- Прескочила вас је смрт - рече старица.
- Како? Смрт? - упита строго, затечен у сањарењу.
- Да, каже се - рече старица извињавајући се - кад се нетко стресе, да га је прескочила смрт. А тко зна је ли то истина?
- Смрт? Није волио да му се сада мијеша та ријеч у ово расположење. Претијесан му је био и овај један живот за сву силу ужитка што га је чекао тамо, сутра ујутро, кад остану сами, он и она, удружени завјером.
- Пасти ће вам дар, шјор Тонко, упозори га старица, пруживши руку да задржи пакетић што му је клизнуо с кољена. - Што вам је то, дар?
- Да - рече срдито и одгурне јој руку, да не би дотакла замотуљак; сам га ухвати у паду.
- И ја носим сину ово мало грожђа - и покаже покрај себе омашну кошару. - А више ће га она појести, невјеста, него он, јадан. Нема кад ни јести. Само трчи уоколо.
Да, дар, рече у себи, а лице му се поново почело грчити од унутрашњих ломова, као оно јуче кад је донио страшну одлуку. Дар - дармар, бомба, од које ћемо се све троје разлетјети, сватко на своју страну. Кад би ти знала, говорио је старици у мислима, какав је динамит ту унутра!
Невелик пакетић, помно умотан у бијели свилени папир и двапут свезан унакрст широком свиленом врпцом црвене боје (боја ће се свидјети геометру, помисли подругљиво), лежао је недужно између његових кољена, као мило дјетешце у колијевци, уроњено у пјену од свиле и чипака, украшено жарким црвенилом траке... ето, управо опремљено за крштење. И он стане љуљушкати то своје опасно чедо на кољенима и тепати му у мислима: чекај, чекај, мали мој, најприје ћемо радост учинити тати, крстит ћемо брацу. Онда ћеш ти лећи у колијевку к браци да бисмо и маму развеселили... Јер мами ће бити драго да те опет види, а тата ће скакати од весеља кад те упозна, и на концу ћемо сви заплесати и бити весели, весели...
- А што лијепа носите на дар, шјор Тонко? - Старица је била радознала.
- Ах, ситнице, што се већ ставља дјетету у колијевку, а радује и родитеље и дијете. Звечке, звечкице... И звончиће.
- Звончиће, то је лијепо. А моја су се дјеца играла с кутијама од шибица, пак би жигице просули... - глас јој пресијече оштар врисак сирене. Пароброд је улазио у луку.
На обали се опажала врева. Сваки долазак пароброда значио је неку малу свечаност у нашим лукама; особито у овим послијератним годинама као да се одједном осјетила потреба за неким јачим гибањем након четири године свакаквих стега и ограничења под окупацијом. Људи су дочекивали бродове с безразложним нестрпљењем и радозналошћу, чак и ове мале вициналне паробродиће са оближњих отока чекали су с узбуђењем, као да им доносе неки неочекивани сусрет, неку изненадну радост, која је била негдје заостала да би их, ето, управо сада изненадила.
Био је немиран. У тој вреви на обали међу оним главама што се немирно врпоље, зибљу, окрећу, као да се неки шашави вјетар с њима поиграва, налази се и њена прпошна и каприциозна глава с неким мислима... С каквим мислима? Ипак, зашто га је позвала (баш њега!) у ту завјеру против геометра? Зашто га је повукла у ту заједничку тајну и пробудила у њему осјећање... осјећање... као да га зове на неко тајанствено, осамљено мјесто, гдје ће бити посве сами и... шаптати као уротници? А он и сам спрема своју уроту (своју властиту, грдну, осветничку, да ће се памтити!) с тим пакленим стројем у недужно-бијелом, свиленом папиру и с врпцом, с том атентаторском, убојном бомбом, темпираном за сутра ујутру, послије крштења... Бит ће радознала, горјет ће од нестрпљења... Размотат ће пакет, погледати дар од кума (кума!) и - прас! Праснут ће бомба и земља ће се потрести од задовољства.
Тресао се од страха. Не од бомбе, него од Ане. Говорио је неке мисли у себи, али то су биле само ријечи, не мисли, мисли су се скупиле, завлачиле се једна у другу, криле се пред Аном.
