Не знаш ни сам зашто, али панично се бојиш оне тмине у соби послије гашења жаруље. И сваке ноћи хвата те тај исти страх да нећеш уснути прије поноћи. Мучиш се, преврћеш, покриваш се плахтом преко главе и купаш се у зноју од врућине и од страха. Непрестано ти се чини да нетко хода по кући. Неки тихи, притајени кораци, шум тешке свилене хаљине за вратима, тихи уздах, опет пригушени кораци у папучама, онда звецну чаше у кухињи, помакну се тањири и - бум! - нешто бубне о под! - Ах, то се кокошке премјештају на мотки доље у коноби, то кокоши сањају -- мислиш разумно, но свеједно прислушкујеш и чујеш како ти срце панично бије у јастуку испод уха, и то ударање срца у тишини улијева ти још већу страву. - Мјесец ће ноћас касно изаћи; још имам само четврт сата свјетла... Треба, дакле, уснути, треба уснути... Мислећи тако, гледаш своје одијело на столици: висе рукави, празни, напуштени. Хлаче су пребачене неуредно преко наслона с раскреченим ногавицама у трку: на поду ципеле, једна уз другу стиснуте сиротињски, а над њима виси рукав од кошуље те се чини да је за ципелама сегнула нека рука да их уграби. И тако гледајући то своје одијело које си пред који сат скинуо чини ти се да ту више нема тебе, да си умро или отпутовао врло далеко, а ово ту нетко други, мотрећи твоје ствари, мисли о теби сентиментално: Како је то чудно! Био је жив, навлачио је на себе ову одјећу, имао је обичај да увлачи најприје лијеву ногу у хлаче, а у капут десну руку, закопчавао је ова дугмета, увлачио руке у џепове, није подизао хлаче кад би сједао, ето, ту је на ногавицама оставио облик својих кољена, ту по капуту има још његових власи и прхута, и још је ту мирис његова тијела, још ту има нешто од њега, али њега самога, њега више нема... И одједном ти би неугодно са самим собом као с мртвацем који се вратио да још једном види своју собу, да огледа своје одијело и да се сјећа сама себе. Како је страшно бити сам са собом у овим ноћним тишинама! У овој кући полудио је стриц. Био је затворен у овој истој соби: још се познају трагови његових удараца по вратима, која је напокон и провалио, и док су се укућани разбјежали у страху, он је мирно сјео на стубиште и заплакао горко над неким својим мртвим успоменама. А успомена је богме било, и то врло чудних, према причању старе тетке. Њему је давно, у првој младости, кад се хтио женити, умрла заручница. Дуго је туговао за њом, не јео, не спавао, шутио, самовао, лудовао, јадан, неутјешан. Али вријеме је учинило своје и он, не да ју је заборавио, но смијао се и забављао готово као и раније, али се више није заљубио. Но једне године о покладама на великом плесу под маскама појавила се нека женска маска, танка, витка, лепршава и сва некако прозрачна и сјајна те је изазвала сензацију и свеопће дивљење. Кад је дошао на ред такозвани "женски бал", како се некада говорило, она одабрала твога стрица и завртјела га двораном као у неком вијорном заносу, и од тога тренутка једно друго више нису напуштали. Твој се отац понадао, а и сви ми од родбине који смо то са задовољством проматрали да ће од тога "нешто бити", да је то његова нова љубав и да ће то сретно свршити. Неке госпођице не зна се да ли више од радозналости или од зависти, узнастојале да јој скину маску, но она је летјела двораном у наручају твога стрица као да је вијавицом захваћена једва додирујући вршцима прстију налаштени паркет под ногама. Тада је њега почело занимати тко се крије под том маском и стао је молити и преклињати да му се открије. Али она је непрестано одговарала: касније, касније... Тражио је у сјећању гдје је већ једном чуо тај глас, тај весели звонки смијех? но чим би се он јаче замислио, тргнула би га нагло и силовито и завртјела тако вртоглаво да би му сва сјећања из главе излетјела. Пред зору је обоје нестало из дворане. Нитко их није примијетио кад су изашли. Она га је