Он је био дошљак, влај, негдје тамо из тужне сињске крајине, а долутао је овамо просјачећи, па се од богаља-просјака развио, захваљујући својој веселој природи, у институцију усмене рекламе за сумњиву робу разних ситних препродавача. Од особних докумената, толико потребних грађанину нашега стољећа, он је посједовао једино свој популарни и, у неку руку, пјеснички надимак Линтро. Тако су га назвали у дјетињству због хромости, и осим тога једног податка ништа више о себи није упамтио; он је био само Линтро и мислио је да ће му то име достајати до смрти. Међутим, није достајало... Госпође су се жестоко успротивиле захтјеву предсједнице бранећи огорчено ставак друштвених правила, у коме изричито стоји... Но сада је и госпоју Оливу спопао свети бијес милосрђа. Распаљена сасвим особитом, готово материнском бригом о "оном јаднику", она високо дигне кажипрст и изговори злогуким гласом сибиле: "Бог ће вас казнити!" Учинило се престрашеним госпођама да се у том часу догодило нешто у соби, да је нешто прхнуло у зраку над њиховим главама, као да се сам прст божји макнуо из свог величанственог мира и спустио се међу њих да казни њихову окрутност. Оне су одједном попустиле. Штавише, пожуриле су се да признају своју тврдоглавост и да се покају. Тако је госпоја Олива побиједила и стрпала Линтра у убожницу. Не кажемо узалуд "стрпала", јер је у том настојању било и нешто налик полицијској мудрости, што су госпође, како су биле домишљате, донекле и нањушиле. - Јесте ли видјеле, моје госпође, која је то вјештица? - говориле су госпође послије ове бурне сједнице. - Говорите ви што хоћете, али она, боже ми прости, има нешто од вјештице. Јесте ли чуле како је нешто прелетјело преко собе, кад је рекла да ће нас бог казнити? Умало што се није и свијећа угасила... - Ма да је мени само знати зашто се она тако заузима? ... - Госпођо моја, ја вам се чудим што питате... Боји се да јој он не дигне сукњу! - Пак што да јој дигне? И она је жена "испод", као и друге... Кад смо голе, све смо једнаке - дода госпођа, себи за утјеху. - Јест, госпођо. Али, ако је вјештица? ... Наклапања. Празновјерне бабље приче. Ништа оне нису схватиле. А госпоја је Олива и хтјела остати несхваћеном: тако је у двострукој сигурности чувала своју тајну. Сад је била мирна. Линтро у убожници, а дјело милосрђа пред лицем божјим! Ноге јој задрхташе од силног задовољства и кољена јој се раздрагано пољубише од осјећања сигурности, као сретни ортаци у тајанственом послу. Осјетише голу интимност свога стидног занимања, као аптисти иза завјесе, и упустише се у сасвим неспутане и чак ласцивне додире. Она осјети бурне оргије ријечи по својим голим ногама, голицање и кикот младића. Морала је жестоко стискати бедра, да би обуздала жмарке среће што су јој у бијесним валовима плавили тијело. Била је сада слободна. Мазила је своју слободу као мачкицу, шапутала јој, купала се у њој као у топлом млијеку. И све је било мило, топло, меко, Мике, Коке, Микелин! Бимбилин мали, луди, смије се под прозором, а ето га сад на кољену, на бедру, мази се, крије се, шкакљи, ох!... Гдје си, гдје си, мали, мали, Бимбилин, цурица мамина? Гласови младића врве на улици, брује, гргоље мутирајући, просипају се као ораси. А посвуда тужно висе сукње и шуште неутјешно, удовички осамљене, незанимљиве. Заставе су спуштене и једра скупљена: не једре охоле галије. Мичу се шутке на краковима, као смијешни двоноги кукци. Нема вјетра... ха, ха, ха... Ликује госпоја Олива. Не пролама се више по угловима: "Људи, жене, чујте анђела мене! Куда стижем, сукње дижем! "Вихор је прошао. Сад је мир. Сад може и сама без стрепње изаћи на улицу са својом тајном под наборима завјесе... Линтро је спустио штап у убожницу, забио га у земљу и држи се њега као непомичне, чврсте осовине око које се свијет окреће; учврстио се у сигурности, до смрти. Линтро је забио штап у земљу, подупро њиме браду и слуша без занимања бунтовне разговоре стараца. Свеједно