Ана стоји тамо на обали и чека. Чека њега, атентатора, подмуклог убојицу раширених руку (Ана! Ана! Ана! јецао је у себи) с ведрим повјерењем и с осјећањем олакшања: одазвао се, одазвао се Тони! (Тони, ни, ни, не уи! -но, она то сада говори, не пише...) и с кајањем што вара мужа мијеша благу симпатију према њему, убојици, можда чак и тиху, уплашену љубав, што се несвјесно пробудила у њој након једанаест година тврдог, мртвачког сна. Јер зашто би га иначе звала, зашто? Можда је и цијели тај комплот с крштењем само излика...? Он се сав у себи облизивао над том могућношћу и готово заплакао од среће. А носи бомбу на дар тој својој лудој, ненаданој срећи! Која незахвалност! И лудост!
Хтио се ослободити, одбацити тај глупи, пакосни терет, што му је сада одједном тако тешко легао на савјест: подлац и циник, што грохоће из пакета глупо и злочиначки. Но како да то уради неупадно и дискретно, да избјегне радознала питања и коментаре? Хоће ли потонути? Положи дар на сам руб ограде и пусти га. Сам ће пасти код првог трзаја брода. Окрене се према старици да би јој одвратио пажњу од своје тобожње растресености, но она је већ говорила негдје иза његових леђа:
- Ајме мени, шјор Тонко, заборавили сте на дар! - узвикнула је старица. - Једва сам га ухватила. Ништа, ја ћу вам га носити, јер ви бисте га још и заборавили на броду, какви сте! Ох, какви сте ви учењаци, све заборављате! Ништа, ја ћу вам га... А ви мени, шјор Тонко, учините љубав, ово мало грожђа... Само да ми на обалу изнесете. Пуно је свијета, а нисам више сигурна на ногама, јадна... Само на обалу... - брбљала је старица забринуто, закриливши сукњом своје грожђе од нестрпљивих путника, што су навалили на ону страну којом ће се брод пољубити с обалом. А пакет с црвеном врпцом држала је у руци.
Није јој отео пакет, оставио га је у рукама старице, а сам, с неким покорним бијесом, дигне кошару с грожђем, високо, до браде, као да је кани бацити преко ограде.
-Ајме, шјор Тонко! - побоја се старица за своје грожђе. - Чекајте, још нису ни мост положили. Уморит ћете се...
Но он не спусти кошару. Кружио је погледом по обали, не слушајући старицу. Још ако ме дочекује с њим! мислио је гњевно... И с њиховим плодом узалудног чекања! дода поново атентаторски подмукло, спреман на освету.
Један бијели рупчић залепрша на сунцу. Да, она, Ана. Сама. Око ње лучки носачи, милиционери и свијет, шарен, немиран, гласан, неинтересантан. Била је у бијелој љетној хаљини без рукава и с неким изрезом на грудима, чудним, квадратним, - свакако видио је много откритог, бијелог меса. ("Меса"? Није одобравао ријеч.) А на глави велики панама-сомбреро с развијореном врпцом боје неба и мора... Била је као љето, као небо и море, бијела као галеб, лебдјела је над шареном масом са својим шеширом...
- Сад - јави се старица. - Хајмо полако, шјор Тонко.
Осјети кошару у рукама, глупу, тешку, пуну једрог жутог грожђа с набреклим бобицама као дјечји образи, као дојке... Мисао му се прене и полети на обалу; ушуља се испод деколтеа, ушета у бијели дрхтави кланац... Истичу се испод хаљине, набрекле, пуне млијека...
Она, као да је осјетила поглед и мисао у њему, повуче хаљину на грудима и насмијеши се збуњено. Он је чак видио и црвенило на лицу, осим тога мисли да јој носим и грожђе на дар. И није се стидио те помисли. Напротив, преносио је кошару с јадном пажњом, као да је све благо у њој, хтио је пред њом и пред свима овима одиграти човјека који се прилагодио времену, који се спустио, изједначио.
Прелазећи преко моста, старица је ишла за њим и брижно опомињала људе: - Мјеста, мјеста, ма пустите проћи, боже мој! Шјор Тонко, само да се не згњечи, то ми је за њега, јаднога. - А онда је брундала даље, више за себе: - За њега, да! Све ће она појести. Нема он, јадан, времена ни окусити. Само трчи, трчи, док ми се не разболи, душо моја. Ма мјеста дајте, видите да се носи грожђе - љутну се старица на неке нестрпљивце; била је спремна на свађу.