водила далеко, далеко изван града, а он ју је слиједио опијен њом, и тек кад је стала, примијетио је да га је довела на наше гробије горе на брежуљку обрасло чемпресима. Тада је скинула рукавицу и показала му руку. То је било о првим пијетловима. Он је одмах на њеном прсту препознао свој заручнички прстен. Он јој је хтио тада скинути и маску, али она то није допустила. Рекла му је да је мртва и да му не може показати лице. Обећала му је затим да ће одсада долазити тако сваке године о покладама на бал под маскама ако и он њој обећа да се нече заљубити у другу жену. Она ће увијек бити тако млада, витка и лепршава, па и онда кад он већ буде стар и немоћан. Долазит ће све до његове смрти. Ту су једно другом тако вјеру дали и она се вратила у гроб, а он... а он више никада није дошао к себи. Од те се ноћи њему и памет помутила. Отада више није проговорио ниједне ријечи. Само је једном некој особи повјерио да је "оно онда на плесу била његова покојна заручница и да му се открила на гробљу", али ту "особу" нитко није познавао, па ни стара тетка. - А ти се смиј колико хоћеш - тако је завршила своју чудну причу о твом стрицу. Умро је он прије него си се ти родио, познајеш га само по фотографијама. Но оне очи покојнога стрица везале су се уз твој поглед неком необичном симпатијом, и сада непрекидно стрепиш у овом страшном мраку да се не би срео с тим дубоким, лудим очима. Можда то он обилази ноћу своје трагове? - искрсло ти ненадано сасвим апсурдно питање које си смјеста и одбацио оним истим "позитивним разумом" којим си вечерас за вечером исмијавао теткине окултне анегдоте. Но било је међу тим њезиним празновјерним брбљаријама и неких мјеста од којих ти се кожа јежила и твој иронички смијешак био је толико извјештачен да је то и стара примијетила. Приче о смрти, о мртвацима; мртви свећеници које је смрт затекла у гријеху па им се душа мучи у пургаторију долазе ноћу у цркву да служе сами за себе мисе... "То је истина; приповиједао је то сада већ покојни Тајитај, он је једноме од њих и министрирао". Сећаш се сада у кревету тих прича и хладна те језа обузима. Једно никако не разумијеш: како ови људи, који у то и вјерују, не излуде од страха? Јер ето, код тебе је то тек реакција живаца, можда и учинак неког далеког страха из дјетињства (које си прочамио у овом истом мраку који се туристички зове "сунчана Далмација") и бојиш се, панично се бојиш тмине, а стара чврсто вјерује да ноћу ходају мртваци - и усуђује се усред ноћи, без свијеће, одлазити на таван да затвара прозоре кад изненада удари киша! - То мора да су коњски нерви, коњски здрави нерви... Дин... диин... диин... диин... Затим, у краткој паузи, као да се сат на старој тврђави премјестио с ноге на ногу па другом ногом брже и одлучније: дан, дан, дан, дан... и тако до дванаест. Поноћ. - Сад ће се угасити - мислиш на ону електричну свјетиљку на улици и жмириш. "Кад отворим очи, бит ће мрак" ... Бројиш сатове грчењем десног стопала и уз пут се сјећаш како си мотрио мршавог згуреног челисту с кратким рукавима и дугим, врло дугим прстима на концерту филхармоније који је ударао такт исто тако десним стопалом, и мислиш још о многим споредним стварима - од страха. Страх те је па се пренављаш пред самим собом: ах, што? Ја могу мислити сада и о свом десном стопалу ако хоћу! А у ствари сав стрепиш... и мало, само мало размичеш трепавице: "Још гори"... И опет жмириш, "Још гори... још гори... тим горе горимо... Ја горим, ти гориш, он гори... Један, два, три, четири, пет"... и тврдоглаво одлучујеш да не отвараш очи док не набројиш педесет, но ниси још набројао ни петнаест кад ти се учинило да је сада у соби ипак мрак. Отворио си очи - гори! - Како је тек било оном јадном дјечаку у гробу? То се десило неки дан: дјеца су се играла пред вечер на гробљу након што су зидари оставили посао. Зидали су нову гробницу и дјечаци се