И пљус, пљус! А дјечурлија не знаш да ли плаче или се смије... Потрчао си огради и гледаш доље. - Богами, није. - Мислио си да Тонинка најмање дијели ћушке и десно и лијево, а кад тамо, она себе лупа по голој задњици. Задигла отрага своју јадну подерану сукњу и страховито нечисту кошуљу и напрћивши се према дјеци пљешће бијесно себе по жилавом стражњем месу. А несретни фратрић, ужаснут, збленут, стоји покрај ње, окренуо лице зиду и само што не заплаче. Чује како "унутра" одмичу столице од стола, како се крећу, ходају... устали су! - Само не сад, не у овај час! О, боже, осјећам ли се ја то грешним? Ако побјегнем, значи да сам грешан... да разумијем, . . Исусе, ја ништа не разумијем! Ништа нисам видио! Ја ово нисам хтио видјети. Ах, слатки Исусе! И управо у онај час од кога је фратрић највише и стрепио растворила се оба крила великих школских врата и на њима се свечано појавио бискуп у пратњи дон Томе и једног старог мршавог каноника, који је о фини црни штап ослањао своју нахерену старост. Иза њих је слиједила велика маса клера, а на крају поворке маестозни дон Флорио, који је причао декамеронске анегдоте младим клерицима, црвен од ситости и задовољства. Тај свечани бискупов излазак десио се управо у моменту кад је сулуда Тонинка баш најжешће себе лупала по . . оном како је већ речено, да не понављамо и у бискуповој присутности ту непристојну ријеч. Сам бискуп с пратњом застао на прагу и с гађењем размотрио одвратни призор. Затим, једним исто тако гадљивим и узбуђеним погледом, пуним незадовољства, пријекора и чак неразумијевања обдарио и малога конвентуалца, који се скаменио и притиснуо уза зид те не знајући камо би склонио свој покајнички поглед, а осјећајући на себи, на свом лицу, на свом десном уху (које се било зацрвењело јаче и од самог лица) строги поглед бискупов, панично је склонио своје очи баш у правцу највеће срамоте, гријеха и ужаса. Као човјек који бјежи пред прогонитељима и одједном се деси да им падне равно у наручај, тако и он, тражећи у сулудој паници неко сигурно склониште гдје би сакрио свој "окаљани поглед" натрчи управо на оно мјесто од кога је толико бјежао... и ту се притаји. Али "тамо" он није ништа видио, он уопће није ни знао што то гледа. Чинило му се кад би сада одвратио поглед на коју другу страну, да би сви помислили како је дотле халапљиво и пожудно гледао женску голотињу, а сада наједанпут изиграва сушту крепост пред бискупом. - Боже, каква срамота! - уздахне бискуп пријекорно и крене даље. У тај час, сасвим неочекивано, истргне дон Тома штап из руке старога каноника те стане њиме махнито млатити оно нечисто и сулудо створење по зна се већ којој страни тијела. - На! - узвикује дон Томица - на, ево ти, ево ти! Тонинка урличе од боли, труби, реве, њаче, стење, крешти и сипа на дон Тому пљусак таквих рјечетина каквих он до сада никада није ни чуо, па их по свој прилици није сасвим ни разумио. Али у тој бујици гадости што је потекла из Тонинкиних уста једно мјесто чини ми се да је ипак збунило дон Тому, а то је оно мјесто кад је она споменула - додуше невезано и збркано - "удовицу Јакубину" и "доларе, доларе" и да је "она носила писма, да она зна све..." То "све" потпуно је смотало дон Тому. Јер то "све" чуо је читав клер, који је на Тонинкину вику зачас излетио на улицу, а није искључено да је то чуо и сам бискуп, који се на ту ријеч такођер био окренуо и на један час застао. А што је најгоре, чуо је то злобник дон Флорио, који је мрзио читав свијет зато што није постао бискуп, и дакако, ено, већ прави досјетке тамо међу клерицима. Дон Тома, јавно об!