- Овамо, шјор Тонко, овамо. - Одвлачила га је некамо у страну, гдје је гужва била мања. Изгубио је Ану из вида, потонула му је у маси док је себи крчио пут на обали.
Зној га је облио, искочиле му жиле на челу и врату, забољела га леђа и руке, размажене, ненавикле на терет, а нигдје мјеста да спусти кошару. Тада осјети лаган додир на лакту: - Тони!
Стане, збуњен, држећи једнако кошару преда се, а срце му је лупало у ушима тешким, парадним кораком, као да му војске марширају у глави.
Уста су јој била жарко црвена и зуби бијели, прозирни и очи ведре као небо, подсмјешљиве. Ругала се.
Гледао ју је дуго тако, с кошаром у рукама, и ништа није схваћао. Ништа. Очајно, безнадно стање неке окрутне узетости спутало му је сваки покрет, чинило се да ће тако и остати, вјечито загледан у Ану. Но старица га сјети да спусти кошару, и он је спусти, аутоматски, идиотски, не престајући гледати у њу. Затим прихвати пружену малу, пуначку руку, једнако механички, као у хипнози, и сагне се да је пољуби, но рука се нагло спусти дубоко доље, као да стидљиво бјежи пред пољупцем. Он се сагне јаче, пође за руком и заглавиња смијешно, као да га је нетко мунуо у леђа. Она се насмије. Руга се, помисли он и усправи се, црвен и збуњен. Не смије се више љубити руку, забрањују... зна она...
- Остарио си, Тони, - а при том му је гледала и сједине на сљепочицама, А она? - једва сам је препознао, толико се измијенила! Освећивао се у мислима. Зар мислите да сте млади? А ту ми се понашаш као дјевојчица! Несташна цурица!
Није знао би ли јој говорио ти или ви, па је измуцао без замјенице нешто налик на иронични комплимент, који је заувијек пропао у опћем жамору луке, као бисер у муљу.
Гледао је лице на коме се почела тихо гасити некадашња Анина љепота. Појавиле се пјегице по носу и ситни набори око очију, плавичасти подочњаци... Размекшала се кожа на врху, а ниже, доље под вратом, у деколтеу (гдје су се некада одлучно одбијале двије чврсте кугле, у лијепој, глаткој цезури, као долина између два вала, као ах између два пољупца!) слило се густо тијесто и притиснуло с обје стране стидљиву, танку црту, што је издисала под притиском и разлила се нагло у тугаљивој делти намрешкане коже под вратом. Ту се почела гнијездити старост, помисли и тужно одврати поглед.
Она то осјети и повуче деколте навише, лако поцрвењевши.
- Онда, хоћемо ли? - рече затим живахно и прихвати га око лакта.
Но старица га је отрага већ држала за другу руку и повјерљиво је трзала.
- А дар, шјор Тонко? - говорила је старица мислећи да шапће. - Дар сте опет заборавили? - па му тутне у руке његов пакетић и уз то два огромна, помно одабрана грозда с једрим, набубрелим бобама, тврдим као груди...
Некадашње... Чудна га је туга давила у грлу (ах, Ана, Ана), помијешана са злурадошћу што је долазила из пакетића, као исијавање накупљеног, згуснутог бијеса: у њему је пламтио неки весели, пакосни гњев и сипала тужна, сјетна киша у исто вријеме. Киша је гасила гњев. Био је тужан.
Старици одлучно одбије гроздове.
- Ма, били сте ми при руци, молим вас, шјор Тонко. Што бих била ја јадна без вас?
Била је готова да заплаче.
- А што ће ми то? Како ћу носити... ? Хвала вам!
Проклињао је своју услужност. Она се удаљила, да је не би тко помијешао у ово натезање око два грозда... Стиди се.
- Изабрала сам вам два најљепша, гледајте. Узмите, шјор Тонко, учинили сте ми љубав. Тко би ми био, да није било вас? Узмите. - Старица није одустајала.