спустили љествама унутра да разгледају тај тајанствени мртвачки стан. Но уто је зазвонила Здравамарија и они се у страху брзо попеше из гробнице. Остао посљедњи мали дјечак Мохуна а они угурсузи горе, да би се с њим нашалили, дигли му љестве, оставили Мохуну и побјегли. Па су касније и заборавили да су оставили дјечака у гробници. Касно увече прошетао се онуда поред гробља један љубавни пар (јер то је једино мјесто за несметану љубав) и чују љубавници стравичну вику дјечака из гроба: "Ја сам мали Мохуна! Жив сам, у гробу сам! Не бојте се!" Љубавник је био неустрашив момак и извукао малога Мохуну из гробнице, гдје би сигурно преко ноћи и умро од страха. Већ је био сав помодрио, несретник. - Како је, велим, морало бити тек несретном Мохуни у гробници, међу мртвацима! - Настављаш своју немирну, паничну мисао и уз пут проживљаваш све страхоте једне такве ноћи у гробници. Одбија четврт. Свјетло гори. Па се упушташ све даље, све будније у мисли, којима нигдје не видиш краја и долази ти да викнеш, да зовеш, да се продереш у мрак: "Видим вас! Видим вас!" - А што видиш? Мрак је. Свјетло се угасило, ништа не видиш! Ни себе не видиш! Ни своју руку не видиш пред очима! Изгубио си оријентацију у мраку. Гдје је прозор? Гдје су врата? Уз који зид лежи кревет? Који зид? Какав зид? Мрак нема зида. И панично тражиш неку освијетљену тачку у тмини, неки сигурни предмет да наслониш свој стравични поглед. Ничу ти пред очима лица, многа лица: ево Тонинке са страшним зубима-дерачима, пантера спремна на скок. Дон Тома се смијеши лукаво, цинично, и тај његов смијешак полако се развлачи у гротескну гримасу уста, у положени број осам, који се преображава у наочале, а мало ниже црна тачка расте у брчић и око брчића смијешак... типични смијешак доктора Каулиа, опћинског лијечника-политиканта, у црном рединготу, и црном полуцилиндру. И мали мршави магистер-апотекар с умјетним жутим зубима који му непрестано испадају из уста. Мучиш се да му то зубало држиш у устима, но чим магистер зине (јер он има нешто да каже), зуби му се просипају као зрње кукуруза. Затвараш очи пред тим физиономијама. Но ето, на врата (која си затворио) улази строги, инквизиторски поглед малога фратрића. А мало касније, у бунилу првога сна, стојиш пред њим као пред суцем који те осуђује на смрт: да будеш жив закопан! Од страха настојиш да све изврнеш у шалу, па гуркаш интимно фратрића у раме: "Ах, падре Фелице, тко би био рекао...? Готово сте ме уплашили! А лијепо су знали свирати на оргуљама. Па на мојој кризми, мени бискуп "паџ тецум", а ја што? - дијете, кратке хлачице, побожност у срцу - њему пољубио палац. Сједимо у кору с дједом по мајци, који је читао еванђеље и на великој пјеваној миси. Онда покојни жупник Зудениго: "Доминус вобисцум", а ми сви громко из кора: "Ет цум грано салис"... и тако је све било религиозно! Па мирис тамјана... Ах не, гдје су они наши стари добри свећеници! А оно, падре Фелице, јесте ли ви оно озбиљно...?" Фратрић нијемо склопи очи у знак потврде. Дакле, осуђен! Одводе те доктор Каули и апотекар и уз пут ти шапћу: "Не бојте се. У гробу сте жив. Ми имамо веза..." Но не вјерујеш магистеру, њему испадају зуби, чини ти се да лаже. Затим играш карата с лијечником и апотекаром у гробници. Али то и није гробница него нека кајита на трабакулу: миришу сухе смокве и катран. Но, у ствари, и немаш карата у рукама него си раширио прсте лијеве руке па бацаш прсте умјесто карата и препиреш се: "Ех, ех, докторе, то је мој палац бастони! Немојте красти моје карте!" Но лијечник не уважава твоје приговоре: узима са стола твој палац, а магистер кажипрст и глођу твоје прсте, а кости пљуцају под стол, гдје се Лижњак и Тонинка кољу као пас и мачка: чујеш како реже једно на друго и како им хрскају кости међу зубима. Одједном - прас! - нешто тресне по палуби а Лижњак мукло залаје... Слика се распршила. Кад си отворио очи, угледао си своју собу преливену блиједом мјесечином. Но оно хрскање костију и оно пасје режање слушаш и даље уз тихи шум вјетра, и чини ти се да ти чуло слуха и даље сања... - Ах - да, то је вјетар оборио онај камен с руба терасе на улицу, камен мога срца... и пас је залајао... Мјесец сја... И дуго још слушаш како се на улици пси кољу око костију што су остале након јучерашње гозбе и како злослутно туле у ноћ и лају на мјесец. СУКЊА ...