ивен срамотом, опазивши подмукло намигивање и шушкетање колега, да би некако сакрио забуну, одједном се окрене грубо и сурово јадном фратрићу који је још увијек стајао прикован уза зид, блијед и престрашен, чекајући само кад ће и на њега доћи ред. - А што сте ви ту радили код онога гада, а? Ви сте гледали, разумије се? Фратрић само престрашено затрепће очима као да му управо кане прилијепити ћушку и не рече ништа. - Шутите? - Шутим, шутим, дон Тома мој! Шутим, јер признајем, јер се кајем... јер ви имате право што ме овако... пред свима... и тако да чује и сам Пресвијетли... И ударите, ударите ме тим истим штапом! Није то од пркоса што ја шутим, него... Ох, кад бисте ви знали! И фратрић зајеца. Сузе му потекле низ мршаве дјетиње образе које је облило сасвим слабо семинарско руменило. - Дон Тома, забога! Дон Томица! Ма је ли ово мјесто? А што је он, јадан, крив? Јављају се гласови из клера, па дон Тома остави фратрића, али ипак не заборави да му добаци одлазећи "но, о томе ћемо ми још разговарати". Потрчи да би стигао бискупа. Уз пут врати штап старом канонику, који је с великим интересом пратио читав призор, па примивши штап, помно га обрише о сутану и потапше дон Тому по плећима: "Браво, дон Томица! Бен фата! Браво! О, то је добро! Споркета, спорка! Тер споркуља смрдећа!". За њим крене и сав остали клер. Дјечја фанфара удари туш и распрши цијелу ту немилу згоду. Ако је нешто и остало, по томе је прашио бубањ, па се све издимило у часовитом забораву. Фратрић је остао на мјесту као ишћушкан. Осрамоћен и осумњичен јавно, пред самим пресвијетлим бискупом доведен у нечасну везу с оним женским створењем! Није могао довољно да исплаче свој горки стид и понижење. Извади црно обрубљен рупчић из рукава и обрише блиједо патничко лице, које су непрестано натапале тихе притајене сузе покајника који је одлучио да данас не пригризе ни залогаја хране, за покору. Тонинка, међутим, нешто због своје болесне растрешености, нешто због навикнутости на батине, заборавила већ и фратрића и дон Тому и ударце и цијелу ту збрку. Попела се она на прозор у приземљу баш испод твоје терасе и затулила старинску пјесму о љубави: Јубави, јубави, враг ти однил кости, јербо си скончала цвит моје младости... Глава јој је извиривала из прозорског оквира у вертикали тачно испод твоје главе или можда мало удесно. "Уосталом, да испитамо". Пустио си кап слине с устију и чинило ти се да пада косо, улијево, најмање пола метра од Тонинкине главе. "Ту не вриједи физика, брате мој. Није кап занио вјетар, вјетра и нема. О, Нењтоне, како то данас падају твоја тијела?" А десна ти је рука већ дуго лежала на оном камену што је притискао хлаче и тек си сада примијетио да си га сасвим несвјесно догурао до самога руба. Камен је стајао равно над Тонинкином главом. Још си га мало гурнуо. Сада је већ цијелом половицом излазио преко руба. Тада си га кврцнуо средњим прстом: камен се пеколебао! Што је још потребно да овај камен падне? Како је једноставно постати убојица! Довољно би било да га само дотакнем прстом, да пухнем у њега... "А кад би сада неки сасвим изненадни, залутали лахор само мало залепршао овим хлачама... да ли бих и онда ја био убојица?" "Зогагу, зогагу, дала буба зогагу"... узео си говорити бесмислене ријечи да би растјерао убилачке мисли. Ух, удахнуо си пожудно као да си изронио у последњи час прије самога гушења. То је лудост, зогагу, лудост. Сасвим измучен својим тамним мислима силазио си с терасе понављајући механички "зогагу, зогагу, дала буба зогагу"... Ах, мир неког светог мјеста будистичког на Тибету! Не, није истина! Ја више волим и најбаналнију буку... сандук прапораца на неравној цести. Вожња. Ломатање стројева, окретање турбина. Водопади. Витки ностови над водама. Руке у покрету, нокти црни од рада. Погледавши своје блиједе нерадине руке, насмијешио си се тужно. В У соби је полумрак. Чврсто затворени капци пропуштају кроз пукотине тек неколико косих сунчаних пруга у којима се комеша