му је што они говоре. Њега су ту угурали протекцијом. Рекли су му да нема право на убожницу, но ипак, пошто се госпоја Олива тако заузела, примају га, али... Да, сад је ту, и не би се хтио замјерити. Слабо јест, то је истина; мало граха о подне, два листа блитве увече, ујутро три сухе смокве и залогај круха... Да, тако је, зато је и наопако. Каквих је он риба појео кад је зарађивао, па овнујских глава, крумпира, бакалара! Али и зрно граха и лист блитве сигурни су ту као дан и сунце на небу. Кад сване, он има дан пред собом, утврђен као програм свечаности, са свим тачкама, и све се одвија редом, тачно и сигурно, а сваку тачку очекује с интересом као новост, чак и с радошћу. А који пут има и изненађења, купуса и крумпира, леће с костима, а за Ускрс била је и јуха и ноге од овна. Његове ноге сада мирују. Почивају у хладовини, немоћне, заслужне, као стари, вјерни коњ неког гласовитог војводе. Над њима вјетар сањиво шуми у боровима, као да им сваким дахом одаје признање за све преваљене просторе, као да им цјелује уморна кољена, што су се узалудно находала по том свијету лудом и несмиљеном, и сада су скромно и понизно ушла под окриље сна и одмора, као у тихо предворје смрти. Ту им је кров и одмор и комад просјачкога круха, без вике и комедије, без лакрдијаштва и пребијања од угла до угла "људи, жене, чујте анђела мене"... Али што је било потребно госпоји Оливи да једног дана бане у тај мир? Што јој је требало да изазива то јадно задовољство, понизно прострто у прашини пред њеним моћним ногама, превијајући се од захвалности? Старци су се гријали у заклону иза вањског бедема тврђаве на слабом зимском сунцу, охлађеном од киша и хладних сјеверних вјетрова, и наклапали своје тужне и узалудне разговоре о свим злима којима су изложени ту у убожници. - Да је мени само седам 'иљада, ишао би' ја у Америку, пак збогом липа наша! - Седам 'иљада? Немаш ни седам шљива за, рецимо, људски поћ од себе... - Ма говорим, кад би' имао... - Ех, кад би имао! Кад би' ја имао само адресу од ћере у Америци!... - А зашто ти она не пошаље штогод? Говориш да је богата... - Кад су јој братова дица писала да сам ја умро, пак шаље њима. - А теби крст за душу! - рече Линтро, готово подругљиво. - Послала је она њима, мој Линтро, мени за спровод; и то су ми украли. И крст за душу су ми украли. - Шаљу и други Американци за ово наше убожиште, пак све попапају оне шјоре госпоје од Добротворности. - Е, да. Јербо смо ми простаци. Што ће нама долари и фина роба и постоле "америкен шу" с потплатима од гуме? - Нека ми даду што је моје, пак ћу ја знати што ће ми! - Роге ће ти дат! Оне с тим покривају своју шпоркицу... - Па кад им се оне сукње ужежу... - То зна Линтро, он им диже сукње... Како оно, Линтро: "Када стигнем, сукњу дигнем?" Настало је мало, пакосно весеље: открили су тачку своје циничне, мушке надмоћи, и уживали су у њој. Тресли су се и кашљали од смијеха, као да их је одједном захватило неко обијесно лудило, па их заковитлало, као што вјетар ковитла мртво јесење лишће и диже га високо у зрак, у безбрижност и младост, да затрепери још једном прије смрти на сунцу, према плавом ведром небу, као за шалу. Линтро се није смијао. Он је једини опазио госпоју Оливу како им прилази, пуна неке свечане пријазности, као да прилази дјечјој игри, с даровима доброте на лицу. Старци су још кикотали кад ју је он поздравио, готово без гласа понизно. Настао одједном мук и тишина, као да је учитељица ушла у разред. То су били добри знакови, који су охрабрили госпоју Оливу. Она је с тремом долазила овамо, као да се упушта у неку неизбјеживу пустоловину. Пратила ју је, додуше, управитељица убожнице, мршава и строга опатица, које су се старци бојали, али за њену врсту страха управитељица јој није била ни од какве помоћи. Одлучила се напокон да дође видјети мирног, шутљивог, спашеног Линтра (како ју је извијестила управитељица), да види властитим очима то чудо свога милосрђа и да прими