Док се јуха скухааа... док се јуха скухааа... Зузу зузу зу-зууу... Мрмља госпоја Олива растресено комадић успаванке коју је чула прошле године приликом посјета госпођа од "Јавне добротворности" дјечјем забавишту код опатица (дјеца су је у част госпођа отпјевала), али је од свега упамтила само тих неколико кухињских ријечи, па их сада понавља кухајући ручак и зузуцка по кухињи као муха кад уђе у стаклени цилиндар петролејке па не зна више из њега изаћи. Пљуснула је у лонац комад масне говедине с костима, двије главице лука, четири пет рајчица, мркву, першин, шаку соли, па поклопила лонац. Напухала се у ватру до суза. Ватра је несигурно планула из зелених, димљивих дрва и опрезно лизнула по дну црнога лонца, као да га куша дугим, бојажљивим језиком. - Тако, - рече сузних очију. - Ти-ра тата та-тааа... - и обрише прстима сузе, а нос усекне у прегачу. Јуха се куха, сад је била слободна. Могла је радити што је хтјела. Могла се бацити на канапе и читати "Тајне руског царског двора" или, још замамније, растворити ормар у спаваоници и уживати у свом свиленом рубљу. Комбинеи, гаћице, грудњаци, ноћне кошуље, све је то било њено, не само као власништво, већ много интимније, милије, као властито тијело, груди, бокови, бедра, па кад је дирала и гладила ту ружичасту, њежну, пјенасту свилу, чинило јој се да је неке пажљиве, фине руке дирају по голом тијелу. И сад је сву прожме милина од саме помисли... С насладом је осјећала своју слободу. Собе, кухиња, ходник - могла је бирати, могла је бити у свакој од тих просторија, сама, негледана, несметана. И свуда прозори: четири стране свијета са свим својим замимљивостима. Раскош могучности. Мамци. Стајала је насред кухиње са својим омашним боковима, неодлучна. Одједном јој се огромне груди надму и уздахну. Јави се око ње упорна, загрижљива самоћа са својим опасним дражима. Сједне на кухињски сандук за дрва и дигне сукњу. Појавише се бијела, округла кољена. Још су се на њима видјели сивкасти трагови оловке, изблиједјела и нечитљива слова, као стари натписи по зидовима, испрани од киша и вјетрова. Она умочи палац у уста и узме брисати трагове. Затим извади из џепа комадић оловке и замисли се над својим кољенима, као над отвореном бијелом књигом. Мисли јој као лаки, хитри облачићи прелазе преко лица и задахњују га готово неком љепотом. Она сањари као дјевојчица над шареним бомбонима; не може да се одлучи којег би најприје метнула у уста... - Не - зашапће као да је подлегла напасти. Не, нећу, нећу! Немој, мишу, нећу тебе данас. Ма, узалулно ти је, рекла сам ти да нећу! Ти би све рекао мами... - дода с мазним спочитавањем. И доиста, неће миша, него мјесто њега пише изнад кољена на бијелој глаткој кожи Тони. -Тони! - ускликне узбуђено и насмије се готово раскалашно, заводнички. - Тони, ни-ни-ни, мој мали! - Покуша га пољубити, али јој засмета трбух, па пољубац пренесе врховима прстију. - Онда... - застане нагло, ужаснута, као да јој је одједном нетко пљунуо у срећу. Лице јој прекрије мрачан облак туге. - Ах, душо моја мила! - уздахне искрено, до суза. "А зар ти ја нисам вјерна била", запјева у себи, патнички, без гласа, пуна несреће, а сузе су јој текле, "зар те нисам ја љубила"... Љубав се њена топила у пјесми шутљиво, нијемо као шећер у безбојној, млакој води и она је испијала тај сладуњави, бљутави напитак успомена са самопријегором искусне патнице, као лијек. Чак и