густа прашина. - То је тек толико да видим у каквом нечистом зраку живим. Колики свјетови прашине! Улазе у моја плућа, у моја уста, у нос, у очи... Јест, све књиге на комоди прекрила је прашина. Од када нисам читао! Познато је да књиге преносе нечистоћу; у њих се увлаче стјенице... Колико сам пута нашао суху стјеницу, згњечену муху, притиснутог комарца с раширеним ногама преко суптилних ријечи ведрина, срце, цвијет... Па она жута мјеста у књигама над којима су људи кихали, кашљали, копали нос, вртали ухо шибицом. Жути отисци влажних знојних прстију у које су читачи пљували, лизали их, или су им се знојили од узбуђења, од муке, од жалости, од болести. Пепео од цигарета, испљувци духана, ишчупане власи. Биљешке са стране, неразумљиви, нервозни, патолошки знакови, цртежи и опаске "ово је сјајно", "фантастично", "неувјерљиво", "то исто каже Дидерот, само много љепше", "ех, кад би тако било!" "стара пјесма", "господин аутор не зна што је ентелехија", - "атеистичке лажи и свињарије!..." Колико узрујавања! Колико одобравања, одушевљавања, полемизирања, зановијетања, увреда, пријетња! И онда, на крају, нека се зна да се то узрујавао, љутио, одушевио и прокоментирао књигу Мирко Погачић, који ју је "прочитао" још 22.ИИ л923.године. Толико непосредних знакова искреног људског расположења наћи ће се још на мјестима гдје је човјек боравио сам, затворен са својим мислима, са својим жељама; по зидовима тамница или у интимном дневнику каквог самостанца који је по ноћи устајао из кревета и вадио из сламарице своју биљежницу да би при мјесечини, на прозору, записао патње свога тијела. Али све је то романтична еротика према оној декадентној, перверзној, порнографској борби по зидовима јавних захода гдје човјек такођер жели да буде што више сам и несметан, али зна да ће иза њега то мјесто посјетити његов противник, па му оставља свој изазов, своју паролу, свој цредо, свој енблем, своје "живио" и своје "доље". - Мислиш. Мислиш о свему, то јест о било чему и чудиш се колико има тога о чему човјек може мислити. Много, много је мисли. Човјек је постао и по занимању "мислилац". Онда његова госпођа виче на дјецу: "Пст, Ото, Берци; тихо, тата ради!" - то јест мисли... А мислилац се развалио на диван у свом кабинету и мисли: "Како је моја жена глупа! И за ког сам се врага уопће оженио! Берци, Ото, пст, тата ради! Татаради, татаради, татаради... Као мотор... татаради... Ах, к врагу, татаради!" - Па је Мислилац запјевао промуклим баритоном: "Та-та-рааадиии"... окренуо се на бок и захркао. И то је боље, окренути се на бок и захркати, него ове празне и сувишне мисли док вани бубњеви бубњају и господин бискуп благосливља копно и море. Како смо се зетворили! Како смо се оградили од тих седам пароброда вјерника из три сусједне диецезе! И тако мило шушкетамо мислима у нашем интимном полумраку: "Ја нисам идентичан с тих седам пароброда глупости. Ја сам, појединачно, такођер, један од оних изузетака који све то разумију и који су због тога несретни. Ах, затворимо се чврсто у себе, ми мудри, и држимо главу у хладној води док нам се не укажу велике смрзнуте сјеверне звијезде разума! И онда мало поезије: кроз сасвим уснуле пејзаже, кроз дрвореде нијеме црногорице и непрозирну таму с бијелим звијездама у даљини ступа смирена корака покојни Римбауд, у црнини... и рецитира ступајући мрачном алејом: А ноир, Е бланц, И роуге, У верт, О блеу, воyеллес... ...