сама његову захвалност као награду за своје дјело. То су све били "јавни" разлози њена доласка, то јест разлози које је смјела нанести а да се не изложи тежем оговарању, него да је прогласе охолом и самољубивом, каквом су је, уосталом, и сматрали. Али кад је прилазила, жмарци су је подилазили од ногу па навише, гдје су се слијевали у једну страшну матичну струју што је рушила у њој сваки разуман отпор и гурала је, вукла овамо, као што неке људе привлаче мрачне дубине и понори. Она је знала да долази изазивати судбину, и то јој је пружало ону сулуду насладу којом се опијају сви пустолови кад полазе у непознато. Приближавала се Линтру као што кротитељ први пут прилази укроћеној звијери. Смијешила му се ласкавим осмијехом, који му је још из даљине пружала као мито за очекивану кроткост и поштовање с његове стране. Она је жељела споразум и мир готово (ето, чак!) и на бази равноправности; она је поштено уложила свој удио: одрекла се правде због милосрђа, она се жртвовала, те је сада с правом очекивала Линтрово признање. Признање своје сигурности, свога имунитета у његовом "кажњивом простору", на дохвату његова штапа; хтјела је да се утврди та њена предност, да се зна да је она једина, једина, неповредива и одабрана! Она, између свих жена, узвишена! Линтро је све то схватио као добро расположење заштитнице, госпоје Оливе; као лијеп дан и радост што још сунце грије, иако се година примиче крају, па није ни сам хтио да буде натмурен и загонетно миран. Хтио је, напротив, да покаже госпоји Оливи своје задовољство што је у убожници, гдје је напокон нашао срећу, да искаже своју радост што види њу, заштитницу, једном ријечи, хтио је да се покаже са свим својим некадашњим својствима весељака и старог вјетрогоње, да не би госпоја можда помислила како је он ту незадовољан и невесео, како се измијенио, оронуо и изједначио с овим загрижљивим и свадљивим старцима. Зато ђипне на ноге пред госпојом Оливом, чак и преко својих снага, те се умало није и срушио због претјеране жустрине. Но својим чаробним штапом он зачас пронађе ону сумњиву тачку своје лабаве равнотеже, којом га је обдарио живот, и свлада је с лакоћом као да је отјерао комарца. Ноге су му, мада с видљивим напором, издржале тај стари статички трик, којим је понекад изводио физикална чудеса, као муха што хода по плафону. Он стане пред госпоју Оливу као "најбистрији дјечак" пред краљицу-мајку, да узвелича њен милостиви посјет сиротишта, те узме изводити некакав импровизирани смушени програм, ако се програмом може назвати сулудо наклапање Линтрово, а све у римама, о срцу и души (напрегни уши), о крилу и Окриљу (сви га свеци благосивљу) и како се ту благо живи, хвала богу и госпоји Оливи... Старци су се смијали у шаку: очекивали су на концу Линтрову бравуру, Но госпоја је Олива с благонаклоном озбиљношћу слушала Линтрово бесмислено наклапање, и осјећала се почашћеном. Она је, штавише, тријумфирала у себи гледајући га како се напреже да је одликује и узвелича, па је свакипут кад би је споменуо или макар алудирао на њу, лако кимнула главом у знак одобравања и задовољства. То је Линтра толико обезобразило те је постао сасвим неумјерен. Стао је мљети којешта, потпуно несувисло, као да је полудио. Низао је неке чудне, измишљене ријечи без икаква смисла, јер сад је већ хтио и насмијати госпоју Оливу; почело га је забрињавати њено свечано лице (није знао срди ли се она), па с врло изразитом гестикулацијом заврши свој програм неком шаљивом пјесмицом о Мари и Јели, коју је ончас импровизирао. То јест, како су се Маре и Јеле с момцима сплеле, па како се усрдно плету, не виде тету... а тета са штапом долети, па хоп! - по Мари и Јели ожежи, оплети... И како се размахао живо, као да се поново уходао у свој стари, лакрдијашки стил, као да се нехотице залетио у омаму и пао у занос безбрижног уличног живота "људи, жене, чујте анђела мене, куда стижем сукње дижем!", и доиста полети негов штап госпоји Оливи