обрише уста с резигнацијом. Прегорјела је. - Жени се, жени, луди мали! Послије ћеш се кајати... То кајање привија као мелем: мање је сада боли. И опет стоји над својом бијелом књигом у несташној, сретној неодлучности. Кољена јој опет заиграју од узбуђења: додирнуо их је хладни графитни шиљак оловке, као да ју је кљуцнуо мали, враголасти кљунић среће. - Мали, мали, бимбилин - говори она пишући, а рука јој подрхтава од сласти. - Мали, мали бимбилин... Заклопи очи од превеликог сјаја. Све блијешти у њој од његове близине. - Вјеко... Вјеко... - дашће вјерно, безумно. - То још нисам никоме... никоме... Ах... Била је његова. Препустила му се као стара, осамљена мадмоазел, која је први пут осјетила љубав. Да, љубав. Чему то иронизирати? Није она нипошто била стара; свега пред пар година превалила је четрдесету са сузама у очима, а још је мање била мадмоазел. Имала је госпоја Олива свога малог, ћелавог начелника доље испод себе, то јест у првом кату, у просторијама опћинске оправе. Али он готово и не судјелује у овој приповијести те ћемо, више из обзира према госпоји Оливи, приклопити у његова част само то да је био велики љубитељ добре јухе и масне кухане говедине, коју му је госпоја, ето, управо и спремала за ручак. Дјеце јој начелник није могао дати, или их она није могла примити, што је, уосталом, свеједно кад се каже да дјеце нису имали. Стан су узели у опћинској згради због угледа. То јест, опћинска је зграда имала сва четири зида слободна, што јој је давало у неку руку изглед самосталности и неовисности, а начелник је имао своју властиту кућу у забаченој уличици "без сунца и погледа на свијет", па је госпоја Олива добивала нападаје и гушила се док се нису преселили овамо: њој је био неопходно потребан за здравље управо тај "поглед на свијет". И сада је имала: са четири прозора пуцао јој је поглед на све четири стране свијета. Тако је била окружена са свих страна занимљивостима живота нашег малог мјеста, па је могла бирати шта је хтјела, требало се само пребацити с прозора на прозор. А сваки је од њих имао својих особитих и, ако допустите, неодољивих дражи. Али ипак онај што је гледао на мали и посве занемарени пролаз с двије стране и нимало занимљиве кућице, што су се стисле једна уз другу као двије старице, а све од респекта пред надмоћним господством опћине, тај је прозор представљао за госпоју Оливу ону страшну напаст, која ју је, додуше, напајала блаженством, али, наравно, и очајем. Ту у једној од оних кућица била је однедавно отворена нова бријачница врло привлачне унутрашњости, у којој су два велика бријачка огледала оптимистички ведро гледала на муштерије и услужно им нудила слику њихове неизрециво драге и занимљиве особе. Пред тим су се огледалима по цијели дан врзмали младићи, истискивали приштиће, зачешљавали косу, кревељили се и правили мајмунске гримасе, а све од обиља времена и обијесне веселости; чак би се с одраслом важооошћу дали сапунати и бријати оних двадесетак жућкастих длачица, што су им самосвјесно почеле избијати по лицу. Госпоја Олива је, дакако, држала притворене капке тога прозора, тако да се иза њих могла несметано и без опасности за свој углед занимати посјетиоцима бријачнице. Сви они "њени" младићи, и Тони и Вјеко и миш и бимбилин, и коке, мике, микелин, сви ти деминутиви и хипокористици доносили су своју кликтаву, мекетаву, јарећу младост под тај наоко слијепи прозор и просипали нештедимице своје недозреле мушке гласове и своје гипке, неукроћене покрете и будили горе у госпоји Оливи, иза оних притворених перзијана, чудну женску чежњу. Љубав? А зашто не и љубав ако останемо у границама пристојности и у плавој мјесечевој фантазији? Да, али то је само танка, љескава површина фантазије, тај ау цлаир де луне, сјетна алеја, посута уздасима и строго омеђена одрицањима, како је сама госпоја Олива хтјела себи приказати свој немир. А