а јека му одговара из неизмјерне ноћи: "воyеллес... воyеллес"... Наједанпут на улици, под самим прозором, паклена галама. - То су, богами, Тонинкини вокали! Њезино И је муња, њезино У је лавина, пролом облака, туча! Катаракти погрда пљуште из њезиних уста тешко, пљоснато као дажд напуклих чинела, као котрљање старих лонаца; оштро, оригинално, инвентивно, без понављања падају њезине увреде и кога погоде, као да га лупе дефом по глави: - таф! ... Увријеђени остаје смучен, збленут, немоћан, без иједне ријечи. Јер Тонинка погађа увијек најосјетљивије, најболније мјесто, на коме се обично крије нека тајна која је толико позната да збиља треба бити неодговорно луд као Тонинка да се човјек тако љуто угризе за срце. Које завидно богатство израза! Сипа Тонинка неочекиване успоредбе, развија богатство реторичких фигура, лупа и уништава непријатеља метафорама, метомимијама, синонимина, аугментативима, ономатопејама. Ономатопејски истјерује зрак кроз стиснуте усне, лансира далекометне испљувке и - пљус! - пљус! - ћушке. На ћушке си отворио прозор и угледао неочекиван призор. Онижи, црни, смежурани жандарм-понаредник, с двије бијеле звјездице од воловске кости на сваком рамену, ћушка Тонинку својом коштуњавом, сухом, попут вила скелетном десницом с које је претходно био скинуо сиву кончану рукавицу. - Ћу да ти истјерам ту луду идеју, мајку ти крваву! - дашће поднаредник и вуче Тонинку. - Ајд са мном на станицу! - Но прихватила се она обим рукама велике кваке на школским вратима и жандарм узалуд покушава да је отргне. Вуче он и псује Тонинки мајке и стрине крваве, но отргнути је од кваке не може, па већ не зна шта ће, чега да се прихвати; виче, топће на мјесту, бијесни... Види: ауторитет му пада пред публиком, а он је у неку руку ту у мјесту - командант, то јест највиши по чину, па ако и није формално баш "командант", он је командир жандармеријске станице, дакле, стварно одговоран за ред и поредак. Он се већ дуго огледава по својим претпостављеним небесима не би ли му оданде пала и трећа звјездица к оне двије и успоставила већ једном ту божју наредничку констелацију на његову рамену, то коштано трозвијежђе које у жандармеријском зодијаку значи повишицу плаће, право на женидбу и што је најважније - сабљу о боку, јер већ види и сам да је смијешан кад командантски положи руку на држак бајонета, смијешан као коза кад маше својим кратким репићем, Бог кози, каже се, није дао дуга репа, али, мајку му, он није коза! Доћи ће он до сабље, па макар... Сатјерат ће он све те "антидржавне" у мишју рупу, сабит ће им он главу међу рамена да неће ни кихнути, мајку им превратничку! И сад ту му, гле, пркоси ова нека шашава помпадурка (он је све жене из неког разлога називао "помпадуркама"), а онај тамо римски бискуп и ови попови латински могу да га прикажу господину команданту пука као командира који не држи "ситуацију у својим рукама", па питај бога шокачког што се све из овога још може излећи. Долазило човјеку да побјесни. - Мичи се, марво помпадурска, на станицу да идеш! - виче он и пљуска Тонинку, а она се и не миче него само рже од боли, али кваке не испушта. Из сусједне куће у којој је у приземљу била смјештена кухиња за данашњи банкет истрчале на улицу оне Саре и Ребеке, Марте и Марије које су данас добровољно скухале цијели тај банкет. Опасане бијелим прегачама, с тањирима и убрусима у рукама, оне су сада с усидјеличким задовољством проматрале како поднаредник "уредује" по Тонинки. И њих је она малоприје опалила својим усијаним језиком јер јој нису дале јести због увреда којима је јавно обасула дон Тому. Иза усидјелица бојажљиво провирује на врата и фратрићева глава, насмијешена, задовољно обасјана срећом гладна човјека с пуним устима, у којима фратрић жваче биране остатке које су му пробрале оне милосрдне душе. У тој кухињи било је још и неколико старих просјака које си виђао још од јутрос како њушкају овуда око кухиње и побожно преврћу очима пред овим усидјелицама спомињући у свакој својој просјачкој реченици име господње. Но узалуд су они ту мољакали и наклапали о господу док се господин бискуп није нахранио и устао од стола. Неки су од њих сада