- Ма како ћу с тим грожђем ићи по граду, жено божја? Хвала вам.
- Ајме мени, као да је срамота носити грожђе? Па носи се грожђе ево овако, у рукама, зашто не? И госпоја ће вам рећи да то није никакова срамота, ето, нека каже госпоја.
Она се правила да не чује; окренула им је леђа и нестрпљиво се премјештала с ноге на ногу.
Морао је попустити. Узео је два грозда од старице и објесио их о два прста, као што се риба носи, за шкрге. И оде, не поздравивши старице.
На Анину је лицу затекао подругљив осмијех, помијешан с конвенционалном љубазношћу која се исказује гостима. Опазио је добро и једно и друго, па иза првог угла бијесно тресне грожђе о земљу; бобе су се разлетјеле на све стране као прозирне стаклене дјечје куглице.
Она прасне у смијех:
- Што то радиш?
- Кога врага ми је то дала! - бјеснио је. - Само да ми се ругаш?
- Не, Тони, не ругам ти се - а смијала се и даље, подругљиво.
Чекај само, видјет ћемо хоћеш ли се смијати и сутра ујутро, помисли он осветнички. Сутра, након крштења! Осјећао је пакет у прстима као страшно оружје, врати му се снага одлуке.
- Само ми је смијешно - настави она - како си се измијенио. Попушташ, ниси више тиранин.
- Тиранин? То никада нисам био.
Она је шутјела. Наравно, а што да каже? Ја тиранин? Безобразно је то, Ана...
Ишли су уз море у тихом предграђу с вилама, окруженим вртовима, у којима су шумјели борови и паоме од лаког предвечерњег маестрала, што се поигравао једним ситним увојком косе на њеној сљепочици. Погледавајући с времена на вријеме тај танки прамен косе који је вијорио око њена уха осјећао је како из њега полако исхлапљује сва храброст, као да је изложен неком страшном сентименталном сунцу, које га растапа, млитави и успављује те он зијевне тромо и сањиво, као човјек неиспаван и уморан.
- Уморан си, наравно? - упита га брижљиво дугим, готово тужним погледом, - Али већ смо ту. Онај црвени кров. (Он у себи: наравно, - црвени! То је ваша боја!) Видиш? То је наша вила.
Ваша вила? помисли и рече: - Она с терасом?
- Да - одговори она кокетно.
На тераси под тендом, испруганом црвено-жуто, сједио је човјек с наочалима и читао новине.
Геометар, помисли он подругљиво. Но, та га је ријеч, изговорена потајно, у мислима, ипак преплашила, па се покуша приказати Ани забринутим.
- Чита у сумрак - рече јој с предбацивањем. - То није... здраво...
- Да. А колико му говорим!... - прихвати Ана горљиво. Била јој је очито симпатична та брига. - Но залуду ја говорим. Такви сте ви мушкарци! Већ је сасвим искварио очи...
Она му фућне сигнал из Фра Диавола, онај исти, којим је некоћ и њега, Тонка, дозивала. (Ана, Ана! Срце му се кидало!) Геометар се затечено тргне, дигне главу, весело им махне новинама и уђе у кућу да их дочека.
- Златан је он - рече Ана на брзину - видјет чеш. Тако ми је жао што му то иза леђа... радим... не доврши и уздахну збуњено.
Жао јој је! Жеља за осветом поново се стала нестрпљиво гнијездити у њему, немирна и жедна пасји.
Врло оштар пас, како је извјештавала предратна, зарђала лимена плочица на вртним вратима, дријемао је нехајно пред својом кућицом те није ни опазио да им је стигао гост.
Геометар их је чекао на кућним вратима у мрежастој кошуљи с кратким рукавима, висок, мршав, опаљен од сунца, с рукама у џеповима, као каубој. Његово дугољасто лице (сада без наочала) с разумно распоређеним цртама, као да их је сам тако уцртао по моделу неке срдачне доброћудности, смијешило се пријазно и гостољубиво.
Руковали су се. Познавали су се још "одонда", од прије рата. То се није спомињало - било је у томе нешто стидно за обојицу.
Она је сада стајала између њих као живахни, насмијешени везник, као красна ,раскошна копча; хтјела их је спојити, спријатељити, повезати разговором, љубазностима, ситним обзирима, из којих с временом настају симпатије.