под сукњу и диже је високо, до грла! Госпоја је Олива била још толико присебна да је пала на испружене руке управитељичине, и затим се онесвијестила. Старцима је запео смијех у грлу! Линтрова је бравура била вратоломна, Они су истог часа видјели да присуствују његовој катастрофи. Гледали су га као човјека који је пао с круништа тврђаве и размрскао се ту код њихових ногу... А он сам спустио полако штап на земљу, као неки бојовни мач којим је управо пробио аждају, па се, као случајни херој, загледао у недоумици, у онесвијештену госпоју Оливу никако не схваћајући страхоту свога чина, Пак што? Куда стижем, сукње дижем... Зар је у томе нека увреда? Не, никако није схваћао... Госпоја Олива није више излазила из куће. Била је осрамоћена, изједначена, уништена. Мртва. И хтјела је умријети. Али прије смрти хтјела се још наслађивати дјеловањем казне... Поново је слушала Линтров глас по улицама "људи, жене, чујте анђела мене", али глас смалаксао и изгубљен, као потамњели глас глумца који се заувијек опрашта од публике. Она је пратила са задовољством то тихо умирање како кружи по граду, без круха и крова, као да вапије и тражи под хладним зимским небом мало, топло мјесто, гдје би се коначно смирило и издахнуло. То је била једина сатисфакција коју је могла добити за своје црно разочарање и јадна накнада за изгубљено слатко сањарење над својим голим кољенима. Нитко није знао што је она изгубила. Тајну је сачувала, а изгубила је све. Тај ју је глас само сјећао некадашње среће. А било је нешто слатко у тој пустој, самотној, хладној тузи кад би се кроз зимски зрак и ледени вјетар јавио Линтров глас из даљине. Као глас прошлости и слатких успомена... Но и тај је глас утихнуо једнога дана; Линтро се више није јављао. Кад су запухале страшне зимске буре неколико дана редом те су се и воде смрзавале и падале мртве птице од студени и жеђи, нашли су једног јутра Линтра у заклону иза тврђавног зида, недалеко од оног мјеста гдје је госпоји Оливи дигао сукњу, укочена и мртва, Закопао се у сухе борове иглице, да би се заштитио од леденог вјетра што је урлао тих ноћи над градом, и ту се скврчио и умро. Нашли су га старци из убожнице, који су га и носили сутрадан у спроводу. А спровод, који је ишао на трошак "Јавне добротворности", био је огроман и свечан, с мноштвом вијенаца од палминих грана и кржљавог зимског цвијећа без мириса. То је био знак захвалности удовица и жена за покојникову веселост. И начелник се хтио за нешто одужити, па је одредио, уз пригодну шалу, да у спроводу свира опћинска лимена глазба веселе корачнице, које би сигурно и покојник желио да су га могли питати. Госпоја је Олива гледала спровод иза притворених перзијана и плакала. На црном поклопцу мртвачког сандука лежао је стари Линтров штап симболично и тужно, сам и напуштен, као сирота; тако дјелује сиротињски и осамљено, симболично и тужно оседлан коњ у погребној поворци свога господара. Госпоја се Олива гушила у плачу. За сандуком су ишле сукње, као удовице. То непрегледно мноштво уцвиљених набора одмахивало је тужно посљедње поздраве... И госпоја Олива посегне за својом сукњом и одмахне за покојником: "Збогом, збогом, јадни Линтро"... Све је било мртво. И пусто. Жељела је Линтров штап, и дали су јој га. Она га је побожно окитила врпцама и цвијећем и чувала га као моћи свечеве у ормару, међу својим свиленим рубљем. Ноћи су зимске бескрајне и мрачне, у њима вјетрови урличу и кише пљуште, а сна нема довољно за цијелу дугу ноћ, па се често чинило госпоји Оливи да кроз хуку вјетра чује глас "људи, жене, чујте анђела мене!" и покривала се преко главе од страха, Али глас се једнако јављао и под покривачем... "чујте анђела, анђела, анђела"... Отварао се ормар са шкрипом, а из њега излазио Линтров штап и ходао бучно по кући, као да тражи врата у мраку: одазивао се вјерно гласа свога господара... Госпоја је Олива будила мужа и силила га да ослушкује; он је чуо само вјетар и кишу и говорио јој да је луда, па је спавао даље без брига и страха, и опет је остављао саму. Она га је мрзила. Дала је одслужити безбројне мисе за упокој Линтрове душе, а сама се бацила на још невиђену побожност и милосрдна дјела, те су је већ у граду сматрали светицом. Али глас се једнако јављао: ...