чучали на прагу, други се развалили у хладовини и гутали хладно говеђе месо, мљацкали бијели гњецави лој избацујући кости на улицу, брисали рукавима уста и пили вино из заједничког лонца који је стајао пред њима на земљи. И повели тако просјаци између себе разговор, посве независно од онога што се догађало на улици. - А окле си ти, пријатељу? - Јоа? Јоа сам из Смричевице... покојнога Моалога Стипана. - А ди остаје Смричевица? Бит ће тамо поварх Сплита пут Имоскога? - А не, Смричевица воам је од броачких шкојих, поак горе... А ча тебе, пријатељу, зову Лижњоак? Смишно надиме - Лижњоак, Мене зову у Смричевици Папагало... Просјаци се све онако жвачући насмијаше том надимку, па му се насмије и сам "Папагало из Смричевица" као да није он тај Папагало и настави затим живахно: - Е, перке ми је шјора Розина, још је фала богу жива у Супетру, била доала један чарњени капот, поак ме било видит у њему како папагалота... Ма ча ће рећ, пријатељу, да тебе зову Лижњоак, а? - Перке лиже свакому гузицу за пјат фажола. И покојни му је отац бил исто таки... Ма ча провербиј говори: карв по жили, а кила по баштини! - Остави ти моје покојне у миру! Ча ви мислите, ча ви мислите да смо ми мона? Да не капимо врази пинку ваше дивје беси де? - А ча ћеш, мој Лижњоак? Свега се чини за ово смардеће тило. А кад човик умре - прк! - пардац у руке. - Богат и сиромах, смарт не пита ча си и који си? - Говорил је покојни Скакалако: да ми је бит краљ, ја би све лоја јил и на вуни спал! А ча ће му сад и лој и вуна? А бил је радишан човик, покојан. На том мјесту миран ток просјачког разговора прекине изненадан женски врисак. Просјаци тек тада обратише пажњу на улицу. А на улици поднареднику никако није полазило за руком да отргне Тонинку од кваке, па да се не би посумњало у анторитет његове власти, он тргне револвер. На тај су револвер усидјелице вриснуле и стрчале се у кухињу. Фратрић је само повукао главу унутра и престао жвакати, очекујући да ће сваког часа праснути и хитац. Једини се стари "Папагало", видећи да жандар озбиљно пријети Тонинки тим својим пиштољем, усудио изаћи на улицу и интервенирати. - Ма ча си луд, човиче божји? Пусти је с миром кад никому ништа не чини. - - Ах, јест... да ми госн' жупник направи пријаву! Но као да је жандару наједанпут синуло: "А што, богаму? Што ми се ту овај неки жгољо долази да мијеша у моју службу?" па заборавивши потпуно на Тонинку, као да му је она ту привезана за врата, обрати се "Папагалу" на познати жандарски начин: - А чујеш ти... (овдје једна егзекутивна фраза), а што ми се ти ту мијешаш у моју службу, а, звекане? Јеси ли ти командир мјеста или ја? Ћеш ми ти да наређујеш што имам да радим, је ли, битанго? Што се смијеш? Марш, да те више не видим! Смјешка се "Папагало" док га жандар псује. Гледа он како Тонинка тамо иза жандарових леђа тихо на прстима одмиче, па је очито да тим смијешком настоји још јаче изазвати жандара и привезати његову пажњу док Тонинка не стигне до првога угла. Но луда Тонинка јавила се несмотрено већ са двадесетак корачаја као птица кад побјегне из кавеза па весело зацвркутала у слободи. Командир се један час колебао да ли да се издовољи на "Папагалу" за свој лични рачун или да прописно гони одбјеглу ухапшеницу, па га ипак страх од дон Томине пријаве и респект према прописима кренуше у потјеру за Тонинком. Може се слободно рећи да је Тонинку сам бог спасио. Осјетивши жандара за петама, она се даде у дивљи бијег према обали и тамо натрчи на процесију која је управо онуда пролазила. Поднаредник би јој био, како је по свему изгледало, све кости преломио да му је на који начин пала у шаке. Но управо кад је стигао на крај улице, појави се иза угла балдахин с бискупом. Он се укочи по правилима службе у став "мирно" одсалутиравши почаст светом