Уосталом, геометар није требао њене помоћи. Његова се љубазност није истрчавала испред његове природности, његове понешто грубе непосредности кад је Тонка, већ након првих неколико конвенционалних ријечи, стао чврсто тапшати по плећима као најинтимнијег пријатеља. Чак му се неколико пута обратио са ти у разговору.
Шумске манире! Вријеђао се Тонко племенити Јанкин. Вријеђала га је силовита љубазност, сирова неувијеност овог човјека што се вратио из "шуме" с огрубјелим појмовима о друштвеном опхођењу. Он чак није сасвим вјеровао ни у искреност тог понашања: непрестано је тражио замке и подсмијехе. У гломазним геометровим гестама гледао је наглашено, покровитељско сажаљење и великодушност побједника. Двоструког побједника.
Не требате ви мене жалити, хтио му је рећи, нисам ја несретан, и при том је пакосно уживао мислећи на свој пакетић, који ће сутра након крштења, кад се с Аном врати кући, свечано спустити у зипку на дјететова прса. Онда ће се измијенити улоге, мислио је. Онда ћу ја тебе покровитељски тапшати, друже... хе, хе...
Натјецали су се, он и она, (Ана, Ана!) тко ће му више љубазности учинити. Мазили су га напросто. "Ви сте наш, домаћи... немојте се ни најмање женирати..." Тако он, а она: "Тони, сматрај се као код своје куће..."
Волио би он резервиранији однос, мање фамилијарности, јер ово овако све обавезује, сувише отворено очекује протууслугу, а он је спремао издају. Двоструку издају. Двоструки побједник и - двоструки издајник, ето резултата! А свему је она крива! Ах, Ана, зашто си ме звала!
Чезнуо је за својим домом, за својим запуштеним вртом, за својом полутмином иза спуштених перзијана, у којој се чује само побожно шу... шу... Луцијиних папуча по ходницима и звецкање кључева о њену пасу.
Кључеви! Мали и велики, и они ситни, ситни кључеви од шкрињица за накит и од медаљона, у коме се чува једна Анина влас и конфетић од посљедњег карневала, пред једанаест година. Колико ти стари кључеви знају причати у његовим самоћама! О дрхтавим, знојним, брижним рукама, о шкртим, будним, лудим, љубоморним срцима, о страстима, о стравама и стравичним бдијењима, о ноћима и сумњама и неизвјесностима затворених, о мукама отјераних, одбачених пред затвореним вратима, о патњама и чежњама пред свим што је закључано, сакрито, тајно, непознато... А кључ свих мука напросто је кључ, сасвим обична справа с језиком, разимљивим свим људима. О да му се сада затворити са својим старим полиглотима, далеко одавде и од свега овога!
Одвели су га у "његову" собу, свукли му капут и ципеле и обукли домаћинов кућни капут и папуче које су му биле превелике, па их је вукао за собом и стругао њима по кући као стара Луција. Молили су га, Ана га је молила, ако може мало тише, мали би се могао пробудити...
Очито је да он мене жали, тако је почео његов дуги ноћни монолог, кад је остао сам у соби. Он се понаша као да ме моли за опроштење што је сретан. Лијепа срећа, доиста! Као да му имам на чему позавидјети! И смијао се вечерас на тераси, смијао се... Хтио је сакрити смијех у мраку, али глас... по гласу сам знао да се смије. Кључеви, вели, зашто сакупљам кључеве? Инстинкт власништва пропале клазе... И смијао се.
Шетао је по соби, бос, у домаћиновој ноћној кошуљи, која му је сасвим добро пристајала, но он се у њој врло лоше осјећао. Као да су ме у луђачку кошуљу обукли, немам мира. Он би свакако хтио мени показати како жали мој положај, како је несретан због моје несреће. Кључеве сакупљам! Он каже "осамљености", избјегава праву ријеч из сажаљења, ону ријеч коју мисли. Несретан. Ја. А он - побједник! Тријимфатор! Геометар!