Чујте анђела, анђела, анђела, анђела... и тако сву ноћ. "А можда је он доиста сада анђео?" - сине јој једне ноћи мисао и укочи је од страве. Осјећала је већ огњене штапове како је шибају по голом тијелу у најдубљој јами пакленој и видјела Линтрову душу као бијелу голубицу како лебди над огњем, обасјана сјајем небеским. ПРАХ Ах, позна га, позна га! То је оно обло, правилно н као крила галеба. На н ју је упозоравао нека га не пише у његовој адреси као у. Он није Тоуко, није Јаукиу, Јапанац. Он је Јанкин, Тонко племенити Јанкин, а не неки тамо Тоуко Јау-Киу, Киу-Шиу, Шиу-Мицу, завојевач кинеске покрајине Враг-си-га-знао! На овом овдје н има неки акценат, неки миг, нешто речено, а неизговорено. Ох, н, н, какве успомене! Познајем вас, госпо, познајем вас - по вашем н! А што сада хоћете од мене неспретњака, од мене чудака, особењака и сакупљача старих кључева? С тим сте ме ријечима и оставили пред десет, не, пред једанаест година, зар се не сјећате? Пред једанаест година добили сте нападај хистерије и плача и лупали сте ножицама по шљунку (онда је овдје било чистог, бијелог шљунка по овим стазама, пред једанаест година) и викали сте: што чеш ми ти с тим старим кључевима, ти... (Ах, како је тада била лијепа, боже мој!) Стара Луција вас је чула горе у кући и питала ме послије: "Шјор Тонко, а што је оно било сињорини Ани?" "Сињорини Ани?" рекао сам. "Убола се на лист од палме..." "Јербо је спомињала кључеве", промрмљала је Луција, "зато питам." Знала је стара Луција што је, и знала је да није због палме, ни због кључева. Знао сам и ја да није због кључева. Да сакупљам кључеве, то сте знали и раније, то је знао сватко, цијело мјесто, а ипак сте се са мном заручили. Цијело је мјесто мени продавало интересантне старинске кључеве, па и ви, и ви сами, госпођо, поклонили сте ми онај красни венецијанско-готски кључ, који је био урес и краљ моје збирке! (Ох, Ана!) Није, не, било због кључева, лијепа госпо, него због геометра. Због геометра што нам је дошао мјерити земље. Због друга, друга геометра! Отуда хистерија и плач и лупање ножицама по шљунку! И петицу сте тада сломили, па смо слали Луцију постолару да је поправи да бисте могли отићи кући. Морали сте чекати Луцију да се врати с ципелицом (мала боса ножица!), па сте сјели на клупу међу олеандрима и шутјели сте срдито, једну ријеч нисте више хтјели проговорити са мном. Осјећао сам се крив; што сам ја онда, јадан, знао за геометра! Мирисали су олеандри изнад ваше главе, али ви нисте осјећали тога мириса. И због тога сам се осјећао крив, што ви не осјећате тај опојни, љубавни мирис од кога се уздише. И ја сам уздисао због ваше срдите шутње, због мириса, због своје кривује, које није било (како си била окрутна, Ана!) и пао сам на кољена пред вас, молио вас за опроштење, одрицао се кључева, обећавао... и хтио вам пољубити ножицу у прсте, а ви сте ме том истом, нетакнутом, непољубљеном ножицом грунули у прса и оборили ме у шљунак на стази. Дословно-одгурнут, одбачен, да бих направио мјеста геометру. Како вас је запазио кроз своје теодолите и смотао у кожнату пљоску свога метра, не знам ни данас. Но полудјели сте били за њим. Није вас било стид ишчекивати га, удешавати сусрете (о свему се тада на све стране говорило, а мене је било стид, Ана), а кад је завршио посао и отпутовао, одјурили сте за њим без стида... А касније, кад је дошао рат, чак сте хтјели за њим и у шуму отичи! Обући хлаче и бити партизанка! Кад је Луција донијела ципелу, отишли сте, оставили ме без једне ријечи, без стиска руке. Никад вас отада нисам видио. Кад је свршио рат, рекла ми је Луција да сте се ипак удали за геометра. Она ми је рекла да сте