доље, у дубини, у мраку, гдје не допире мјесечева зрака ни нујни зов зрикаваца, у тамном и нијемом изгарању бића, било је то нешто врло бурно и замршено као грозница. Упалило ју је нешто једног дана (а што и којег дана?) и кренуло је из стања мирне кућне марљивости и разбудило у њој неку чудну радозналост. Прозори су јој постали неодољиви мамци, као рупе на завјеси која јој је прикривала свијет, и сваки глас с улице, сваки штропот, па чак и звонка магарећа потковица на плочнику почела ју је неодољиво привлачити к тим отворима у свијет. Чинило јој се да се око сваког тог звука одвијају нека нова, невиђена збивања и да ће се пред њом, чак и због ње, само због ње, одиграти нешто необично и потресно, као у казалишту. Ето, младићи. Немирни, грлати насмијани, као да су сами створили овај свијет, па газе по њему слободно, као по свому. Проносе своје снажне вратове, плећа, разгаљене руке, ноге; мушкост игра у њима, млада, шкакљива, стидљива. Мамини синови! Гледа их госпоја Олива иза перзијана матерински невино и бијело, кроз велове прве причести, у даху свибањског цвијећа, што мирише по црквама у славу безгрешне и чисте дјевице. Дјевичански милује очима те драге младе главе, из којих прска смијех као вода из водоскока, а у млазовима њихова смијеха преламају се и плету шарене и необјашњиве дуге њених жеља без јасних граница између појединих, посебних чежња. Наслућује разнобојно и немирно свјетлуцање у себи, страшно плажење и шуљање чудних осјећања, нестално, неодлучно, али наметљиво бојење слика и гласова у сасвим одређен, замаман и страшан смисао, и већ је осјећала гваљу жарке чежње у грлу и страх од слатког, загушљивог гријеха, али онда се одједном опет све преокренуло, као у фантастичном шаренилу калеидоскопа, и завило у сигурну и чисту бјелину материнства. Она је била љубоморна мама свим тим младићима. Пратила је задивљеним и брижним оком њихове будалаштине, бдјела је иза својих перзијана над њиховом неискусном и неспретном младошћу и смијала се раздрагано кад би се ускопрцали и црвењели пред сукњама дјевојака. Мали, збуњени, као пилићи кад наиђу на жива кукца, па га гледају престрашено и пијучу за мамом да им објасни то чудо. Чудовишта у сукњама, што разблудно мичу својим облинама пред очима младића и шире око себе сладуњаве и замамне мирисе, те се младићу памет смути па заглавиња, јадан, као пијани пјетлић, сплете се и падне у мрачно крило мекане и љигаве животиње, што га свега испије својим пожудним сисаљкама, као хоботооица. То су за госпоју Оливу биле жене - монструми у сукњама. Нешто лукаво и отровно, спретно умотано у звјерска крзна и шарене одјеће, као лукаве животиње и отровно цвијеће. С уживањем је гледала из свога заклона на прозору како вјетар диже сукње женама, како безобзирно и обијесно, мушки смионо, витла вјетар тим завјесама тобожњега стида, а оне, крепосне запрепаштене, скупљају у паници своје једриље као лађе у олуји. Открива се то толико скривано, голо тајанство као нешто подмукло и срамно; подло, као засједа. Довољан је, ето, један замах вјетра да се открије цијела та кокетна парада. А што је испод? - жалостан и смијешан гад и стид женскетине... Ох, боже помози! Госпоја је Олива с побожним страхом потајно презирала то дјело Божје у сукњи, али опрезно је остављала створитељу могућност да поправи и дотјера тај посао. Себе је, дакако, искључивала из свога презира. Она је себи дала то право; она је била нешто друго. Њена чистоћа и узвишене мисли чврсто су је штитиле од изједначења. Она се окружила високим и сигурним бедемом презира, па је унутра уредила своје светиште и положила свој мали рај на гола бијела кољена. Ту је крила свој тајни али чисти одред од очију цијелога свијета. Бог види и суди. Она је била невина. Из сањарења је тргне крекетав, суров глас са улице. Она престрашено спусти хаљину, као дјевојчица од дванаест година