Понизује ме, ако се добро промисли, кошуљу је дао, багателизира ме и смије се у себи. Ни четкице за зубе нисам понио, све сам заборавио. Ујутро ће ми понудити своју, видјет ћете, и то је он кадар... "Као код своје куће, немојте се женирати"... Ја сам ту домаћи? Како? "Није сурађивао с окупатором"... Ја сам карактер. Један од оних. Па њен стил: "Након пет година узалудног чекања, кад смо већ били изгубили сваку наду"... Наду у чекању, чекање у нади... Шт!...
Одједном ушути: сав се укочи у слушању. Учинило му се... Да, шкрипа у бијесном ритму, као од весала што се журе у регати, управљана неком страшном, незадрживом снагом. Болно, болно је стењао тај намјештај у њему, у његовој увреди, у понижењу, у сраму, у кошуљи те голе, огољене снаге...
Скине са себе кошуљу и одбаци је с гађењем. Сад је и сам гол, али без снаге, без весала, без ритма хитње, без циља. Као насукан, напуштен брод што труне с ребрима према сунцу. Пловидба је завршена. Све је готово.
А онај ритам није престајао. Пуцкета, гриска навикнуто, домаћи, као миш што глође ноћ, и шири се топли, бесрамни звук пун шапутава, дахтава, мирисна уживања. Од тавана до подрума испуња читав мрачни брачни кубус ове мучне ноћи, и свира, трешти, оргија у мраку, пијан од безумног задовољства. Чинило му се да ће полудјети од те упорности. Мисли су му се заплитале у амплитуде он-она, он-она, он-и-она и опази како му срце бурно прати то гибање, то зибање ноћи на пожудном даху голог, неспутаног уживања.
Баци се на кревет и урони главу у јастуке да би се заклонио од те помаме, од те бурне пловидбе, од морске болести. А нигдје тишине, нигдје чврсте подлоге у тој ноћи што се сва пропиње и љуља на валовима туђе љубави! Трпио је страшно. Грчио се и превијао на кревету као згажен црв, као жаба ударена струјом из оног тамо страшног строја, што се гиба, бјесни, тутњи у мраку и покреће цијели један живот нада, снова, мука и грча.
Под јастуком напипа нешто шуштаво и тврдо. Дугуљасти замотуљак у црвеном целофану (црвеном!) са златном врпцом. У целофану је био кључ, онај кључ од раја, што га је испод прозора пред једанаест година ђаво однио. И ево га, ту је, у паклу! Кључ је сада био позлаћен (покварен позлатом, Ана!) с угравираним бројкама и словима. На зупцу година 1937, а на готско-чипкастом горњем дијелу 1948. У средини је било угравирано с једне стране ТОНИЈУ, а с друге АНА. Тако. То је било оно Анино изненађење из писма. "Имам за тебе једно изненађење". Позлаћено...
Али био је дирнут том позлатом, том посветом, бројкама и словима, именима, својим и њеним, спојеним односом падежа, љупкошћу пажње у неки њежни, интимни додир, као у пољупцу.
Најежио се од тог осјећања по цијелом голом тијелу. Ана! Зној му је цурио низ леђа, тешко је дисао; ноћ је била густа и спарна, без најмањег лахора.
Приђе прозору.
Махање... пред једанаест година. Јутарњи поздрав с прозора бијелим ручником, а кроз далекозор види њу на другом прозору како се смијеши, лијепа и свјежа од сна, и одмахује... затим је слиједило писмо, сваког дана: "Једини, једини мој Тони... Што ти је рука била лијена јуче кад си ми махао? Једва се мицала, као да у њој више нема љубави? Пиши ми, пиши ми одмах, и пошаљи по Луцији, не могу чекати до сутрашње поште. Хоћу сада одмах да прочитам како ме волиш, како само мене, само мене волиш до лудила! Напиши баш "до лудила"!
Онда они тужни дани кад није смјела одмахивати. "Једини, једини мој... Тета Роза нешто сумња. Видјела је Луцију кад је донијела писмо, али писмо није видјела. Сад свако јутро, баш у вријеме наших поздрава, ставља папагаја на прозор и дуго с њим разговара. О знам ја, није то због папагаја, него због мене. Све гледа према мом прозору, вреба ме, и говори папагају: Буон гиорно, амор мио, буон гиорно, тесоро мио, а то иде мени, знам ја. Стара је и љубоморна... Једини мој, стрпи се, нећу ти одмахивати неколико дана, али ти мени маши, маши, драги, луди мој..."