га ухватили ушљива и изгладњела (опрости, Ана), и да сте га опрали и нахранили, истуцали му уши и повукли га к себи у кревет (ох, Ана, Ана, ја сам тада плакао због тебе!), а онда вас је и регистровао као своју другарицу. А што сад, што сад хоћете с тим писмом? С овим ен попут крила у галеба? Да се можда ругати не каните... геометријо? Сједио је на оној истој клупи у врту, крај стазе која је некад била (пред једанаест година) посута бијелим, чистим шљунком, а сад се црни од голе, блатне земље. Олеандри су се расцвали и миришу као и онда кад је она ту сједила. Он уздахне у себи, у сјећању. Не знате ви, госпо, да сам се разболио онда кад сте отишли и да сам бунцао о вама у грозници, да сам вас звао... Бунцао сам да ћу бацити све кључеве, осим онога што сте ми ви поклонили, кључ од раја... Луција ми је касније причала да сам спомињао кључ од раја... Она је мислила да умирем, да ми је душа већ на оном свијету, пред рајским вратима и да разговара са светим Петром. А ја сам тражио кључ од раја, ваш кључ (ти си била рај, Ана, мој рај), с којим сам хтио откључати и завирити у вашу окрутну, вашу страшну душу. Кад сам оздравио, назвао сам га кључем од пакла и објесио сам га ондје горе, о чавао испод прозора, гдје је прије висио кавез с канаринцем, који је угинуо за моје болести, заборављен ондје под прозором. Објесио сам тако кључ од врата пакленских изван куће, не би ли по ноћи дошао по њега онај враг што живи у вама... Гледао сам свако јутро, виси ли још под прозором, и, ето, једне ноћи враг га је однио. Хтио сам ти писати, Ана, да ти нисам ја вратио тај кључ, него да га је враг, твој враг... Опрости, нисам знао што радим. Луција ми је послије рекла да сам ти ја сам послао тај кључ, да га је она сама носила на пошту, а ја се не сјећам, ничега се не сјећам, био сам као луд од жалости. Чекао сам вас, госпо, чекао, двије године само вас чекао. Набавио сам и плочу Ј'аттендраи тоујоурс... и свирао саму плочу дан и ноћ и плакао сам уз њу, чекајући вас. Нисте дошли. Једанаест је година прошло и нисте дошли - и што сад желите с овим писмом? Писмо је држао у руци, нераспечаћено. Мали, бијели, њежни притисак на длану, као да Ану додирује, бијелу, њежну, добру Ану из првих дана љубави. Смијешила се Ана на длану, мирно, кротко, покорно, као да му се сва поклања, са свом својом бјелином, свом својом тугом и разочарањем, с тим уморним, малаксалим рукописом и с овим н, које каже покајнички "опрости". Али још није смогао покрета да распечати писмо, још су олеандри страшно мирисали сумњом, старим болом, хистеријом, ту, на клупи... А кључа нема рајског да распечати то небо на длану, тај пакао у руци, та подмукла врата неизвјесности... Кључ је однио ђаво оне ноћи испод прозора... Сав је дрхтао од узбуђења. А говорио је: "Комично! Она ми пише! Комично! Ана ми пише! Смијешно!" Хтио је замислити њезино разочарање, неуспио брак, тугу, чежњу за њим и молбу, директну, понизну молбу, нека јој допусти да се врати... Али тек што би се почео гибати тај сретни ход маште, тај живи жмарак накнадне среће, која је стога била двострука, велика, овјенчана побједом, јављао се протувјетар и разгонио опојни дим тријумфалне свечаности. Остајало је само писмо на длану, неизвјестан податак, сиромашан повод за сву ту галаму у њему, ту узбуну што га је тргла из мирног сна једног тихог живота под покривачем резигнације, једанаест година дебелим. Чу Луцијине папуче горе по ходнику и тури писмо под кошуљу. Тргне се одлучно и устане. Тврди угао куверте боцне га под лијеву сису и истјера му уздах. Али је ипак пошао. Пошао је да се затвори у своју собу, да тамо откука своје ново стање. Старо стање, извађено из ормара сјећања, гдје су га мољци заборава зобали једанаест година као неко скупоцјено свечано одијело које никада није обукао. Сада је одједном изашло на сунце, изрешетано рупицама, нагризено заборавом, чудно празно и старо, а ипак дјелује љуто у мирисној атмосфери тих олеандера; на