отајству које је у великој златној монстранци са накострушеним златним перајама сјало под балдахином у рукама пресвијетлог бискупа. Усидјелице и просјаци доље у кухињи пали на кољена и оборили главе мрмљајући полугласно молитве и ударали се у прса тко зна због каквих својих гријеха, који сигурно нису познати ни њиховим исповједницима. А фратрић поклекнуо на оба кољена и склопивши руке на прсима, педантно и дословно, како раде дјеца и како је ваљда негдје у неком ритуалном цодеџу и прописано, то јест тако да је прстима једва мало додиривао браду, подигао очи из те конобе у којој се данас кухало и пекло за црквене достојанственике с намјером да их подигне према небу. Но на том путу од конобе до неба наишао његов поглед на твој прозор и ту се зауставио. У тај си час управо проматрао Лижњака у кухињи с већим интересом него не знам какву напету казалишну сцену. Тамо доље у коноби сви клече, бију се у прса и клањају светоотајству, а Лижњак отрага, свима иза леђа, устао, скинуо свој подерани капут и хитро сакрио у њега једну флашу. Затим узео редом подизати поклопце на камину и турати прсте у лонце испитујући им садржину. Намјерио се тако на велике залихе печенога меса у једној тави и узео грабити то откривено благо и трпати у џепове. У просјака тих џепова има посвуда у њиховим прњама и на најчуднијим мјестима, то јест, свуда гдје има нека рупа и закрпа, а рупа има на сиромаштву... но, што да се и прича. Тако се Лижњак снабдио месом и за неколико дана. Само се још мучио око једног дебелог и руменог хљеба како би га стрпао у капут, али то му никако није успијевало па га се морао у неизмјерној жалости ипак одрећи. Ето, тај хљеб би све комплетирао, као "амен" у молитви, а мора га, гле, оставити! Тај крух наш свагдашњи, о коме ту око њега мрмљају усидјелице у молитвама, мора у дан данашњи оставити само зато што му капут има на леђима огромну рупу и не може да сакрије и крух и вино. Или - или? Гледаш како се Лижњак драматски колеба између круха и вина, између тијела и крви господове, па кад се напокон ипак одлучио за крв, ниси се више могао свладавати и праснуо си у силан смијех. Све се покајничке главе подигле и управиле своје погледе у твој прозор. Оне су, наравно, твој смијех схватиле као бласфемичан изазов у овом свечаном и светом тренутку. Сам господин бог пролази онуда доље обалом испод балдахина! Испред њега шеснаест у бијело одјевених дјевојчица сипа цвијеће из кошарица, глазба свира, црквени збор пјева, а дјеца, водећи се за ручице, скандирају "о Исусе, блага и понизна срца", и све ти се чини да слушаш анђеоске сопране како на небу славе господа, а Лижњак ту у задимљеној и црној коноби као дух пакленски њушка по лонцима, краде месо и вино и само што не плаче за хљебом руменим који се морао оставити... Какав страшан несклад, господе, на овој кугли коју си, кажу, ти лансирао у свемир! Допусти, али тко се ту не би насмијао? На твој смијех фратрић је узбуђено устао као да ће он сад смјеста нешто подузети. А шта је могао подузети? Узео те фиксирати некаквим страшним погледом као да те жели у најмању руку позвати на двобој. Осјећаш строге фратрићеве очи на себи, но не осврћеш се много на њих, него си се сав посветио Лижњаковим манипулацијама тамо око лонаца. Опазио Лижњак да га мотриш и да се онај смијех односио на његов потхват, па све ставља кажипрст пред уста и даје ти знак да шутиш, а ти му климањем одговараш да буде без бриге. То је фратрића највише и разљутило што га толико багателизираш те нећеш ни да га погледаш него све гледаш некамо преко њега као да он ту и не постоји. Он одлучно ступи на праг! Управо је отворио уста да те упита за објашњење, кад га висока и дашчата усидјелица повуче за рукав и нешто му исприча шапатом правећи руком кретње испред чела, а тим се