затечена како са занимањем гледа своје дуге, танке ноге. - Људи, жене, чујте анђела мене! - викао је глас на улици. Госпоја Олива потрчи к прозору да јој не би, забога, што измакло од најављеног догађаја, па намјести перзијане како би несметано могла мотрити... - Што је, Линтро? Што се продаје? - упита живахним гласом пуначка млада жена, јако утегнута у струку, па су јој облици изазовно искочили на све четири стране. Била је у црнини. Удовица. Линтро, и не погледавши удовицу, омота брк око кажипрста и стане смијешно изненађен па закрекеће у стиху: Не продаје се него даје! Дају л' жене - ево мене! и хоп! - вјештим замахом штапа дигне сукњу удовици високо, до трбуха. Она врисне ужаснуто, као да јој је змија сунула под сукњу, и одскочи назад, а сукња срдито падне и покрије смјерно удовичине ноге. Госпоја Олива осјети жмарке среће по бедрима од уживања у сигурности. И насмија се. Манде Пркелина - сукња до колина, дигни зеру више, да Линтро не уздише. Стајао је насред улице на своје двије јадне, искривљене ноге, а кољена су му се братски наслањала једно на друго, оба хрома и немоћна; штап је испружио преда се као коњаник сабљу кад иде на јуриш. - Вражји Линтро! - смијала се удовица, осјећајући се почашћена. - Стар си, а још си луд! - Ко је луд, пљуни му на ћуд! Е, је ли тако, црна длако? - обрати се публици уоколо по прозорима, намигујући брком. Удовица је тек сада поцрвењела, осјетивши се сама пред свим тим насмијаним свијетом. Ја сам таки, а ти така, сваког реси своја длака.s Спусти штап и ноге му два-три пута лако клецну, као по неком утврђеном поступку за почетак кретања, а затим се и покрену, споро и тешко, као полуге локомотиве. - Куда стижем, сукње дижем... - викне још на одласку разметљиво-бећарски, к'о лола и бекрија, високо замахнувши штапом, својим тријумфалним и славним оружјем, коме има захвалити сав свој углед. Крене. Шала се завршила и он покуша узети послован изглед. Стане из свега гласа извикивати робу што је управо стигла с брацером, објављивати купцима њену изврсну каквоћу и управо смијешно ниску цијену (он се и смијао при том!), позивати на хитну купњу, пријетити нестанком робе, поскупљењем, одласком брода, пропашћу, смрћу... Његово је викање кружило градом као аларм пред катастрофу, као ватрени позив освједоченог филантропа и забринутог пророка. Као глас вапијућег, продирало је у сваку уличицу, у сваки кутак, разлијегало се над градом, језиво и кобно, као објава судњега дана: будило, дрмало трому вољу купаца, шибало лијеност и нехај. Корача Линтро одважно и виче за пет динара, десет крумпира и мјерицу уља, а ноге му усрдно служе: грабе у простор здесна и слијева, као да косе пред собом бразду кретања, а он сам усправио се гордо као на коњу и испружио руку на штапу као да притеже узде и успорава непотребну хитњу. - Људи, жене - зариче на углу (угао дијели глас на двије улице) - чујте анђела мене! У Веле, на брацери, сваког блага божјег! Купуса, сира, уља и крумпира, липих како сам ја лип, билих како сам ја бил! Роба фина, мала цина. Идите и видите. Робе је мало остало, кад је не буде више, притегни каише! За ужину слану скушу, за вечеру крст за душу! Капљу уља дај на блитву, да ти не звоне на молитву. И не слушај жену луду, не говорим ти залуду! Сутра Вела путује за Фар. Жури, јури, узми, купи, не буди товар! - А ово ти виче Линтро, равне ноге, а крива кољена, од бога створена - дода на концу као неку врсту гаранције за вјеродостојност онога што је прије викао. Лута његов глас кривим уличицама као уклети зов биједе и растужи госпоју Оливу. "Јадни Лиатро", уздахне са симпатијом. Она није вољела старце. У њима је гледала нешто себично и прождрљиво, нешто животињски безобзирно у његовању својих несхватљивих и опаких навика. Сама се о томе увјерила као предсједница "Друштва јавне добротворности", које је управљало градском убожницом. Тамо су