мучној стази једне прошлости с које је вријеме испрало сву бјелину. Била је бијела Ана. Бијела госпа од снијега, од шећера, од облака, бијела од тлапња, од илузија, од његове бијеле, побожне љубави. А онда сте се одједном истопили, госпо, пред мојим очима. Остала су само бијела мјеста, бијеле празнине, бијеле, лепршаве успомене што домахују из даљине бијелим рупчићима одласка. Махао сам вам ручником с балкона, госпођо, оног раног јутра кад сте одлазили. Имао сам далекозор на очима, открио сам вас на палуби, наслоњену на ограду. Гледали сте моје махање као и сваког јутра дотада, кад сте устајали и излазили на прозор да примите моје јутарње поздраве, на које сте узвраћали својим поздравима. Но тада, на пароброду, одлазећи заувијек, нисте ми узвратили. Извадили сте бијели рупчић из торбице и обрисали сте нос. То је био ваш опроштај са мном. Онај ручник и далекозор још су стајали на посебној полици, обложеној бијелим папиром. И нисам вам престао махати, мадаме, за свих ових једанаест година. Поздрављам вас свако јутро с балкона (ти си, Ана, још увијек моја јутарња молитва), а мјесто вас одздравља ми ваша стара, луда тетка Роза с оног истог вашег прозора. Он затвори прозоре, на које је ударило тешко љетно сунце, повуче перзијане, и соба се увије у благу, коротну полутмину. У том полумраку, као да отвара касету с фотографском плочом, он опрезно отвара коверту и извади писмо. Претамно је било да би га могао читати, зато причека да му се очи привикну. Што хоће? Кључ сам јој вратио, ја немам ништа њенога. Можда друг геометар нешто жели? Можда преко ње друг геометар нуди мир и моли да му опростим за срећу коју ми је отео и сам је ужива? Сретно ти, друже геометру, само ти уживај! (Јер њима се говори ти, сами су тако заповједили.) Ја нисам несретан. Напротив, учинио си ми... (Опрости, Ана, то само њему тако говорим да ми се не смије. Ти знаш што осјећам.) Учинио си ми, друже... "Драги Тони, писало је у писму, чудно ми је и самој што ти се јављам посиље свега... и након толико година. Имам једну велику молбу на тебе и надам се да ми је нећеш..." Његово лице обли сјај великодушности. (Теби да одбијем, драга Ана! Реци само, реци...) "...Након пет година узалудног чекања, кад смо већ били изгубили сваку наду, родио ми се син!" Двапут је прочитао реченицу, а схватио је тек трећи пут, кад ју је у себи поновио, расвијетлио, претворио ријечи у стварност. Пет година чекања! Лијепо! На прозору сте чекали с геометром да долети рода! Ах, то ви зовете чекањем? Био је злобан циничан, и свидио се себи. Осјетио је на лицу адекватну гримасу и пође да је погледа у зрцалу. Била је то тужна маска разочарања, преко које је силом навукао иронију као криву рукавицу, па му се лице чудно изобличило као у кривом огледалу. Но њему се допало. Мислио је да је то онај осмијех што сатире противника. Опрезно пренесе своју гримасу преко собе, уздигнуте главе, као жонглер што носи флашу на носу. Чекање, чекање... мрмљао је пун горких, увредљивих слика. Али да видимо и "молбу"? "Ти знаш, Тони, какви су они (знам, другови), а ја не бих хтјела да ми дијете остане без крста. Они све само ,регистрирају'... Хајде, за вјенчање нисам марила (то знамо да ниси, није ни потребно за - чекање), одрасли смо, разумни (то је питање?), знамо што радимо (и то је питање!), али ово невино, мало створење... да видиш какав смијешан носић има!... што оно јадно зна за нашу политику? Могао би ми касније предбацивати... па сам мислила... Овдје се немам коме обратити, све сами... знаш (знам), а ти си ми ипак остао близак и драг, као брат (хвала, сестро), пак сам одлучила да ти се повјерим и да те замолим да будеш кум мом малом... Хоћеш ли, Тони? (Хм...) Мој муж о томе ништа не зна. Ми ћемо то обавити ујутро док он буде у уреду, већ сам све уредила с дум Винком. А мужу сам рекла да ћеш нам ти доћи у посјете на два-три дана, да видиш малога, а он је рекао: ,Нека дође.' Знаш, он тебе цијени, каже, ,иако