кретњама обично показује за некога да му у глави није све у реду. Фратрић се, изгледа, заинтересирао живо за "твој случај" јер није престајао тихо брбљати са старом дјевојком. Тај фратрићев "обрат" у коноби откине Лижњака дефинитивно од онога несуђеног хљеба, али он, мајстор ситуације - брише хљеб из програма и иде у нове своје мале комбинације. - Ма, реците ми по души: ви сте сигурно лајко од кувента? - почиње Лижњак обухваћати фратрића овако издалека. - Лајко? - чуди се фратрић. - А што је то "лајко"? - А то ће рећ они... они ча звони, ча куха, чисти и реди... Ћемо рећ... лајко од конвента. - А-ха, ви то мислите лаик, слуга? Не, не, ја сам у новицијату код фрањеваца-конвентуалаца. - А, то ће бит од реда светога Франциска? Како ча је падре Боне? А ето, један је од једнога, други је од другога реда, може се и погришити, а говори се "човик гриши", је ли тако? Тако је. А ово сигурно ви нећете више јист? Ово вам је већ све остинуло... - и пружио Лижњак прсте у фратрићев тањир. Но окренула се она иста висока и мршава дјевица и ударила свом снагом Лижњака по прстима великом дрвеном жлицом која јој се нашла у руци. Како је Лижњак нагло тргнуо руку зарзавши од бола и стиснуо ударене прсте другом руком којом је држао капут, исклизла му флаша из капута и треснула о земљу. Гледао је ужаснуто како суха црна земља пожудно лоче драгу крв Исусову. - Аух, курбо проклета! - зајаукнуо Лижњак од десперације. Био је толико очајан те није ни опазио што је рекао старој дјевици, загледао се кукавно у земљу и није се ни сјетио да би му сада било најпаметније побјећи. Разјарена дјевојка замахнула на њега дрвеном жлицом која би му била нос спљоштила да није ударила по огромном црном лонцу који је одјекнуо као гонг. Тек се тада Лижњак снашао и потрчао према вратима те га је сљедећи ударац погодио пљоснато и сасвим неопасно по леђима. - Несритни лупежу! Чекај, чекај, сад ћу ја послат по жандара! Јесте их видили, који су ово лупежи? Све су ово "тко ће им дати мукта ждерат"! Разбјеснила се стара дјевица, спопала је хистерична срџба и стала је махнито лупати оном дрвеном жлицом по просјацима: - Марш! Марш ванка! Сви! Сви до једнога! Лупежи! Линчине проклете! Сви сте једнаки, несриће божје! Ваља вас пустити да сви крепате од глада! Бит ће мање гада на свиту. Никад вас ни видила кућа божја, несритни незнабошци! Дојдите ми само други пут! - запријетила је још с врата дрвеном жлицом узрујана усидјелица, а просјаци се брзо измували на улицу и мрмљали више за себе: "Ти си луда, богати... Ваљало би тебе, моја, одвест под јарца, нека те исправи"... Једини је "Папагало" имао разумијевање за јадну стару дјевојку. Он је рекао мирно, без узбуђења и цинизма, штавише, некако самилосно: - Ето, људи моји, ча ће рећ женска глоава без мужа; наједоанпут јој удре жешћина у глоаву... А може бит да је и добра женска... и сарчена за дат сиромаху... Улицом се успињу двије црне опатице с бијелим овалним оквирима око лица. Но то и нису лица него као да су се на два овална прозорчића појавиле двије бијеле воштане маске са спуштеним вјеђама. За њима се жури одоздо и трећи бијели прозорчић на који гледа живо насмијешено, румено лице младе лијепе женице и зачу се њезин звонки и сасвим свјетовни гласић: - Часна сестра Челеста, јесу часне сестре горе? Двије бијеле ништице само се нијемо погледаше као што се рибе погледају у води и пођоше даље игнорирајући тај кликтаво ведри женски глас који никако не пристаје сестри од строгог реда кармелитскога. Јадна мала опатица смјеста схвати зашто су се сестре оглушиле на њезин глас; окрене се и сасвим жалосно пође низ улицу. Ту си и ти заклопио капке на прозору и предао се своме полумраку у коме ништа не видиш осим себе... А и себе тек наслућујеш у полутмини као сјену која је нестала у