све како је желио. Умиваоник је положила на столицу до кревета, ручник пребацила преко наслона, и сапун је поставила спретно, с десне стране, на дохват руке... све с помном тачношћу савјесне болничарке, која поштује прописе опхођења с болесницима. Затим се удаљила и поново се загледала кроз прозор. С тог се прозора видјела радионица тамо у дну дворишта. Чуло се клесање, грубо, силовито кидање камена, те се чинило да камен јечи под безобзирним, тешким ударцима. Тупо, зидарски једнолично, као да теше камен за градњу, без осјећања, дивљачки. "Блесан утискује своју глупост у камен... Раздрљио прса, открио мишице, излаже снагу. Удара да се чује његов труд! Нека се зна тко ту ради, тко издржава ову кућу, на кога је пала ова болест ту горе и она јадна, немоћна удовица..." - А зашто, Алберте, сад не переш руке? - јави се она с благом опоменом, једнако гледајући кроз прозор. - Касније ћу, касније... - Постао је раздражљив. Они су га блесави ударци лупали по ушима, а морао их је слушати. - Касније ће се вода охладити. - У њену је гласу једва осјетно подрхтавала срџба. Но није се макнула од прозора. - Неће се охладити, врућа је... Но што онај блесан доље тако лупа? - узвикне одједном не могавши више издржати Лојзових удараца. Она се окрене и погледа га дуго, иронично: гле и што још? - Што би лупао! Ради! - рече затим наглас и поново се окрене прозору. - Кад ради, мора лупати. Знаш и сам да не чеха перје, него клеше. Зар ти ниси лупао кад си клесао? Ово је био нов тон, досада непознат у њену говору. Значи, ту је граница њена свладавања, тик до Лојза. До те границе она све подноси, она све разумије; она схваћа и тај хир прања руку, па чак и то да сада, кад ју је присилио да му донесе воду, не пере руке, него зановијета што се лупа... А што, зар не треба више ни радити кад је он болестан? Оставити сав посао и бавити се само њиме? Не, није схватила што је хтио рећи... - Хтио сам рећи, Фрида, да то нису клесарски ударци. Видим ја по звуку: тако се не обрађује камен... Нема он срца за материјал. - Има снаге, клипан... - отме се Фриди. Но "клипан" јој је испао некако дражесно мио, па зато одмах дода: "Сељачина! Могао си му рећи." Мајстор не одговори. Лојзови ударци одјекују у дворишту снажно и безобзирно, као да руше свијет. А она стоји на прозору и диви се тој тупој снази што дивља међу крхким стварима. "Има снаге, клипан..." Није могао више слушати те ударце. Навуче покривач преко главе да их не чује... Фрида се одмакне од прозора. Опазивши да се покрио преко главе, тужно се насмијеши и уздахне као мученица. - Ох боже! Но добро, рећи ћу му да престане - и упути се журно вратима. - Не, Фрида, остани! - повиче у паници, откривши главу. Она је изашла. Снажно је замахнула вратима, али их је у посљедњи час зауставила да не лупну. Тренутак затим престане и лупа у дворишту. Мир налик на ноћну тишину, кад у несаници лежи у мраку, у коме му сваки шум, сваки загонетни ноћни звук описује огроман и несхватљив свијет простора изван његова дохвата, изнад његових моћи, страшан свијет, у коме се она креће, у коме она живи са својим меким тијелом, по коме се лијено гибају њени облици као да му се подају мазно и разблудно. У таквом лажном, подмуклом миру тече његов јадни, болесни живот. По неком тајанственом реду, који је успоставила његова болест: низ ситних и подмуклих обзира и брига око те његове болести, као да се заправо она, болест, његује, као да јој се пружа сва могућа удобност како би живјела с њим ту у кревету. У почетку он се опирао тој врсти Фридине љубави, он је тражио њу, њену љепоту упорношћу очајника што тражи право на спас. Онда је молио, и добио је самилост. Одбио је самилост, тражио је љубав. Но што се више опирао и бунио, самилост је била све јача: то је снага здравих, којом покоравају немоћне и подвргавају их свом схваћању љубави. И он се покорио. Ушао је у тајанствени, чудни круг збивања око болесничког кревета, болесничке собе, око куће у којој лежи тешки, неизљечиви болесник. А круг се из дана у дан стезао, бивао све ужи, све безобзирнији. Оно ревно бдијење над њим, она побожна пажња, што се била широко распрострла око њега, као границе неког неповредивог царства, почела је попуштати по рубовима; у њу су продирале снаге живота, који се попут здравља устремио на болесно мјесто и стао стезати и зацјељивати рану. У рани је лежао он као кривац и узрочник све те пометње, тог одрицања, те већ готово гласне и раздражене пожртвовности. Хтио се ослободити осјећања кривње, ослободити се сумње да он можда вријеђа и мучи Фридину пожртвовност?... Хтио је утврдити могућност једне лажи и умријети са сигурношћу у часу највећег огорчења... Тада би чак прихватио и смрт као добитак и коначно ослобођење. ДАЉЕ >>>