је један од оних, није сурађивао с окупатором. То је карактер'! Он, знаш, све на политику, који пут ми додије (ма немојте?), али је иначе добар и фин, не би ни муху убио. Само, што ћеш (ја? ништа!), био је четири године у шуми, треба времена док се опет привикне на много тога, без чега ми не можемо. Молим те, Тони, да ми не одбијеш ову молбу! (Хм...) Ако пристајеш, само ми брзојави када долазиш. Срдачно те поздравија - Ана. П. С. Сакупљаш ли још кључеве? Имам за тебе једно изненађење!" И ја за тебе! рече наглас, згужва и одбаци писмо. Ружан му се осмијех појави на лицу. Обигравао је најприје, као омали несташни ђаво, око усана, око носа, скокнуо сад на једну, сад на другу страну лица, шкакљао, дрмао, будио те млохаве црте, те успаване, тужне наборе, те лијене, овјешене кесице, узбуњивао, подизао на устанак. Лице је оживљавало, будило се из тупе, дугогодишње укочености, потезало се, покретало, играло, а смијех је растао све више, све необузданије; разбио је и порушио све уставе и бране намјештених, грчевитих гримаса и разлио се незадрживо и побједоносно по лицу као поплава. Смијех је тресао ту блиједу, глатко избријану маску, прави живи смијех, са свом силом убитачне пакости, која је рушила у њему све обзире и пристојности, све сентименталности и мале боли, из којих цуре поточићи сузица. Смијао се псовачки громко и тешко, примитивно, прождрљиво, роктаво као свиња. Било је у том смијеху нешто гадно, нељудско, неко страшно, осветничко уживање. Устане, дигне згужвано писмо с пода, поравна га помно и поклопи књигом. Затим зовне стару Луцију и пошаље је на пошту с брзојавом: "Долазим сутра - Тонко." Пароброд је мирно клизио по глаткој води, а старица је причала, причала... Причала је о сину који је био у борби, пак се оженио и сада је у Сплита "на положају"... Иде му у посјете. А има сина од двије године, злато моје, а дијете, прости ми боже, некрштено! Ах, мој шјор Тонко, страх ме је да се, не дај боже, дјетету што догоди, па како ће, некрштено чељаде, боже ми прости, како ће, реците, онекрштено угледати лице божје? И какви су ови, и како је и њен син, добар као крух, али је исти као и они, пак све говори да је све само природа, природа... А тко је створио овај свијет, ово сунце, и љето и зиму, и ово море и ове дупине у мору, реците и сами, шјор Тонко, како је могла та природа све ово створити, да је све то тако уредно и све на својему мјесту? Ајме мени, ја ништа не разумијем, брижна, него гледам оно дјетета, злато моје, без благослова, пак ми саме сузе доходе на очи, мој шјор Тонко... Он је шутио. Озбиљност којом је старица говорила о судбинској важности крштења бацила га је у размишљање и забринутост. Одлука му се праћакала у мрежи врло заплетених мисли, које је старица још више замрсила, То су ипак свете ствари! А у њих се није волио мијешати. Осјети трему и кајање што се одазвао позиву. Но ипак, дијете ће се крстити, он неће дирати у крштење. Част крштењу и моје пуно поштовање! Чак, штавише, обавит ће га за геометровим леђима, тихо, без сукоба, без галаме, с подсмијехом у срцу и с радошћу. А оно послије... то више нема везе с крштењем. Ријешио је питање савјести и поново се веселио подвали, Бог ће је схватити и наградити, он је на његовој страни. И Ана. Бог, он и Ана против, геометра, лукаво, фино, тихо, иза леђа, дипломатски, без вике и гласних овреда. Дипломатски ће он и Ана крстити геометрово дијете... хи, би, хи, смијуљио се у себи, уживајући. Ласкало му је Анино повјерење. Зове га као саучесника против мужа, Усудио се из тога развијати неку наду... Каже, који пут ми додије. Политичар! Залепршала је у њему Ана, бијела, некадашња, његова. Ана у потајном договарању, у шапутању, у миговима и заједничкој тајни. Осјети Ану у тој тајни као у тамној соби, сву дрхтаву, устрепталу, неотпорну, спремну да му се преда, па шапуће једва чујно и зове га у загрљај. Најежи се од миља и стресе се, као да му је тијело зајецало. ДАЉЕ >>>