огледалу... ВИ Плетеш ситно, пажљиво сан као бијелу чипку на црној позадини спуштених вјеђа. Редаш очицу до очице и градиш као паук невидљиву фину мрежу у коју би хтио уловити своју мисао као досадну црну муху што брунда и зуји у мраку и прелијеће хировито с једног на други крај мозга и не да ти уснути. Врти се тајанствено вретено сна у тмини затворених очију полако, лијепо и намата бесконачну танку нит времена, година, успомена. Преде и плете чудновати паук и обавија лукаво, неосјетно твоју мисао лаганом пређом сна. Прелијећу последњи метеори, у очима распрснула се посљедња ракета, свечаност је завршена и сада падају просуте искре, гасе се и тону у дубоко и мирно море сна. Још се само лелујају у мраку зелени и жути колобари као заборављени лампиони које тихи ноћни вјетар љуља и гаси једнога за другим. Слатко те опија дуго жуђени сан... И гле: већ су ти ноге и руке уснуле и читаво тијело већ мудро сања о својим тихим крвотоцима, о својим претварањима твари, о змијуљастим перисталтичним гибањима; срце мирно куца, поигравају се несташно црвена и бијела зрнца у крви, почивају уморно живчане нити и цијело је тијело као уморни пароброд у ноћној луци из којег лијено куља лагани прамен дима - само глава неће да усне! Глава тражи још једну слику као увјет, слику сна: уморну птицу на грани која је савила главу под крило... Но птица се пробудила од твога погледа. Уплашено се трула и отпрхнула. И опет си остао будан. - Ето, будан сам! Јесам ли сањао о птици како спава или сам о томе мислио? Зар не бих могао мишљу зауставити птицу? Ја ћу је опет вратити... И покушаваш да вратиш заспалу птичицу на грану и да је прекријеш тамом. Пушташ да падне ноћ на слику, пепељасти сумрак најприје да покрије пејзаж, затим све дубља, све мрачнија ноћ. Но тама неће да приђе твојој глави. У очима ти се поново пале жути лампиони и опет ракете, ватромети, бенгалске ватре и остали карневал. Читави циркуси звукова, боја, покрета. Наступају акробати; лимене глазбе и бубњеви. Слонови котрљају лопте, мајмуни у фраковима возе се у фијакеру испод сунцобрана, Излази млада јахачица и јури ареном, стојећи усправно на два коња у галопу. Али најмучнија је слика: акробат виси о ножним палцима на трапезу у вртоглавој висини (ту грчевито заклапаш очи и окрећеш главу зиду да га не видиш); трзаји човјека на трапезу, хвата добачено уже и вуче горе себи јахачицу која држи крај ужета у зубима. Ножни палци на трапезу и зуби на крају ужета - двије тачке твоје стравичне напетости, твоје неизрециве стрепње, да не би у једном часу твоја пажња попустила, да не би попустили твоји зуби, да се не би опружили твоји палци. А дотле те ђаво непрестано мучи: "Гледај како јој дршће доња вилица, изнемогла је, видиш ли, сад би могла испустити"... и ти јаче стискаш зубе, јаче савијаш прсте на ногама, луђачки стежеш мишиће на цијелом тијелу и држиш акробата на трапезу и његову партнерицу, држиш и стрепиш и не допушташ им више никакав покрет. Висе несретни циркусанти у твојим мислима, висиш и ти с њима. Како би их полако, полако спустио на земљу, поставио их на нешто чврсто, сигурно, да стану на чврсто тло, да одахну, да одахнеш, да се окренеш на другу страну? Већ ти је рука утрнула и грч ти је стегнуо оба стопала, више не можеш, не можеш... "Докле ћу ја спасавати живот овим људима?"... Јавио се сат на торњу старога кастела: дин... дин... дин... и био си спашен! Слика се расплинула; акробати су полетјели према земљи и - ништа. Окренуо си се на други бок и отворио очи. То је сат одбио три четврти. Једанаест и три четврти. Она жаруља на улици, чије свјетло пада у твоју собу, још гори. Свјетло ће се угасити тачно у пола ноћи и у собу ће ти се ушуљати ноћ. - Још, дакле, четврт сата, помислио си. Кад би могао барем за то вријеме заспати! ДАЉЕ >>>