биле свега двије тихе старице. Једна је још за живота поклонила сав свој имутак самостану и сада је у непрекидној молитви и потпуној глухоћи чекала само духовну награду за принесену жртву. Права светица. Друга, бивша просјакиња, скупљала је крпице и шивала хаљинице за кћеркицу, коју је очекивала да ће јој се родити сваке године послије јематве, па је свакога плачући молила да јој поклони напршњак, јер како ће, јадна, шивати без напршњака... Живјела је тихо у свом куту, шивала крпице пјевушећи својој будућој кчеркици нина нани и смијешила се сретно. Али оних пет-шест горопадних, злих стараца! ... Госпоја их се Олива напросто плашила. Непрестано су нешто тражили, бунили се, протестирали! Један је, на примјер, захтијевао да му се сваког дана даје седам сухих шљива, због столице! И то баш шљива, за сухе смокве није хтио ни да чује! Други је опет жвакао зелене борове иглице (јер да то чисти крв), а мокрио је по соби "због здравља", хтио је да живи "природно" као и животиње у шталама, које су управо због тога и здраве. Један је опет сакупљао све на што је наилазио, какве год прљаве отпатке и зарђале ствари (тко зна зашто му то може једном служити?), па је код себе направио складиште којекаквог смећа. Права покора, боже ослободи! Сама није знала шта да ради "Јавна добротворност" с тим старим чудовиштима? Коначно, и милосрђе има својих граница! Доиста, старци су као казна божја. Гдје год се нађу, сметају. И одмах почну развијати своју штетну дјелатност, као по некој дужности; они неће да им се каже да су се улијенили у старости, хоће да зараде свој крух. Завуку се тврдоглаво у своје навике, као у неке дубоке рупе, и нитко их више није кадар измамити напоље, него и умиру тамо унутра, незадовољни и посвађани с цијелим свијетом. Сваки пут кад је посјећивала убожницу, госпоја је Олива улазила са стрепњом у оно крило бивше аустријске тврђаве "Госпина батерија", гдје су живјели старци. Тко зна што они смишљају у својим опаким и себичним главама? Онај, на примјер, од седам сухих шљива могао би и убити, кад једнога дана не би имао столице... Госпоја се Олива згрози од гађења... Глас Линтров поново се јави из велике даљине. Она осјети слатку стрепњу по бедрима: промази јој се Линтров глас око ногу и обавије их дахом неке топле сигурности, овдје високо, у тврђави њена дома, мужа, угледа... Она је изван дохвата, она је узвишена, чиста... Главно, она га се не боји, као што се боји оних стараца... Има на њему нешто чисто и свечано, нешто свето. Доиста, којипут јој се учини древним свецем што кажњава женску охолост, као свети Иван Крститељ. Вуче се живахно по свијету, прионивши смјерно на себе покору своје хромости, и штапом шиба немилосрдно женску поквареност. Не туче, него разоткрива, разголићује лажну светињу и показује свијету што је срам и стид. Куда стиже, сукње диже! Као вјетар, праведан и чист! Он је носио у себи нешто од њена презира. Она се већ више пута позабавила мишљу како би укротила у себи своје достојанство, које је тако оштро дијели од њега, и привукла Линтра к себи, у неку врсту светог моралног савеза. Осјетила је најприје неодољиву жељу да на њему изврши чин милосрђа: то би био први додир који би га везао уз њу захвалношћу... И доиста, почела је о њему водити бригу без његова знања, као о дјетету без будућности. Тај весели старчић разбуктао је у њој жар доброчинства, а како је госпоја Олива била сасвим неумјерена у племенитим страстима, којима касније покољења дижу споменике, ако не у камену и бронзи, а оно у сјећању, што је којипут и трајније од бронзе и камена, она је, у својству предсједнице, поставила одбору "Јавне добротворности" захтјев да се Линтро прими у убожницу без уобичајених формалности. Ту је, дакако, наишла на отпор госпођа из одбора, које су потегнуле питање Линтрове завичајне опћине, крснога листа, па чак и самога идентитета. ДАЉЕ >>>