И маше до данашњег дана, луди, луди човјек с ручником на прозору, свако јутро. А сенилна стара дјевојка тета Роза игра се тамо, на оном Анином прозору, са старим папагајем и тепа му тесоро, амор мио... Тобоже папагају; она је стидијива дјевојка, не смије одати своју љубав, него чека да је младић запроси, сва гори од љубави. А он поздравља успомену с прозора, он...
Пун и свијетао мјесец спустио се на црту хоризонта и шаљиво исплазио дуги жути језик по стакленој води све до њега, довде, до прозора, као да се руга.
Она ми се руга с тим позлаћеним кључем, сине му одједанпут. И с тим годинама и именима... све је то... договорена подвала њих двоје.
Сјети се њих тамо... У кући је сада владао уморан, сањив мир. Чуо је само шум тишине у ушима, шум своје јадне узнемирене крви, што се сада резигнирано и тужно шуљала по жилама и туцкала, туцкала у њему неким плашљивим и тихим незадовољством.
А можда и нема свега овога? помисли. Можда је све то опет нека грозница и бунцање, као пред једанаест година када је Ана отишла? И нема ни ритма ни гибања, него то у мени увријеђена крв бије и њише своје лијепе успомене, пјева успаванку прошлости - нина, нана...
Стајао је у оквиру прозора, загледан у мјесец, као голи луђак и њихао празне руке на прсима, као да дијете успављује, нина... нана...
Дубоко у кући, тамо далеко у њиховој соби, заплакало је дијете.
Плачи, плачи, мали мој, нина, нана... Љуљао је дијете на рукама. Твоја драга... драга твоја мама... Хтио је рећи нешто друго, нешто што се откидало од његове горчине, гадно, цинично, но дијете се у тај час умирило... и он помисли на ону облу, бијелу дојку што ју је пружила дјетету. Кроз прозор на ноћној кошуљи... Завиђао је дјетету, љубоморно, с гађењем, пи!
Смијешно. Тај сисавац ће бити крштен сутра, потајно, без очева знања. Хи, хи, смијуљио се на ту помисао, пун отровног, змијског задовољства од намјераваног уједа. И кум ће положити дар маломе у колијевку. Дар... Ах!
Сједне на кревет и уздахне тешко. Тешко је та одлука лежала у њему и још увијек неодлучно колебала: да - не? да - не? Дане сам живио мирне, тужне дане... и године... Није ни сам више знао што говори. Да су ме бар пустили да живим тако, да ме није узнемиривала! Ах, Ана, Ана!
Пусти да му глава у великом стилу клоне на прса, као глумцу у потресним трагедијама, а свој утучени, бесциљни поглед управи у под. Но није гледао под него своје мршане, танке ноге, оплетене вијугавим змијама набујалих, плавих вена, у које се излила нека густа и тамна, мртва крв.
Мртво је било све у њему, мртво и безвољно, и неко тамно осјећање умора и нехаја нанесе му мисао: А можда је све то добро, добро од Ане... и од геометра? Можда и он зна за крштење, само...? Ах, што зна човјек!
Осјећао је како га, живац по живац, свладава нешто као болест, као грипа, нека слабост у свим зглобовима и тетивама, и мучнина од свог дугог и мршавог, голог тијела и од мисли, страшних, опаких... Гле, ту је тај експлозив. Узме пакет са ноћног ормарића. Ја... ја бих онај тамо брак могао бацити у лагум!
Гануо га је театрални патос те могућности, и одједном, можда управо због ганућа, открије у себи неку неочекивану, осамљену, готово смијешну доброту, као цвијет што је преко ноћи израстао на смећу, па стоји самодопадно сам са својим мирисом усред смрада. Он је праштао. Из свога малог цвјетног вјенчића осипао је прашак помирења и кадио мирисом (оне, неочекиване) доброте то стање ствари око себе, чак је и благословио ону тамо брачну чињеницу посвећеном водицом својих властитилх суза. Плакао је тихо и несретно, као јадан човјек који је одједном осјетио у себи част витешке жртве.
Развезао је црвену врпцу, размотао свилени папир и узео једно писмо из хрпе писама у пакету. На плавкастом омоту (боје об, Ана!) била је марним рукописом исписана његова адреса, у којој се дирљиво истицало слово н с њежно наглашеним линијама и облицама, као да је руку водила нека још нигдје ненаписана љубав.
Спуштајући се на под љубио је та обла, мека слова и ону руку која их је писала и ону душу која је осјећала ту облу, добру, пажљиву љубав, што се ту марљиво, њежно, помно претопила у та слова његова имена... Драго, драго н! муцао је занесен. Као да те својим лијепим, облим грудима отиснула: дојка - долина - и дојка. Слатка!
Лудовао је. Читајући затим Анина писма, редом, по датумима, осјећао је како га све више прожима тај слатки отров, та страсна језа једног недовршеног, нагло и грубо прекинутог сна, и сад се поново успављивао, враћао се у омаму, у пијанство оне некадашње, једва омирисане, тек наслућене, никад недирнуте среће. Купао се у пјени Аниних ријечи, умивао се њеним уздасима.
Сатови су избијали у граду, али он их није чуо: све су казаљке стале у његову времену. Мјесец је већ давно зашао. Напољу мрак и тишина. Тек од времена на вријеме бојажљива и тужна свирка зрикаваца - зри... зри... Од ње је ноћ била тамна и дубока, мирисна и звјездана, од ње је и његов сан живио и снивао - - - -
Овдје би и ова поспрдна прича требало да утихне, да се поклони пред овим болним бдијењем и да се нечујно, на прстима повуче пред овом отвореном раном, што сама себе лиже за оним освијетљеним прозором. Нека прича оде у ноћ... и завири у друге, угашене прозоре, гдје се снивају друкчији сни...
Али један је пијетао у сусједству продорно објавио вријеме и разрушио сан. Од њега се и пас под прозором пробудио и срдито промумљао неку клетву. А горе у соби голи Тристан на поду, у хрпи писама, у облаку снова, згрози се од хладног додира јаве.
И опет се нуди прилика причи да се без штете повуче и остави тог јадног, пробуђеног, збленутог човјека на поду... Али он, он сам није желио да буде тако повучен из облака, оборен на земљу и... једноставно напуштен ту на поду, заувијек. Зар се може тако завршити један живот: гол, на поду, у хрпи старих љубавних писама? Он сам тражи завршетак, и приче и живота. Зато осјети свој голи тур на паркету, снужни се очајнички од тога додира и устане као човјек који не зна што би...
Нечујно, на прстима изађе у ходник...
Зар не видите да он то сам хоће, не вуче га никаква прича. Она би радије остала ту у соби и с њим се нагодила за неки свршетак, да му уштеди све оне срамне и сувишне глупости, које би још могао учинити. Али с њим се не може закључити никакав посао: он још хоће да осјети близину Ане, да чује њено дисање прије свршетка.
Тапкајући по мраку напипа једна врата иза којих се чуло снажно и широко, мушко спавање, које се обилно хранило зраком, пуним плућима. Уз тај здрави и простодушни дах природе чуло се и једно мелодиозно, фино, трепераво дисање, као да неки нечујни повјетарац њише лаке муслинске завјесе и шуми кроз прозирно, пјенасто ткиво. Задржавајући дах слушао је на ходнику у мраку та два тако разнолика, тако неспојива сна, а ипак сплетена и загрљена у једној заједничкој ноћи... и заједничком кревету. Он их је расплитао, одвајао и миловао онај други, треперави... као повјетарац што шуми у свиленој завјеси... Намјестио је уста на пољубац и љубио у зраку Анин дах. А онда се опрезно примакнуо вратима и прислонио на њих усне у један бескрајан, страховит пољубац, као да је њиме хтио прилијепити на та врата проклетство своје љубави за сва времена. И шапне: збогом, Ана...
Враћајући се ходником говорио је ријечи опроштења, а лажна жеља за умирањем дражила је у њему ону врст самодопадне, важне туге над самим собом, у којој се човјек готово угодно осјећао, као на неком пиједесталу узорног паћеништва. Коме је као њему... и зар би то итко, итко могао поднијети? Вапио је за револвером, за отровом, за небодером, са којег би се могао суновратити с великом гестом...